Little Chef – iliti mala mirođija u svakom šejku

Maturski ispit, april 2015, pitanje iz opšte kulture.

„Šta najmanje treba da je zastupljeno u ishrani?“

a) voće     b) povrće     c) masti     d) žitarice

Koji bi vaš odgovor bio?

Zašto?

Jeste li sigurni u njega?

Tokom godina sam bila prinuđena da svoja ubeđenja pojedem, da tako kažem. Moj organizam se menjao a sa njim i prehrambene navike, pa kad sam dobila decu čvrsto sam rešila da, ako već treba da im mic-po-mic uvodim hranu, onda ću to da radim kako treba i sa znanjem ZAŠTO to treba raditi. Ne pristajem na manje i neću se tvrdoglavo držati naše pedijatrice ili baka/mama/tetka saveta koje su svoju decu podigle i odhranile pre mnooooogo godina kada su važila drugačija pravila. Idem tom logikom da je medicina napredovala, pa je valjda i nutricionizam uhvatio korak sa starijom sestrom.

Da odmah priznam – nisam fanatik za zdravom&organskom hranom. Volela bih da mogu bar onaj organski deo finansijski da izdržim, ali kad već ne mogu, deci ću dati second best – domaće, kuvane obroke koji se nisu kuvali satima da pobiju svaki mikron vitamina, sveže voće i povrće kad god je to moguće i apsolutno odsustvo grickalica i kupovnih sokića. Naravno, idemo na rođendane, tetka ih ponekad gaji i uvek ćemo ih naći u gostima, ali kod nas neće postojati kao opcija. Jednostavno, ne verujemo u njih.

Hoćeš nešto da grickaš? Da vidimo … bademi, orasi, suvo grožđe, lešnici, sveže voće, domaći kolači ili milk-shake. Ranije smo držali „Basket“ speltine štapiće kao retku zdravu kupovnu opciju, ali nekako su pali u drugi plan pošto ih koristimo samo kad smo napolju u vreme užine i oduševljeno priznajem da Pile rado gricka i bademe i glocka jabuku i pored Basket štapića. Tu mi je od pomoći i torbica za užinu.

torbica

Savršene su za mešano suvo voće, koristila sam ih i kao trudnica i sad kao mama – ovo mi je i lepše i zdravije i praktičnije od „Plazme“.
Naravno, Pile je na mamu, guzicu bi prodao za slatkiše, pa kako se trudim da kontrolišem njegov unos šećera tako ustvari kontrolišem i sebe.

A-ha! reći ćete, ne laje kera sela radi!

Pa i ne i da. Smatram da je moje da mu pokažem da postoji ukusnija alternativa, da investira u sebe ako nauči da kuva ali da mora da zna i kako i zašto se nešto radi, inače je kuvanje propala investicija.
Ako pri tom i sebe lišim jafe ili milke .. I nije neka šteta.

d4fa1a7957b45f0d9f702603d5b81233

Daklem, kuvati s decom – za ili protiv?

Za

Prvo, potpomaže zdravlje i zdravije – deca se uče pravilnoj prehrani i postavljaju se (zdrave) osnove za buduće prehrambene navike.
Uvek se setim svih onih emisija gde se prate porodične navike i svaki put se blago užasnem zašto roditelji misle da, ako su dali pomfrit, time su i podmirili detetove potrebe za povrćem i vitaminima.

Drugo, pored kuvanja, deca uče i mnogo šta drugo – matematiku (vaganje, grami i kilogrami, mililitiri i decilitri, množenje i deljenje – osnovci bi više voleli matematiku da im daju ovakvu praksu!), čitanje, hemiju (znate li zašto kvasac narasta?) i kulturu – uz hranu deci ponuditi i zanimljivosti o zemlji iz koje jelo ili sastojak potiče, a možemo zajedno i da savladamo strah od novog i nepoznatog. Uz mirise ponuditi im i avanturu – ješćemo štapićima za niskim stolom kao u Japanu ili ponećemo špagete u vinograd i naučiti neke italijanske reči!
Moje prvo saznjanje o geografiji krenulo je od – pice. Tata je objašnjavao odakle ona potiče i kako Italija ima divan oblik čizme (sve uz crtanje po salvetama). Mislim da sam imala 5 ili 6 godina, i godinama kasnije sam buljila u atlas tražeći još neki komadić sveta koji ima neki poznat oblik.

