Kako uhvatiti sunce!

Ova aktivnost je kao poručena za zimu – kad već nema sunca, onda nam svaka boja dobro dođe!

Prvi Suncatcher sam videla pre dvadesetak godina – tetka iz Kanade nam je poslala preslatku malu sovicu izdeljenu na polja. Kao i sve što su slale, zbog manjka mesta i ovo je stiglo bez ambalaže i uputstva za upotrebu pa nam je bila tek samo zanimljiva dekoracija, dok je neko nije jednog dana zakačio na prozor – sunce ju je dohvatilo i refleksija na podu se rasula u hiljade boja! Zaista fantastično za videti!

DSC_7512

Evo je! Viri u uglu!

A onda, prošle godine, predusretljiva prodavačica u knjižari u Pašićevoj ulici mi ponudi jedan za dečiji poklon i to ni manje ni više kao DIY varijantu – plastičan oblik izdeljen na polja sa sve četkicom i bojama u pakovanju! Ostala sam zatečena (i to na više frontova, em je jako bila ljubazna em je pogodila u kom pravcu ide kreiranje poklona), u Srbiji Suncatcher i još DIY! Oh, ima nade i za nas ..

Ova aktivnost je zahtevala malo logistike, Pile je mali da boji po poljima. Tačnije – blentav je, da se ne lažemo. Dosta dece njegovog uzrasta boji fino, u okvirima, ali on nije jedan od njih. Taj će okvire uvek posmatrati kao nešto što je neko drugi džabe postavio, tako da kupovni suncatcher on neće dobiti pošto, jel’ – kod njega to nema svrhu. Isti odnos ima i prema bojankama, on najviše voli čist list papira.
Umesto toga, draga Zo nam je nabavila foliju za koričenje iz fotokopirnice (znate, onu u bojama, što stavljaju kad koričite fotokopirane knjige), a ja sam na vreme odustala od dvostrane kontaktne folije i pronašla jednostranu. Malo lepljive trake, mnogo seckanja folije i moje je bilo samo da fotkam. I da opominjem tatu da ne prisvaja aktivnost za sebe.

Popuno providnu (ima polu-providnih, matiranih, sa šarama ..) foliju sam odlepila i okrenuvši lepljivu stranu na gore, lepljivom trakom zalepila za sto. Ispod sam stavila papir, da bi Pile znao gde da lepi. Foliju u boji sam isekla na razne trouglove, pravougaonike, kvadrate i polu-krugove i dalja objašnjenja nisu bila potrebna.

Za kraj je ostalo da smislim kako da je okačim na prozor, a da nije zalepljena (naši prozori gledaju na zapad, nema tog lepka koji će izdržati zapadno sunce pod staklom). Pošto je inicijalni oblik kvadrat, ni Pile nije našao za shodno da lepi u kružnom obliku pa je obruč za vez, kao okvir, otpao. Nije da se nisam trudila, ali kako god bih ga namestila bar jedan, meni lep, detalj bi „izašao“.

Pa sam rešila ovako – prvo, onu još uvek lepljivu stranu sam prelepila običnom kuhinjskom providnom folijom, tako da se ništa više ne može ni zalepiti ni odlepiti.
Onda sam (u duhu reci-reci-reci-reci-klaže) od stare kartonske kese isekla okvir i zalepila suncatcher između. Malo zumbe (ne skakutanje nego alatka za rupe), dve nitne i parče kanapa i drage boje! dobrodoše u naš dom!

 

suncatcher

Planiram i bakama da napravimo po jedan, stvarno se i lako i lepo prave, iako sledeći bih volela da bude malo komplikovaniji, odnosno da pokušamo sa nekim okvirima.

divider

Little Helpers Tools – Cenoteka

Pratim dosta foruma i grupa na netu. Šta ću, može mi se. Mora mi se, verovatno bih poludela bez moje drage „ne-znam-šta-da-pričam-dok-me-ne-izazoveš-na-zlo“ petorke koja budno prati svaki moj ispad, nudi rame za plakanje ili oružani arsenal jedne manje zemlje ako mi zatreba za ucmekavanje. Njih sam „našla“ na forumima, tačnije uglavnom imam utisak da su one mene usvojile – od grupe više hiljada, eto, skupilo se nas šest.

