Jesen – male jesenje radionice

I ove godine učestvujemo u Malim Jesenjim Radionicama.

Da posetimo, Mame Blogerke su prošle godine pokrenule ciklus jesenjih radionica – ama svako može da nam se pridruži tako što će, po svojoj volji, želji i potrebama predstaviti jesen na jedan novi način.

Prvi ciklus traje (trajao, a mi naravno kasnimo) do 23. oktobra i pažnja se posvećuje karakteristikama jeseni – koje i kakvo je to godišnje doba, vreme, boje, ljudi i jesen.

Drugi ciklus traje do 23. novembra i u centru pažnje je jesenja flora – lišće, plodovi, kestenje, povrće, voće, pečurke…

Treći ciklus traje do 15. decembra, a obuhvata jesenju faunu – ptice selice, ptice stanarice, spremanje zaliha hrane, zimski san, divlje životinje…

Mi smo prvi ciklus proveli uglavnom u razgovoru. Za vas koji ne znate – Pile jeste kasno progovorio, ali nadoknađuje to pošteno! Taj neretko i u snu priča, pa ja to baš koristim. Pošto sam pobornik ideje da će lakše upamtiti ako bude video, mi smo onda i gledali i pričali.

Jedno popodne smo proveli u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“. Imaju stvarno divno dvorište, brinu se o njemu, trave i drveća ima u izobilju, otvoreno je da se može ući a opet dovoljno ograđeno da deca ne mogu lako da izađu. Tamo smo počeli prve razgovore, oko divljeg kestena koji smo skupljali za buduće radionice – kako izgleda drvo u jesen, šta vidi oko sebe, koje je boje lišće, koje sve boje lišća vidi, čačkali smo kestenov bodljikavi omotač i tražili kestenačke „blizance“, kada dva kestena dele jedan omotač.

Sledeći razgovor je počeo sa oblačenjem – naučili smo da je u jesen hladnije nego leti i da se tada nose jakne, koju je to jutro glat odbio. Sad se priprema za zimu, neće da izađe iz kuće bez rukavica. Osetili smo vetar, videli maglu, žalosno utvrdili da sve ranije pada mrak i počeli da nosimo kišobrane.

DSC_0148

Kiše su počele, pa smo barice napali opskrbljeni čizmicama i kabanicama – i dalje mi nije jasno kako Balavac bude mokar ispod gumiranog odela!

WP_20151016_011

U parkiću smo skupljali lišće, skakali po njemu i razočarano je primetio kako na igralištu nema nijedno (??!) dete, iako nije puno hladno i nema baš mnogo blata.

„Pile, padala je kiša pa zato nisu došli!“
„Pa nismo od šećera!“ i time je okončan moj pokušaj da „odbranim“ decu i roditelje koji nisu tu. Maltene pred odlazak jedan hrabri tata je doveo ćerkicu te su njih dvoje prisvojili celo igralište i makar malo uživali. Moram da priznam, na drc sam se osetila kao najgora nemajka, vucaram dete po hladnom i vlažnom vremenu  dok su druga na suvom i toplom. Potrajalo je to .. koji otkucaj srca, dok nismo našli na leptira kojem je deo krila stradao i ne može da leti. Jedno je vodilo drugom, i prekasno sam primetila da ne mogu da se izvučem – morala sam mu reći da leptir neće više leteti i da će uginuti.

„A onda će odleteti na jedno lepo mesto gde ima puno cveća?“

Iznenađenjeeee!

Bem ga, što da ne. Kod nas se vera (bilo čija i bilo kakva) ne praktikuje, ali se poštuje, i iako ga (za sada) pojam smrti ne plaši, nekako mi se čini da hvata konce da nešto postoji, a onda ne. Ne nešto, neko. Samo mi je čudno odakle mu taj koncept raja, smrt tu i tamo pomenemo ali „odlazak na lepo mesto“ ne. Ipak, teološke rasprave sa njim ne dolaze u obzir, tako da smo leptira pomoću lista odneli sa staze i zajedno mu poželeli sretan put, a meni je bilo manje hladno pored njega koji leptiru želi lepo mesto sa cvećem. U ušuškanoj sobici se ne bi razvijao, pa ćemo u to ime da kisnemo za sve pare!

Ispraćali smo ptice u letu na jug („Idu na more da se kupaju?!“), tražili smo vevericu po parku (da, ima je, ili ima ih, nikad nisam videla više od jedne u isto vreme), pričali šta ona radi u jesen i čime se hrani, na našem lešniku pojašnjavali pojam sakupljanja hrane za zimu i u to ime pojeli brdo lešnika.