Treće – retko koje dete ne birka hranu. U manjoj ili većoj meri svi smo mi probirljivci, ali negde je neko je utvrdio da su deca koja pripremaju obroke sa roditeljima manje izbirljiva od dece koja hranu vide samo kao gotov proizvod na tanjiru ispred sebe. Ako  dotaknu, omirišu i vide šargarepu prvo u izvornom obliku umesto kao kašu u ćušpajzu gde je bljakav i oblik ali i boja… Pa, sve onda postane mnogo manje bljakavo. Pun pogodak bi bio da zajedno sa detetom gajimo tu šargarepu, ali retko ko će se usuditi na to.

Četvrto – moje dete mene uči strpljenju. Da moram lagano da mislim i lagano da radim. Da nije smak sveta ako se prospe, razbije, pomeša. Da se sve može sakupiti i obrisati i da jedno jaje nije vredno loših emocija. Da je maher da me zasmeje sa „Ju, prosuo sam. Ali NIJE strašno!“ tik pre nego što pređem point of no return da dobijem slomživ.
I da ću mnogo više kalorija sagoreti ribajući kuhinju nego negde drugde :)

Protiv

Sem tog ribanja kuhinje – nijedan nije vredan pomena. A kuhinja svakako mora da se riba, pa ću ovaj argument precrtati.

zpage005

E sad, u nastavku našeg odrastanja i osamostaljivanja s ponosom vam predstavljamo „Milke sake“ – pogađate, š nam je i dalje problem.
Od kad su jagode otvorile sezonu, mi imamo novu omiljenu užinu. Banane, jagode, jogurt ili mileram, malo mleka i blender i magija malog šefa može da počne.

Zaista sve sam radi, od seckanja voća do sipanja mleka, moje je samo da operem voće i blender.

Moraćemo uskoro da organizujemo jedno kulinarsko putovanje – Španija, Italija, Engleska, Meksiko? Imate li neke predloge za lako pripremljenu hranu tipičnu za neku zemlju?

divider

Advertisements

Zeko, zvekane, uši su ti mekane!

Duge noge, kratak rep.
Zeko, zeko baš si lep!

U stvari, mislim da ide „Duge uši, kratak rep ..“ ali od Piletovog rođenja ne mogu da upamtim taj sled. Jednostavno neće pa neće.

Slabo smo akcijašili ove nedelje – tata je radio popodne+petak+subotu, kad sav svet nije radio, i pride je Balavac u društvu sa bronhitisom (toliko lekova ima da pije/uzima/dobija da zaboravljam kad šta ide i pored toga što sam zapisala na tabli) tako da sam slabo izbalansirala ovu nedelju. Uostalom, kao i prethodne nedelje. Umorila sam se, ili smorila. Dani teku fantastično isto s tim da sad i ne znam šta bih menjala, pa ne menjam ništa. Da nema njih dvojice, valjda bih bila jedna od onih teta iz filmova što dele paštetu iz konzerve sa mačkama i ne izlaze iz pidžame.

Dosta kukanja. Vreme je za slike!

Omiljenu uskršnju aktivnost smo Pile i ja obavili zajednički. Uglavnom. Ove godine sam pokušala izbeliti jaja po receptu 1:1 sirće-voda. Prva tura je ispala bela da belja ne može, međutim u drugoj turi nisam imala sirćeta za ceo omer pa sam stavila šta sam imala – i ta tura već nije bila skroz bela.

DSC_8340

Ipak sam zadovoljna belinom. Naravno, skoro sva su popucala – neka pre, neka kasnije, pošto sirće tanji ljusku pa morate biti extra obazrivi. Boje su na kraju izašle divno pastelne, i pošto sam tek kod 11-og (od 15) skopčala kako da ih ofarbam, bilo je samo tri-četiri cela. Pride je i Pile kucnuo koje kad je treskao lončetom s farbom. Znači prođa nam je nikakva, ali se jesmo zabavili. Ne oseća se sirće, ali je ljuska dok je ljuštite pomalo gumasta – što i nije loše.

Nismo ludovali sa ukrašavanjem, blesave oči, par stikera i marker – sasvim dovoljno za nas. Ono što je posebno je činjenica da mama nije učestvovala u ukrašavanju!
Mislim da sam se trzala samo kod prvog jajeta, kad sam videla kako on to opušteno radi, samo sam sela.

DSC_8375

Ovako nam društvance izbliza izgleda.

Uši od papira i držače za jaja ove godine nismo napravili, i žalim zbog toga, ali sledeće ću se truditi da se setim na vreme. Odustala sam kad sam shvatila da bi mi bilo previše za tako kratak vremenski rok, samo bih se umorila i ništa ne bi valjalo.

