Rekla bih da se sramim što me nije bilo ali bojim se da sam preumorna za to. Jednostavno mi se ništa nije činilo dovoljno epohalno da sad moram da vas gnjavim a opet kad pogledam unazad .. eee, bre! pa svašta se izdešavalo! Redom i u kratkim crtama..
Jeste. Prdavo Pile će postati Veliki Brat!
Nema svrhe da vam pišem kako je on to podneo pošto – ruku na srce – termin „mali bata“ i „beba u stomaku“ mu je blizak koliko i cepanje atoma. Za sada se trudimo da mu kako-tako pojasnimo da ne sme da skače na mamu i da mora da pazi oko stomaka .. Nismo baš uspešni, seti se on onda kad je šteta već načinjena (za sada smo preživeli šut nogom i par skokova).
Kako ja to podnosim .. paaa.. Ne tako kao prvu trudnoću. Da, opuštenije mi je nego prvi put pošto sam se u međuvremenu dobro medicinski potkovala (a i prošla sam sve to i nije to takva nauka – prosto je „drugo“ stanje), ali sam neuporedivo umornija. Iscrpljenija. I što vreme više odmiče sve je teže, mada se neću zavaravati da će mi biti lakše kad se porodim. Verujem da će mi samo biti lakše da se sagnem da počistim mrve sa poda koje se množe brzinom kao pod onom kletvom iz „Hari Potera“. Da se ne suzdržavam mogla bih komotno da prišijem sebi usisivač za ruku.
Na ruku nam ne idu ni bolesti. Ovako je izgledao septembar.
Da, krenuli smo u vrtić. Da smo znali kako će nam biti slali bi munje i gromove a ne poljupce. Ukratko, mnogo ih je u grupi pa vaspitačice ne stižu.. ništa. Što je prljav i musav mogu da preživim ali vidim da je sam sebi rukom brisao nos četiri sata ranije – e to baš ne opraštam. Drugo, od oktobra do sada (pola februara) išao je oko 25 dana u vrtić. Ukupno. Jedan virus – hop na uvo! Drugi .. opet uvo .. Do početka januara 5 upala oba uha, i to one bolne, kakve sam i ja imala kao mala. Srećom smo došli do specijaliste umesto da se vucaramo po pedijatrima, pa je žena lepo rekla da ne ide u kolektiv a ako se stvari ne srede do marta moraćemo da porazgovaramo o „opcijama“. U međuvremenu smo podelili komšinicin bronhitis i moje ti dete kao Peti jahač Apokalipse pokosi užu i širu familiju, uključujući i mene. Krajnji skor je bio 11 osoba.
Jel’ teško biti trudnica i brinuti o dvogodišnjaku?
Ha! Mnogo lakše nego biti bolesna trudnica koja brine o dvogodišnjaku.
I tako je došao i prošao i drugi rođendan …
Lepa subotnja žurka u krugu familije a onu sutradan smo otkazali pošto je Gospođa Upala Uva rešila te noći da se vrati u punom zamahu. Znam da on neće pamtiti žurke ali bar da ima dece na fotkama, ne samo one zašle u četvrtu deceniju života.
Za Novu godinu (tačnije pred, oko i svuda okolo) društvance sa Mamine beležnice se dogovorilo da se malo poigramo. Tajni Deda Mraz je zamišljen tako da se imena svih učesnika ubace u šešir i svako izvlači ime jedne osobe kome je on/ona Tajni Deda Mraz. U vremenu do predaje poklona trebalo bi da se ta osoba dovoljno upozna da joj se pokloni simboličan poklončič – nista fancy, ništa skupo ali opet da je taj poklon BAŠ za tu osobu. Znači – svako je nekom Tajni Deda Mraz.
Pošto se mame okupljaju isključivo na FB onda je i igra morala da se prilagodi pa je Dinin muž bio „šešir“ i ruke koje su izvlačile imena a paketi su se uručivali poštom a ne lično (ima nas baš odasvud). Deca su učestvovala u izradi (koliko to u proseku dvogodišnjaci mogu) i pravile su se igračke a uslov je bio da je najskuplja – poštarina!
Mi smo bili Tajni Deda Mraz Nevenčici i pravili smo joj lutke – sve su interaktivne i sa njima može i da se igra pozorišta i da skače po kući.
