Kako mali Perica zamislja fiestu

Mali Perica svašta zamišlja, ali da li je to baš tako – reći ću vam kad se vratim s puta iz Meksika. Jednog dana. Za sada, fiesta u mojoj glavi izgleda manje-više ovako.

Rešila sam da, od ove godine, sve „žurke“ u mojoj organizaciji (ili bar ako imam većinsku kontrolu – ako ću da se ubijem od posla, onda makar da budem zadovoljna) budu tematske. Tako je lakše. A i to znači da nismo zaglavili sa roštiljem i paprikašem na smenu, nego ćemo makar stomakom otputovati u neku novu zemlju.

Pužev rođendan je bio prava prilika za to! Neobično spremno je prihvatio tu ideju, učestvovao je ravnopravno u svemu, od pripreme do realizacije i na kraju i u slavlju. Kako vidim – pun pogodak!

Par nedelja biran meni je na kraju izgledao ovako:

Aperitiv – Margarite.

Ta nisam mogla da odolim! Prvo, nisam ih nikad pila, drugo – pa čime bolje početi proslavu nego sa napitkom koji nosi tako veselo ime!

Izvukla sam par recepata sa neta – odabrani možete naći ovde. Ipak, u poslednjem momentu je uskočio moj brat (po trenutnoj vokaciji barmen) tako da do kraja ne znam šta je i kako je pravio, ali je bilo doooobro. Svi su bili i više nego zainteresovani da probaju i Tequilu i Margarite, i to više od jednom :)

Predjelo – gvakamole, salsa i tortilja-čips u dva ukusa – paprika i običan, i kuvan mlad kukuruz.

Čips je kupljen, od sve želje da ga napravim sama (generalno, to je tortilja sečena na trouglove pa ispečena, nije neka nauka) shvatila sam da bi to bio prevelik zalogaj, pa smo dilemu rešili sa par kesica kupovnog čipsa. Dobavljač –  Rodić.

Salsa je takođe kupovna, mada jesam izvukla nekoliko lakih recepata. Ipak, vremena nisam uspela da napabirčim, pa sam si ovoliko olakšala.

Gvakamole su home made. Majin odokativni recept je glasio „Paaaa… samelješ u blenderu praziluk, samo beli deo. Izgnječi avokado, recimo tri komada, ja ostavim grudvice. Dodaj i ljušten paradajz, bez semenki, ja njega pustim u blender na pulse. I pešun, ja ne volim korijander. Dodaj i sok od limete. A možeš i sir. I puter. I mleko. Ali ja ne dodajem.“
Pa nisam ni ja. Koliko god da ne volim odokativne recepte, ovo je lako za napraviti pošto ne možete pogrešiti, te se nisam sekirala mnogo. A i već sam ga jela kod Maje, pa sam znala kakav je cilj.

Kuvani kukuruz … Ne znam šta da reknem. Ja ga ne volim. Ozbiljno, nikada i nisam. Ali moja deca ga vole, kao i ostatak familije pa se sprema kod nas.

Moja mama ga kuva u blago posoljenoj vodi.

Mi smo ga kuvali tako što smo u provrelu vodu dodali 2 kašike šećera i 1 kašiku limunovog soka, pa tek onda mlad kukuruz koji se kuvao deset minuta pre nego što smo šporet isključili i ostavili ga u toj vreloj vodi. Bio je taman skuvan! ni previse ni premalo. Čujem da dodaju komadić putera preko, ali nisam htela da eksperimentišem više.

Sve u svemu – pojelo se i kupovno i domaće. Kupovno ljuto, domaće blago a intrigantno – ipak su tu novi ukusi u pitanju. I uspelo je – vidim da će gvakamole redovnije da se pojavljuju kod nas na meniju.

 Glavno jelo: Fajitas i Tacosi.

Prvo – sela sam da vidim šta Dr Google kaže na tu temu. Da vas ne lažem, do pre pet dana meni je sve to bilo tortilja. A onda sam našla ovaj sajt, koji baš lepo objašnjava gde su te finese koje čine razliku.

Fajite (Fahite – žao mi je, ne znam kako se piše ili čita, slobodno me ispravite) nema na fotkama, ali kojom brzinom je nestala nije ni čudo. Recept možete naći ovde, iako smo napravili malu izmenu – Fiesta Taco Seasoning Mix, koji smo koristili i za Tacos, je izuzetno ljuta mešavina, pa kako bismo i ne-ljubiteljima hrane koja prži dušu pružili šansu, piletinu smo začinili solju i biberom (i ništa drugo joj nije ni trebalo!).