Ali zato smo napravili „Lov na zeku“ na sam Uskršnji dan!
Postojala su dva lova, jedan za nas i jedan za drugaricu, međutim drugarica je rano otputovala tako da je Pile sam pratio zeku. Par dana ranije smo nakupovali poslastice koje inače ne konzumiramo (a kada ako ne na praznike?!) i fotografisali ih. Odštampanu fotografiju sam kaširala zbog čvrstine i za karton sam zakačila debeli marker,  da bi Pile mogao da štiklira šta je našao a šta još ne.

DSC_8410

Poslastice smo posakrivali po dvorištu…

…  dali Piletu korpicu i „mapu“, pa je slatkih pola sata proveo zavirujući u svaki žbun, štiklirajući sav važan svaki predmet i puneći svoju korpicu do vrha!

Bolje mu ide detektivski posao od tate, koji je naravno opet učestvovao malo više za moj ukus. Svejedno, lepo su se obojica provela. Sledeće godine će i Balavac da učestvuje i eto žurke!

Podsetnik – sledeće godine napraviti i tati Lov na zeku!

divider

2 minuta strke – 10 minuta zabave ili KAKO ZABAVITI TROGODIŠNJAKA – III deo

Zabava u korist proleća!

Dobar ulov sa Najlona = demistifikacija insekata.

Prva „alatka“ prikazuje svet viđen očima mrava, bubamare i pauka. Svako stakalce je obrađeno tako da, gledajući kroz njega, vidite kako oni vide. Namera mi je bila da mu pokažem a) da mi njima izgledamo strašni, i da se oni uglavnom nas boje. b) insekti nisu smetnja ili nebitni, sem što su korisni mogu da te nauče nečemu drugačijem..

DSC_8231

DSC_6045

Druga alatka je mini-teleskop ili mikroskop, zavisi gde ga uperite i kako ga okrenete. Pomoću njega je iz sigurne daljine gledao paukove i mrave, prvo plastične i gumene a onda i prave, nadajući se da neće moći da izvrše gepardski skok i zabodu mu očnjake u žilu kucavicu… Mis’im … Gde je samo to pokupio …

Kuhinjska vaga = izvor inspiracije kome se uvek vraćamo.

Bez zezanja, kuhinjska vaga je jedna svestrana sprava! Uči se sve po malo – matematika, merenje, težine, fina motorika (jeste li ikad pokušali da podignete teg od 1 gr? Ko gaji ćevape umesto prstiju bolje da ne pokušava!) a iznad svega strpljenje.

„Idi Pecaj“ (u stvari, treba nam treći za „Mexico“ pa da se vežba dok je mlad).

Jako mu se dopada igra ali mislim da je to najviše zato što možemo svi zajedno da se igramo. Opet je njegova pažnja „problem“, u sred partije on krene da pravi kućice ili da vozi zamišljeni auto, ali kad se jednom fokusira.. To je to!

go fish

Karte smo dobili od rođaka iz Kanade preeee… skoro 25 godina! Kod nas ih nisam srela, ali iskreno – nisam ih ni tražila. Mislim da ću uskoro da ubacim obične karte, da bi mogli da vežbamo brojeve.

U modu za društvene igre – malo drugačije Domine.

Opet ulov s Najlona – imala sam maglovitu ideju čemu služe kartice, ali magla se razišla tek pošto je drug Google translate preveo tekst s papirića.

Izgleda da je igra pomalo retro, iako sam (uz pomoć druga) online našla i drugačije i ne manje zanimljive. Posebno mi se dopala varijacija kao kod igre sa prve slike.

Traži se druga polovina slike, ne uparuju se tačkice – znači imam levu i desnu polovinu kauča, vrat i telo gitare. Caka je što je jedan deo gitare i deo kauča na istoj kartici. Naša izgleda ovako.

domine

Može da se krene od bilo koje kartice i da se redja u bilo kom pravcu, a kad razvijete prepredenost, možete da blokirate ostale igrače i pobedite. Predpostavljam da bi, uz malo logistike, mogla da se napravi sjajna igrica, kako edukativna tako i čisto radi zabave.

Prilično mi je uzbudljivo što nam se otvorio taj svet društvenih igara. Još uvek pamtim kad je osamdesetih tata doneo „Monopol“ (koji je, btw, još u životu kao i sve ostale igračke samo zahvaljujući mojoj mami) i onaj „Ne ljuti se čoveče“ koji si morao da pritisneš da bi kockica odskočila o metalnu pločicu. Zadala sam sebi zadatak da ga „upecam“ dok Pile nauči da broji, i bolje bi mi bilo da požurim!

Edit:

Pošto se na više mesta čulo „Na koji TAČNO „Ne ljuti se čoveče“ mislis?“, pronađoh ovo.

Fantastična ideja, i iako izgleda da neće preživeti, naš je bio u funkciji više od decenije. Bakin još i duže.

divider