Borba Titana – Roditelji vs. Temperatura

0007406048S-565x849

Dođi da vidiš, ima neke tačkice, šta to može biti?
Ako ih pogledam, hoću li znati bolje od tebe šta su? Neću, onda neću ni da ih gledam.

I tako, oboje plešemo oko ideje da bi možda mogle biti boginje, a pravimo se da nisu, pa ako se jako pravimo, možda i ne budu. Ipak je tačno dve nedelje od kad ih je Pile imao, ovo bi mu bila knjiška inkubacija ..

Jutro je donelo istinu ali i nove tačke. Pa dobro, preživeli smo Piletove, i ove ćemo, pa nije to ništa strašno.

Aha…

Pračet je rekao da pazite šta govorite, nekad vasiona ume da se sklupča oko vaših reči.

U našem slučaju, ne da se sklupčala nego je još pozvala i komšije i širu rodbinu da pripomognu oko živog zida. Boginja je bilo više nego što sam mogla da zamislim i prebrojim, toliko da veći deo tela nismo tačkali onom penom nego mazali kao da utrljavamo kremu – stvarno nije bilo svrhe ni pokušavati tehniku tačkanja kad se sve spojilo u jednu veliku boginju. A on je, jadničak, stojao i trpeo sve to, mazanje i pregledanje, bez pobune i bez otimanja.
Temperatura mizerija, toliko da nema šanse ni da vadim toplomer, a shvatili smo da svrbi kad je koristio tatinu bradu da bi se počeškao. Eto druge razlike, pena nije pomogla pa smo, posle koncerta i predstave u tri ujutru hitro prešli na kupanje u hipermanganu i tečni puder sa anestezinom.

Uredno smo se javili doktorici da nas štikliraju tamo gde treba, a peti dan boginja je usledio i pregled da se potvrdi da roditelji nisu šenuli pa boginje zamenuli sa blandama od komaraca i kako smo to već prošli sa starijim detetom i to skoro, doktorka nas je otpremila sa uobičajenim željama – „Sve znate, majko, vidimo se za nedelju dana!“

A vasiona se još malo skvrčila.

Sedmi dan je počeo sa temperaturom. I to ne uobičajenom – 38,7. Dok smo se mi osvestili, ona je skočila na 39,5. Samo da znate, to je moja granica hladnokrvnosti. Odlično pamtim svoje temperature preko te cifre (bar onaj svestan deo, onaj drugi je prestrašan i za prisećanje) i nikom ne želim tako nešto, najmanje njemu.

A on mi leži obamrlo u naručju i vidim da mu plave usta. Napolju je skoro 30 stepeni i odavno hukćemo kako je toplo a njemu dodatno plave i ruke i noge. Onda je krenula groznica.

Verovatno bih se uspaničila da to već nisam videla kod njega – koji mesec pre toga je imao groznicu sa sve grčenjem i to isto plavljenje udova sa ljubičastim i belim tačkicama kože i kako nisam bila lenja, raspitala sam se šta dalje. Naime, dete utopliti ali ne pretopliti i trljanjem udova podsticati cirkulaciju. Ništa to nije strašno iako tako izgleda. Utopljavaj, trljaj i trljaj i trljaj.

A deo mene želi da izgubi razum jer je to savršeno prihvatljivo stanje kad ti dete plavi.

Ovaj put preskačemo Eferalgan i vadimo tešku artiljeriju – Nurofen je deo naše apoteke i kako već neko vreme sumnjam da Eferalgan nije u stanju da se izbori sa visokim temperaturama, pa ne želim da rizikujem. A pošto se prisećam uputstva koje kaže da mu treba pola sata za delovanje, punimo kadu vodom, igračkama i srećom više ne tako plavim detetom.

Baka je već pet minuta na bromazepamu – čudo jedno kako medicinske sestre postanu neupotrebljive kad je reč o njihovim najdražim. Ne krivim je, i meni bromić deluje primamljivo.

