Organizacija ili varanje?

Evo ga, control freak se javlja na dužnost! Naoružan i opasan! Ali od otkrića „Evernot“-a bez zujanja u glavi, piskaranja po kojekakvim notesima i papirićima.

Daklem …

Ne, nisam plaćena za ovo, samo sam oduševljena.
Raniji proces je išao ovako: uvek naiđem na odgovarajuću stranicu, do 3 ujutru iščitavam sve što stignem. Kad slova počnu da plešu bookmarkujem stranicu i odem da spavam, ili češće ostavim otvorenu stranicu (i onih 14 posle nje do kojih sam došla preko nje) i molim Bogove da mi komp ne umre.
Dva meseca kasnije gasim SVE stranice (ajde, bookmarkovane su – setiću se da pogledam) pošto je nemoguće raditi za kompom koji vapi za sloboom od natrpanosti.

I naravno da se ne setim da pogledam. Najčešće se ne setim da ih prebacim na USB prilikom instalacije novog OS ali pošto sam ih svakako zaboravila ne sekiram se ..

SADA – sve što mi se dopadne jednostavno prevučem u foldere koje sam napravila. U mom slučaju tu je Homeschooling, Sensory bins, Recepti, Ideje za zabavu, Busy bags, Tot trays, Rođendanske ideje, File folder games.. Ma mogla bih tako do sutra. Sačuvam fotografiju koja me je zanimala, URL, zapišem još koju svoju i ona se updejtuje svaki put kad sam online + ostane zapamćena takva kakva jeste čak i ako se neki od blogova ukine pošto se program više puta dnevno sinhronizuje.

Bonus je što mogu moje Notebook-ove da delim sa prijateljima, jednostavno se moje informacije šalju tom nekom.
Program je free, jedino što mesečno imate ograničen prostor od 60mb, koji se po isteku 30 dana nulira i opet imate 60mb free.

Sad mogu da budem zaboravna koliko mi srce ište, dokle god se setim da ponekad pogledam u svoj Evernote. I eto, varam i nisam svemoguća nego samo poslušam tu i tamo sopstveni savet – potraži pomoć, neće ti kruna pasti s glave. U ovom slučaju, pomoć je u vidu malog programčića koji pamti umesto mene.

Arci-Farci knjiga

Ovaj post se jako dugo čeka. Već je trebao biti napisan ali kako ja nemam naviku da čačkam po programima i opcijama, nisam se setila da napišem kad je trebalo i sačuvam pod „drafts“ pa iskoristim kad želim… Jak sam ja bloger.

Elem, našoj dragoj Žabi je rođendan bio u junu i znalo se, išli mi ili ne, da taj poklon mora da bude sa svih strana – savršen. I za mamu i tatu i za nju, i za po kući i za van .. Ma, bulletproof! A kako sam ja još onda bila zagrižena za Homeschooling, ideja je nekako samo sela na svoje mesto.
Priznajem, prvo sam je napravila da je imaju nositi po ambulantama – Žaba kao dete koje prepodneva provodi u kolektivu donosila je i bolesti kolektiva iz vrtića te uglavnom bila bolesna i kod kuće. A tamo moraš ležati i mirovati (i sumnjam da joj je bilo do ičeg drugog). Međutim, imunitet je odradio svoje i ona je sve manje vremena provodila u čekaonici a više sa mamom u kreativnom zanosu i Knjiga je dobila drugi prizvuk. Nadalje, kako sam je dugo pravila počela je da dobija delove koje će Žaba tek za koju godinu moći da koristi i tu sam morala da stanem. Kako je krenulo, dobila bi svoju policu, svoj život a onda i Bibliotekara i bolje da ja sebe zaustavim dok mogu.

Zove se „Nevenina Arci-Farci Knjiga“ i skup je fantastičnih edukativnih igrica za poneti skupljenih širom interneta (da ne kažem sveta). Nadamo se da će uživati u njenom korišćenju bar upola koliko smo mi uživali u njenom pravljenju.

Farma

Ovo je tema koja me je do sada najviše angažovala.
Baš dugo skupljam životinjke, što sa Najlona što sa Limunda. Knjigice još duže. Ovo je ipak prva tema da je baš usko vezana za jednu tematiku  pa je i potražnja za rekvizitima bila teža. Na primer – kukuruz sam jedva našla i to u poljoprivrednoj apoteci, ali i to samo kao džak od 10 kila! Ma šta da radim sa preostalih 8?!
I tako ja angažujem G-dina da se raspita ko na njegovom poslu ima viška 2 kg kukuruza, pa dok su se oni podsećali nedeljama ko kome kada i kako treba da donese .. Ova tema dobi Deo I i Deo II.

