Znam da vam trebaju ideje, pa dok ne stignu fotke za naše nove poklone šerujem jedan od čitanijih postova na ovom blogu, da vam pripomogne.

divider

Prvi pravi 8. Mart

Dok sam bila bas mala značio mi je toliko što sam znala da arts&craft koji donesem iz vrtića/škole će izuzetno da je obraduju – i dan-danas čuva moje crteže i cveće na tanjirićima sa kojih je tu-i-tamo pored sve brige otpalo semenje od kojih je napravljeno.

Onda sam malo porasla i nekako je taj praznik kao i svi ostali dobio na reklami a izgubio na značenju, prošao kroz sve pubertetske promene kad i ja (od etiketa „seksistički“ do „feministički“ praznik) i nije bio primamljiv niti poseban niti .. vredan, da tako kažem.

Prošle godine mi je prvi put sinulo šta je to mogla moja mama da oseća. Ove godine znam – prvi put sam dobila i ja čestitku od svog deteta, nadam se prvu od mnogih. I ako zanemarim istoriju i dopustim onu romantičnu notu (koju čak i ja imam) – danas ćemo proslaviti Majku i Ženu i to baš tim redom, ne borbu i razlike nego lepotu koju bi ovaj praznik trebao da nosi.

G2 g1

Elem .. Kako su čudna vremena došla, imamo malo prijateljica VAN grada, mnogo poznanica U gradu pa smo rešili da si olakšamo Pile i ja i da napravimo nešto samo onim najvažnijim ženama u našim životima – Baka Sidi, Baka Emi i Tetka Mijici. Bake su bake, ali tetka je druga najvažnija žena u njegovom životu i niko tu ništa ne može. Mislim da je on njena prva prava ljubav i to sam primetila kod svih tetaka koje nemaju svoju decu – sestrići ili bratanci su NJIHOVA deca i slobodno mogu da kažem da ih vole kao da su stvarno njihova (čak mi je ne jednom i rekla „Ti sebi rodi drugo a meni daj ovo“. Mi se zezamo da će, kad se rodi No. 2, da kaže „Jaaaaoo dođi Pile, idemo ti i ja da se igramo… Možeš i ti mali da pođeš“).

I tako sam ja još daaavno izgooglala šta ćemo da radimo. Nažalost, nisam računala da će ova trudnoća da bude komplikovanija, te pošto mi nije dozvoljeno da idem bilo kuda, morali smo i tatu da ubacimo u mašinu. Ama baš nije bio sretan, ali kako to usrećuje mene – obišao je i plastičaru i apoteku i DM i prodavnicu zdrave hrane. Na moje veliko čuđenje, izgleda da mu je DM bio najmanja prepreka i najveće zadovoljstvo.

Moj deo posla je uključivao slaganje, pravljenje i dekoraciju, Pile je zadužen za čestitke – svakom po malo. Tema je bila SPA IN A JAR. Recepte za homemade preparate možete naći svuda po netu. Ja sam izdvojila desetak i dok ne pronađem negde Magnezijum sulfat (aka. Epsom salt/gorku so) a da me apotekarka ne pogleda sa dignutom obrvom moraću da se zadovoljim sa ova tri:

piling za ruke piling za stopala hidrirajuci piling za telo

Svaki je stavljen u zasebnu čašicu, poklopljen, obeležen i postao je deo Tegle, u kojoj se našla još i višestrana turpija, za Bake Anti-wrinkle peeling mask a za Tetku neka na bazi gline, maramica za skidanje šminke, lufa za kupanje, regenerator za kosu, vlažne maramice. Tu je trebalo da bude i mini-set za manikir, lak za nokte, hranjiva krema za ruke/noge/lice, one mini sveće .. Ma svašta nešto. Tata je mislio da je ovo dovoljno, pa kao ‘ajde … Generalno možete staviti šta vam džep dozvoli. DM ima ona savršena Baleina mini-putna pakovanja svega i svačega što je dušu dalo za ove stvari.