Puž peva i smeška se, zatrpava ga igračkama da bi mu skrenuo pažnju a on ne prestaje da plače – boli ga svaki komadić kože, to je sledeće na spisku groznice. Ipak, grozni roditelji ga neumoljivo drže 20 minuta u kadi, dok baka zove porodičnu prijateljicu – pedijatrijsku sestru, da bi od nje čula da treba da uradim ono što sam već uradila. Ne krivim je, i iako mi to sad ne treba. Brana je stara i dobra prijateljica koja je svu „zajedničku“ decu lečila kako telefonski tako i lično, budući da je ceo radni vek provela u noćnoj smeni dežurne pedijatrije, pa njena reč ima težinu i iskustvo. Baka joj veruje, verujem joj i ja.

Temperatura je spala na prihvatljivih 38,3 i puštam ga da odspava – sad sam bar sigurna da to nije obamrlost nego pravi san. Prošlo je skoro dva sata i tek sad puštam kičmu da se opusti – boleće me leđa sutra. Stižem i da shvatim šta je: od boginja je imunitet opao na nulu, a ujak je kući doneo virus. Deset minuta druženja i eto ga. Ujaku upala uva, detetu groznica a nama sem brige ništa i ne treba, jel’?

Sat kasnije temperatura skače. Na smeni je Eferalgan, prolazimo kroz još jednu drhtavicu a ja pravim mentalnu zabelešku da pije mnogo i često, a čak je nešto i pojeo – znači ne boli ga grlo. Bar nešto u svemu ovome.

Tri sata kasnije opet isto. Ako na ta tri sata dodam još pola a da nisam reagovala – temperatura skače do 39,7, što, predpostavljate, izaziva blagu paralizu kod mene. Ipak nastavljam da pevušim i ljuljam ga dok me fiksira kroz poluspuštene kapke. Sad već znam i da sam umorna i da me je adrenalin prepucao jer mi se čini da će sve naopako da krene ako ga spustim, da ću da se rasplačem i zakukam u najgorem filmskom maniru. Pa ga i ne spuštam.
A onda strogo – nema raspadanja gde deca mogu da te vide, od toga nema koristi. Čeličim se i spuštam ga, a opet ne u njegov krevetac nego u moj, jer je razum uspeo samo toliko da izboksuje pobedu.

Navijem alarm pa legnem pored njega. Iz školice za trudnice sam donela vežbu opuštanja, gde svesno opuštaš delove tela i nju primenjujem kad shvatim da sam prenapeta jer u suprotnom nema sile da zaspim.
I tako sam počela – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, rebra … Smrz. Pile plače. Skrajnuli smo ga zbog bate i zabrinut je i dodatno je loše spavao zbog sve gužve i sad to prenosi u san. Upiškio se i žao mu je i jedino mogu da ga smirim ako ga brzo presvučem i promenim posteljinu, a da ga utešim ubacujem i džokera – omiljenu jastučnicu na avione. Odmah je ponovo zaspao.

Ležem i opet vežbam ispočetka – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, alarm … Merim temperaturu i molim je da spadne ispod 38,5, pa još nije vreme za novu dozu leka!

Opet navijam alarm na pola sata i opet primenjujem vežbu. Ramena, vrat, lopatice, laktovi, rebra, zglobovi, stomak, kolena, stopala, prsti. Diši.
Diši.
Diši.

I tako do tri-četiri ujutru, merenje i lekovi na smenu. I kad disanje upali, zaspim tako da sledeći alarm prečujem – ma prečula bi invaziju na Francusku sve da sam spavala na samoj obali! Muž je preuzeo posle mog onesvešćivanja, iako znam da je bio budan za svaki alarm i svako merenje temperature. Eto, (za sada) poslednja različitost kod dece – Pile je jednom imao 39 temperaturu, iako je bio kudikamo bolesniji. Pravim još jednu mentalnu zabelešku, kod Balavca ćemo morati posebnu pažnju da obratimo na temperature.

