Kako uhvatiti sunce!

Ova aktivnost je kao poručena za zimu – kad već nema sunca, onda nam svaka boja dobro dođe!

Prvi Suncatcher sam videla pre dvadesetak godina – tetka iz Kanade nam je poslala preslatku malu sovicu izdeljenu na polja. Kao i sve što su slale, zbog manjka mesta i ovo je stiglo bez ambalaže i uputstva za upotrebu pa nam je bila tek samo zanimljiva dekoracija, dok je neko nije jednog dana zakačio na prozor – sunce ju je dohvatilo i refleksija na podu se rasula u hiljade boja! Zaista fantastično za videti!

Evo je! Viri u uglu!

A onda, prošle godine, predusretljiva prodavačica u knjižari u Pašićevoj ulici mi ponudi jedan za dečiji poklon i to ni manje ni više kao DIY varijantu – plastičan oblik izdeljen na polja sa sve četkicom i bojama u pakovanju! Ostala sam zatečena (i to na više frontova, em je jako bila ljubazna em je pogodila u kom pravcu ide kreiranje poklona), u Srbiji Suncatcher i još DIY! Oh, ima nade i za nas ..

Ova aktivnost je zahtevala malo logistike, Pile je mali da boji po poljima. Tačnije – blentav je, da se ne lažemo. Dosta dece njegovog uzrasta boji fino, u okvirima, ali on nije jedan od njih. Taj će okvire uvek posmatrati kao nešto što je neko drugi džabe postavio, tako da kupovni suncatcher on neće dobiti pošto, jel’ – kod njega to nema svrhu. Isti odnos ima i prema bojankama, on najviše voli čist list papira.
Umesto toga, draga Zo nam je nabavila foliju za koričenje iz fotokopirnice (znate, onu u bojama, što stavljaju kad koričite fotokopirane knjige), a ja sam na vreme odustala od dvostrane kontaktne folije i pronašla jednostranu. Malo lepljive trake, mnogo seckanja folije i moje je bilo samo da fotkam. I da opominjem tatu da ne prisvaja aktivnost za sebe.

Popuno providnu (ima polu-providnih, matiranih, sa šarama ..) foliju sam odlepila i okrenuvši lepljivu stranu na gore, lepljivom trakom zalepila za sto. Ispod sam stavila papir, da bi Pile znao gde da lepi. Foliju u boji sam isekla na razne trouglove, pravougaonike, kvadrate i polu-krugove i dalja objašnjenja nisu bila potrebna.

Za kraj je ostalo da smislim kako da je okačim na prozor, a da nije zalepljena (naši prozori gledaju na zapad, nema tog lepka koji će izdržati zapadno sunce pod staklom). Pošto je inicijalni oblik kvadrat, ni Pile nije našao za shodno da lepi u kružnom obliku pa je obruč za vez, kao okvir, otpao. Nije da se nisam trudila, ali kako god bih ga namestila bar jedan, meni lep, detalj bi „izašao“.

Pa sam rešila ovako – prvo, onu još uvek lepljivu stranu sam prelepila običnom kuhinjskom providnom folijom, tako da se ništa više ne može ni zalepiti ni odlepiti.
Onda sam (u duhu reci-reci-reci-reci-klaže) od stare kartonske kese isekla okvir i zalepila suncatcher između. Malo zumbe (ne skakutanje nego alatka za rupe), dve nitne i parče kanapa i drage boje! dobrodoše u naš dom!

 

Planiram i bakama da napravimo po jedan, stvarno se i lako i lepo prave, iako sledeći bih volela da bude malo komplikovaniji, odnosno da pokušamo sa nekim okvirima.

Little Helpers Tools – Cenoteka

Pratim dosta foruma i grupa na netu. Šta ću, može mi se. Mora mi se, verovatno bih poludela bez moje drage „ne-znam-šta-da-pričam-dok-me-ne-izazoveš-na-zlo“ petorke koja budno prati svaki moj ispad, nudi rame za plakanje ili oružani arsenal jedne manje zemlje ako mi zatreba za ucmekavanje. Njih sam „našla“ na forumima, tačnije uglavnom imam utisak da su one mene usvojile – od grupe više hiljada, eto, skupilo se nas šest.