Prdavo Pile je pravio čestitke – oduševljeno je dozvolio da mu ofarbam dlan da ostavi otisak (ranije je dobijao slomživ kad vidi da su mu umazani prsti), kako-tako je pratio uputstva gde se farba lišće. Onda je to mama lepo isekla, zalepila i ispisala..

prva drugaSve lepo popakujete u teglu (u plastičarama imaju sjajne tegle za ovo dok ova crna rupa od zemlje ne dosegne estetiku Zapada, konkretno ova  naša je od 3 litre), stavite ukrasnu nalepnicu, traku i prigodnu cedulju ili čestitku vašeg podmlatka i, i, i, i …  Taaa-daaaa!!!

treca

I to je to. Malo truda, malo novaca .. I mnogo pažnje i ljubavi, kao što i treba da bude. Zaista mislim da je ovo poklon koji može mnogo da obraduje i da se uvek prilagodi i mamama i deci i drugaricama .. po netu cete naci razne ideje, samo potražite GIFT IN A JAR.

Advertisements

Dino-manija

Mogla bih reći da je lenj period počeo, mada to nije baš sasvim istina.

Uglavnom sam preumorna, i da radim s njima (sram me bilo) a i to što radim i da zapišem. A i kad nisam lenja, ubeđena sam da sam to i uradila – svašta smo mi radili u januaru, samo je ova smotana kvočka bila ubeđena da je to i zapisala.

Brzom pretragom ustanovila sam da nisam. I to da nisam bar 3x. Zapisala, to jest, umorna i dalje jesam.

Završila sam veliki posao, i kao nagradu dala sebi dva dana za čitanje – bliži se godišnjica smrti Terija Pračeta i nisam si mogla dopustiti da je dočekam a da ne pročitam poslednju objavljenu (bar kod nas) – „Akrepski odred„.

I neopisivo mi je drago što jesam.

Puž pita „Kakva je knjiga?“

Kakva… Pračetovska. Ženska – greška, ljudska. Bogovska. Ma, Pračetovska je dovoljan opis, sve ono što je on je na svim stranicama svih njegovih knjiga. Taj čovek će za sve vekove imati moje najdublje poštovanje.

E, kako sam udovoljila sebi red je bio da se posvetim deci.

Januar smo proveli u obožavanju dinosaurusa. „Krdo“ sam sastavila od igračkica kupljenih preko Limunda i Najlona  – i mislim da sam jedan deo zagubila .. Ali i ovo je bilo dovoljno. Počelo je sa knjigom o dinosaurusima koju mu tata čita pred spavanje, tako da je imao neko „predznanje“ ko koga jede, šta tačno jede i ko je bio gazda.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mali paleontolog je dobio i lupicu da pažljivo proučava svaku vrstu. U nedostatu plastične flore, docrtali smo drveće, pustinju i jezero, te je opušteno mogao da pokaže kako dinosaurus jede velike leptire, lišće i pije vodu.

Balavac je, s druge strane, bio očaran krokodilom kojem škljocaju zubi i pošto su im genetske grane verovatno tu negde, dotični reptil je jeo leptire koji su pretekli od brata (a da ne bi rado nešto drugačije od velikog bate!!)

Zatim smo nedeljno jutro proveli uz novi animirani crtani – Dobri dinosaurus.

tumblr_nv22wq2ynE1ue5dueo1_1280

Znam da ga ima u bioskopima, ali ne volim da vodim jedno dete negde, a drugo ne, a Balavac sigurno ne bi izdržao u mraku sat i kusur .. Te smo se porodično upidžamili i pravo od doručka prešli na crtani.

DSC_1134

Svi smo oduševljeni. Videla sam da je pobrao loše kritike od američkih roditelja, ali meni je crtani lep, bez obzira što sam morala ponovo da objašnjavam gde je tata-dinosaurus i šta se sa njim desilo. Mislim, stvarno nemam ideju kako da mu objasnim koncept smrti a da ga pritom ne preplašim. MENI je to sasvim normalno, ali ja imam 35, njemu se oči napune suzama kad deda ode do pijace, a ne još da treba da mu objasnim da je umiranje/odlaženje „normalno“.