Sledeća dva dana i dve noći su prošle gotovo identično. Eferalgan i Nurofen na nešto preko 3 sata, jednom i kupanje pride jer temperatura nije spadala. Po Braninom savetu još taj dan smo ga ipak odveli kod doktora jer takva temperatura sedmi dan od izbijanja boginja nije uobičajena, iako smo svi predpostavljali šta će biti. Laboratorijske analize nisu pokazale ništa neobično, tako da nam je ostalo samo da čekamo da prođe i pojimo ga antipireticima.

I dočekali smo. Ubeđena sam sa kojom sedom više u kosi, ali prošlo je. Evo i naš ABC-dni Vodič kroz bolest.

A – Na prvom mestu ne paničite!
       Od toga nema niko ništa (ili kao što je Tetka rekla baki – „Super, sad se i ti onesvesti pa da mora da diže tebe dok nosi dete sa groznicom!“ – to ju je vratilo s puta histerije i otreznilo dovoljno da skokne po bromić).

B – Naoružajte se znanjem!
Pitajte, pričajte i slušajte! Postoji školica prve pomoći pri domu zdravlja, a kako ste vi sa detetom više od bilo koga, nije na odmet znati kako se pruža prva pomoć.

C – Napravite kućnu apoteku i brinite o njoj!
Nama je temperatura skočila za ceo stepen u deset minuta, ne bih volela da sam to vreme gubila na traženje dostupne apoteke.

D – Kontaktirajte stručnu osobu!
Koliko puta sam samo čula „Nisam htela da je vooodiiim, doktorica se ljuti što je vodim a ima temperaturu tek jedan dan..“. Neka se ljuti ili neka ide u penziju! Ako ću ja da postavljam dijagnozu i ja da lečim dete, onda hoću i njenu platu. Štošta bi bilo jednostavnije da stručnjaci edukuju roditelje kako da postupe kad su hitni ili hitniji slučajevi, a kako su roditelji uglavnom prepušteni na milost i nemilost guglu i doktorskim raspoloženjima – samo vi zovite.

Postojalo je i jedno E ovde, a ticalo se sumnje u roditeljske sposobnosti, međutim preskočiću ovaj put, i to najviše zato što sumnjam u sebe samo kad neko drugi to potegne prvi, a po pravilu što mi je bliži – to je intezivnije. Treba mi vreme da smislim delotvornu strategiju, a da ne budemo posvađane do kraja života. Javiću čim smislim devious plan, možda upali kod još nekog.

A vi slobodno dopunite ABC-du. Garantujem da sam nešto zaboravila, samo što ću se setiti kad se naspavam. Za jedno 20 godina.

divider

Radosnica u malom – retrospektiva godine

Noć pre sam odmarala i radovala se lovu na Najlonu.

Ovu noć pre sam sa velikim (i pomalo zaboravljenim) uživanjem dekorisala terasu i molila bilo koje bogove koji slušaju da nam daju lep dan. Posebno sam nabavila kapice, zastavice, lampione i balone, ma šarenilo svake vrste, i sad mi tamo neko preti s kišom ..

Taj dan pre sam provela u lovu, pa kuvanju, čišćenju i spremanju uz kontrakcije koje su bivale jače.

Ovaj dan sam provela u tortama i salatama i razmeštanju cvetnog aranžmana zbog kojeg sam ustala poprilično rano, a koji je vetar uporno rušio – nismo odustajali od terase i porodičnog ručka na suncu.

Oba dana sam u  21:46 zagrlila moj komadić. Dug put smo prešli – još duži je pred nama, ali znam da ćemo da uživamo u svakom koraku.