Forumi i grupe su mi sjajan izvor informacija i ideja. Ima tu mnogo samo zanimljivih, često i boli me stomak od smeha, ali i nadam se da niko neće nasesti na ovo – u mnoštvu svakakvih saveta najbolje je samostalno doneti odluku da li neka informacija „pije“ vodu. Ipak, kao svaki horder ja pročačkam sve što mi se imalo učini zanimljivim, pa moj browser često izgleda pretrpano i neuredno, ali (usta moja – hvalite me) o svemu i svačemu znam po malo.

Pre neki dan je iz mora informacija isplivala i Cenoteka.

Već neko vreme, kako su nam opet skresali budžet, poglednem slične sajtove: Kuda u kupovinu, Akcije i katalozi, Akcije i popusti nude sjajan zbir akcija i sniženja. Cenoteka, međutim, upoređuje svakodnevne namirnice u pet velikih hipermarketa, čak i one na trenutnoj akciji. Bonus je što mogu da napravim svoju virtuelnu korpu i da automatski sabere u kojoj nabavci ću bolje proći.

Za moj ukus, nedostaju još Univerexport i Metro, ali kako se sajtovi stalno uređuju, verujem da će i oni doći na red.

Da vam približim moje oduševljenje – mleko za bebe inače plaćam 1.020,00 dinara. Sutra ću ga platiti 867,00 koliko je u DIS-u, što nisam znala do pre tri dana pošto sam verovala da je razlika u ceni 20-30 dinara i da nam se ne isplati trošiti gorivo za obilazak dve prodavnice zbog mleka. Ali kad se tako napabirči po desetak namirnica sa razlikom od 50-100 dinara .. Vidite?
Ko kaže da društvene mreže ne valjaju :p

Edit – posle kupovine

Da smo uštedeli – jesmo (sem živaca, dve lude su povele i dvoje dece), ali ne koliko smo predvideli. Naime, već pominjanog mleka u DIS-u nema i nikad ga nije bilo. Artikli se uglavnom odnose na beogradske prodavnice koje su kudikamo snabdevenije od naše. NAN 2 ima u Rodiću za 907,00 dinara, što opet nije loše.
Znači, DIS jeste jeftin, ali manjka mu raznovrsnosti, tako da smo većinnu stvari sa spiska našli u Rodiću u koji uglavnom idemo.

Pusti mama, ja ću!

Sve češće se kroz kuću čuje ova rečenica. Skoro za sve je „Pusti mama! Neka mama! Ja ću, nemoj ti!“ čak i za stvari koje ga se nikako ne tiču (cenim entuzijazam, ipak), i iako ga podstičemo u osamostaljivanju, za moj ukus je još mali za neke stvari i suviše je „brz“ kad se radi. Vrlo je nestrpljiv i hoće sve odmahsadaodma, iako mu moja sestra i ja svako malo recitujemo mantru „Strpljenje je vrlina“ na koju on samo, za divno čudo, uspori. Mislim da ne razume šta to znači, ali pevljiv ton ga malo umiri i verovatno prevari.

Danas smo pravili mafine za večeru. Nisam baš toliko skrenula da svakodnevno pravim 4 različite večere, pa pokušavam ponekad da im podvalim moju vrstu ishrane (opušteni LCHF), iako mi se čini da ja tu izvučem deblji kraj. Pile nije ljubitelj hleba iako tu i tamo voli sendviče, a testo jede samo u vrtiću jer mu ga posluže, tako da mi se čini kako ću imati partnera u ishrani. Mafini su od jaja, sira, maslina, slanine i kuvanog karfiola, i ovo je jedan od valjda 3 brlj obroka koje sam napravila u mom dugom stažu kuvarice.

Ja to ne umem.  Ozbiljno. Ja baš, baš, baš volim recepte, i to one precizne. Izluđuju me mere kao „onako“ i „uprste“ što su sve moje tetke i bake zdušno koristile i sad ni pod tačku razno ne umem da repliciram krofne ili savijače (što mi je jaaako žao i strašno se bojim da moja deca to neće okusiti ili upamtiti – jeste da je totalno non LCHF i sigurno nisu ni primirisati listi 10000 zdravih namirnica, ali to jesu jela mog detinjstva i vredi ih poznavati).

Elem – da se vratim sa putovanja u prošlost – Pile je danas bio Chef. Usitnio je karfiol pomoću miksera (ruku na srce, pokušao je da od njega napravi kašu), mešao je smesu da se sjedini i sam je razlio smesu u kalupe.

