Prvo prolećno seme prvog dana proleća


Nekada je ovaj deo grada bio predivan – kuće, ispred kuća travnjaci, cveće, poneka klupa. U svakom dvorištu drvo ili dva, često i kokoške ako ne i nešto na četiri noge. Kad smo se doselili pre 15 godina, komšija u ulici iza nas je čak imao i svinjac, zbog kog se šalimo da je doneta gradska uredba o zabrani držanja domaćih životinja.

Danas sve izgleda mnogo drugačije. Ranije je prva prodavnica bila par kilometara dalje, sada ih imam pet na istoj udaljenosti. Bulevari, autobusi i zgrade, zgrade, zgrade, buka i đubre.

Nikada nijedan gradski urbanista ili arhitekta neće shvatiti koliko je štete napravio, na primerima iz moje okoline bi mogli studenti slobodno da se uče šta znači „stihijska gradnja“.

E, iz tog nekog lepog vremena nam je ostala želja i navika za sadnjom koječega. Prvih godina u bašti je bilo samo cveće, kasnije smo postali i praktični pa smo sadili maline, paradajz, krastavce, začinsko bilje .. Ma svašta ako smo samo pomislili da bi moglo da raste!

Seme kupujemo u Mađarskoj u Cori, ili kako se sad već zove, košta baš nešto sitno. „Budapesti Kertimag“ ima predivan izbor svega, posebno paradajza i to cherry varijeteta, od žbunastog balkonskog, do žutog krškolikog (koji ima divan ukus u kombinaciji sa crvenim cherry-jem) i bukvalno živimo na njima od juna do novembra, kada usled mrazeva oberemo zelene plodove i napravimo turšiju od njih. Win-win situacija, zar ne?

I tako je Pile dobio svoje prvo seme u ruke na prvi dan proleća. Bio je baš uzbuđen zbog sadnje, iako mu krajnji produkt nije bio baš najjasniji.

Kratko smo porazgovarali o smeni doba, spominjući samo ovlaš karakteristike svakog od njih, najviše pažnje posvećujući upravo proleću i šta će se desiti narednih meseci, od biljaka, buba i ptica, preko vremena do sledećeg godišnjeg doba.

Da bi bolje razumeo, napravila sam poređenje sa Balavcem – da bi bata rastao, treba mu hrana, voda i da se preko dana igra a noću da spava. Tako i biljkama trebaju hrana, voda, san i svetlost da bi rasle. Biljke se hrane zemljom, piju vodu, a on i ja ćemo ih u početku držati iznad akvarijuma gde im je toplo i gde imaju dovoljno svetla.

Da bih osigurala da će njegova prva sadnja da prođe uspešno, seme nismo sadili u saksije ili direktno u zemlju, nego prvo u plastičnu kutiju koja ima poklopac i zatvarajući ga napraviće se odlična mikro-klima za rast. Objasnila sam zašto bušimo rupe na dnu i zašto stavljamo juteni džak preko rupa. Kakva je to zemlja koju sipamo i zašto ne smemo da je pritisnemo svom snagom.

DSC_8174

Moram vam priznati, pažljivo je pratio, što je za njega skoro neverovatno, inače mu je raspon pažnje kao kod ošamućenog komarca. Sam je sipao zemlju, utisnuo je i uredno stavljao jedno po jedno seme pored markera koje sam zabadala, zajedno smo zalili rad pomoću raspršivača i – za dalje je izgubio interesovanje. Ostao je još toliko da poubacuje kvadrate od jute u male plastične rasade, i odjurio da prekopava bašticu i prska zemlju iz svoje male kantice.

Sadnju preostalih paradajzića i Salvije sam sama obavila (nisam se mnogo žalila). Za koji dan ću mu pokazati šta se dešava.

U međuvremenu, Balavac radi ono što je i Pile radio – preuređuje mi kuhinju i vadi krpice iz kutije koje smo izvadili opet samo zbog njega. Već neko vreme pravi po tri-četiri-pet samostalnih koraka, ali je to daleko od hodanja. Gegavo teturanje da, ali ne baš hodanje. Međutim, to mu ne smeta da pokušava da se popne na svaku površinu na koju zamisli. Mušičav je i pokušava da nas vorta, ali na njegovu „nesreću“ lako ga je zasmejati pa onda znamo da nas samo muva jer nije po njegovom. Uporniji je od Pileta, tako da ne odustaje lako kad je nešto naumio, ali se ni ne ljuti ako mu ne uspe odmah. Samo nastavi da pokušava.

DSC_8205

Brata obožava. Obožava!! Svet prestane da postoji kad se veliki bata igra sa njim iako te igre nisu ni nežne ni pažljive. Ipak, kako raste baš brzo, ne sumnjam da će mu sve vratiti sa kamatom, i to uskoro.

Edit … pet dana kasnije.

Posledni lep dan ove nedelje. Iznela sam mu rasad na terasu da ga dočeka kad dođe iz vrtića – i naravno da se raspametio! Igrom slučaja, u gostima nam je bio i čika-Rade, vinogradar i dedin prijatelj iz mladićkih dana (recimo ovako, kad su počeli da se druže zvoncare još nisu ušle u modu) koji je bio glavni „krivac“ što smo mi uvek imali lepe ruže. Tako je čika-Rade bio prva publika za njegovu radost: „Čika-Rade, čika-Rade!!! Dođi da vidiš šta sam ja uradio!!“

DSC_8265

I itekako je uradio! Od čika-Radeta je dobio ohrabrujući klimoglav i poziv da dođe u vinograd da ga nauči kako se orezuje loza (čini mi se da je ustvari mislio na vino, ali sačekaću da vidim koliko grešim).

Mislim da je lepo ukačio da je stvorio nešto – ovako jasan ponos nisam kod njega do sada videla. Zadovoljstvo da, ali ovo je bio čist, neprskan ponos! A na njega ponosnog, ponosna i ja :)

divider

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s