Čista strana mladosti!


Čim nam se ukazala prilika – prihvatili smo. Možda naglavačke i sigurno ne znajući šta nas čeka, ali svesni da ovu priliku ne smemo propustiti. Kampovanja se ne nude svaki dan, ne?

Tetka je vodnica prvih Poletaraca i Pčelica (Nebesa! kako divan naziv za decu!) u odredu posle mnooogo godina, i ove godine oni prelaze kod druge vodnice i svetu se predstavljaju kao mlađi izviđači.
To su, inače, uzrasne kategorije: Poletarci i Pčelice su deca do petog razreda, mlađi Izviđači i Planinke od petog do osmog razreda,  Izviđači i Planinke su do 20 godina, a Brđani i Brđanke od 20 pa na dalje.  A ona se od ovih Poletaraca i Pčelica oprašta.

Obično kraj godine (to se kod nas poklapa sa krajem školske godine) se proslavlja odredskim taborom, kada svi članovi provode bar 10 dana zajedno, negde van grada. Kako to ove godine nije bilo moguće, Tetka je organizovala svom vodu „oproštajni“ kamp – sledeće godine ih čekaju novi izazovi i od njih se očekuje da preuzmu deo odgovornosti u odredu, pa je ovo prilika da se opuste, lepo provedu i još malo učvrste veze koje su stvorili, a Pile i ja smo išli da „pomognemo“ i da se potrudimo da mu od malena usadimo ljubav prema izviđaštvu.

Kamp Bezdan, gde smo proveli tri dana, je prosto savršen: dovoljno urbano a opet dovoljno blizu prirode, pun prijatelja koji su pazili na nas i savršeno izazovno okruženje za jednog troipogodišnjaka! Nažalost (i na sreću) bata nije pošao s nama. Celo ovo iskustvo je novo i za nas, sad kad otprilike znamo šta nas očekuje, možemo i njega povesti, ali za prvo kampovanje sa decom bilo je bolje da on ne ide, pa su tako on i tata ostali kod kuće, a Pile i ja smo proveli vikend u šatoru.

Ne moram vam pričati kako je bio zvezda i centar pažnje svih prisutnih – od čika Koste koji održava kamp, do prvog i poslednjeg člana voda koji su ga pazili bez da sam to morala da tražim – inače njima moraš napomenuti da ponesu glavu kad krenu negde, ali ovaj put su me iznenadili kako su pazili da se on ne povredi, da jede, da mu nije dosadno.

Poneli smo osnovno – vreću za spavanje (sa krokodilskim dezenom, i poslužiće za neformalna kampovanja, gde ima opcija, ali ni pod tačku razno je ne bih nosila negde za ozbiljno), mnoštvo trenerica i majica, skupa sa odećom za hladno vreme i to je – verovali ili ne – dovoljno za pun ranac od 40 litara! Pride šator, čaršave za sunđere koje ćete dobiti tamo (oooo, čaršav itekako čini razliku), ćebe i podlogu za nedajBože, prvu pomoć za svu decu i mnogo kesa svih veličina. Trebaće vam, za pakovanje mokre odeće koju je kiša dohvatila, do viška garderobe koja se volšebno stvorila. U kolima pod sedištem držim kutiju od DM-ovih maramica punu kesa, dal’ za đubre, dal’ za namirnice, meni je bitno da ih imam na raspolaganju.
Pod obavezno spakujte vlažne maramice, sjajne su za kampovanja i briskanja musave dece, kad dođu do stadijuma da niste sigurni koje je čije dete. I dajte udobnosti na volju – ponesite i mali jastučić za spavanje, itekako čini razliku, pogotovo ako nemate 3 ili 13 godina.

Iako je vod išao vozom, što bi i Pile voleo, mi smo ipak išli kolima. Pored naših stvari tu su bili i šatori i dodatna oprema koju je trebalo nositi, tako da je propustio druženje u vozu. Skoro dvosatni put smo prekratili grickalicama i mapom Vojvodine koju držimo u kolima. Uživao je da čita „napu“ i govori nam gde da skrenemo, tako da bih je toplo preporučila ako ste se usudili na višesatnu vožnju sa klincima.

Decu smo dočekali u Somboru  (ooo, taj grad ima predivne kuće i zgrade, definitivno planiram jednu sightseen turu) da bi smo ih smestilli u taksi za kamp, ali i upoznali Pileta s njima – radimo na samopouzdanju i otvorenosti od kada je klinac sa ulice pokušao da se upozna sa Piletom i otišao kad je ovaj počeo da se „stidi“. Nedeljama posle mu je bilo žao, pa smo se dogovorili da to nećemo više dozvoliti da se desi: uz malu pomoć, stao je ispred njih, pružio svakom ruku i rekao svoje ime. Dok se rukovao sa poslednjim detetom, nestalo je i „stida“.

Prva njegova atrakcija je bila dizanje kampa! Tamo postoje i kamp-prikolice, za one koji vole veću udobnost, ali ogromna travnata poljana prosto vapi da se ispuni šatorima!

To je, ujedno, vodu bila i vežba kako se podižu šatori, pošto nemaju prilike to često da rade, a kako smo stigli kasno popodne, ostatak dana smo utrošili u obilasku okoline, a posle večere smo priredili „bioskop“, gde je na repertoaru bio animirani film „Treasure planet„, koji je malo poznat iako dolazi iz Disney kuće. Smatram ga za obavezan deo detinjstva, kad je već knjiga „Ostrvo s blagom“, po čijem uzoru je crtani i napravljen, pala u zaborav.

Drugi dan je, za nas, počeo baš rano. Šatore smo postavili na sred poljane, a ne ispod drveća, pa nas je sunce probudilo već pre pet ujutru, a po ukočenosti u ramenima spavali smo odlično, pošto nismo stigli da se okrenemo. Hor žaba je pomogao u spavanju, iako sam mogla da se zakunem da će me držati budnom.