Tacos smo već pravili po receptu. Inače nisam ljubitelj ljute hrane, ali ovo nije peklo usne ili usnu duplju (kao što naša hrana zna da radi) nego zadnji deo grla i to u dovoljnoj meri da ne smeta da osetite ostale ukuse. Tu verovatno kumuje i činjenica da smo stavili četvrtinu predviđene smese, hrabro rešivši da ipak ne pratimo recept slepo. Ako je ovo stvarno originalan meksički recept, Meksikanci mogu da jedu lavu i da im ne smeta, ono je nama sa trećinom smese bilo taman, sa punom ne bi ostali živi.

Tortilje. Eh, tortilje. Upustila sam se u pravljenje domaćih tortilji,  i to u kukuruznoj i pšeničnoj varijanti.

Pšenična varijanta je preuzeta odavde (i stvarno su divne!):

:175gr brašna
::1/4 kašičice soli
::: 1 kašičica praška za pecivo
:::: 1/4 masti (iako je u originalu nešto drugo)
::::: oko deci vruće vode, ali se dodaje malo-po-malo
Izađe od 8 do 10 tortilji

Svi suvi sastojci se izmešaju, pa se dodaje mast dok se ne dobije smesa nalik sredini hleba. Kad se sve mrvice usitne, dodaje se malo-po-malo vode. Ostaviti testo (pokriveno) 10-15 minuta da odmori. Podeliti ga na 8-10 komada i svaki razviti baš tanko, dodajući brašna da se ne lepi. Otresti brašno i peći na baš zagrejanom tučanom tiganju po minut-dva sa svake strane. Ispečene držati pokrivene, da bi ostale mekane.

Recept za kukuruzne tortilje možete preuzeti ovde. Ja sam ih, dodatno, savijala preko rešetke za rernu da bih napravila „džepove“ za takose. Od svega, Pile je preferirao kukuruzne tortilje i fahite, sa svežim sirom i zelenom salatom kao dodacima. Balavac je preferirao šta god da smo spustili pred njega (stvarno sam zahvalna što nisu probirljivi).

Od dodataka smo poslužili zelenu salatu, crveni pasulj, Picco de Galo salsu, neobični ukiseljeni crveni luk (koji je za malo pobrao stojeće ovacije), gaudu i svežu papriku na trake, sečen paradajz i  sir lokalnog proizvođača za koji smo mislili da će svojom svežinom i kiselošću savršeno da dopuni (i neutrališe) meksičku hranu. Ispalo je da smo bili potpuno u pravu.

Za desert sam pravila sladoled tortu, po slavljenikovoj želji.

Iskreno, pravim je jednom godišnje, samo na njegov rođendan pošto zahteva malo vremena, iako ne i nešto truda.

Churos nisam stigla da napravim, i jako žalim zbog toga. Htela sam ceo doživljaj da zaokružim sa pravim meksičkim desertom, ali snage nije preteklo. Naime, u svim filmovima i emisijama, proširene porodice zajedno prave ovakve večere – nije idila nego potreba! Ništa ovo nije teško za praviti, naprotiv vrlo je lako, ali ima hiljadu sitnih delova koji čine jedno jelo i za svako ako odvojiš po pet minuta – prođe dan. Ovako, kad vas ima više, za sat ste sve obavili i možete zajedno i da uživate. Ovo ne znači da ću odustati, deluje mi ukusno, pa sam već smislila gde ću da ga „umetnem“.

I za kraj, ali neizostavno – dekoracija.

Obrve i odeća u pokušaju stila Fride Kalo i meksičke zastavice, koje se extra brzo prave (a pužu i meni prelazi u naviku da se veče pre opuštamo praveći dekokoraciju), i ugođaj je potpun. Iskoristili smo lampione od bakine zabave (i dodali još po koji nov, ne mogu da im odolim).

Puno recepata možete naći i ovde. Treba samo da zapamtite par pravila i sa ostatkom naprosto da poludite – hrana se kombinuje prema ukusu onog ko konzumira, tako da svi mogu da odu kući potpuno ubeđeni da su jeli hranu koju nije jeo onaj ko je sedeo pored.

Slavljenik je zadovoljan. Ako je on – i ja sam. Do sledeće žurke (neko puni 4 godine. 4!!!!) imam tri ipo meseca, taman da se sastavimo sa svim planovima. Dotle, ovu meksičku večeru ću uvrstiti u Avanturistički Pasoš, koji se već dugo gnjezdi kao ideja u mojoj glavi.

Dobar-Loš-Zao

Dobar

Poslednjih meseci biram ja da idem u nabavke. Predveče prepustim mužu kupanje-večera-priča ritual a moj gvozden konj (bicikleto) i ja se provozamo do Univera – malo poradim na figuri a mnogo na psihi tokom te vožnje.

Stigla. Parkirala. Pokupovala. Isparkirala. I tek onda sam shvatila šta mi je čudno.

