Čista strana mladosti!

Čim nam se ukazala prilika – prihvatili smo. Možda naglavačke i sigurno ne znajući šta nas čeka, ali svesni da ovu priliku ne smemo propustiti. Kampovanja se ne nude svaki dan, ne?

Tetka je vodnica prvih Poletaraca i Pčelica (Nebesa! kako divan naziv za decu!) u odredu posle mnooogo godina, i ove godine oni prelaze kod druge vodnice i svetu se predstavljaju kao mlađi izviđači.
To su, inače, uzrasne kategorije: Poletarci i Pčelice su deca do petog razreda, mlađi Izviđači i Planinke od petog do osmog razreda,  Izviđači i Planinke su do 20 godina, a Brđani i Brđanke od 20 pa na dalje.  A ona se od ovih Poletaraca i Pčelica oprašta.

Obično kraj godine (to se kod nas poklapa sa krajem školske godine) se proslavlja odredskim taborom, kada svi članovi provode bar 10 dana zajedno, negde van grada. Kako to ove godine nije bilo moguće, Tetka je organizovala svom vodu „oproštajni“ kamp – sledeće godine ih čekaju novi izazovi i od njih se očekuje da preuzmu deo odgovornosti u odredu, pa je ovo prilika da se opuste, lepo provedu i još malo učvrste veze koje su stvorili, a Pile i ja smo išli da „pomognemo“ i da se potrudimo da mu od malena usadimo ljubav prema izviđaštvu.

Kamp Bezdan, gde smo proveli tri dana, je prosto savršen: dovoljno urbano a opet dovoljno blizu prirode, pun prijatelja koji su pazili na nas i savršeno izazovno okruženje za jednog troipogodišnjaka! Nažalost (i na sreću) bata nije pošao s nama. Celo ovo iskustvo je novo i za nas, sad kad otprilike znamo šta nas očekuje, možemo i njega povesti, ali za prvo kampovanje sa decom bilo je bolje da on ne ide, pa su tako on i tata ostali kod kuće, a Pile i ja smo proveli vikend u šatoru.

Fotografija preuzeta sa datourinfo.eu

Fotografija preuzeta sa datourinfo.eu

Fotografija preuzeta sa magelan.rs

Ne moram vam pričati kako je bio zvezda i centar pažnje svih prisutnih – od čika Koste koji održava kamp, do prvog i poslednjeg člana voda koji su ga pazili bez da sam to morala da tražim – inače njima moraš napomenuti da ponesu glavu kad krenu negde, ali ovaj put su me iznenadili kako su pazili da se on ne povredi, da jede, da mu nije dosadno.

Poneli smo osnovno – vreću za spavanje (sa krokodilskim dezenom, i poslužiće za neformalna kampovanja, gde ima opcija, ali ni pod tačku razno je ne bih nosila negde za ozbiljno), mnoštvo trenerica i majica, skupa sa odećom za hladno vreme i to je – verovali ili ne – dovoljno za pun ranac od 40 litara! Pride šator, čaršave za sunđere koje ćete dobiti tamo (oooo, čaršav itekako čini razliku), ćebe i podlogu za nedajBože, prvu pomoć za svu decu i mnogo kesa svih veličina. Trebaće vam, za pakovanje mokre odeće koju je kiša dohvatila, do viška garderobe koja se volšebno stvorila. U kolima pod sedištem držim kutiju od DM-ovih maramica punu kesa, dal’ za đubre, dal’ za namirnice, meni je bitno da ih imam na raspolaganju.
Pod obavezno spakujte vlažne maramice, sjajne su za kampovanja i briskanja musave dece, kad dođu do stadijuma da niste sigurni koje je čije dete. I dajte udobnosti na volju – ponesite i mali jastučić za spavanje, itekako čini razliku, pogotovo ako nemate 3 ili 13 godina.

Iako je vod išao vozom, što bi i Pile voleo, mi smo ipak išli kolima. Pored naših stvari tu su bili i šatori i dodatna oprema koju je trebalo nositi, tako da je propustio druženje u vozu. Skoro dvosatni put smo prekratili grickalicama i mapom Vojvodine koju držimo u kolima. Uživao je da čita „napu“ i govori nam gde da skrenemo, tako da bih je toplo preporučila ako ste se usudili na višesatnu vožnju sa klincima.