Živci su mi se istanjili i verovatno ću morati da ljuštim karfiol sa plafona, ali mi smo svi zajedno večerali preukusne pljeske od dinosaurusa (predpostaviću da su Pepa i Džordž tu umešali prste, bio je kod tatka mu na brizi pre no što je kuvao samnom) – pa skoro svi, Balavac je jeo svoje žitarice. Ne oduševljeno, moram priznati.

Moram da ga pohvalim – nijednom mu ništa nije ispalo, ni kašika ni smesa sa kašike. Izgleda da su se isplatili svi oni sati presipanja pirinča.

Tajni Deda Mraz za trogodišnjake

Novembar i decembar su nam bili rezervisani za još jednu aktivnost – Tajnog Deda Mraza.

Kao i prošle godine, žene sa Mamine beležnice su se prijavile da budu asistenti svojoj deci koja su trebala da naprave igračku na poklon – opet ništa fancy i ništa skupo, najskuplja je trebala da bude poštarina.

Ove godine je učestvovao i Balavac, pa sam asistirala u dva poklona – drugarica Beca je  bila šešir i produžena ruka, i za Balavca je izvukla Dušana i mamu Ivanu a za Pile – hahahah – opet Nevenu i mama Tijanu! Ovaj put mi je bilo još teže da ne „ispljunem“ kome smo mi Tajni Deka, ali sam stoički izdržala! Bravo ja!

Za Dušana sam smislila Activity kocku – nešto ranije sam sa njegovom mamom pričala o kupovnoj kocki i koliko sam, u stvari, bila razočarana u nju.

Fotografija preuzeta sa pino-toys.rs

Iako na fotografijama sjajno izgleda, posle dva dana posmatranja kocke na podu sobe sam shvatila da u njoj nema skoro ništa izazovno niti interesantno. I sama kocka ti dozvoljava ograničen razvoj igre (bar meni, a uzela sam u obzir i varijantu da od nje napravim stočić) a i Pile nije bio oduševljen. Možda će Balavac umeti njome da se igra kako zaslužuje, za nas dvoje nije.

Dušanova je „malo“ veća i mnogo jeftinija, ali poznajemo i njega i njegovu mamu i dobro smo razmislili šta bi njemu bilo interesantno a njegovoj mami kupilo desetak minuta mira i odmora.

1. strana – Jež

Ovde je Balavac ostavio svojih ruku (prstića) trag, i to u vidu belih bodljica. Da se ne lažemo, sa 8 meseci taman je za to sposoban. Ali bio je divan i sjajan i pustio me je da završim sve na vreme, pa se to računa kao odlična pomoć.
Leđne bodlje i glava se kače čičak-trakom, pa kutija može da se lepo rastavi i skloni da ne smeta.
Kolutovi su isečeni od kartonskih tanjira i sjajno lete, pa Dušan može da vežba bacanje do mile volje (a pritom da vazne po kući ostanu u jednom komadu).

2. strana – Čudovištanca

Vrećice su napunjene pirinčem i opšivene, pa se lako bacaju i imaju savršeno malu težinu. Numerisala sam ih, pa Duki može da vežba i matematiku i košarku, ali i da se takmiči sa još nekim ko ima više bodova.
Iste vrećice mogu da nose i azbuku i alfabet (pitajte da li sam Piletu napravila azbuku?)

Pile nije učestvovao u izradi, ali je naravno morao da testira. Toliko mu se dopala (ovo je samo komadičak od količine fotografija koji imam) da sam počela da se vrpoljim kako da mu saopštim da se to mora poslati za koji dan, da ne ostaje kod nas. Bar sam otkrila šta mu se dopada, pa ću gledati da to uvrstim u buduće aktivnosti.

3. strana – omaž čuvenom crtaću „Istorija automobila“

Šta više reći – genijalan crtani, a kad već vole automobile pa da im se pridružimo!

Slobodnom rukom iscrtana petlja, parking, zgrade, autoperionica, saobraćajni znaci i semafor (eto prilike za učenje) i naravno – hamburgerija „Kod Dukija“.

4.  strana – Čije je to lice?