Forumi i grupe su mi sjajan izvor informacija i ideja. Ima tu mnogo samo zanimljivih, često i boli me stomak od smeha, ali i nadam se da niko neće nasesti na ovo – u mnoštvu svakakvih saveta najbolje je samostalno doneti odluku da li neka informacija „pije“ vodu. Ipak, kao svaki horder ja pročačkam sve što mi se imalo učini zanimljivim, pa moj browser često izgleda pretrpano i neuredno, ali (usta moja – hvalite me) o svemu i svačemu znam po malo.

Pre neki dan je iz mora informacija isplivala i Cenoteka.

cenoteka

Već neko vreme, kako su nam opet skresali budžet, poglednem slične sajtove: Kuda u kupovinuAkcije i kataloziAkcije i popusti nude sjajan zbir akcija i sniženja. Cenoteka, međutim, upoređuje svakodnevne namirnice u pet velikih hipermarketa, čak i one na trenutnoj akciji. Bonus je što mogu da napravim svoju virtuelnu korpu i da automatski sabere u kojoj nabavci ću bolje proći.

Za moj ukus, nedostaju još Univerexport i Metro, ali kako se sajtovi stalno uređuju, verujem da će i oni doći na red.

Da vam približim moje oduševljenje – mleko za bebe inače plaćam 1.020,00 dinara. Sutra ću ga platiti 867,00 koliko je u DIS-u, što nisam znala do pre tri dana pošto sam verovala da je razlika u ceni 20-30 dinara i da nam se ne isplati trošiti gorivo za obilazak dve prodavnice zbog mleka. Ali kad se tako napabirči po desetak namirnica sa razlikom od 50-100 dinara .. Vidite?
Ko kaže da društvene mreže ne valjaju :p

Edit – posle kupovine

Da smo uštedeli – jesmo (sem živaca, dve lude su povele i dvoje dece), ali ne koliko smo predvideli. Naime, već pominjanog mleka u DIS-u nema i nikad ga nije bilo. Artikli se uglavnom odnose na beogradske prodavnice koje su kudikamo snabdevenije od naše. NAN 2 ima u Rodiću za 907,00 dinara, što opet nije loše.
Znači, DIS jeste jeftin, ali manjka mu raznovrsnosti, tako da smo većinnu stvari sa spiska našli u Rodiću u koji uglavnom idemo.

divider

Pusti mama, ja ću!

Sve češće se kroz kuću čuje ova rečenica. Skoro za sve je „Pusti mama! Neka mama! Ja ću, nemoj ti!“ čak i za stvari koje ga se nikako ne tiču (cenim entuzijazam, ipak), i iako ga podstičemo u osamostaljivanju, za moj ukus je još mali za neke stvari i suviše je „brz“ kad se radi. Vrlo je nestrpljiv i hoće sve odmahsadaodma, iako mu moja sestra i ja svako malo recitujemo mantru „Strpljenje je vrlina“ na koju on samo, za divno čudo, uspori. Mislim da ne razume šta to znači, ali pevljiv ton ga malo umiri i verovatno prevari.

Danas smo pravili mafine za večeru. Nisam baš toliko skrenula da svakodnevno pravim 4 različite večere, pa pokušavam ponekad da im podvalim moju vrstu ishrane (opušteni LCHF), iako mi se čini da ja tu izvučem deblji kraj. Pile nije ljubitelj hleba iako tu i tamo voli sendviče, a testo jede samo u vrtiću jer mu ga posluže, tako da mi se čini kako ću imati partnera u ishrani. Mafini su od jaja, sira, maslina, slanine i kuvanog karfiola, i ovo je jedan od valjda 3 brlj obroka koje sam napravila u mom dugom stažu kuvarice.