Prve rođendane obeležavamo u malom porodičnom krugu. Ni muž ni ja nismo ljubitelji zabave za široke narodne mase, pa ovo ostaje striktno između baka, deke, strica, ujke, tetke i nas. Kad se sve sabere, nas 10, lepa klopa, od svake mame po jedna torta i ništa nam više ne treba.

A Balavac, kao drugo dete.. mislim da je malo zapostavljen, iako on to ne zna. Stariji bata ima pre i ima novo, ovaj mali mi se nekad čini kao Gile, pa se trudim da mu to nadoknadim na druge načine. Otud i kićenje terase u sitne sate, kad već ima tu prednost da je rođen u najlepšem mesecu u godini.  A kako nam je radosnica problematična, pokupih sa raznih sajtova ideje za ove table i reših da mu napravim jednu, ali prava „gurka“ je dosla sa bloga I am DuoMama – pogledajte, daće vam divnu ideju!

Uradila sam je tako da mogu da napravim i lepu fotografiju, pa ću nju, zajedno sa svećicom i kapicom da uramim i okačim u njegovoj novoj sobi.

Fontove i pozadine možete preuzeti ovde, ovde i ovde, kao i na mnogim drugim sajtovima. Ostalo je sve na vama.

P.S. A od bate za rođendan je dobio – boginje!

divider

Tačka, tačka, tačkica i Hickory Dickory Dock

A nedelja donosi boginje!

Dr Google je potvrdio moju sumnju da je čudan plik na sred grudne kosti – prva boginja. Bilo je ili to ili Pile krišom puši pa mu je ispao žar u majicu, a kako bi opekotinu prijavio sve da su mu usta zalepljena, boginje su imale više izgleda.

Opet edukacija … Ovčije boginje ili Varičele su bolest za koju roditelji priželjkuju da se desi dok je dete malo. Što ste stariji to bolest teže podnosite. Prenosi je virus Herpesviridae, a prenosi se kapljično, što znači da jedno dete u vrtiću može i uglavnom hoće zaraziti celu grupu vrlo lako (izvinjavamo se našim drugarima). Izuzetno retko se dešava da se neko ponovo zarazi ako je već jednom preležao varičele.
Inkubacija traje dve nedelje (nađoh i informacije o tri), pri čemu je dete zarazno dva dana pre izbijanja i dokle god krastice ne otpadnu, što je još  8 do 10 dana. Međutim, savetuje se još jedna nedelja kod kuće jer je imunitet oslabljen, pa obična prehlada može preći u nešto mnogo ozbiljnije.

Nema šanse da razlučite da li je dete pokupilo neki leteći virus ili boginje, simptomi su kao i kad izgleda da će jadničak OPET da se razboli. Sem što ujutro osvane tufnasto.
Boginje (ospe) izbijaju u tri „talasa“ – svaki talas može biti praćen porastom temperature. Tačkice prelaze tri stadijuma – prvo izgledaju kao ujed insekta, pa kao plik koji je ispunjen tečnošću i kad plik pukne dolazi krastica. Kad krasta otpadne – na konju ste. Ima tu i stručnih naziva kojim će vas dobri doktor počastiti, ali ne zamarajte se, to uopšte nije bitno. Samo se radujte krastama.
Boginje svrbe, i to strašno. Preporučuje se kupanje u hipermanganu, mazanje puderima ili penom (mi smo dobili penu od drugarice i kod nas je predivno radila), zatim mirovanje i izbegavanje sunca. Kosu ne perete sedam dana (predpostavljam zašto mada mi nije objašnjeno) a kupanje je redovno pošto su utvrdili da je bitno održavati higijenu regije. Naime, nekad nije bilo preporučljivo kupati decu dok boginje ne prodju.
Juhhhh …
Znači stanje redovno, minus sunce i manjak društva. Ovde nema leka, ostaje vam samo da čekate da prođu.

