Borba Titana – Roditelji vs. Temperatura


0007406048S-565x849

Dođi da vidiš, ima neke tačkice, šta to može biti?
Ako ih pogledam, hoću li znati bolje od tebe šta su? Neću, onda neću ni da ih gledam.

I tako, oboje plešemo oko ideje da bi možda mogle biti boginje, a pravimo se da nisu, pa ako se jako pravimo, možda i ne budu. Ipak je tačno dve nedelje od kad ih je Pile imao, ovo bi mu bila knjiška inkubacija ..

Jutro je donelo istinu ali i nove tačke. Pa dobro, preživeli smo Piletove, i ove ćemo, pa nije to ništa strašno.

Aha…

Pračet je rekao da pazite šta govorite, nekad vasiona ume da se sklupča oko vaših reči.

U našem slučaju, ne da se sklupčala nego je još pozvala i komšije i širu rodbinu da pripomognu oko živog zida. Boginja je bilo više nego što sam mogla da zamislim i prebrojim, toliko da veći deo tela nismo tačkali onom penom nego mazali kao da utrljavamo kremu – stvarno nije bilo svrhe ni pokušavati tehniku tačkanja kad se sve spojilo u jednu veliku boginju. A on je, jadničak, stojao i trpeo sve to, mazanje i pregledanje, bez pobune i bez otimanja.
Temperatura mizerija, toliko da nema šanse ni da vadim toplomer, a shvatili smo da svrbi kad je koristio tatinu bradu da bi se počeškao. Eto druge razlike, pena nije pomogla pa smo, posle koncerta i predstave u tri ujutru hitro prešli na kupanje u hipermanganu i tečni puder sa anestezinom.

Uredno smo se javili doktorici da nas štikliraju tamo gde treba, a peti dan boginja je usledio i pregled da se potvrdi da roditelji nisu šenuli pa boginje zamenuli sa blandama od komaraca i kako smo to već prošli sa starijim detetom i to skoro, doktorka nas je otpremila sa uobičajenim željama – „Sve znate, majko, vidimo se za nedelju dana!“

A vasiona se još malo skvrčila.

Sedmi dan je počeo sa temperaturom. I to ne uobičajenom – 38,7. Dok smo se mi osvestili, ona je skočila na 39,5. Samo da znate, to je moja granica hladnokrvnosti. Odlično pamtim svoje temperature preko te cifre (bar onaj svestan deo, onaj drugi je prestrašan i za prisećanje) i nikom ne želim tako nešto, najmanje njemu.

A on mi leži obamrlo u naručju i vidim da mu plave usta. Napolju je skoro 30 stepeni i odavno hukćemo kako je toplo a njemu dodatno plave i ruke i noge. Onda je krenula groznica.

Verovatno bih se uspaničila da to već nisam videla kod njega – koji mesec pre toga je imao groznicu sa sve grčenjem i to isto plavljenje udova sa ljubičastim i belim tačkicama kože i kako nisam bila lenja, raspitala sam se šta dalje. Naime, dete utopliti ali ne pretopliti i trljanjem udova podsticati cirkulaciju. Ništa to nije strašno iako tako izgleda. Utopljavaj, trljaj i trljaj i trljaj.

A deo mene želi da izgubi razum jer je to savršeno prihvatljivo stanje kad ti dete plavi.

Ovaj put preskačemo Eferalgan i vadimo tešku artiljeriju – Nurofen je deo naše apoteke i kako već neko vreme sumnjam da Eferalgan nije u stanju da se izbori sa visokim temperaturama, pa ne želim da rizikujem. A pošto se prisećam uputstva koje kaže da mu treba pola sata za delovanje, punimo kadu vodom, igračkama i srećom više ne tako plavim detetom.

Baka je već pet minuta na bromazepamu – čudo jedno kako medicinske sestre postanu neupotrebljive kad je reč o njihovim najdražim. Ne krivim je, i meni bromić deluje primamljivo.

Puž peva i smeška se, zatrpava ga igračkama da bi mu skrenuo pažnju a on ne prestaje da plače – boli ga svaki komadić kože, to je sledeće na spisku groznice. Ipak, grozni roditelji ga neumoljivo drže 20 minuta u kadi, dok baka zove porodičnu prijateljicu – pedijatrijsku sestru, da bi od nje čula da treba da uradim ono što sam već uradila. Ne krivim je, i iako mi to sad ne treba. Brana je stara i dobra prijateljica koja je svu „zajedničku“ decu lečila kako telefonski tako i lično, budući da je ceo radni vek provela u noćnoj smeni dežurne pedijatrije, pa njena reč ima težinu i iskustvo. Baka joj veruje, verujem joj i ja.

Temperatura je spala na prihvatljivih 38,3 i puštam ga da odspava – sad sam bar sigurna da to nije obamrlost nego pravi san. Prošlo je skoro dva sata i tek sad puštam kičmu da se opusti – boleće me leđa sutra. Stižem i da shvatim šta je: od boginja je imunitet opao na nulu, a ujak je kući doneo virus. Deset minuta druženja i eto ga. Ujaku upala uva, detetu groznica a nama sem brige ništa i ne treba, jel’?