Malo smo se bacili i na reciklažu – pravili smo jesen na prozoru od starog filma, lišća i selotejpa.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo ostavili i nove reči – listopadno i zimzeleno. Razložili reči, objasnili svaku, spojili i ako sretnete dvoje na biciklu koji viču „A ono drvo tamo?“ pa se ori „Listooopaaadnoooo!!“ – to smo samo mi, ne plašite se.

Ja bih nešto slatko!

Rečenica koja budi užas u meni.

Kao sweet-tooth junkie, veći deo budnog stanja provodim u samo-lupanju po prstima „Ne jedi to! Jesi ti normalna?! Eurokrem se ne jede kašikom!!!“

Ozbiljno. Sramim se.i-am-ashamed_4335519_GIFSoup.com

Ne biram mnogo, meni je slatko-slatko, ali ipak preferiram domaće slatkiše naspram kupovnih. Ovi kupovni .. nekako, nije to kao nekad. Znam da zvučim kao zdušna baba, ali stvarno ništa od slatkiša koji su bili dostupni kad sam bila mala nema taj ukus kao nekada. Nekako je praznjikavo, bez onog pozadinskog ukusa koji ostaje u grlu i mozgu, onog kojeg prizivate u sećanje kad pomislite na određen slatkiš.

E sad, deci te kupovne ne mogu da zabranim. Imaju svu silu rodbine koja drži štekove po ladlama, džepovima i specijalno-napravljenim kutijama i sve i da hoću da provedem život u raspravi sa njima, ne mogu. Mogu, s druge strane, rodbini da miniram pokušaje tako što im na kvarno ostavljam novinske članke i „slučajno“ ostavljene blogove na upaljenom kompu koji se bave dečijom ishranom ili nekim novim istraživanjima, zasipam ih novim receptima i davim u onima koje sama isprobam. Deda je još tvrd orah, ali Baku smo slomili. Sad radije napravi sama keksiće od integralnog brašna sa puterom nego da kupi neki Integrino ili kako se već zovu. Za Striku ću morati posebni sistem da smislim.

Za ovonedeljni show and tell sam spremila dve lepe poslastice: punjeno-pečene jabuke i pečene banane. Ipak, jesen je, i plivamo u jabukama i kruškama i grožđu (a jesam pitala da li sveki možda ima popust na pijaci, zatrpani smo voćem!).

Punjene jabuke Baka zove tufahije, ali to nije to. Osnova je tu negde – jabuke i punjenje, ali šećera nema ni upola toliko, kao ni šećernog sirupa niti kuvanja.

Jednostavno, jabuke dooobro operete, nožem zasečete ukrug oko peteljke i kašičicom izdubite skoro do dna. Onda u tu rupu sipate nadev po želji – mleveni orasi i malo šećera ili meda (malo! na ove četiri je išla jedna mala kašicica i bilo je skoro pa mnogo), ali ovaj put sam dodala i lešnike, rogač da imitira čokoladu, kašičicu lana jer je lan zdrav i suvo grožđe, zato što ne postoji univerzum gde ta dva ne idu zajedno.

DSC

DSC_0429

DSC_0438

Jabuke poređate u pleh i pečete oko 40 minuta. Može i kraće, ali caka je da jabuka bude kuvana, što neke neće ni posle 40 minuta.

Drugu poslasticu sam prvi put jela u „gostima“ kod izviđača iz Francuske, pre .. khm, khm, malo jače od decenije. Celo jedno leto su proveli u Srbiji, te su često išli u „goste“ ali i ugošćavali druge odrede, pa smo i mi došli na red.

Tradicionalno, večera je pripremana na vatri i bila je izvaredna (jej! da nije paprikaš ili pasulj!) – krompir umotan u foliju, pečen u vatri pa pri služenju rasečen i dodat krem-sir koji se utopio u te useke (apsolutno je moguća izvedba u rerni, oprobano), neko meso na žaru koje je palo u drugi plan i za desert pečena banana sa čokoladom.

U kućnoj izvedbi izgleda ovako – bananu zasečete dužom, zajedno sa korom, pa u rez se stavi čokolada i/ili orašasto. Sve se dobro umota u foliju i peče na 200 stepeni oko 20-25 minuta, tj. dok ne pocrni banana.

DSC_0393

Posle ostaje samo da birkate s kojeg kraja će te je napasti.