Decu smo dočekali u Somboru  (ooo, taj grad ima predivne kuće i zgrade, definitivno planiram jednu sightseen turu) da bi smo ih smestilli u taksi za kamp, ali i upoznali Pileta s njima – radimo na samopouzdanju i otvorenosti od kada je klinac sa ulice pokušao da se upozna sa Piletom i otišao kad je ovaj počeo da se „stidi“. Nedeljama posle mu je bilo žao, pa smo se dogovorili da to nećemo više dozvoliti da se desi: uz malu pomoć, stao je ispred njih, pružio svakom ruku i rekao svoje ime. Dok se rukovao sa poslednjim detetom, nestalo je i „stida“.

Prva njegova atrakcija je bila dizanje kampa! Tamo postoje i kamp-prikolice, za one koji vole veću udobnost, ali ogromna travnata poljana prosto vapi da se ispuni šatorima!

To je, ujedno, vodu bila i vežba kako se podižu šatori, pošto nemaju prilike to često da rade, a kako smo stigli kasno popodne, ostatak dana smo utrošili u obilasku okoline, a posle večere smo priredili „bioskop“, gde je na repertoaru bio animirani film „Treasure planet„, koji je malo poznat iako dolazi iz Disney kuće. Smatram ga za obavezan deo detinjstva, kad je već knjiga „Ostrvo s blagom“, po čijem uzoru je crtani i napravljen, pala u zaborav.

Drugi dan je, za nas, počeo baš rano. Šatore smo postavili na sred poljane, a ne ispod drveća, pa nas je sunce probudilo već pre pet ujutru, a po ukočenosti u ramenima spavali smo odlično, pošto nismo stigli da se okrenemo. Hor žaba je pomogao u spavanju, iako sam mogla da se zakunem da će me držati budnom.

Jutro smo proveli u sakupljanju drva za veče, posto je planirano da sami pečemo svoju večeru. Nažalost, timsko skupljanje drva je bilo obeleženo timskim mlaćenjem komaraca! Ako se pitate što ih u gradu ima tako malo, to je zato što su svi prešli u Bezdan! Mnogo pomaže mazanje kremicama (verujte pecarošima, idite u prodavnicu ribolovačke opreme, tamo „gaje“ najbolje preprarate – sve preporuke za mađarsku kremu „Coki“) ali ako ih zaboravite kao mi … Pa, videćete već na fotografijama .. Srećom, dolaze u jednom talasu tu negde oko zalaska sunca i posle ih nema.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pile je zaista pomagao! Izvlačio je grane, dodavao već izvučene i oprobao se u lomljenju onih tanjih, da mi ne gubimo vreme! Kao nagradu, svaki tim koji je odvozio drva do kampa ga je provozao u kolicima, tako da je i to doživljaj za pamćenje.

Popodne smo proveli radno i „radno“. Ostavili smo pečat u Kampu tako što smo ofarbali stolove i klupe (i nečija leđa, pantalone i ruke) i ostatak dana proveli u igri. Dve obožavane izviđačke igre su „woodbadge“ i „šibicijada“ i vod je bio i više nego voljan da pusti Pilence da se igra sa njima. Igre apsolutno nisu za troipogodišnjaka, ali oni su je prilagodili njemu, tako da je trčao i kad je trebao i kad nije, od čiste sreće i ushićenja!

Onda smo im pokazali naše igre.

Krenuli smo ovako pripremljeni pošto su najavljivali kišu, ali pošto smo dovoljno prilagodljivi da sve okrenemo u našu korist – odmorili smo uz igru memorije od čepova za flaše i Tenis sa balonima (to mislim da vole više i od Pileta).

I onda je došlo vreme za vatru i KZP – omiljenu aktivnost u svim odredima svuda na svetu! Čast da upali vatru je imala Lidija, koja će vodu biti nova vodnica i to simbolično označava njihov sjajni zajednički početak, a šlag na torti je došao u obliku kobasica na štapu – i pevanja pored vatre. Za kraj  smo se počastili američkim palačinkama, lep receptić oko kojeg ne treba puno truda.
Kakav savršen završetak večeri!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Tu noć Pile je zaspao sam u šatoru. Toliko uzbuđenja je uzelo danak – prosto se „ugasio“ oko deset sati i prespavao i kišu koja nas je uhvatila u toku noći i moje i Tetkino smejanje u ponoć (što je, stvarno, obaveza kad ste u šatoru, ne može da prođe bez ćakulanja i smejanja) i lov na nezvane komarce.

Povratak je bio pomalo tužan – nikad nisam volela da odlazim. Za medalju smo se brzo spakovali, ukrcali decu na voz i krenuli put Novog Sada. Ovaj put smo za zabavu iskoristili Goki magičnu tablu za crtanje. Stvarno sjajna stvarčica, košta sitno a pravi bogatu zabavu – mi smo našu uzeli u „Aksi“.