Sat kasnije temperatura skače. Na smeni je Eferalgan, prolazimo kroz još jednu drhtavicu a ja pravim mentalnu zabelešku da pije mnogo i često, a čak je nešto i pojeo – znači ne boli ga grlo. Bar nešto u svemu ovome.

Tri sata kasnije opet isto. Ako na ta tri sata dodam još pola a da nisam reagovala – temperatura skače do 39,7, što, predpostavljate, izaziva blagu paralizu kod mene. Ipak nastavljam da pevušim i ljuljam ga dok me fiksira kroz poluspuštene kapke. Sad već znam i da sam umorna i da me je adrenalin prepucao jer mi se čini da će sve naopako da krene ako ga spustim, da ću da se rasplačem i zakukam u najgorem filmskom maniru. Pa ga i ne spuštam.
A onda strogo – nema raspadanja gde deca mogu da te vide, od toga nema koristi. Čeličim se i spuštam ga, a opet ne u njegov krevetac nego u moj, jer je razum uspeo samo toliko da izboksuje pobedu.

Navijem alarm pa legnem pored njega. Iz školice za trudnice sam donela vežbu opuštanja, gde svesno opuštaš delove tela i nju primenjujem kad shvatim da sam prenapeta jer u suprotnom nema sile da zaspim.
I tako sam počela – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, rebra … Smrz. Pile plače. Skrajnuli smo ga zbog bate i zabrinut je i dodatno je loše spavao zbog sve gužve i sad to prenosi u san. Upiškio se i žao mu je i jedino mogu da ga smirim ako ga brzo presvučem i promenim posteljinu, a da ga utešim ubacujem i džokera – omiljenu jastučnicu na avione. Odmah je ponovo zaspao.

Ležem i opet vežbam ispočetka – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, alarm … Merim temperaturu i molim je da spadne ispod 38,5, pa još nije vreme za novu dozu leka!

Opet navijam alarm na pola sata i opet primenjujem vežbu. Ramena, vrat, lopatice, laktovi, rebra, zglobovi, stomak, kolena, stopala, prsti. Diši.
Diši.
Diši.

I tako do tri-četiri ujutru, merenje i lekovi na smenu. I kad disanje upali, zaspim tako da sledeći alarm prečujem – ma prečula bi invaziju na Francusku sve da sam spavala na samoj obali! Muž je preuzeo posle mog onesvešćivanja, iako znam da je bio budan za svaki alarm i svako merenje temperature. Eto, (za sada) poslednja različitost kod dece – Pile je jednom imao 39 temperaturu, iako je bio kudikamo bolesniji. Pravim još jednu mentalnu zabelešku, kod Balavca ćemo morati posebnu pažnju da obratimo na temperature.

Sledeća dva dana i dve noći su prošle gotovo identično. Eferalgan i Nurofen na nešto preko 3 sata, jednom i kupanje pride jer temperatura nije spadala. Po Braninom savetu još taj dan smo ga ipak odveli kod doktora jer takva temperatura sedmi dan od izbijanja boginja nije uobičajena, iako smo svi predpostavljali šta će biti. Laboratorijske analize nisu pokazale ništa neobično, tako da nam je ostalo samo da čekamo da prođe i pojimo ga antipireticima.

I dočekali smo. Ubeđena sam sa kojom sedom više u kosi, ali prošlo je. Evo i naš ABC-dni Vodič kroz bolest.

A – Na prvom mestu ne paničite!
       Od toga nema niko ništa (ili kao što je Tetka rekla baki – „Super, sad se i ti onesvesti pa da mora da diže tebe dok nosi dete sa groznicom!“ – to ju je vratilo s puta histerije i otreznilo dovoljno da skokne po bromić).

B – Naoružajte se znanjem!
Pitajte, pričajte i slušajte! Postoji školica prve pomoći pri domu zdravlja, a kako ste vi sa detetom više od bilo koga, nije na odmet znati kako se pruža prva pomoć.

C – Napravite kućnu apoteku i brinite o njoj!
Nama je temperatura skočila za ceo stepen u deset minuta, ne bih volela da sam to vreme gubila na traženje dostupne apoteke.

D – Kontaktirajte stručnu osobu!
Koliko puta sam samo čula „Nisam htela da je vooodiiim, doktorica se ljuti što je vodim a ima temperaturu tek jedan dan..“. Neka se ljuti ili neka ide u penziju! Ako ću ja da postavljam dijagnozu i ja da lečim dete, onda hoću i njenu platu. Štošta bi bilo jednostavnije da stručnjaci edukuju roditelje kako da postupe kad su hitni ili hitniji slučajevi, a kako su roditelji uglavnom prepušteni na milost i nemilost guglu i doktorskim raspoloženjima – samo vi zovite.

Postojalo je i jedno E ovde, a ticalo se sumnje u roditeljske sposobnosti, međutim preskočiću ovaj put, i to najviše zato što sumnjam u sebe samo kad neko drugi to potegne prvi, a po pravilu što mi je bliži – to je intezivnije. Treba mi vreme da smislim delotvornu strategiju, a da ne budemo posvađane do kraja života. Javiću čim smislim devious plan, možda upali kod još nekog.

A vi slobodno dopunite ABC-du. Garantujem da sam nešto zaboravila, samo što ću se setiti kad se naspavam. Za jedno 20 godina.

divider

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s