Sve u svemu, fin crtać za nedeljno uživanje, Diznijev večiti osvrt na prijateljstvo i porodicu, baš kako smo naučili i navikli.

U nastavku crtaća, dobio je i bojanke i zagonetalice.

DSC_1118

Ja ih imam sačuvane na kompu i odavde su, ali možete ih naći posvuda. Vežbaju se boje, brojevi, oblici, crtanje .. Sami izaberete šta vam treba i uz malo printanja – eto zabave! Za sledeću lekciju – koju planiramo kad otopli – o dinosaurusima i zanimanjima sam pokupila sjajan fazon s neta – omotaćemo figuricu u glinu, osušiti je i mali paleontolog će dobiti dleto i čekić da oslobodi fosil. Mislim da je to sjajan prelaz sa jedne teme na drugu.

2015 in review

Baš kasnim, ali to već liči na mene :)
Uživajte!

Here’s an excerpt:

The concert hall at the Sydney Opera House holds 2,700 people. This blog was viewed about 9,500 times in 2015. If it were a concert at Sydney Opera House, it would take about 4 sold-out performances for that many people to see it.

Click here to see the complete report.

Judi, Zviri i Beštimje

Beštimje

Imali smo turbulentna dva meseca, počevši od samog kraja novembra. Dobila sam posao, pa dva dana kasnije još jedan – ja, koja nisam radila (za platu) svakodnevno skoro dve godine sad sam morala svaki budan trenutak da organizujem i preokrenem u službi dva posla i preživljavanja. Prvi nije neki, sama kod sebe gušim bljesak ljutnje što radim posao za koji ne treba ni osnovna škola – a i tako je plaćen – ali ćuti! Posao je!! Imaš još jedan, neko nema ni jedan, valjda će od toga biti nešto! Hajde, možeš ti to, bodrim se, radila si i ranije, pa moći ćeš i sad.
Samo sam – prikladno – zaboravila da mi nije više 22 godine.

I tako smo počeli novu eru – mama nije kod kuće. Puž se izdužio još malo i pokrpio gde se moglo, tetka, bake i deda su uskočili gde su se šavovi rasparali i evo nas, giljamo. Jeste, vidimo se u raskoraku smena i uveče pred drugi posao koji se radi noću i traži maksimalnu koncetraciju, ali neka, on ustaje i uspavljuje a ja posao ostavljam samo kad mi se redovi na monitoru spoje do neprepoznatljivosti, ali cilj je jasno vidljiv: izolacija na kući, cipelice, školica sporta, i zlatna zvezda na jelci koju sanjamo – more. Grčevito, do vrha – da vide i to. Da budu, da probaju, da ne žale.

Moj veliki strah, da će da žale za nečim.

Dva meseca kasnije, na poslu No. 1 pljušte otkazi. Prete da nismo potrebni – stiže od ljudi koji ne znaju i neće da znaju šta se radi. Da paničim – ne mogu. Nije mi prvi otkaz i sve da ga zaista dobijem, znam da od panike nema vajde, ali ne mogu da ne napravim mentalnu zabelešku kako više nisam ni iznenađena kako u ovoj državi sve naopako ide. Riba se čisti od repa – omiljena izreka kad krenu da mlate po onima koji nemaju čime da se brane. I tako otpuštaju čistačice, majstore, vozače – one koji čine da ostali mogu nesmetano da funkcionišu i rade „bitne“ i „važne“ poslove.

Sa drugog posla stiže plata – trećinu manja nego što bi trebala. Hm.. Na jedan tas stavljam tu siću koja mi je isplaćena a na drugu sve one sate koje NISAM provela s decom pošto treba raditi i preko dana, ne samo noću. Vaga preteže, nije vredno uskraćenog sna i malih ciljeva koje moja deca prelaze a ja nisam prisutna. Nisam rada da posao izgubim, ali nisam rada ni da sahranim dostojanstvo. Ne gine nam razgovor u 4 oka, šefu i meni, pa kom obojci, kom opanci!

