Mislim da je zaista bolje da NE obećavam kako ću da budem redovnija u pisanju.. Mislim, stvaaarno .. Sramim se. Delimično nemam ni čime da se pohvalim (zaista smo malo šta radili sem kvarili mama-dete odnose) a delimično nemam ni vremena da se hvalim. Sem ovim
Imamo novog člana porodice. Stigao je nedelju dana ranije i to žureći, da ne kažem sve šutajući se nogicama u dupe. Moj muž i sada kaže da je imao utisak da ću da se porodim između dva semafora. O detaljima nećemo, sem što ću da vam kažem da ništa nije kao prvi put, od porođaja pa do sada, i što moram da se učim da žongliram sa dve lopte. Ali, Prdavo Pile sada ima doživotnog para za klackalice na igralištima i mislim da jedva čeka da bata poraste da ima s kim da igra „budbal“.
Prema bati je nežan (koliko to skoro-pa-trogodišnjak može) ali ima promena u ponašanju i to najviše prema meni. Ruku na srce – i ne promenio se! Od mame koja je svaki slobodan momenat posvećivala njemu, preko mame koja je tu ali ništa ne radi no leži sa stomakom došli smo do mame koja sada ima novu igračku i primetno manje strpljenja. Naravno da će da uzvrati „udarac“. Sad smo u fazi kopanja po internetu za savetima i predlozima. Čak smo se i opskrbili sa knjigama „Pozitivna disciplina“ i „Disciplina bez batina“. Prvu nisam još pročitala, ali druga ima baš lepe primere, nije samo suvoparno predavanje koje ništa ne kaže pa se posle nje osetiš kao još veći promašaj (ajde de, naravno da dete koje se ponaša kao da je poslato na Zemlju da me testira udara na ego i psihu. Koji roditelj se bar jednom nije osetio kao totalni promašaj? Ako ga ima, hoće li da mi udeli zrnce mudrosti?)
Javiću vam kako je prošlo, odnosno ubeđena sam da će vam moja iskustva koristiti, makar da budete sigurni šta NE treba da radite.
Eeee.. april .. U aprilu nas je dočekao Uskrs. Već par godina doprinosimo dekoracijama za bakinu trpezu, pa je ove godine to spalo na Piletova pleća. Zajednički smo pravili i bojili držače za jaja, za muške u obliku puža (!) a za devojke u obliku kokoške (!!!)
Na kraju je sve to izgledalo ovako
Sve je od pravljeno od kartonskih tuba, sa litrama vodenih boja, lepka i par blesavih očiju po pužu.
U celom tom maniru, odstampala sam mu i zeku-slagalicu, i zaista sam bila prijatno iznenađena, odmah je shvatio šta se traži od njega (baš nemamo iskustva sa slagalicama, nikad nije pokazivao neko interesovanje pa nisam ni insistirala).
Od zeke je dobio korpicu sa slatkišima (pošto za praznik treba jesti slatkiše :p ) i malom plastičnom zmijicom koja ima mnooogo zglobova, pa kad je drmaš kreće se kao prava. Korpica je homemade, pravi se od jednog komada čvrstog platna ili kože, ne šije se i savija se pa se stranice zakače .. elem, iako je teško objasniti, sjajna je i volim je posebno što posle mogu da je koristim i za neke druge stvari.
Levo je mojih ruku delo od prosle godine, desno je DeLux kožna varijanta sa eBay-a.. a u sredini je moje Pile u otkrivanju slatkiša.
I da završimo sa Uskršnjim postom – našla sam na netu zečije uši, lepo sam ih odštampala, pa smo ih obojili u ružičasto, sivo i braon, isekli i nas osmoro je za stolom sedelo sa zečijim ušima na glavi.. Nažalost nemam nijednu lepu fotografiju, tako da vam ostavljam samo ušesa i ideju, da imate za sledeću godinu.
U aprilu smo još počeli sa vežbama sa nožem – ne, neće se priključiti cirkusu (nadam se) ali jeste ispoljio interesovanje za noževe, i pošto zastupam stav da je sve mnogo manje interesantno ako nije zabranjeno, više volim da ga podučim kako i šta nego da se štrecam svaki put kad uđe u kuhinju. Za početak je dobio običan nož za ručavanje, koji je iako „običan“ i dalje oštar dovoljno da može da si naudi, pa smo napravili kompromis i sad koristi nož koji bi trebalo da služi za mazanje šlaga na tortu. Primećujem da je zadovoljan, posto ovaj nož ima i recke na jednoj strani pa može da pravi šare na svojim zmijama.
