Judi, Zviri i Beštimje


Beštimje

Imali smo turbulentna dva meseca, počevši od samog kraja novembra. Dobila sam posao, pa dva dana kasnije još jedan – ja, koja nisam radila (za platu) svakodnevno skoro dve godine sad sam morala svaki budan trenutak da organizujem i preokrenem u službi dva posla i preživljavanja. Prvi nije neki, sama kod sebe gušim bljesak ljutnje što radim posao za koji ne treba ni osnovna škola – a i tako je plaćen – ali ćuti! Posao je!! Imaš još jedan, neko nema ni jedan, valjda će od toga biti nešto! Hajde, možeš ti to, bodrim se, radila si i ranije, pa moći ćeš i sad.
Samo sam – prikladno – zaboravila da mi nije više 22 godine.

I tako smo počeli novu eru – mama nije kod kuće. Puž se izdužio još malo i pokrpio gde se moglo, tetka, bake i deda su uskočili gde su se šavovi rasparali i evo nas, giljamo. Jeste, vidimo se u raskoraku smena i uveče pred drugi posao koji se radi noću i traži maksimalnu koncetraciju, ali neka, on ustaje i uspavljuje a ja posao ostavljam samo kad mi se redovi na monitoru spoje do neprepoznatljivosti, ali cilj je jasno vidljiv: izolacija na kući, cipelice, školica sporta, i zlatna zvezda na jelci koju sanjamo – more. Grčevito, do vrha – da vide i to. Da budu, da probaju, da ne žale.

Moj veliki strah, da će da žale za nečim.

Dva meseca kasnije, na poslu No. 1 pljušte otkazi. Prete da nismo potrebni – stiže od ljudi koji ne znaju i neće da znaju šta se radi. Da paničim – ne mogu. Nije mi prvi otkaz i sve da ga zaista dobijem, znam da od panike nema vajde, ali ne mogu da ne napravim mentalnu zabelešku kako više nisam ni iznenađena kako u ovoj državi sve naopako ide. Riba se čisti od repa – omiljena izreka kad krenu da mlate po onima koji nemaju čime da se brane. I tako otpuštaju čistačice, majstore, vozače – one koji čine da ostali mogu nesmetano da funkcionišu i rade „bitne“ i „važne“ poslove.

Sa drugog posla stiže plata – trećinu manja nego što bi trebala. Hm.. Na jedan tas stavljam tu siću koja mi je isplaćena a na drugu sve one sate koje NISAM provela s decom pošto treba raditi i preko dana, ne samo noću. Vaga preteže, nije vredno uskraćenog sna i malih ciljeva koje moja deca prelaze a ja nisam prisutna. Nisam rada da posao izgubim, ali nisam rada ni da sahranim dostojanstvo. Ne gine nam razgovor u 4 oka, šefu i meni, pa kom obojci, kom opanci!

Onda je od suda stiglo pisamce – izgubili ste. Jeste, bivši poslodavac vam nije isplaćivao plate, doprinose, porodiljsko – ali izgubili ste. Jeste, nije ispunio obaveze, dužni ste mu 3 plate na ime sudskih troškova. Jeste, u pravu ste, ali izgubili ste.

Sad, s ovog malog odstojanja od tih dana, mogu da pomislim da sam samo razum i pamet izgubila kad trpim da me šamara ko stigne – degradiraju mi znanje i obrazovanje, vrednost i veru. Ja, na koju se puno „Svi za jednog-jedan za sve“ otrlo, podnela sam neopozivu ostavku na čast, veru i poštenje u ljude i domovinu, te defetistički (i teatralno, ali ne manje u pravu) poručujem – bežite. Bežite odavde gde i kako stignete. Ovo više nije brod koji tone, ovaj brod je davno potonuo.