Onda je od suda stiglo pisamce – izgubili ste. Jeste, bivši poslodavac vam nije isplaćivao plate, doprinose, porodiljsko – ali izgubili ste. Jeste, nije ispunio obaveze, dužni ste mu 3 plate na ime sudskih troškova. Jeste, u pravu ste, ali izgubili ste.

Sad, s ovog malog odstojanja od tih dana, mogu da pomislim da sam samo razum i pamet izgubila kad trpim da me šamara ko stigne – degradiraju mi znanje i obrazovanje, vrednost i veru. Ja, na koju se puno „Svi za jednog-jedan za sve“ otrlo, podnela sam neopozivu ostavku na čast, veru i poštenje u ljude i domovinu, te defetistički (i teatralno, ali ne manje u pravu) poručujem – bežite. Bežite odavde gde i kako stignete. Ovo više nije brod koji tone, ovaj brod je davno potonuo.

Zviri

Rešili smo da iznenadimo tatu, pokupićemo ga na poslu. Pile vozi bicikleto, Balavac se baškari u kolicima još ovu zimu, pa smo se spakovali na put. Obojica znaju gde idemo, pa su raspoloženi – gle! list, gle! auto, gle! pas i sa njim vlasnici koji više mene merkaju da li ću napraviti scenu nego što gledaju šta pas radi – valjda sve češće dobijaju po nosu od majki pa su postali nervoznji od mačke u džaku. Pile zna, ali Balavac ne, pa ga hvatam za ruke i pričam: pruži rukice prvo, da te njušne, da te upozna, nemoj odmah da ga grliš – tu se i vlasnici opuštaju. Pas drage volje pušta Balavca da ga grli, iako to više liči na izležavanje na Labradoru nego na grljenje, ali pas ga pušta i Balavac na momenat premišlja da li da ode s ljudima i lepim kucom ili da pođe s nama. Znam to kod njega i koliko volim što je otvoren, sve češće se plašim da će to neko iskoristiti. Ipak, lepo se rastajemo i nastavljamo ka tatinom poslu.

Iza ćoška kreću dva psa za nama, laju i to sve nervoznije – već sam ih videla, tri dana ranije, tačnije momka koji se branio od njih koristeći svoj glas kao jedinu odbranu, a zatim i kao moju glasnu pratnju, dok sam išla biciklom na posao. Znam da većina pasa ne voli točkove u pokretu pa se nisam nešto uzbudila, tako sam ih i gurnula u zapećak pameti dok se nisu pojavili opet.
Pile kreće da paniči, ali – baš sam ponosna na njega – doslovce i bez rasprave sluša šta mu govorim, da se ne osvrće i da nastavi da vozi kao da ih nema iako i dalje laju nama za petama. Mrak je, u zabačenom smo delu i znam da nema ko da nam pritekne u pomoć. Posle deset metara čujem da neko zviždi ali nema šanse da se okrenem – staćemo ispred glavnog ulaza, tu skoro uvek ima ljudi! Psi odlaze a za njima odmah stiže obezbeđenje koje savetuje da ne idemo kuda smo namerili, ima još pasa i napadaju ljude. Da, zvali su Zoohigijenu ali ništa nije urađeno – i odlaze i ostavljaju nas.  Zovem Puža da dođe po nas – i kako sam odložila telefon vidim crnu figuru kako stoji i zuri u nas, pas koji nam je lajao na đonove.

Metar od kolica.

Drugi je pored njega, ali maše repom, valjda bi se igrao. Nekako ga otpisujem kao direktnu pretnju i pažnja je na onom drugom, koji i dalje zuri u mene. Balavac iskače iz sedišta, da ga pomazi kao i sve pse a ja ga obrćem sebi u naručje dok jednim prstom skidam prelagan ranac s kolica – nije neko oružje, ali drugo nemam i njih dvojicu ću zubima da branim ako treba.

