Maturski ispit, april 2015, pitanje iz opšte kulture.
„Šta najmanje treba da je zastupljeno u ishrani?“
a) voće b) povrće c) masti d) žitarice
Koji bi vaš odgovor bio?
Zašto?
Jeste li sigurni u njega?
Tokom godina sam bila prinuđena da svoja ubeđenja pojedem, da tako kažem. Moj organizam se menjao a sa njim i prehrambene navike, pa kad sam dobila decu čvrsto sam rešila da, ako već treba da im mic-po-mic uvodim hranu, onda ću to da radim kako treba i sa znanjem ZAŠTO to treba raditi. Ne pristajem na manje i neću se tvrdoglavo držati naše pedijatrice ili baka/mama/tetka saveta koje su svoju decu podigle i odhranile pre mnooooogo godina kada su važila drugačija pravila. Idem tom logikom da je medicina napredovala, pa je valjda i nutricionizam uhvatio korak sa starijom sestrom.
Da odmah priznam – nisam fanatik za zdravom&organskom hranom. Volela bih da mogu bar onaj organski deo finansijski da izdržim, ali kad već ne mogu, deci ću dati second best – domaće, kuvane obroke koji se nisu kuvali satima da pobiju svaki mikron vitamina, sveže voće i povrće kad god je to moguće i apsolutno odsustvo grickalica i kupovnih sokića. Naravno, idemo na rođendane, tetka ih ponekad gaji i uvek ćemo ih naći u gostima, ali kod nas neće postojati kao opcija. Jednostavno, ne verujemo u njih.
Hoćeš nešto da grickaš? Da vidimo … bademi, orasi, suvo grožđe, lešnici, sveže voće, domaći kolači ili milk-shake. Ranije smo držali „Basket“ speltine štapiće kao retku zdravu kupovnu opciju, ali nekako su pali u drugi plan pošto ih koristimo samo kad smo napolju u vreme užine i oduševljeno priznajem da Pile rado gricka i bademe i glocka jabuku i pored Basket štapića. Tu mi je od pomoći i torbica za užinu.
Savršene su za mešano suvo voće, koristila sam ih i kao trudnica i sad kao mama – ovo mi je i lepše i zdravije i praktičnije od „Plazme“.
Naravno, Pile je na mamu, guzicu bi prodao za slatkiše, pa kako se trudim da kontrolišem njegov unos šećera tako ustvari kontrolišem i sebe.
A-ha! reći ćete, ne laje kera sela radi!
Pa i ne i da. Smatram da je moje da mu pokažem da postoji ukusnija alternativa, da investira u sebe ako nauči da kuva ali da mora da zna i kako i zašto se nešto radi, inače je kuvanje propala investicija.
Ako pri tom i sebe lišim jafe ili milke .. I nije neka šteta.
Daklem, kuvati s decom – za ili protiv?
Za –
Prvo, potpomaže zdravlje i zdravije – deca se uče pravilnoj prehrani i postavljaju se (zdrave) osnove za buduće prehrambene navike.
Uvek se setim svih onih emisija gde se prate porodične navike i svaki put se blago užasnem zašto roditelji misle da, ako su dali pomfrit, time su i podmirili detetove potrebe za povrćem i vitaminima.
Drugo, pored kuvanja, deca uče i mnogo šta drugo – matematiku (vaganje, grami i kilogrami, mililitiri i decilitri, množenje i deljenje – osnovci bi više voleli matematiku da im daju ovakvu praksu!), čitanje, hemiju (znate li zašto kvasac narasta?) i kulturu – uz hranu deci ponuditi i zanimljivosti o zemlji iz koje jelo ili sastojak potiče, a možemo zajedno i da savladamo strah od novog i nepoznatog. Uz mirise ponuditi im i avanturu – ješćemo štapićima za niskim stolom kao u Japanu ili ponećemo špagete u vinograd i naučiti neke italijanske reči!
Moje prvo saznjanje o geografiji krenulo je od – pice. Tata je objašnjavao odakle ona potiče i kako Italija ima divan oblik čizme (sve uz crtanje po salvetama). Mislim da sam imala 5 ili 6 godina, i godinama kasnije sam buljila u atlas tražeći još neki komadić sveta koji ima neki poznat oblik.
Treće – retko koje dete ne birka hranu. U manjoj ili većoj meri svi smo mi probirljivci, ali negde je neko je utvrdio da su deca koja pripremaju obroke sa roditeljima manje izbirljiva od dece koja hranu vide samo kao gotov proizvod na tanjiru ispred sebe. Ako dotaknu, omirišu i vide šargarepu prvo u izvornom obliku umesto kao kašu u ćušpajzu gde je bljakav i oblik ali i boja… Pa, sve onda postane mnogo manje bljakavo. Pun pogodak bi bio da zajedno sa detetom gajimo tu šargarepu, ali retko ko će se usuditi na to.
Četvrto – moje dete mene uči strpljenju. Da moram lagano da mislim i lagano da radim. Da nije smak sveta ako se prospe, razbije, pomeša. Da se sve može sakupiti i obrisati i da jedno jaje nije vredno loših emocija. Da je maher da me zasmeje sa „Ju, prosuo sam. Ali NIJE strašno!“ tik pre nego što pređem point of no return da dobijem slomživ.
I da ću mnogo više kalorija sagoreti ribajući kuhinju nego negde drugde :)
Protiv –
Sem tog ribanja kuhinje – nijedan nije vredan pomena. A kuhinja svakako mora da se riba, pa ću ovaj argument precrtati.
E sad, u nastavku našeg odrastanja i osamostaljivanja s ponosom vam predstavljamo „Milke sake“ – pogađate, š nam je i dalje problem.
Od kad su jagode otvorile sezonu, mi imamo novu omiljenu užinu. Banane, jagode, jogurt ili mileram, malo mleka i blender i magija malog šefa može da počne.
Zaista sve sam radi, od seckanja voća do sipanja mleka, moje je samo da operem voće i blender.
Moraćemo uskoro da organizujemo jedno kulinarsko putovanje – Španija, Italija, Engleska, Meksiko? Imate li neke predloge za lako pripremljenu hranu tipičnu za neku zemlju?
Kriminal Koka 