Ja to ne umem.  Ozbiljno. Ja baš, baš, baš volim recepte, i to one precizne. Izluđuju me mere kao „onako“ i „uprste“ što su sve moje tetke i bake zdušno koristile i sad ni pod tačku razno ne umem da repliciram krofne ili savijače (što mi je jaaako žao i strašno se bojim da moja deca to neće okusiti ili upamtiti – jeste da je totalno non LCHF i sigurno nisu ni primirisati listi 10000 zdravih namirnica, ali to jesu jela mog detinjstva i vredi ih poznavati).

Elem – da se vratim sa putovanja u prošlost – Pile je danas bio Chef. Usitnio je karfiol pomoću miksera (ruku na srce, pokušao je da od njega napravi kašu), mešao je smesu da se sjedini i sam je razlio smesu u kalupe.

Živci su mi se istanjili i verovatno ću morati da ljuštim karfiol sa plafona, ali mi smo svi zajedno večerali preukusne pljeske od dinosaurusa (predpostaviću da su Pepa i Džordž tu umešali prste, bio je kod tatka mu na brizi pre no što je kuvao samnom) – pa skoro svi, Balavac je jeo svoje žitarice. Ne oduševljeno, moram priznati.

Moram da ga pohvalim – nijednom mu ništa nije ispalo, ni kašika ni smesa sa kašike. Izgleda da su se isplatili svi oni sati presipanja pirinča.

divider

Tajni Deda Mraz za trogodišnjake

Novembar i decembar su nam bili rezervisani za još jednu aktivnost – Tajnog Deda Mraza.

Kao i prošle godine, žene sa Mamine beležnice su se prijavile da budu asistenti svojoj deci koja su trebala da naprave igračku na poklon – opet ništa fancy i ništa skupo, najskuplja je trebala da bude poštarina.

Ove godine je učestvovao i Balavac, pa sam asistirala u dva poklona – drugarica Beca je  bila šešir i produžena ruka, i za Balavca je izvukla Dušana i mamu Ivanu a za Pile – hahahah – opet Nevenu i mama Tijanu! Ovaj put mi je bilo još teže da ne „ispljunem“ kome smo mi Tajni Deka, ali sam stoički izdržala! Bravo ja!

Za Dušana sam smislila Activity kocku – nešto ranije sam sa njegovom mamom pričala o kupovnoj kocki i koliko sam, u stvari, bila razočarana u nju.

Fotografija preuzeta sa  pino-toys.rs

Fotografija preuzeta sa pino-toys.rs

Iako na fotografijama sjajno izgleda, posle dva dana posmatranja kocke na podu sobe sam shvatila da u njoj nema skoro ništa izazovno niti interesantno. I sama kocka ti dozvoljava ograničen razvoj igre (bar meni, a uzela sam u obzir i varijantu da od nje napravim stočić) a i Pile nije bio oduševljen. Možda će Balavac umeti njome da se igra kako zaslužuje, za nas dvoje nije.

Dušanova je „malo“ veća i mnogo jeftinija, ali poznajemo i njega i njegovu mamu i dobro smo razmislili šta bi njemu bilo interesantno a njegovoj mami kupilo desetak minuta mira i odmora.

1. strana – Jež

Ovde je Balavac ostavio svojih ruku (prstića) trag, i to u vidu belih bodljica. Da se ne lažemo, sa 8 meseci taman je za to sposoban. Ali bio je divan i sjajan i pustio me je da završim sve na vreme, pa se to računa kao odlična pomoć.
Leđne bodlje i glava se kače čičak-trakom, pa kutija može da se lepo rastavi i skloni da ne smeta.
Kolutovi su isečeni od kartonskih tanjira i sjajno lete, pa Dušan može da vežba bacanje do mile volje (a pritom da vazne po kući ostanu u jednom komadu).

2. strana – Čudovištanca

Vrećice su napunjene pirinčem i opšivene, pa se lako bacaju i imaju savršeno malu težinu. Numerisala sam ih, pa Duki može da vežba i matematiku i košarku, ali i da se takmiči sa još nekim ko ima više bodova.
Iste vrećice mogu da nose i azbuku i alfabet (pitajte da li sam Piletu napravila azbuku?)