Zviri

Rešili smo da iznenadimo tatu, pokupićemo ga na poslu. Pile vozi bicikleto, Balavac se baškari u kolicima još ovu zimu, pa smo se spakovali na put. Obojica znaju gde idemo, pa su raspoloženi – gle! list, gle! auto, gle! pas i sa njim vlasnici koji više mene merkaju da li ću napraviti scenu nego što gledaju šta pas radi – valjda sve češće dobijaju po nosu od majki pa su postali nervoznji od mačke u džaku. Pile zna, ali Balavac ne, pa ga hvatam za ruke i pričam: pruži rukice prvo, da te njušne, da te upozna, nemoj odmah da ga grliš – tu se i vlasnici opuštaju. Pas drage volje pušta Balavca da ga grli, iako to više liči na izležavanje na Labradoru nego na grljenje, ali pas ga pušta i Balavac na momenat premišlja da li da ode s ljudima i lepim kucom ili da pođe s nama. Znam to kod njega i koliko volim što je otvoren, sve češće se plašim da će to neko iskoristiti. Ipak, lepo se rastajemo i nastavljamo ka tatinom poslu.

Iza ćoška kreću dva psa za nama, laju i to sve nervoznije – već sam ih videla, tri dana ranije, tačnije momka koji se branio od njih koristeći svoj glas kao jedinu odbranu, a zatim i kao moju glasnu pratnju, dok sam išla biciklom na posao. Znam da većina pasa ne voli točkove u pokretu pa se nisam nešto uzbudila, tako sam ih i gurnula u zapećak pameti dok se nisu pojavili opet.
Pile kreće da paniči, ali – baš sam ponosna na njega – doslovce i bez rasprave sluša šta mu govorim, da se ne osvrće i da nastavi da vozi kao da ih nema iako i dalje laju nama za petama. Mrak je, u zabačenom smo delu i znam da nema ko da nam pritekne u pomoć. Posle deset metara čujem da neko zviždi ali nema šanse da se okrenem – staćemo ispred glavnog ulaza, tu skoro uvek ima ljudi! Psi odlaze a za njima odmah stiže obezbeđenje koje savetuje da ne idemo kuda smo namerili, ima još pasa i napadaju ljude. Da, zvali su Zoohigijenu ali ništa nije urađeno – i odlaze i ostavljaju nas.  Zovem Puža da dođe po nas – i kako sam odložila telefon vidim crnu figuru kako stoji i zuri u nas, pas koji nam je lajao na đonove.

Metar od kolica.

Drugi je pored njega, ali maše repom, valjda bi se igrao. Nekako ga otpisujem kao direktnu pretnju i pažnja je na onom drugom, koji i dalje zuri u mene. Balavac iskače iz sedišta, da ga pomazi kao i sve pse a ja ga obrćem sebi u naručje dok jednim prstom skidam prelagan ranac s kolica – nije neko oružje, ali drugo nemam i njih dvojicu ću zubima da branim ako treba.

Pola metra od kolica.

„Pile, polako siđi s bicikla i ostavi ga, daćeš mi ruku i idemo prema trafikama“ – moj mali heroj je uradio sve kako i kada je trebao, bez rasprava kojima je inače sklon. Sve smo ostavili, kolica i biciklo, i pošli prema grupici ljudi koja nas je svo vreme posmatrala, bez da ponudi pomoć ili priskoči – ja sama s dvoje dece i dva psa. Merkam s leve strane kamene saksije praveći plan, mogu tu da ih podignem, ako ih već neko od ljudi ne podigne, nadajući se da makar psi neće napasti s leđa – guram Pile iza sebe dok se okrećem, taman na vreme da vidim Puža kako dolazi i pse kako odlaze.

Noge su se strpele da pređu u pihtijasto stanje dok nismo došli na sigurno. Niko se nije ponudio da pomogne. Niko. Ljudi oko nas, obezbeđenje .. Pogledali su i odlučili da se ne mešaju. Svako od njih je doneo odluku, dvoje dece nije vredno da se neko za njih zauzme.