Tanka je, pa staje u kasetu automobila a dovoljno je velika da je dete komotno drži u krilu. Pile je crtao mapu puta, da se ne izgubimo, a onda zaspao sa njom u naručju. Čak je tražio da je nosi u krevet kad smo stigli do kreveta!

Sve u svemu, i pored fanatičnog drapanja od ujeda komaraca – sve bi smo isto uradili. Sem što bih ponela jastučić, nisam više za spavanje bez njega. Pile će sutra drugarima u vrtiću da prenese šta je radio za vikend a njima ostaje da se pridruže izviđačima čim stasaju za tako nešto. Jer –

“ Možda nijedan psiholog neće uspeti da objasni zašto su izviđači listom dobri ljudi.
Tu nema pravila, nema recepta,
tu postoji klima, nešto što formira i svest i savest,
neka posebna toplina, neka lepa svetlost u očima.

Biti izviđač, to znači u samom sebi biti zdrav, običan, pravedan, sanjar, poeta i drug.
U ovoj sveopštoj jurnjavi za egzistencijom,
u ovim ekcesima koji tu i tamo zahvataju mlade,
izviđači su ona bela strana mladosti. Čista strana mladosti!“

Miroslav Mika Antić

 

 

Ovaj post nije plaćen – autorka „reklamira“ kamp i odred na svoju ruku zato što zaista misli da deci i njihovim roditeljima ne može da škodi nego samo da koristi. Više možete pročitati ovde.

Slavljenje porodice

Ne smatram sebe sentimentalistom, mada jesam tu i tamo sklona klišeima (pa od nečeg mora da se boluje, ne?), međutim, neopisivo sam njanjava kad se radi o porodičnim slavljima. Ma, tada mi ni Hallmark-ove čestitke nisu ravne! Tu, naravno, ubrajam i Novu godinu, Božić i Uskrs, pošto ih ne vezujem za crkvene običaje nego za odnose između ljudi.

Božiće i Uskrse (množina, pošto se kod nas obeležavaju i pravoslavni i katolički) još uvek lepo proslavimo, uz dekoracije i dobru klopu, u porodičnom krugu. Nažalost, Novu godinu je neko uspeo da mi u*ere, da prostite moj Klačanski. Nadam se da će me to defetističko osećanje proći do sledeće, ali kako gorak ukus razočarenja teško spada s duše, male su nade. Volela bih, zbog njih dvojice. Pile se sada toliko oduševljava svačijim rođendanom i svakim slavljem da bih bila baš loša osoba kad mu ne bih još par godina održavala taj duh.

Da ne mračim – leto je kod nas rezervisano za rođendane. Od aprila do septembra smo bukirani i to sa po dva u istom mesecu – šta da mu radimo kad nas ima mnogo! Prosek kvarimo ujak, Pile i ja kao zimska deca, ali to su samo izazovi više, ne i nepremostive prepreke. Volim sve oko rođendana, volim što se posebno obeležava dan kada je jedna osoba došla na svet, a u stvari slave ga svi oko nje iz zahvalnosti što je rođena. Zar ima lepši način da se zahvališ nebesima što je neko ušao u tvoj život?

I onda, za tu posebnu osobu se potrudiš. Oko dekoracije koju svi vide samo kad dođu, cveća koje se skoro odmah skrajne jer smeta na malim stolovima i na kraju klope, koja nestane brzinom svetlosti. Ali znate šta? Drugačije i ne treba da bude.

Da, ovo će biti post o receptima. Ispravka – isprobanim i visokoocenjenim receptima, ali namenski birani za zabave. Za dve godine mog bitisanja na WordPress-u, virtuelno vas častim sjajnom žurkom.

Prvi na udaru je Mille Feuille – mozak na godišnjem ga je nazvao Mile Fijori, a inače se čita Mil Fej. Deda je imao tu čast da ga ponudi svojim gostima.

Prvo predstavljanje je bilo od strane Maje i restorana „Zak“ – ona je neumorno pričala o njemu kao o savršenstvu, tako da nije bilo reči o tome da se proba nešto drugo! Sumnjam da krišom dolazi u NS samo zbog njega. Eh, šta je ljubav …
Recept sam uzela sa ovog sajta i neznatno sam ga izmenila – dodala sam malko blago umućene slatke pavlake i pravila sam individualne porcije, pošto sam na više mesta našla informaciju da ne podnosi najbolje sečenje.