Sjajna igra, čak i od 2+. Laminirate zasebno crtež osobe i zasebno oči i usta u raznim grimasama i „stanjima“. Tako od malena mogu da uče neverbalne znake i emocije poput ljutnje, tuge i sreće. Pile najčešće počne da se smeje kad se izabere osmeh, ali suzne oči uvek lepi naopako (?!). Sam crtež je zalepljen za kutiju, ali oči i usta se kače čičak-trakom, pa ih je lako skidati i stavljati. Napravila sam pet setova očiju i šest grimasa, pa dete ima zaista šarenolik izbor ispred sebe.

5. strana – neprevaziđeni X i O

Pobedio me je. Neću da se „vadim“ na drugo dete u krilu, umor, nategnute živce i neumorni iritirajući pseći lavež. Neću.

Drago mi je da je shvatio, a po izrazu lica mislim da mu se otvorio nov prozor u svesti – Board game!!

Figurice su od recikliranih čepova za vodu. Da postoji šesta strana (na kojoj su NEKI insistirali) i da je Dušan stariji verovatno bi nacrtali šahovsku tablu ili polje za Mice (koje ne znam da igram ali sam voljna da naučim), međutim Dukijeva mama je kreativna dama pa joj ostavljamo ovo kao opciju.

Šesta strana nije urađena – namerno.
Htela sam da može na jednoj strani da stoji bez straha da će nešto otpasti ili se obrisati.

Nevenčicin poklon je malko drugačiji. Pile je radio bar 60%, radili smo ga dugo i plus ona voli vile i princeze a nama je to malo nepoznata teritorija pa smo bili extra pažljivi.

Plutane čepove smo prelepili belim maramicama, zalepili suknje, kosu od vunice, krila od tila, petlju da mogu da vise s plafona (kreveta ili prozora, mada sam ja zamislila lep mobilijar od grančica, ali ko mene pita ..), Pile je insistirao da im nacrta i nos i oči i usta i čak je jednoj dao ime .. Baš sam se iznenadila.

Na netu smo našli selo, odštampali i zalepili u kutiju tako da sve može da se složi kao harmonika. Spakovali smo i bunar i kola sa cvećem koji zasebno stoje pa može da se napravi pravo 3D okruženje. Pride smo poslali i pakovanje bojica, pa pošto je selo samo crno-belo, ostavili smo Neveni da ga oboji po želji.

 

Mislim da smo ove godine pogodili s poklonima, i mi smo uživali praveći ih i deca igrajući se, a Tajni Deda Mraz je pravi način da se deci od malena pokaže stvarni duh darivanja. Na kraju, ovo je jedna od onih sjajnih igara kojom decu učite vrednosti darivanja.

Polako i redom!

Apsolutno ne valja kad ne radim stvari po redu. Znam ja to, samo ponekad moram da ponovim gradivo.

Da sam prebacila fotografije sa kartice u komp, ne bih provela veče praveći reda u haosu.

Da sam složila fotografije u njihove foldere, videla bih da sam preskočila jedan deo Malih Jesenjih Radionica.

Da nisam preskočila deo, u decembru mesecu bi bilo više za čitanje i više za pisanje.

Ajde, ništa to nije strašno, ali ja volim red i sad ovaj post ima da iskače i bode oči. Bar će da mi služi kao podsetnik da ne dozvolim da mi se bespotrebno gomila posao.

Znači – zaista moram da pogledam datume, i dalje ne verujem da sam zaboravila šta smo sve radili, pa nije prošla godina nego mesec dana!

Složila sam mu jednu senzornu kutiju, pošto i dalje voli da sipa i presipa. Ovaj put smo se fokusirali na jesenje plodove. Sve mu je to već poznato sem informacija da ove plodove možemo naći isključivo u jesen, da služe za ishranu i da kukuruza ima više vrsta, pa sam ga pustila duuuugo da se samo zanima sa kamionskim tovarom.
Posle smo zajedno krunili kukuruz i kokali kokice. Ceo ovaj proces je, za njega, bio zapanjujuć – prvo krunjenje, pa kokanje pa kusanje, do sada nije jeo kokice i iako jeste pravio kolače samnom, šporet je za njega uvek bio no-no oblast. Vrhunac je bio kad ga je prva kokica lupila u čelo, toliko je bio zapanjen da je hteo da pobegne samo da ga nije lupkanje toliko privlačilo!

Ipak, krajnja nagrada je bila i više nego zadovoljavajuća!
„Hoćemo li kokati kokice opet?“