Nama je poslednji talas došao sedmi dan u vidu jedne, jedine boginjice, temperaturu nismo imali, i izbrojala sam (čik da ih ne brojite kad svaku pojedinačno mackate!) 92 tačkice, retko i malo je svrbelo i kako su bile locirane skoro isključivo na torzu i kosi, spadamo u „lake“ pacijente.

I tako smo produžili bolovanje na JOŠ tri nedelje, minimum. Da… Što kaže onaj tekst sa crteža što paja facebookom već neko vreme, kad mama bez dece pita mamu sa četvoro kako je, a ona odgovara „Dobro sam, ne mogu da priuštim da ne budem“.

Eto .. nužda zakon menja, pa sam morala postati hitro kreativna.

Ova pesmica (i video) je nešto što Pile baš voli, i to od početka. Još uvek spominjemo njegovo pojašnjavanje „Clon je ceo na cat!!!“ i koliko dugo nam je trebalo da dešifrujemo šta tačno misli, pa sam rešila da to iskoristim. Dugo već želim da poradim na prostornoj orijentaciji sa njim – nije da mu nije bliska, ali uvek ima mesta za napredak.

I tako sam iskopala miša iz čudesne sobe, a od dede smo pozajmili sat. Kartice sam sama pravila, pa ih delim sa vama.

Kartice za prostornu orijentaciju

Svaku karticu sam odštampala i plastificirala (Balavac je u startu hteo da požvaće jednu, pa je ovo bio pametan potez) da bi duže trajale. Kartice vizualno pomažu deci da nauče reči koje opisuju odnose između objekata. Crteži pokazuju lokaciju miša u odnosu na sat: u, na, iznad, iza, ispred, pored (levo i desno), ispod, uz i niz (nešto), pa ako dete opskrbite igračkom miša i nekim satom, onda uz igru može da kopira scenu sa kartice.

Za početak sam uzela manji sat – da mu bude lakše. Na nesreću, sat se stalno prevrtao jer nije dizajniran da ga neko non-stop čačka. E onda smo prešli na pravu stvar!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Deda svašta ima u kući, pa i kaminski sat koji sam nacrtala na karticama – odrasla sam sa njim dok je kucao i otkucavao svojih 12 vrlo glasnih udaraca po noći, pa mi je blizak i eto, preneo se i na igranje. Deda ga ne navija više, ali je i dalje sastavni deo okruženja.

DSC_8729

Na kraju, kad se zasitio, pravio je vozić od kartica. Dozvolio mi je da ih sklonim ako obećam da ću ih ponovo doneti! E ovo mi je znak da sam „pogodila“ aktivnost koja njemu leži.

Nadam se da će vam koristiti i da će deca posebno uživati. Za ovu aktivnost im vi ne trebate, pa samo zgrabite foto-aparat.!

divider

 

Letenka, Lepinjica i Krpeljko

Ovo je bila jedna od onih subota – obećavala je od rane zore i boje i mirise i ukuse.

Znate, ona za kojom žalite dugo ako je provedete na poslu ili uz komp ili bilogde a da to negde nije napolje.

I tako smo u podne odlučili da je vreme za piknik, i da ćemo zvati drugu Baku da nam se pridruži i u povratku svratiti do prabake (za neverovati, ja nisam imala nijednu baku a moja deca imaju čak dve prabake!) da nas vidi dok ne počne sledeća tura virusa (oh, kako sam bila u pravu…). Baš full dan!

Od osmišljavanja, pakovanja i spremanja klope do sedanja u kola za samo sat ipo, pa sve to sa dvoje dece … Odličan 5!

Moje zaduženje je bila piknik klopa – af kors –  kad već nemam vozačkih sklonosti onda bar mogu da napravim strava klopu.

Zato, without further ado predstavljam vam piknik ručak + dessert.

 

Prvo i najbitnije – ovo možete napraviti na tri načina:
1. zdrav način,
2. nezdrav,  i
3. moj.