Pile nije učestvovao u izradi, ali je naravno morao da testira. Toliko mu se dopala (ovo je samo komadičak od količine fotografija koji imam) da sam počela da se vrpoljim kako da mu saopštim da se to mora poslati za koji dan, da ne ostaje kod nas. Bar sam otkrila šta mu se dopada, pa ću gledati da to uvrstim u buduće aktivnosti.

3. strana – omaž čuvenom crtaću „Istorija automobila“

Šta više reći – genijalan crtani, a kad već vole automobile pa da im se pridružimo!

Slobodnom rukom iscrtana petlja, parking, zgrade, autoperionica, saobraćajni znaci i semafor (eto prilike za učenje) i naravno – hamburgerija „Kod Dukija“.

4.  strana – Čije je to lice?

DSC_2355Sjajna igra, čak i od 2+. Laminirate zasebno crtež osobe i zasebno oči i usta u raznim grimasama i „stanjima“. Tako od malena mogu da uče neverbalne znake i emocije poput ljutnje, tuge i sreće. Pile najčešće počne da se smeje kad se izabere osmeh, ali suzne oči uvek lepi naopako (?!). Sam crtež je zalepljen za kutiju, ali oči i usta se kače čičak-trakom, pa ih je lako skidati i stavljati. Napravila sam pet setova očiju i šest grimasa, pa dete ima zaista šarenolik izbor ispred sebe.

5. strana – neprevaziđeni X i O

Pobedio me je. Neću da se „vadim“ na drugo dete u krilu, umor, nategnute živce i neumorni iritirajući pseći lavež. Neću.

Drago mi je da je shvatio, a po izrazu lica mislim da mu se otvorio nov prozor u svesti – Board game!!

Figurice su od recikliranih čepova za vodu. Da postoji šesta strana (na kojoj su NEKI insistirali) i da je Dušan stariji verovatno bi nacrtali šahovsku tablu ili polje za Mice (koje ne znam da igram ali sam voljna da naučim), međutim Dukijeva mama je kreativna dama pa joj ostavljamo ovo kao opciju.

Šesta strana nije urađena – namerno.
Htela sam da može na jednoj strani da stoji bez straha da će nešto otpasti ili se obrisati.

Nevenčicin poklon je malko drugačiji. Pile je radio bar 60%, radili smo ga dugo i plus ona voli vile i princeze a nama je to malo nepoznata teritorija pa smo bili extra pažljivi.

Plutane čepove smo prelepili belim maramicama, zalepili suknje, kosu od vunice, krila od tila, petlju da mogu da vise s plafona (kreveta ili prozora, mada sam ja zamislila lep mobilijar od grančica, ali ko mene pita ..), Pile je insistirao da im nacrta i nos i oči i usta i čak je jednoj dao ime .. Baš sam se iznenadila.

DSC_7134

Na netu smo našli selo, odštampali i zalepili u kutiju tako da sve može da se složi kao harmonika. Spakovali smo i bunar i kola sa cvećem koji zasebno stoje pa može da se napravi pravo 3D okruženje. Pride smo poslali i pakovanje bojica, pa pošto je selo samo crno-belo, ostavili smo Neveni da ga oboji po želji.

 

Mislim da smo ove godine pogodili s poklonima, i mi smo uživali praveći ih i deca igrajući se, a Tajni Deda Mraz je pravi način da se deci od malena pokaže stvarni duh darivanja. Na kraju, ovo je jedna od onih sjajnih igara kojom decu učite vrednosti darivanja.

divider

Polako i redom!

Apsolutno ne valja kad ne radim stvari po redu. Znam ja to, samo ponekad moram da ponovim gradivo.

Da sam prebacila fotografije sa kartice u komp, ne bih provela veče praveći reda u haosu.

Da sam složila fotografije u njihove foldere, videla bih da sam preskočila jedan deo Malih Jesenjih Radionica.

Da nisam preskočila deo, u decembru mesecu bi bilo više za čitanje i više za pisanje.