Ciklokrp!! Oduševila sam se toliko da sam se glasno smejala, čak je i pas hteo da zbriše ali je bio vezan!

Ovaj deo sad preuzimam sa 021.rs

„Stanice sa nosačem na koje se mogu podizati bicikli poseduju različit alat za osnovne popravke (različite ključeve, uključujući i imbuse, montirače guma, šrafcigere i slično). Uz postojeći alat, do kraja jula se očekuje postavljanje i pumpi za vazduh sa kojima se mogu pumpati gume sa klasičnim, automobilskim i „presta“ ventilima bez dodatnih adaptera.“

Iako pise da jedan postoji na Ribljoj pijaci od 2013, niti sam ga videla niti sam primetila tu info bilo gde, tako da je ovo jedno od bas lepih iznenađenja.

Loš

Kako smo Pile, Balavac i ja skoro stalno zajedno, a blesava Kvočka nema vozačku dozvolu (to ne znači da ne znam da vozim, nego da znam da bih bila smrtonosna na putu, pa sam diplomatski rešila da ne skončam u zatvoru zbog sudara), često smo napolju i pošto nam je sve daleko, kad krenemo negde treba vremena da se i vratimo. I tako bazamo, gde stignemo i gde možemo, satima i satima.

A, i da se ne lažemo, volimo to.

Izbegavamo autobuse koliko je u našoj moći, stalno imam utisak da će neko da me isproziva što ih mučim kolicima i sitnom decom, a sitnu decu izlažem kojekakvim virusima, pa se dobrovoljno lišavam takvih muka.

Ne, ne preterujem. Par puta sam bila primorana da saslušam ovakve tirade, što na pijaci što u autobusu, te je jednostavnije opremiti tašnu svime što može da mi zatreba, strpati dete u kolica, drugo na tricikl i put pod noge.

E tako smo se i nagledali svega i svačega. Ko kaže da je ovaj grad mama-friendly – masno laže. Bez ulepšavanja i diplomatije – MASNO!!

Evo naš prosečan dan.

Ko se nije spremao negde da krene s dvoje male dece – ne zna šta je pakao. Ko jeste – odahnite što ovaj put niste to vi. Posle sat vremena spremanja, pakovanja, oblačenja, svlačenja, premišljanja i smišljanja ko-je-kome-šta-i-kada, recimo da smo za putom. Ovaj put ćemo preskočiti manjak pešačkih staza i automobile parkirane tamo gde staze nisu manjak. To je ovde postalo stalno stanje.

Nezgodacija br. 1:

Jedini pešački prelaz preko Bulevara Evrope između Futoškog puta i kružnog toka kod Limana. Prosečno sam visoka, a ovo je sve što vidim kad guram kolica jednom rukom a drugom držim starije dete. Caka je ili da čučnem, ili da stojim na putu da bih videla dolazeće automobile, pošto u proseku 22 auta prođe (da, brojala sam) dok jedan ne stane da propusti ili se gužva ne raščisti.
Njegov pandan s druge strane je skoro-pa-neupotrebljiv, staza tamo nije završena i uglavnom su parkirani automobili na prilazu pešačkom.

Nezgodacija br. 2:

Treba nam skoro 40 minuta da dođemo na cilj, tj Futoški park koji nam je najbliži. Ne računam parkić kod Medicinske škole, on je kao loš vic o Snežani na 7 patuljaka – pa tamo deca stoje u redu da bi se spustila na tobogan i to red da im penzioneri pred poštom zavide!! I onda se staze preusmeravaju u Futoški, pošto Telep neće skoro biti blagosloven parkićem.

Nezgodacija br. 3:

Cilj je igralište, i gužve uvek mora biti. Tako je kako je, uvek možemo da izaberemo alternativu, poput fudbala ili dodavanja lopte ili užine na travi, ili proste šetnje uz ptice i veverice.

Ako ipak ostanemo sa drugarima, e onda roditeljska kreativnost stupa na snagu. Mame, tate, bake, deke i tetke nose u rukama kese i kesice, činijice, flašice, torbe a u kolenima strpljenje. Kante su izlomljene, klupa i stolova nema. Bio je jedan betonski blok, ali ga je neko odneo – služio je onim roditeljima koji ne daju deci da jedu i trče da ih posade na njega dok ne sažvaću šta imaju. Sad se to i čučećki obavlja.

U međuvremenu deca se slatko igraju, a ostali stoje i stoje, ponekad prebace težinu na drugu nogu, ponekad sednu ako trava nije mokra ili nemaju stomak u devetom mesecu. Manje vešti roditelji pelene menjaju u kolicima ili na travi, a oni veštiji to obave u stojećem položaju – što je praktično ako se podmladak ne otme pa gologuzavo ne potrči u slobodu. Stariji bezpelenaši birkaju žbunje, a ostali .. Manje pijte vode! Ko vam kriv?! Javni toalet je svuda misaona imenica, pa i u parku.