Pa, kako više volite. Ja ću napisati moj, uz poneku podštapalicu za ovaj ili onaj i to samo zato što ne mogu da odolim da to ne uradim. A da bi sve bilo urađeno u sat ipo, prvo stavite kvasac da narasta, pa meso u pac, a u „rupama“ dok čekate napravite sos ili preliv za poslasticu .. Verujte da je izvodljivo, ma verovatno to može i za sat da se završi – što bi rekli, praksom do savršenstva.

Prvo – Debele zemičkeDSC_8639

U originalu se zovu „30 Minute Dinner Rolls“ i recept imate skoro svuda (ne pod imenom „Debele“, tako ih moja sestra zove jer je ubeđena da se ugoji 4 kile od svakog zalogaja, međutim, ne konzumira ih ništa manje), ali pod a) nema šanse da ih napravite za pola sata i b) tu je stavljano previše šećera, pa prvo probajte moju varijantu.

Treba vam:
: 275 ml vode
:: 85 ml ulja
::: 2 kašike šećera
:::: 20 gr suvog kvasca
::::: 1/2 kašičice soli
:::::: 1 jaje
::::::: 500 gr brašna

U vodu sipajte ulje, kvasac i šećer pa pustite 15 minuta da naraste.
U 2/3 brašna sipajte nadošao kvasac, promešajte, pa dodajte jaje i so, ostatak brašna i umeste testo. Ne brinite što je malo gnjec, ali pokušajte da mešanjem ubacujete vazduh, od toga budu lepše zemičke. Ostavite 10 minuta da odmori.
Ugrejte rernu na 200 stepeni i stavite papir za pečenje u pleh. Sa nauljenim rukama vadite kugle testa koliko vam stane u dlan i stavljajte ih na papir. Treba da dobijete između 10 i 13 zemički. Ostavite ih da stoje 10 minuta, pa pecite ravno 10 minuta.
Ako su zatvorene u kutiji, mogu da stoje danima. Samo što se pojedu već prvi dan, pa se ne trudite mnogo.
Za zdraviju varijantu možete pokušati sa integralnim ili graham brašnom, u omeru 3:1 ili neki od LCHF hlepčića, a ima ih sjajnih.

Drugo – Pohovano belo meso 

: Pileće belo meso
:: So, biber
::: Jogurt
:::: Mleveni susam
::::: Maslinovo ulje

Pac je u stvari – jogurt. Ne znam šta se dešava, ali meso bude i sočnije i mekše i skoro više i da ga ne pripremamo drugačije.

Dakle, belo meso isecite na trake s prsta širine. Posolite, pobiberite i prelijte jogurtom – neka tako stoji u frižideru bar pola sata, tri najviše. Zatim svaku traku izvadite, nek se malo ocedi od jogurta i uvaljajte je u mleveni susam (prezle, mekinje, šta preferirate, susam je kudikamo zdraviji i bonus je što u tragovima podseća na parmezan). Stavite traku na pek papir u pleh i na svaku sipajte malo ulja.
Pecite oko 20 minuta na 200 stepeni, ili dok ne bude zadovoljavajuće rumeno.

Salata DSC_8657

: Šargarepa
:: Krastavac
::: Jogurt
:::: Biber
::::: Limeta ili limun

Krastavcu kašikom izvaditi seme i izrendati ga na sitno rende. Šargarepu takođe izrendati. Pobiberiti i sipati dcl jogurta, pa začiniti limetom ili limunom po ukusu. I jedno i drugo je sjajno, iako je krajnji rezultat drugačiji.
Salatu sipati u teglu pa u frižider.

Poslednje, ali ne i manje bitno – Brzi sos DSC_8659

: 65 ml običnog jogurta, a najbolje grčkog
:: 2 kašike Dijon senfa
::: 2 kašike meda
::: svež mleveni biber po ukusu

Sve smutiti u teglici dok ne postane homogeno. Držati u frižideru.

Brze od ovoga ne može. Da li je sos smetao Piletu? Naravno da ne. Gospodin ne voli ljuto, ali med u sosu je pobio sve argumente.