Ajde, ništa to nije strašno, ali ja volim red i sad ovaj post ima da iskače i bode oči. Bar će da mi služi kao podsetnik da ne dozvolim da mi se bespotrebno gomila posao.

Znači – zaista moram da pogledam datume, i dalje ne verujem da sam zaboravila šta smo sve radili, pa nije prošla godina nego mesec dana!

Složila sam mu jednu senzornu kutiju, pošto i dalje voli da sipa i presipa. Ovaj put smo se fokusirali na jesenje plodove. Sve mu je to već poznato sem informacija da ove plodove možemo naći isključivo u jesen, da služe za ishranu i da kukuruza ima više vrsta, pa sam ga pustila duuuugo da se samo zanima sa kamionskim tovarom.
Posle smo zajedno krunili kukuruz i kokali kokice. Ceo ovaj proces je, za njega, bio zapanjujuć – prvo krunjenje, pa kokanje pa kusanje, do sada nije jeo kokice i iako jeste pravio kolače samnom, šporet je za njega uvek bio no-no oblast. Vrhunac je bio kad ga je prva kokica lupila u čelo, toliko je bio zapanjen da je hteo da pobegne samo da ga nije lupkanje toliko privlačilo!

Ipak, krajnja nagrada je bila i više nego zadovoljavajuća!
Hoćemo li kokati kokice opet?

divider

Najveći hitovi – jesenja play lista

1. Posetiti gradilište

Istina, ovo zaista nije bilo teško – već mesecima (a i sledećih par meseci) gradilište nam je pod prozorima. Grad je, nekim čudom, rešio da popravlja ulice ovde u mojoj okolini i to po dve odjednom, tako da smo se nagledali i naslušali svačega. I neko je sklopio nova poznanstva – „Čika Bagerista“, „Čika Majstor“ i „Čika Valjak“ se sad redovno javljaju kad se vraćamo iz vrtića.

Photo-0062

2. Otići na koncert

Prvi koncert sa kojim će moći da se pohvali je „Harlem Gospel Choire“ (ne računamo „Let3“ dok je bio u stomaku, a kakvi su rekviziti bili i dobro je što se neće sećati). Ujedno, ovo je bila retka prilika da ostane malo duže budan, i iako to u udobnosti doma ima svoju draž – na ulici nema, čak i pored zaista pojačanog razglasa i šarene rasvete koja je dobacila čak i do našeg ćoška skoro je spavao stojeći. Nadam se da ću moći uskoro da mu pokažem i vatromet, pa da zaokružimo tu temu „javnih“ slavlja.

Photo-0054

3. Luna-park

E, kad tata radi posle podne, nas troje se zabavljamo sa raznoraznim vožnjama.

Photo-0077

Manijački se cerio tri (3!!!!) vožnje u istom autiću – pa on vozi formulu!!

4. LORIS

Moje – a sigurna sam i skoro svako detinjstvo malih novosađana koji sad imaju 30+ – obeležio je LORIS. Verovatno se onda drugačije zvao, čak do nedavno je imao i T u nazivu, ali je turizam dobio sopstveni „termin“. Sećam se fontane na Sajmu, Soldatovićevih „Razigranih konja“ (čak jedno vreme je išla reklama za Novosadski Sajam gde je u špici bio snimak tih konja, i podno njihovih nogu devojčica u crvenoj jakni – niko nije znao da se snima, a tata je hteo da me slika baš tamo!), ogromnih traktora i puno sitnih životinja.

Pile je bio očaran. Trčao je od kaveza do kaveza, pokušavajući da uhvati koji se to petao „dernja“, pokušavao da pomazi patke i golubove, hranio zečeve, stideo se od konja do te mere da je odbio jahanje ponija i kad mu je bilo previše svega na sred hale puštao autić ljudima ispod nogu.

Obišli smo i onaj lovački deo Sajma .. Još prepariranih životinja – ostaviću mu traume ako ne pripazim!

Vuk i medved su mu bili hit hitova, ali mislim da mu se bizon, tigar i divokoze nisu nešto dopali, mada je moguće da je bio umoran. Ipak smo se svi sjajno proveli, iako smo se napešačili za ceo mesec! Novo naučeno – Sajam ima bar 6 ulaza-izlaza (verovatno i više, ali mi smo samo ove „overili“).