Lično – ne volim ništa što podrazumeva bananu i toplotnu obradu, ali do sada nisam srela još nekog da se slaže samnom. Deca je vole, odrasli je vole, banana je zdrava a crna čokolada odlična za organizam.

Pa gde ima bolje užine od ovog (ok, sveže voće je bez premca, ali moram nekad i da unesem malo uzbuđenja u jelovnik, da ne bude kao onaj vic sa pirinčem i očima).

Jesen je duga, pa sledi dunja na meniju – kompot, sok i kitnikez. Jestel’ jeli kitnikez?

Homemade slagalica-složilica

Pre nekog vremena kod Pileta u vrtiću je održan roditeljski sastanak. Iskreno, radovala sam se, hoću da upoznam roditelje njegovih drugova ali i da saznam nešto više o tome šta rade – znate i sami, izvući nešto korisno iz četvorogodišnjaka je nemoguća misija, a vaspitačice skoro nikad nisu tu kad odem po njega, te ostajem baš uskraćena za informacije.

A mogli bi češće da ih održavaju, dva puta godišnje mi se ne čini kao da opravdava tezu „hoćemo i roditelji da se uključe“, i pritom ne mislim na farbanje stolarije u sobi ili dogovor koliko ćemo ove godine da damo novaca za vrtićku igračku (roditelji daju novaca po dogovoru, pa se od toga kupuju igračke za grupu i eventualno bojice, tempere i slično – drugar nam je prepustio nepotrebne formulare iz svoje firme pa makar papira ima). Volela bih da znam i šta i kako rade, da li im treba pomoć, da li možemo negde da uskočimo, da li im trebaju pribori i alati, nešto čime možemo da doprinesemo sem da ih sa rezervnom odećom ostavimo ujutru.

Delimično sam i saznala šta rade. Eto, radili su boje (žuta, plava, narandžasta, crvena, zelena, crna..), radili su domaće životinje i njihove bebe, napravili su prodavnicu i kuhinju pa prave klopu ..

!

A kad dođem po njega oni gledaju crtaće. I uvek dobijem crtež, slobodnim stilom, slobodna tema. Jednom u dve nedelje kaže da su učili novu pesmicu.

!!

Prošle nedelje mi je rekao da mu je u vrtiću dosadno.

!!!

E, cvrc Milojka.

I mama kasno pali. Onda sam Baki prebrala po pamćenju, šta su njena deca radila u tom uzrastu, pa sam dobila free šetnju po aleji sećanja uz tanjiriće, bočice, kolaže i čime sve ne smo mi to njoj tada ulepšavali dane. Ona to još čuva, a kako je krenulo, ja ću imati za čuvanje samo „nape“ puta koje mi on donosi svako popodne, da se ne izgubimo na putu ka kući, koje radi slobodnim stilom, kao slobodnu temu.

Mislim, ne očekujem Montesori vrtić i da pravi kosture od štapića za uši, to je za ovde gde smo jednako sedmici na lotou, ali daaajte!

Onda smo došli do dela koji me je ostavio bez teksta (stvarno ću morati da tražim pauze u sastancima, da prežvaćem informacije na miru) pa nisam stigla da se posvetim programu po kom rade.

70% grupe zna da reši slagalicu od tri dela.

50% grupe onu od četiri dela.

Samo troje onu sa više od 4 dela. Ima 21. dete u grupi.

Logičko razmišljanje, koncetracija i pažnja su im na nuli, sasvim verovatno sa Piletom na čelu. U sekundi me je ošamarila moja rečenica „On ne voli slagalice pa mu ih ni ne nudim“, sa povratnim udarom u vidu mentalne slike kada sedi i ruši kocke koje sam ja slagala, iznova i iznova. I odustaje na samom početku, što mom pritisku daje uzlet kao da je na raketnom gorivu.

A tako. Pa dobro, poradićemo na tome, nije teško.

Posle kratkog surfovanja i istraživanja (relativan pojam, meni je kratko – mislim da me je Puž dizao sa stolice da proveri da li sam se zalepila) naletela sam na FB grupu koja nalazi, isprobava i deli ideje pomoću kojih sprovode Montesori princip u svojim vrtićima i učionicama, blog posvećen NTC sistemu učenja i gazilion (neka i nije prava, meni se ova reč baš dopada!) drugih blogova i sajtova koji su sjajna ispomoć i inspiracija.

A nasla sam i ovo – Denesha kocke, tačnije geometrijski oblici različitih boja, veličine pa i debljine. Koriste se za upoznavanje deteta sa logikom i osnovama matematike, a postoje u više varijanti.