Bubicama ako povučeš „rep“ one mrdaju krilima.
Žaba, majmun i slon imaju savitljive noge i ruke, pa su odlični za pozorištance.
Jednu lutkicu sam napravila i nama, da me podseti sledeće godine šta bi Pile i ja mogli da radimo zajedno.
U međuvremenu smo kadu obogatili sa novim drugarima u vidu onih gumenih prilepaka za prokllizavanje (tačnije da se ne kližeš u kadi) pa smo uz njih nekako savladali dvogodišnjačku krizu od kupanja.Maramčice iz kutije su nam i dalje omiljena zabava, pored „kuvanja“ – koje se odnosi na besomučno presipanje i prosipanje pirinča iz njegove plave kadice, za kojim naravno sledi „mija“ ‘ pravljenje zmije od playdough materijala. Zaista uživa u obe aktivnosti iako su meni malo dosadile (2-3 puta dnevno pa unazad bar dva meseca, a i ne dosadile!) pa pokušavam da mu proturim još poneku aktivnost.
Ovo je Šareni točak. Kod ovog konkretno se štipaljke kače oblik-na-oblik. Pritom u isto vreme vežbamo i boje i oblike i motoriku.
Dizajn je 10 minuta u Ilustratoru, štipaljke su drvene made in Najlon – Novi Sad i samo je trebalo docrtati znakiće po njima. Zarad dugovečnosti trebalo je Točak da laminiram ali !avaj! moja super jeftina štamparija je stavila katanac na vrata i to je palo u drugi plan.
Najmlađa aktivnost nam je – Pecanje! Koka se jedno veče dohvatila svoje kolekcije igala, filca (hvala Majo!) i makaza i Prdavo Pile je ponosni vlasnik sedam ribica i jedne pecaljke! Ovde, mislim, slike govore više od reči.
Moraću da priznam par stvari – prvo teško mi je. Zato i nisam pisala. Ne mogu da postignem sve Super Mama stvari i da budem Super Mama pa moram da naučim da budem samo Mama. Ako hoću da oba moja deteta imaju majku sa zdravom glavom moram to sada da naučim. Za početak ću prestati da čitam on-line članke o Savršenim Mamama i početi da puštam očnjake na ljude koji mi takve stvari šalju… Kao da nisam u stanju sama sebi dovoljno pritiska da nabijem još mi fali poziv na „Savršen roditelj“ radionicu.
Drugo – mislim da nijedna od ranijih aktivnosti nije „legla“ u pravo vreme. Tek sada on u nekima počinje da uživa i da ih zaista koristi. Nisam sigurna da li sam ja požurila ili je on tek sada sazreo za njih ali definitivno tek sad se zaukava. Ispade da ga ne poznajem koliko bi trebalo ili da očekujem previše ali pročitavši par blogova na tu temu moraću da ponovim jednu stvar koja se provlači kroz sve njih – prilagodite se detetu, ne dete vama! To što ima dve godine i aktivnosti su za dvogodišnjake okačite mačku o rep. Dete će da radi stvari koje želi na način koji želi (jao, pirinač…) a vi možete ili da učestvujete ili da se bacite kroz prozor. Jednostavno, ovde muzika i koraci nekad ne idu zajedno.
Eto. Par meseci života u nekoliko priča i fotografija. Verovatno ću se setiti još koječega sutra. Za danas dosta.
P.S. Jesam brinula što ne govori? Ha!! Sad ga molim da ućuti malo, tišina je taaako malo cenjena …
P.P.S. Noša 12-ti serijal pokušaja za sada uspeva. Vrlo pedagoški ga podmićujem i vrlo uspevam. Vaspitačica nam je napravila mnogo više problema nego što misli, tako da je i bolje što je kod kuće nego da je tamo. Takođe skinuli smo ogradu sa kreveca i u procesu smo izbavljenja od dude. Drugar Meda će do ženidbe da spava sa njim u krevetu.
P.P.P.S. Dobio je tablet za rođendan od strike – vrlo korisna naprava. Zna da je koristi, da sebi pusti crtani ili neki Youtube snimak a dobro nam dođe pri dužim putovanjima. Sve više izgovara engleske reči iako sam ubeđena da te iste ne zna na srpskom. Izgleda da smo postali pro-tehnic porodica, sad još samo da se naučimo umerenosti.
Kriminal Koka 