Onda je vreme za povratak. Moram uvek da uračunam 40 minuta nazad, koji nekad pređu i na sat vremena pošto smo svi umorni do kostiju. Dobra strana ovih šetnji je da do devet obojica spavaju, a skoro i ja sa njima. Više od šetnje me umori stres od urbanističkog haosa, koliko projektanti nemaju sluha za pešake ili bicikliste. Pametan svet podstiče alternative automobilima, ali ne i ovde. Neću reći da nisam navikla, pa nije ovo od juče, samo što ne želim da se naviknem. Neću da budem od onih što se mire sa lošim jer može i lošije da bude.

Pa reših da ne budem lenja – pisala sam nadležnima i pitala za park na Telepu i urbani mobilijar u Futoškom parku. Suština kićenog odgovora koji sam dobila je da prvo planiraju u dogledno vreme a drugo će da planiraju u dogledno vreme.

Meni to zvuči kao nikada, možda malo ranije.

Zao

Izgleda da sam zla jedino ja, kad primećujem „sitnice“ po gradu. Ne bunim se, mada ću gledati da pozajmim ružičaste naočare od nekog, čuda čine za psihu.

A vi, ako imate nekog sa nekim uticajem – dajte bar jednu klupu kod igrališta, makar da je čežnjivo gledam dok prebacujem težinu s noge na nogu.

Otkrivalica po Balavcu

Da li je to ptica?! Da li je to avion?! Ne, to je Balavac!
Brži od metka, jači od lokomotive, neverovatni stranac sa planete Kripton,
koji može da preskoči visoke zgrade u jednom skoku
i prevuče ventilator kroz celu kuću!!

Mislim da sam pomalo zaboravila šta im sve može biti zabavno u ovom uzrastu, iako je nama besmisleno. Trenutno voli da premešta nameštaj. Oduševljava me njegov izraz lica kad odgura stočić gde mu mesto nije.

I kod njega praktikujem da se mešam tek kada mi je zaista važno da me posluša, ali on nije kao Pile, nema želju da mi udovolji pa se nas dva rogata prilično „bodemo“. Zaista se nadam da mu samo još nisam našla dugme, da ćemo vremenom da naučimo jedno s drugim. Tako da – on vuče i gura, ja vraćam i eto nas dva srećna.

Dane provodimo svak u svom poslu – ja do guše u vešu i obrocima, a on vežba prstiće pomoću štipaljki i sudova. Moram priznati, brže od Pileta je pohvatao neke radnje – kako se penje i silazi, kako se koristi konjić za ljuljanje, kako da zaobiđe prepreke koje mu postavljamo da bi ga sprečili u nedozvoljenim radnjama… Znate već, sve što vam digne pritisak a njima je neodoljivo zabavno.

Nedavno je dobio dozvolu i za pesak, pošto je prestao da ga jede (ne pitajte, setite se da je brži od metka). Deda je kupio kubik peska za stazu u dvorištu, i naravno da je dovoljno preostalo da napravimo sopstvenu plažu. Pa, bar kad izbacim iz kuće ono što unesu u čarapama i peleni.

Sipa, presipa, voza i nosa – uživanje za sve pare!

Veliki bata se pravi da pomaže, u stvari mu samo otima sve za šta pokazuje interesovanje, pa smo uveli novo pravilo – ako se svađaju oko igračke, igračku ćemo skloniti. Tako nema svađe, a i obojica će naučiti da dele.

Mislim da malo nije fer prema Piletu, pošto Balavac ne zna šta znači deliti a i mali je da razume, međutim kao ravnotežu, Pile je taj koji otima igračke, tako da je nauk uglavnom za njega. Za sad deluje, mada verovatno samo dok ne nauči da kaže „To nije fer!“

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pošto sam planirala da počnem sa senzornim kutijama, ovo mi dođe savršeno – recimo da pesak ne unosim unutra, a opet ima priliku da uživa i toj teksturi pod prstima.

Otkrili smo i krede – posle početnog glockanja, shvatio je da ostavljaju trag tako da sad imamo mala umetnička dela. Nažalost, još uvek pokušava da ih pojede pa ih retko dobije u ruke.

I, za sada poslednje, otkrio je gomile. Iako ovo spada u zanimacije za 2 minuta strke-10 minuta zabave, Balavac je lepo vežbao hvatanje i bacanje.
Izvukli smo loptice iz skrovišta, i naš sjajni kauč je uz pomoć dva jastuka postao divna igraonica.

Savršeno za ove pretople letnje dane, kad se napolje ne može. Terasa, kadica sa peskom i koji kamiončić stvarno mogu biti spas i razonoda.