Moje fotografije, naravno, nećete videti, nije stiglo do fotkanja – gosti su navalili svim snagama, ali mogu vam reći da – bez lažne skromnosti – izgleda kao na ovoj fotogafiji, toliko je lagan za baratanje. Ukus je božanstven, skoro kao najkremastija krempita sa osvežavajućim naletima jagoda! Pravi se superbrzo i kako sam već tri puta prosledila recept, veoma visoko se kotira i kod drugih.
Pošto jagoda skoro da nema više, isprobaćemo i malinastu varijantu, kad već imam prinos od skoro pola kilograma dnevno (moram da se hvalim, obožavam naše maline)!

Drugo i treće na listi su, u stvari, pića. Tačnije limunada.

Treba vam dva limuna i dve limete, sa dve kašike šećera i nepunom litrom vode. Naravno, unutra dodajete par listića mente (u slučaju da nije dovoljno osvežavajuće) i par kolutova i limete i limuna. Zaista prija na ove skoro-pa-tropske temperature, pogotovo ako je dobro rashlađeno.

Breskvasta limunada je baš to što joj ime kaže, nema iznenađenja, sem ukusa koji vam prosto eksplodira u ustima!
Treba vam litra vode, 90 gr šećera, 3 breskve, 3 veća limuna i sveža menta.
Stavite vodu i šećer da prokuvaju, pa dodajte mentu i oguljene i na kockice isečene breskve. Neka kuvaju taman dok ne omekane. Ohladite sve tako što ćete serpu staviti u hladnu vodu, pa kad se ohladi procedite i proceđeno izmiksajte štapnim mikserom. Dodajte sok od limuna, sve promešajte pa spojite sa vodom u kojoj se kuvalo. Dodajte breskve isečene na kriške i listove mente.

Obe limunade sam sipala u flaše širokog grla – izgleda zaista primamljivo, ne?

(psssst, iako su sjajne ovakve, obe limunade prosto vape za votkom ili džinom)

Sledeće vam nudim predjelo – obrnula sam redosled, iako su za bruskete gosti izjavili da sam mogla samo njih i da ponudim.

Bruskete sa piletinom pravite tako što belo meso isecete na pola po debljini, svako parče istanjite tučkom, pobiberite, posolite i pospete origanom. Pržite na maslinovom ulju dok blago ne porumeni sa obe strane. Meso ostavite sa strane da odmori.
U istom tiganju izdinstate crvenu papriku sečenu na trake, dok ne bude mekana i ne pusti svoje ulje. Zatim nju izvadite i u istom tiganju (koja ušteda, jel?) dinstate luk sečen na rebarca ili kolutove, ali na baš tihoj vatri. Kad se zastakli, dodajte prstohvat soli, pa kašičicu šecera. Nastavite da dinstate bar 20 minuta povremeno mešajući, tako da se luk karmelizira.

Meso isecite na tanke i male trakice ili na kockice, spojite jen’+dva+tri, dodajte origano i mrvljenu fetu.

Baget isecite na parčice, svaku stranu premažite maslinovim uljem i izgrilujte obe strane. Na svako parče stavite malo smese i služite – toplo, hladno, kako vam je volja. Dok ne probate nećete mi verovati koliko je dobro.

Isti baget će vam poslužiti i za ovo – tu je original recept. U mojoj izvedbi, našla sam u lokalnoj prodavnici mlečnih proizvoda mladi, kremasti sir koji je bio predivan u kombinaciji sa hrskavim bagetom i slatkim breskvama i on je zamenio riccotu koju svi spominju u svim receptima.

 

Na kraju vam ostaje dekoracija.

Misli globalno, deluj lokalno – makar koliko si u mogućnosti.
Volim male domaće proizvođače, i proizvodi su sjajni i drago mi je što dajem svoj doprinos da ne izumru u korist hiper-mega-giga-supermarketa. U to spada i cveće – moj najnoviji „drug“ ima oko 70 godina i izgleda kao deda Deda Mraza. Neverovatno je ljubazan i ne, neću se zavaravati da iz ljubavi prodaje ruže na pijaci u sedmoj deceniji života.
Ruže su baštenske – to znači sa svim trnjem, ponekom laticom koje je gricnula neka gusenica i u svim stadijumima otvorenosti cveta. Ali to samo znači da ćete moći sami sebi napraviti buket po želji – što kod mene znači domaću cottage-french-opuštenu varijantu.

Naravno, tu je bila i torta (za koju smo ustanovili da je pravim punih 20 godina i obavezno za bakin rođendan), ali i sladoled sa wannabe kornetima, čiji recept ćete dobiti sledećom prilikom, iako sam zaista nadmašila sve ranije pokušaje.

Sledeće porodično okupljanje je za mesec ipo dana – u glavi mi se vrzma tema Meksikana. Slobodno dajte ideje i recepte, fiesta čeka!