Dessert – Poslastica u tegli

Već ste je jeli i to u zilion varijanti. Ovo je moja.

: Pavlaka
:: Slatka pavlaka (ili kupovni šlag, ja preferiram „C“ ako ga već koristim)
::: Višnje
:::: Piškote
::::: Čokolada – koju sam, sram me bilo, zaboravila.

Višnje malo prokuvate sa šećerom, pa ostavite da se ohlade.
Umutite pavlaku sa šećerom. Umutite slatku pavlaku (ili kupovni šlag).
Na dno teglice sitno iskidate piškote, pa sipajte pavlaku pa voće, pa opet sve ponovite dokle imate mesta. Onda stavite šlag odozgo pa rendanu/topljenu čokoladu ili obrnuto – apsolutno vam od volje. Teglicu zatvorite pa u frižider do upotrebe.

U našem slučaju, sve je popakovano u teglice a one su išle u ručni frižider zajedno sa sokićima i vodom, jer smo klopu ređali na licu mesta: zemička na pola, pa sos na obe polovine pa meso, pa salata. Pa uhćeš i ohćeš jer je stvarno dobro. A za kraj – Poslastica u tegli.

Tata je bio zadužen za zabavu – zmaj koji je oduševio i našu decu i kampere prekoputa, frizbi, lopte i valjanje po travi.

DSC_8537

Čika i Baka su bili zaduženi za malog tabanića koji je prohodao i skoro da više ne želi da se nosi.

Cilj – Letenka, i to kod Lepinjice.

Za one koji ne znaju, Lepinjica je narodna heroina,  malo više o njoj možete pročitati ovde.
Proplanak pored koga je grob je divno osunčan, u podnožju je potok a pri njegovom vrhu prolazi staza Maratona. Lepo je održavano, tako da je pravo uživanje posetiti ga.

Bonus smo dobili kad smo iza uveta starijeg nam deteta otkrili krpelja – crnu tačkicu jedva veću od zrna maka. Dežurna dr nas je lepo otkačila i poslala u Dečiju, gde je ljubazna sestrica hitro izvadila malog napasnika tako da Pile nije ni osetio. Sledećih mesec dana treba da prijavimo promene, ako ih bude.

A sad edukativni deo – ujed krpelja (fotku pogledajte negde drugde, i dalje ih ne volim) nije za paniku – samo mali broj krpelja prenosi bolesti. Bitno je da se u roku od 24h izvadi i da se javite svom lekaru koji će dalje postupiti po protokolu.
Javljaju se u toplijim godišnjim dobima, iako im učestalost varira i zavisi od temperature i vlažnosti. Mogu se naći u visokim travama i žbunju, pa izbegavajte valjanje po travi (da, da, Piletu za nauk…) ili prolazak kroz žbunje. Mogu biti veličine zrna maka ili zrna graška, pa sve između. Ujed nećete osetiti, tako da je bitno da pregledate sebe i druge, odeću odmah istresete i operete. Važno je pregledati mesta gde je koža najtanja (pazuh, ispod dojke, oko pupka, prepone, na glavi i iza uva, kao i otkrivene delove tela kao oko pasa kad neko ne upaše majicu a odluči da je lepo posmatrati oblake iz ležećeg položaja). Kod dece će se često naći na glavi jer su nisko i inače se češće valjaju po travi.
Iako postoje mnooogi saveti pa i kartice za vađenje krpelja, moja preporuka je da to ostavite stručnjacima.

I tako smo se mi lepo proveli. Sve sa odlaskom na Hirurgiju – ubeđujem sebe da Pile tako iz prve ruke uči kako je human taj posao, a pride mu i ubijam bezrazložan strah kojim su mnogi zaraženi.