5. Otići na piknik

DSC_6636

Piknik je , u stvari bio već opisan kao Jedan delić Fruške gore. Volela bih da smo to uradili još koji put dok nije zahladnelo.

Mada, to nam sad ostavlja otvorenu opciju za zimski piknik!! A-haaa!!

6. Šetati po kiši

I to sa sopstvenim kišobranom!! Pa šta ima lepše?! Sav je bitan dok štrapacira ulicama jer je sad „velik“, dok sa tačke gledišta prolaznika, jedan mali, šareni kišobran SAM šeta na pola metra od zemlje – bar ih lepo nasmejemo.

7. Otkriti čari mljeskave bundeve

Volim to uzbuđenje na njegovom licu – ne zna da li da vrišti ili da se smeje. Još da sam mu dala da je sam iseče .. (aha, kako da ne!). Ipak, uspešno je bundevi odstranio semenke a na kraju smo se zasladili i pitom.

8. Hranilica za ptice

Mislim da je jako bitno da od malena shvati da nije sam – ima brata, roditelje, rodbinu, postoji mnogo nepoznatih ljudi na svetu ali ima i mačku, psa… ptice. Mala bića, skoro nevidljiva ali koja dele životni prostor sa njim. Voleli bi kad bi od malena obraćao pažnju na svet oko sebe i da shvati koliko on može tom svetu da doprinese.

Mali, ali bitan doprinos je i Zimski Ptičiji Snack-And-Go!

9. Rođendan

Sad zvanično koračamo četvrtom godinom! O, kako će divna biti!

Prvi put smo slavili u igraonici i sa vršnjacima. Tema je bila – vatrogasci!

IMG_1994

Napravili smo puno poslastica (meni apsolutni hit – šibice od bobi-štapića!), naravno i torta je morala biti u vatrogasno-crvenom tonu pa je izbor pao na Red Velvet, i još pride napravili smo gostima mali poklon: svaka kesica je bila napunjena čokoladicama i bombonama, stikerima sa vatrogasnom tematikom, i još mala igra memorije sa temom vatrogasaca, duvalicu sa slikom vatrogasnog creva a kesicu smo zatvorili bedžom sa imenom za svakog gosta-vatrogasca.

resize

Doviđenja jeseni – dobrodošla zimo!

Znam da kasnim sa ovim postom, i to da se ne lažemo bar mesec dana, a najmanje još toliko leži u delovima i draft folderima po kompjuteru. Apsolutno sam bila lenja – previše zagrizla, morala sam da obratim pažnju na neke druge delove života i bila neopisivo umorna non-stop. Mnogo mi je trebalo da shvatim da je Balavac sa mlekom uzeo i sve ostalo korisno, a kad padne gvožđe umor ne odlazi sa gostovanja i tako sam jedva iz mozga koji je utonuo u pamuk izvukla informaciju da pod hitno pojačam dopunu ishrani. Pet dana kasnije – ma kao nova sam, čak sam uspela i da, od proste želje, pravim poslastice i šetam po zimoći.

Tako da mame sa sisom na dnevnom meniju – kontrolišite krvnu sliku! Ma kontrolišite sebe, malo odmora i nerada nikog nije ubilo. Ovih dana ću čak da isprobam i onu davno kupljenu kesicu soli za kupanje (eee, što sam ja najgora od sve dece pa za mene da nema?!)

divider

Jesenji drugari

I ove godine, Dedine slanine sa terase hrane čitava mala jata senica. Dolaze nam negde sa severa, pošto im ova naša zima ne deluje tako hladno kao ona odakle dolaze i kod nas provedu samo par meseci i vraćaju se nazad (negde sam našla podatak da dolaze iz Švedske, pa ako su lagali mene …). Nažalost, sve je manje drveća u okolini tako da me neće iznenaditi što ih jedne zime samo nećemo videti, ali do tada ćemo nastaviti da im pravimo hranilice i da se pravimo da ne vidimo kada ćopaju slaninu (Deda je, u stvari, meka srca, znamo da ima još mesta da se slanina okači a da nije na dohvat pticama!).