Judi

Balavac je bolestan. Nema temperaturu i veseo je, ali pošto zvuči kao da brboće vodu u plućima znamo da jeste – ispraksali smo se do sada. Nova avantura je pred nama – Mama sama s dvoje dece do i kod doktora!
Kao one knjižice „Maja se seli“ ili „Maja na jedrenju“!

Kako je gradski prevoz nama daleko, a i morali bi da promenimo dva autobusa, reših da se oprobam s taksistima. Iskreno, nisam ljubitelj. Shvatam poentu, samo sam, na svakog dobrog i pažljivog, naletela na trojicu koja to nisu, i ne – ne govorim o karakternim osobinama, nego o načinu vožnje. Uglavnom su bahati i bezobrazni, što mi je neverovatno ako već zavise od tog vozila kojim upravljaju, ali hej! svako radi kako zna i ume.

„Crveni“ taxi (najmanje zamerki sam do sad imala na njih, pa je ostala navika da ih zovem), tražim vozilo koje ima pojaseve na zadnjem sedištu pošto znam da ih većina ima ali ih „zabada“ iza pošto se mušterije žale da ih žuljaju i operaterka pronalazi jedno – stiže vozilo 053 za dva minuta.

Marku vozila nisam upamtila – kao i od telefona, operisana sam od toga. Primetila sam da je održavan. Da je čist. Da miriše. Da je vozač pristao bez mnogo negodovanja da izvuče pojaseve i za mene i za Pile – Balavac će meni u krilo, ne mogu da ga vežem ali bar sam ja vezana, neću ga prignječiti ako nedajBože dođe do sudara – kažite da sam blesava i paničarka, ali nemam dece da šparam, volim ih i uradiću sve da budu sigurna.
Vozač sam vezuje Pile i samoinicijativno zaključava zadnja vrata, da deca ne mogu da ih otključaju – što na moj užas Balavac pokušava po prvi put, u krivini, u sred vožnje!
I dalje vozač opušteno i prijatno ćaska, za razliku od mene koja sam na svim mogućim ivicama koliko sam nervozna, i staje ispred DZ. Izlazi napolje, otkopčava Pile i nosi ga preko blata, parkinga i biciklističke na pešačku stazu. Još uvek prijatno se pozdravlja i odlazi.

Otkopčao je dete i odneo ga.
Video je da mi treba pomoć i sam je priskočio, bez da sam morala to da tražim.
Prešao je preko blata da bi odneo dete na sigurno, i 100% uprljao svoj čist, mirišljav auto.

Na moju sreću njih dvojica su zahtevala pažnju, inače bih se raspala tu, na sred bulevara. Tu i tada me je sve stiglo, poslednja dva meseca.

Judi, Zviri i Beštimje.

Advertisements

7 mišljenja na „Judi, Zviri i Beštimje

  1. I na kraju sam se rasplakala. Čitala sam bez daha, osetila sam sve. Prenela si nam svoj bes, tugu, strah… Sve.
    Ali dok je ljudi, još će i biti života.

    Sviđa mi se

  2. Bez daha, što kažu Čarapice gore, i ja sam bez daha pročitala tekst.
    Pomislio bi čovek da sam navikla na nezainteresovanost ljudi da pomognu, ali me uvek me šokira kako ljudi stoje i ćute, ne priteknu drugima, ne priđu čak ni da pitaju da li je pomoć potrebna…
    I onda pročitam da ipak nije sve tako crno, da ima sveta kao što je taj fini gospodin taksista. I bude mi malo lakše, al nekako ne mogu da se otrgnem da je to vrsta u izumiranju.
    Nadam se da je Balavcu bolje, šaljem virtuelnu ljubav. :) <3

    Liked by 1 person

    • Tu i tamo treba me podsetiti da puno Diogena luta i trazi, i da se trebam radovati kad nam se putevi ukrste.
      A ja obecavam da cu tebe podsetiti da se ne navikavas na lose.
      Balavac … Smeje se kao Pera Detlic i sarmira koga stigne. Odlican je, mislim da niko ne reaguje na antibiotike kao on, maltene od prve doze (kuc-kuc-kuc).

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s