Jutro smo proveli u sakupljanju drva za veče, posto je planirano da sami pečemo svoju večeru. Nažalost, timsko skupljanje drva je bilo obeleženo timskim mlaćenjem komaraca! Ako se pitate što ih u gradu ima tako malo, to je zato što su svi prešli u Bezdan! Mnogo pomaže mazanje kremicama (verujte pecarošima, idite u prodavnicu ribolovačke opreme, tamo „gaje“ najbolje preprarate – sve preporuke za mađarsku kremu „Coki“) ali ako ih zaboravite kao mi … Pa, videćete već na fotografijama .. Srećom, dolaze u jednom talasu tu negde oko zalaska sunca i posle ih nema.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pile je zaista pomagao! Izvlačio je grane, dodavao već izvučene i oprobao se u lomljenju onih tanjih, da mi ne gubimo vreme! Kao nagradu, svaki tim koji je odvozio drva do kampa ga je provozao u kolicima, tako da je i to doživljaj za pamćenje.

Popodne smo proveli radno i „radno“. Ostavili smo pečat u Kampu tako što smo ofarbali stolove i klupe (i nečija leđa, pantalone i ruke) i ostatak dana proveli u igri. Dve obožavane izviđačke igre su „woodbadge“ i „šibicijada“ i vod je bio i više nego voljan da pusti Pilence da se igra sa njima. Igre apsolutno nisu za troipogodišnjaka, ali oni su je prilagodili njemu, tako da je trčao i kad je trebao i kad nije, od čiste sreće i ushićenja!

Onda smo im pokazali naše igre.

Krenuli smo ovako pripremljeni pošto su najavljivali kišu, ali pošto smo dovoljno prilagodljivi da sve okrenemo u našu korist – odmorili smo uz igru memorije od čepova za flaše i Tenis sa balonima (to mislim da vole više i od Pileta).

I onda je došlo vreme za vatru i KZP – omiljenu aktivnost u svim odredima svuda na svetu! Čast da upali vatru je imala Lidija, koja će vodu biti nova vodnica i to simbolično označava njihov sjajni zajednički početak, a šlag na torti je došao u obliku kobasica na štapu – i pevanja pored vatre. Za kraj  smo se počastili američkim palačinkama, lep receptić oko kojeg ne treba puno truda.
Kakav savršen završetak večeri!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Tu noć Pile je zaspao sam u šatoru. Toliko uzbuđenja je uzelo danak – prosto se „ugasio“ oko deset sati i prespavao i kišu koja nas je uhvatila u toku noći i moje i Tetkino smejanje u ponoć (što je, stvarno, obaveza kad ste u šatoru, ne može da prođe bez ćakulanja i smejanja) i lov na nezvane komarce.

Povratak je bio pomalo tužan – nikad nisam volela da odlazim. Za medalju smo se brzo spakovali, ukrcali decu na voz i krenuli put Novog Sada. Ovaj put smo za zabavu iskoristili Goki magičnu tablu za crtanje. Stvarno sjajna stvarčica, košta sitno a pravi bogatu zabavu – mi smo našu uzeli u „Aksi“.

goki_magicna_tabla_vvTanka je, pa staje u kasetu automobila a dovoljno je velika da je dete komotno drži u krilu. Pile je crtao mapu puta, da se ne izgubimo, a onda zaspao sa njom u naručju. Čak je tražio da je nosi u krevet kad smo stigli do kreveta!

Sve u svemu, i pored fanatičnog drapanja od ujeda komaraca – sve bi smo isto uradili. Sem što bih ponela jastučić, nisam više za spavanje bez njega. Pile će sutra drugarima u vrtiću da prenese šta je radio za vikend a njima ostaje da se pridruže izviđačima čim stasaju za tako nešto. Jer –

“ Možda nijedan psiholog neće uspeti da objasni zašto su izviđači listom dobri ljudi.
Tu nema pravila, nema recepta,
tu postoji klima, nešto što formira i svest i savest,
neka posebna toplina, neka lepa svetlost u očima.

Biti izviđač, to znači u samom sebi biti zdrav, običan, pravedan, sanjar, poeta i drug.
U ovoj sveopštoj jurnjavi za egzistencijom,
u ovim ekcesima koji tu i tamo zahvataju mlade,
izviđači su ona bela strana mladosti. Čista strana mladosti!“

Miroslav Mika Antić

 

 

Ovaj post nije plaćen – autorka „reklamira“ kamp i odred na svoju ruku zato što zaista misli da deci i njihovim roditeljima ne može da škodi nego samo da koristi. Više možete pročitati ovde.
Advertisements

8 mišljenja na „Čista strana mladosti!

    • Nažalost, jedino u ovoj zemlji je izviđača sve manje, svuda u svetu pokret cveta. Uzdam se u „našu“ decu da neće dozvoliti tako nešto lepo da se ugasi. Uvek mogu da se raspitam za sve koji žele gde i kome da se obrate ako su voljni da se priključe, a dotle .. Ja ću da ih hvalim na sav glas!

      Sviđa mi se

  1. Ово је дивно. Годинама била сам скаут. Искуство, пијатељи, контакт са природом, фантастичне успомене. Ништа боље за децу и младе људе :)

    Liked by 1 person

    • U ovoj zemlji volonteri ce uskoro biti mitoloska bica. Ljudi se stvarno iznenade kad im pomenes da nesto radis zato sto u to verujes a nisi na platnom spisku
      Francuski izvidjaci svoje starije ne daju – mozda nemaju vod i ne rade s decom, ali su kao staff nezamenjivi! Volontiraj i uzivaj i dalje!

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s