A Frušku ćemo malo ostaviti na miru, bar dok ne otkrijemo delotvorno sredstvo protiv krpelja kojih je svake godine sve više.

dividerP.S. A onda je došla nedelja …

 

Une Touche de Français

Odmah na početku da tražim oproštaj ako naslov nisam dobro napisala. Od sveg francuskog, nažalost, znam par reči i to pokupljeno iz filmova.

Povod za „vid’la žaba da se konji kuju…“ je jedan sajt koji danima prevrćem, studiram i nad kojim uzdišem (a ako ne prestanem uskoro počeću i da jecam). Fotografije su divne, prateći tekst ih sjajno dopunjuje, Gospođa autorka živi u Normandiji i bavi se poslom koji bih ja volela da radim, sebe okružuje lepim cvećem, konjima i antiknim nameštajem i… Da li još neko počinje da zavidi?

Volim Francusku. U stvari, volim taj hedonistički impuls koji ljudi preuzmu pri najmanjem dodiru sa nečim francuskim, nekako se kao parfem samo lepi za kožu i gurka te da se prikloniš i prilagodiš. Volim njihovu klasičnu modu, muziku i čak poneki film, književnike „gajim“ i u svojoj biblioteci, obožavam starinarnice prepune finog posuđa i rustičnog nameštaja .. Prosto volim i uživam. Nema boljeg od tog. Ne mogu vam opisati koliko sam zahvalna izviđačima što su mi omogućili da provedem divna četiri dana što u Parizu, što u unutrašnjosti Francuske. Iako sam išla „poslom“, potpuno je opravdano što sam stavila Pariz na listi gradova za posetiti.

A na drugoj strani Evrope, jutro je počelo obećavajuće – Balavac postaje Njari koji sad kenjka na sve jer, pod a) izbijaju mu zubi i užasno ga muče, i pod b) shvatio je da pola vasione skače na njegov plač, pa to zdušno koristi. Pile, u maniru velikog bate, daje sve od sebe da se njari faza nastavi i traje, ako je moguće bez uzimanja vazduha – ćuška u prolazu, vucaranje preko sobe i otimanje igračaka je ono što praktikuje u igri s bratom. Pogađate, obećanje je da će roditeljska jedinka uskoro da počne da žvaće svoje živce.

I tako je maman (ja) obukla oba deteta, spremila planinu neophodnih stvari po principu „idete-kolima-ponesite-za-zlu-ne-trebalo“ i vrlo tiho i odlučno ih svu trojicu poslala put Bake.

A onda .. Trenutak premišljanja. Hoću li ostatak jutra provesti u pidžami za kompom ili ću usrećiti sebe? Filmski tren kasnije sam uskočila u farke (ne, nije stilska figura, kad imate moju građu uskakanje u garderobu je ono što vam se dešava, jer nikad ništa ne pristaje kako treba), obukla suprugovu košulju koju obožavam a on izgleda ne, udobne baletanke, izvadila prolećnu torbu made by KoKokot i pravo na bicikl. Casual varijanta, za casual jutro. KreativeK A na pijaci ono pravo novosadsko, nedeljno jutro! Mlade buduće majke, bakice sa kolicima punih voća i povrća, već poznati prodavci sa osmesima i uvek prijatnim pozdravom i tezge pune, prepune boja. Ispred pijace bakice sa cvećem i redovi i redovi bicikala – strašno volim što biciklistička kultura još uvek nije izumrla u Novom Sadu.

Kući sam donela skoro ubrano i strašno ukusno, dobro raspoloženje i naravno dašak Francuske – sveže cveće u korpici na biciklu!

DSC_8738

Moraću da vežbam, i fotografiju i aranžiranje, ali ionako je cilj bio da ugodim sebi, što jesam uspela. Prečesto se izgubim u ulozi mame, iako mi treba samo malo cveća, bicikl i na kraju kafa iz fine, porculanske šoljice.

P.S. Sledeće na listi su crème brûlée i crème caramel – jedva čekam!

divider