Završetak jednog doba – ili kad mama ne istraje

Dva meseca ovaj post stoji u draftu.

Ne znam kako da ga završim a da ne ispadnem aspida, pa onda neću ni da se trudim – aspida it is!

Brišem onaj nepovezan esej pa u kratkim crtama – vrtić je završen, sledi škola.

Izuzetno sam nezadovoljna onim što je Pile „doneo“ iz vrtića za sve ove godine – šta je naučio, način na koji je učio, vreme koje je utrošeno na to. Pun šamar je bio onaj vrtićki registrator, koji smo ukrašavali zajedno pod moranje da ga donesemo već u ponedeljak, a koji je vraćen skoro prazan – a obećavali su nam korice ispunjene aktivnostima i radionicama, malim umetninama od malih umetnika, uspomenu nad uspomenama!!

Besna sam na sebe pošto sam popustila nagvaždanjima da ne talasam i ne prebacujem ga u drugi vrtić kad sam već videla da, sem pesmica, ne uče, ne istražuju, ne podstiču – čuvaju. Samo čuvaju, ako je moguće do pola četiri!

Prokleto popizdela što sam dopustila da pristojnost nadvlada moje obaveze prema detetu – MOM detetu! Neka sam i luda, neka sam i bezobrazna, ali na račun moje dece neće više da može! Neću da ih učim da budu bezobrazni i sebični, ali neću ni da svesno štete sebi, radi opšteg mira.

Ili sretni svi, ili mira nema.

Pa počinjemo s Balavcem, tražimo premeštaj. Registrator može u đubre, ionako je sav isprskan krečom i ofucan, a Pile ima novu avanturu u životu, mi ćemo da navijamo svim srcem. Treba se tome okrenuti.

Iz svake situacije treba nešto naučiti, zar ne?

 

Advertisements