Pola metra od kolica.

„Pile, polako siđi s bicikla i ostavi ga, daćeš mi ruku i idemo prema trafikama“ – moj mali heroj je uradio sve kako i kada je trebao, bez rasprava kojima je inače sklon. Sve smo ostavili, kolica i biciklo, i pošli prema grupici ljudi koja nas je svo vreme posmatrala, bez da ponudi pomoć ili priskoči – ja sama s dvoje dece i dva psa. Merkam s leve strane kamene saksije praveći plan, mogu tu da ih podignem, ako ih već neko od ljudi ne podigne, nadajući se da makar psi neće napasti s leđa – guram Pile iza sebe dok se okrećem, taman na vreme da vidim Puža kako dolazi i pse kako odlaze.

Noge su se strpele da pređu u pihtijasto stanje dok nismo došli na sigurno. Niko se nije ponudio da pomogne. Niko. Ljudi oko nas, obezbeđenje .. Pogledali su i odlučili da se ne mešaju. Svako od njih je doneo odluku, dvoje dece nije vredno da se neko za njih zauzme.

Judi

Balavac je bolestan. Nema temperaturu i veseo je, ali pošto zvuči kao da brboće vodu u plućima znamo da jeste – ispraksali smo se do sada. Nova avantura je pred nama – Mama sama s dvoje dece do i kod doktora!
Kao one knjižice „Maja se seli“ ili „Maja na jedrenju“!

Kako je gradski prevoz nama daleko, a i morali bi da promenimo dva autobusa, reših da se oprobam s taksistima. Iskreno, nisam ljubitelj. Shvatam poentu, samo sam, na svakog dobrog i pažljivog, naletela na trojicu koja to nisu, i ne – ne govorim o karakternim osobinama, nego o načinu vožnje. Uglavnom su bahati i bezobrazni, što mi je neverovatno ako već zavise od tog vozila kojim upravljaju, ali hej! svako radi kako zna i ume.

„Crveni“ taxi (najmanje zamerki sam do sad imala na njih, pa je ostala navika da ih zovem), tražim vozilo koje ima pojaseve na zadnjem sedištu pošto znam da ih većina ima ali ih „zabada“ iza pošto se mušterije žale da ih žuljaju i operaterka pronalazi jedno – stiže vozilo 053 za dva minuta.

Marku vozila nisam upamtila – kao i od telefona, operisana sam od toga. Primetila sam da je održavan. Da je čist. Da miriše. Da je vozač pristao bez mnogo negodovanja da izvuče pojaseve i za mene i za Pile – Balavac će meni u krilo, ne mogu da ga vežem ali bar sam ja vezana, neću ga prignječiti ako nedajBože dođe do sudara – kažite da sam blesava i paničarka, ali nemam dece da šparam, volim ih i uradiću sve da budu sigurna.
Vozač sam vezuje Pile i samoinicijativno zaključava zadnja vrata, da deca ne mogu da ih otključaju – što na moj užas Balavac pokušava po prvi put, u krivini, u sred vožnje!
I dalje vozač opušteno i prijatno ćaska, za razliku od mene koja sam na svim mogućim ivicama koliko sam nervozna, i staje ispred DZ. Izlazi napolje, otkopčava Pile i nosi ga preko blata, parkinga i biciklističke na pešačku stazu. Još uvek prijatno se pozdravlja i odlazi.

Otkopčao je dete i odneo ga.
Video je da mi treba pomoć i sam je priskočio, bez da sam morala to da tražim.
Prešao je preko blata da bi odneo dete na sigurno, i 100% uprljao svoj čist, mirišljav auto.

Na moju sreću njih dvojica su zahtevala pažnju, inače bih se raspala tu, na sred bulevara. Tu i tada me je sve stiglo, poslednja dva meseca.

Judi, Zviri i Beštimje.