Zato što svetu trebaju SUPERHEROJI!

Napunio je 4!

Moje Pile, moja ljubičasta mrva koja je ćeretala pod grejalicom u porođajnoj sali je sada četvorogodišnji dečarac, a ja skoro pa ne verujem.

Povremeno mi iskoči na FB onaj čuveni „memories“ pa mi blesne fotka sa prvog rođendana – a ja opet skoro da ne verujem. Mala, okrugla glava, put kakve princeze na zrnu graška i tek blaga naznaka lica koje sad gledam, i osećaj da sam negde nešto ispustila. Valjda retko kad zastanem da ga zaista posmatram, od silne trke i frke koja nas okružuje.

Nažalost, primetim kakav je on u stvari tek kad mi drugi ukažu na to – pažljiv, fin, lepih manira, nasmejan i radostan. Da se pohvalim – bili smo na drugarevom rođendanu danas, dobio je specijalnu diplomu od animatorke jer je tako fantastičan a ona je oduševljena njime (popularna igraonica, tamo smo već treći put za mesec ipo pa su se i upoznali). Izgleda da će sledeći zadatak da mi bude „Umerenost u svemu“, fokus na mene samu i od mene same, makar da se lišim tog osećaja da propuštam njihove živote.

Znači, napunio je 4! Mašala!!

Proslavu rođendana smo zakazali dan ranije, zbog drugara iz drugih mesta, a porodično smo pravi dan obeležili kako mi znamo – na gomili i sa fantastičnim ručkom.

Par nedelja ranije sam počela sa pripremom – i pravo da vam kažem, jest da nije bilo lako ali dobra organizacija je ključ svega. I delegiranje, to ne zaboravite. Obe bake su pravile torte, Puž se pobrinuo za piće i zajedno samnom je pravio peciva, salate i maske, tako da je sve išlo glatko, ako već ne brzo.

Pozivnica u stilu heroja napravljena je ranije (svaka čast rođendaonicama što pružaju potpunu uslugu koja se širi i na taj domen, ali volim da bar pozivnice budu malo ličnije) i izvol’te je za ličnu upotrebu.

Klopu fotkanu nemam. Sledeće godine ću unajmiti fotografa ili ketering, pošto oba ne mogu da radim a tetka je opet zakazala.
Salatu smo služili u čašicama za cupcake i to je odlična ideja – !zamislite.
Opet smo podržali male proizvođače, pa umesto komercijalnih sokića Puž je doneo poslastičarsku limunadu (oduševljena sam što su je radije birali od drugih sokova, čak i matorci) – i to zamislite.
Svu decu na gomili, maskiranu u heroje i superheroje – zamislite. To moram i ja da zamislim, najmanje sam stala da uživam u svemu.

Pre ića i pića, bacili smo se na dekor. Bilo mi je baš bezveze da samo Pile ima masku, pa sam pravila i za svako dete po jednu. A onda, kako to kod mene evoluira, svako je dobio masku za lice, herojski plašt i specijalnu narukvicu sa „supermoćima“, kao poklončiće malenim gostima što su nam ulepšali dan.

Betmen i njegov pomoćnik Robin (pogađajte ko je ko), Wonder Woman, Supermen, Ironman, Spiderman, Spidergirl, Catwoman ..uff.. Svi na broju!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Kad su svi krenuli kućama, drug Kosta (koji baš ne obraća pažnju na odrasle) je prišao i sa ogromnim očima pitao „A jel’ stvarno mogu da je nosim kući?!“
E, Kosta, zbog ovog nosi šta ti duša ište, jer svetu trebaju superheroji!

 

 

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.