Postoji više tipova hranilica – senice su lake za „održavanje“ po tom pitanju. Ovaj put ćemo se okrenuti domaćoj radinosti, pošto kupovne hranilice možete uzeti skoro u svakoj prodavnici opreme za domove, međutim sama ideja hranilice je došla kao poručena za kraj Malih Jesenjih Radionica.

Najjednostavniji način je da kroz okrenutu plastičnu flašu proturite dva štapa (varjače su sasvim ok), probušite proreze za zrnevlje i okačite je o granu.

pticisce-640x352

Foto: preuzeto sa lifepressmagazin.com

 

Ovako možete hraniti i druge ptice, ne samo senice (senice mogu da se zakače naopačke za granu ili mrežu i tako da se hrane, što dosta drugih ptica ne može).

Malo komplikovanije (ali i neuporedivo bolje) je ako u semenje ubacite i loj (najbolje neslan, goveđi-ali i svinjska mast dobro dođe). U šerpici otopite loj, ubacite semenje, suncokret, suvo voće i kikiriki i sipajte u plastičnu čašu u koju ste prethodno stavili parče kanapa da viri. Sve stavite u zamrzivač da se stegne, zatim poparite čašu vrelom vodom da smesa sa kanapom može lakše da izađe i sve zajedno okačite na granu. Istom smesom možete i napuniti džak od krompira, prorezi su dovoljno veliki da ptice mogu da kljucaju a pritom mogu i da se kače na njega.

Maloj radionici je prethodila jedna šetnja po dvorištu i okolini. Sjajna uvertira je bila svraka koja je pokušala da razbije divlji orah pred našim nogama, a potom i prve senice koje su još početkom decembra krenule da izviđaju teren po našem dvorištu. Pričali smo o pticama uopšteno, imenovali one koje smo sretali usput (svraka, vrana, vrabac i golub), čime se hrane i zašto ptice lete na jug – ostadoh mu dužna objašnjenje za jug!

Pošto Deda časti slaninu, naša hranilica sadrži samo proso, žito i suvo voće – neko je pojeo kikiriki – a pravili smo je od tanjirića od saksija i plastične flaše (ok, i prateći program u vidu platni, šrafova, žice i bušilica za izbušiti – ovo nikako nije one man music show). Pretprošle godine sam umesto flaše upotrebila plastičnu četvrtastu teglu, koju je mnogo lakše zavrnuti za tanjirić, ali ove godine smo rešili da recikliramo pa nam je pričvršćivanje tanjirića za flašu malo zadalo problema.

Tata je izbušio sve što treba izbušiti (ponešto i dva puta), ja sam napravila prevelike proreze koje sam smanjila uz pomoć stare, dobre lepljive trake a Pile je dobio prve lekcije o zavrtanju/odvrtanju. Zatim je sa najvećim mogućim uživanjem izmešao proso, ječam i kukuruzni griz i uz pomoću levka usuo u flašu.

Onda je  poklopac zavrnut, provukao je kanap (prva i neuspela lekcija o čvorovima, znam da je rano al’ ajde da pokušam) i Tata i on su to zajedno okačili o lešnik u dvorištu gde senice vole da dođu. Namerno smo ostali unutar dvorišta pošto moja mačka ne izlazi napolje zimi a psi ne dozvoljavaju komšijskim mačkama da dolaze kod nas – što znači da smo se maksimalno potrudili da ne serviramo doručak u vidu velike senice.

Naravno, iako je zima i ima snega, bitno je da ptice imaju i pristup vodi koja nije zamrznuta.

Više o pticama, navikama i prehrani možete naći OVDE i OVDE.

Nadam se da smo vas makar malo pogurali da sledeće zime napravite bar jednu hranilicu, a na proleće (što da ne!) bar jednu kućicu. Ptice su ne samo korisne nego umekšavaju sivilo grada i prave divno društvo tokom godine.

divider