A šta sa njima? Sortiranje boja -može, sortiranje prema obliku – može, sortiranje prema veličini – opet može. Složićete se, to su jedne veoma svestrane kocke.

U inat novcima, vremenu i trudu – eto nama homemade slagalice-složilice, u pravom smislu te reči. Balavac je spavao, ja sam bojila i u isto vreme gledala tv program sa Bakom i sve je bilo spremno pre nego što će Pile doći kući. Iskreno, više me je truda stajalo da ne rušim kockice nego da nacrtam slagalicu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Eto, ne treba ni pojašnjenje. Mogla sam umesto kocaka da upotrebim lonce i poklopce, ili jastuke, i opet je zanimljivo. I ne traži mnogo novaca, samo malo vremena.

Nije kome je namenjeno i Kutija broj 4

Pile i ja smo u fazi ispipavanja teritorije, s tim da on ispipava a moja teritorija je slika i prilika onih test polja kuda se bacaju hidrogenske bombe i protiv-nešto-granate. Stvarno uglavnom imam osećaj kao da pijana i vezanih očiju vozim muscle car kroz minsko polje (inače nemam položeno, pa shvatate poentu). Znam da ispipava kako i koliko može, što mi ništa ne znači u tom momentu kad mislim da će glas da mi poprimi frenkvenciju koju samo psi mogu da čuju – ja govorim/pištim/gnjavim a on selektivno (ne)čuje i tako po vasceli dan. Onda izađemo napolje (u saobraćaj!!) i tek tada žurka počinje a mene je neko već dva puta provukao kroz iglene uši. I pljunuo pritom.

Svaki dan tako. Ili da se dopingujem nečim, ili da koristim preostalo vreme (kao noću, kad ceo svet spava, prim. prev.) da mu doakam, shvatim, razumem.

Dosadno mu je. Uglavnom. Ima tu i „kojegazdajasamgazda“ ali uglavnom mu je dosadno. U vrtiću malo šta rade, a i to što rade nije inspirativno i onda dođe kući i ja nisam inspirativna i lepo postanemo riba ili zmija koja grize sopstveni rep. Kiše idu, i da sa virtuelnog repa ne pređemo na odgrizanje glava, ja izvadim rezervne baterije i neki od planova iz Super sobice, sve smislim i spremim.

I tačno kada je kutija broj 4 došla na red, Koka je imala posla van kuće.

Desi se i to, zaređaju se radni dani i danas malo ko odbija posao, a kako nismo imuni na plate, ne odbih ga ni ja (sad moram da objasnim detetu šta tačno znači da „pare ne rastu na drveću“, kad sam se već izlanula a on pravi planove gde da zasadi to čuveno drvo).

Otišla sam i ostavila Pužu kratak spisak – zaista kratak- i spremnu gomilu. I tri puta podvučeno „Koristi fotoaparat!!, pa sad imate priču u slikama.

Ideja je bila da se iskoriste lutke iz četvrte kutije. Lutke su stare .. pa, recimo da su već u mojim prvim sećanjima, tako da je verovatno da su i starija od mene. Sumnjam da ih je bilo malko više, ali kroz tri selidbe i trideset i nešto godina – ko će ga više znati. Bolje da ne znam, možda mi se ne dopadne odgovor.

I tako lutke dođoše u restoran na ručak. Doneli smo „šporet“ od bake (rasturili smo mu onu kuhinju dok se ne zazeli ponovo), svo povrće koje smo pravili i dobavljali, Puž je od nečega napravio prodavnicu i igre su počele.

Šef kuhinje je išao u nabavku, koristio novac za plaćanje, kuvao i hranio svoje goste.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac se, naravno, sam hranio. Nutritivne vrednosti 0 i težina novinskog papira, ali kome je to još bitno. Bar više ne grize kamenje s ulice (ne, nije šala/komika/tragedija).

DSC_0203

Za njega je bila izvučena cetka (cedilo) i iz bakinog i iz našeg špajza, dali smo mu one četkice za lule i nije dugo trajalo, ali bilo je fino.

Naravno, i Pile je morao da proba i, vala, baš se lepo zabavio. Mogli bi da isprobamo vez, kroz igru, iako tipujem da će igla da mu tu bude najzabavnija (u slučaju da želite ovo da isprobate, u pozamanterijama imate ogromne plastične igle, tupih vrhova i velikih ušica koje služe za pomoć pri pletenju – idealne su za malu decu).

Eto nama zabave za duge zimske večeri.