Takođe smo počeli sa pojašnjavanjem veličine i niza. Primetila sam da ne zna pravu reč, kad hoće puno kiselog mleka, on kaže „jako“ ili češće „veliko“. Za „malo“ ni ne koristi reči nego pokaže tako što sastavi palac i kažiprst i maličak ih razdvoji. E, pošto nam je bilo pri ruci, od playdough materijala (inače imam nov, divan recept za svilenkasto testo, pritom nema onaj miris koji me je izluđivao kod prethodnog) sam napravila loptice raznih veličina pa smo ih ređali od najmanje ka najvećoj i obrnuto. Vidim da voli da uči, lepo mu se na licu odražavalo ushićenje što je konačno razlučio šta je malo a šta veliko, odnosno šta mi mislimo kad koristimo te reči.
Rečnik mu se povećao, i to baš-baš. Sad koristi reči koje znam da nije čuo od nas, a ispravlja one koje je pogrešno izgovarao. Dnevno pretrčimo bar pet novih i ne dojadi mu da ponavlja zamnom dok je ne izgovori kako treba – s pravom i ponosom je „mamino srce, tatina sreća i bakina tandrkača“.
Maj je bio u znaku bebe i čekanja, u čestim posetama lekarima i Betaniji, a samim tim i stres-stres-stres. Rekla sam da sam radnju zatvorila za sva vremena, osim ako mi se ne ponudi mogućnost da vodim trudnoću i da se porodim negde u Engleskoj – ne smatram za bonus u zdravstvu ako na zakazan pregled moram da čekam 4 sata, i to nije izuzetak nego pravilo.
I pored svega toga negde sam nasla recept za ljigu pa smo se zabavljali sa time, mesili smo testo i vozali se automobilčićem – sve potaman da se mama malo fizički angažuje!
Fanđo je vrlo spretan sa svojim autićem, Deda se blesavo smeje svaki put kad ovaj majstorski „zakovrne“ volanom, čak je i našao malog komšiju pa povremeno koriste parking susedne zgrade kao poligon za trke (svaka čast tim ljudima u zgradi, ili su gluvi ili oguglali, pošto je meni nemoguće da ignorišem taj zvuk plastičnih točkova po drljavom asfaltu).
I onda je došla i beba i što se Pileta tiče sve je stalo. Mama i tata to nisu baš najbolje izbalansirali. Zato sad se potpomažemo knjigama i internet-savetima i kuc-kuc-kuc ide na bolje. Tri pravila poštujemo maksimalno:
1. Ne vikati.
Teško je, pogotovu kad obojica kenjkaju u isto vreme a ja sam se navikla da glasno dajem sebi oduška. Međutim, nema efekta od vikanja i onda se baš trudim da to i ne radim.
2. Zagrljaji
Možemo i da se posvađamo i da se ljutimo i da plačemo i da njačemo – ali uvek moramo da se grlimo. Neka budem i najnadrndanija mama na planeti, ali biću drndava mama koja grli (ovo ću i u potpis da stavim).
3. Osmeh
„Smej se i kad ti nije do smeha“ – odličan savet koji sam negde pokupila. Prijatelji sa kojima sam pretresala ovu temu kažu da im je to uvek bilo najteže, i verujem im s obzirom da su sa svoje troje dece prošli te neke bebeće muke oko kojih se mi saplićemo. Ali taj osmeh ume da zaustavi tantrum u nastajanju, može da odobrovolji moje dete i vidno da ga smekša. I voli, on zaista voli kad mu se ja smešim, pa me sada često i zove da to radim – naravno najčešće u pola razgovora sa nekom drugom osobom.
I taako .. mogla bih da se potrudim da češće pišem čisto da vas ne udavim sa ovim. Predpostavljam da bi neko mogao i da večera i popije pićence dok sve ovo iščita. Ali sad sam uhvatila zamah sa radom za sebe i radom za dete pa verujem da će tu biti još postova u nekom razumnom roku. Za to vreme, ostajte pozdravljeni i neki feedback bi baš bio dobrodošao.
Like this:
Sviđa mi se Učitavanje...
Kriminal Koka 