Počela sam sa tacnom i „Čija je ovo senka?“ igricom. Papir sa senkama životinja sam plastificirala, na svaku zalepila čičak-traku a posebno sam plastificirala životinje u koloru, pa na njihovu poleđinu zalepila mekani deo čičak-trake i sad ništa nema da bega! Malo kasnije je taj usamljeni papir postao deo Salašarske fascikle: „Glave i repovi“ su životinje sa salaša kao puzle ali samo sa dva dela pa on treba da ih sastavi.

„Poređaj traktore“ je jedan te isti crtež traktora u 5 različitih veličina i cilj je poslagati ih po veličini od najvećeg ka najmanjem ili obrnuto.
Fascikla čak sadrži i puzle od 9 delova, ali kako smo mi mali za to fascikla će imati duuug rok trajanja.
Lepota ovoga je što se u nju može dodavati dok ne popuca po šavovima, kao i što je možete koristiti iznova i iznova. Više o ovome možete naći širom interneta, pod nazivom „File folder games„. Fascikle mogu biti i zabavne i obrazovne, jedno ne isključuje drugo. Možete ih držati zasebno i vaditi po potrebi ili zajedno, pa nositi na putovanja ili kod doktora – mogućnosti su neograničene i neverovatne.

I to me dovodi to Tijane i Žabe.

Druga tacna je bila dom Prasetu. Tako mi je slatko da zaslužuje veliko slovo! Prase je zalepljeno na karton a rep mu je „dekorativna žica“ kako se kod nas zove, odnosno pipe cleaner. To je žičica koja ima dlačice po sebi, i konkretno ova je u rozoj boji. Cilj je razvijanje fine motorike – nabacivanje papirnih prstenova Prasetu na rep! Priznajem, ovde smo G-din i ja više uživali od Prdavog Pileta.

Treća tacna je u stvari korpa – pet različitih knjigica o životinjama na farmi, odnosno salašu. Neke su nove a neke su sa Najlona i savršeno su očuvane, neke su bojanke a neke baš knjigice.

Kao Art projekat pravili smo ovcu od vate i papira. Jedna ideja je bila da opcrtamo njegovu šaku, pa kad se oboje prsti u crno, na palcu dodaju uši, oči i usta a na dlan zalepe kuglice vate to treba da liči na ovcu. Ma da … Osetila sam taj pogled koji mi je uputio.
Druga ideja je bila da prosto nacrtam ovcu na papir, pa da mu dam lepak od brašna i vode i da lepi kuglice vate gde vuna treba da bude, međutim taj lepak se nanosi četkicom a on kako je video četkicu sve ostalo je postalo nejasno i bledo u njegovom umu. To usredsređivanje će jednom početi da me plaši. I tako, on je mazao gde je stigao sve brže i brže a mi smo nabacivali kuglice sve brže i brže …

Ipak je bilo zabavno, a ja imam nešto da se hvalim u starim danima :o) Preporučujem, mada možda kad ih prođe fascinacija mahnitog mazanja.

Senzorna kutija … Hmmm …  Kao što već rekoh, životinjke su duuugo skupljane jedna po jedna, kukuruz sam jedva nabavila, plastičnih jaja van Uskršnjih prodaja nema (i opet, hvala Najlonu i za ovo jedno) a imala sam BIG planove za njih – sve u svemu, vrlo teška kutija. Čašice su sveže nabavljene, da ima malo raznolikosti a ogradice sam sama pravila od štapića za mešanje kafe, silikonskog lepka i keksova za stolariju. Tu je trebala da bude i brlja od soca od kafe za svinju ali sam se na vreme zaustavila. Kad odraste i pokači šta je šta onda će prase da dobije svoje blato, za sada je dosta. Ionako ne obraća pažnju ni na piliće ni na koze ukoliko su konji u priči.

Traktor sa prikolicom sam kupila na Limundu, a druge dve našla na Najlonu. Trenutno ne postoji niko više na svetu sem tog traktora. Tetkača je pokušala da mu pokaže da se u prikolici može prevoziti kukuruz i krave – samo što se nije rasplakao zašto nešto dira njegov traktor i vrlo odlučno ih je izbacio napolje (a odlučnost na licu skoro-dvogodišnjaka je nešto što treba videti).

Malo sam ostavila po strani tvrdoglavo zaziranje od tehnike pa sam ubacila igranje igrica na kompjuteru, naravno vezano za Farmu. Kod jedne je prilikom kliktanja dobijao zvukove pa je trebao da pogodi kojoj životinji pripadaju, a kod druge je posle besomučnog kliktanja kokoška snela jaje iz kojeg se izleglo pile .. Mis’im … ali zabavio se, neka mu.
Inače, deda mu pušta svašta nešto na Youtube, pa nekako je našao i ovo (moja mama ga zove „Privjet, privjet“) i odlično se uklapa u moje planove a pritom Prdavo Pile ih obožava!

Kratko i neočekivano

Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.

Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.

Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.

Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.

Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.

Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.

Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.

Vidi sad, pa nije kao da smo imali slow mesec …