Nove tradicije

Jednu stvar odlično pamtim – poslednjih par dana slobode pre početka nove školske godine nije bilo mrdanja od kuće.

Što od obaveza, što od uzbuđenja, jedino što smo smeli je da pregledamo nove knjige i sveske, „zapljunemo“ ih pogodnim nalepnicama sa imenom i sređujemo sobu, kojoj izgled nikako nije zavisio od toga da li je škola ili nije – njoj je svejedno.

I tako smo mi obavili upis, upoznali učiteljicu i učionicu i ostalo je da čekamo.

„Hajdemo na kampovanje!“
„Jesi ti luda, počinje škola sledeće nedelje!“

Jesam JA luda? Pa ne predlažem ja jednonedeljno čekanje kod kuće da se sveta škola desi!

I tako smo u (recimo) ponedeljak bili na rođendanu Piletove simpatije iz vrtića. Umesto da se pozdravim kao svet, ja sam izbrbljala poziv na kampovanje – koji su oni prihvatili.

I tako, eto nas dve porodice na Stražilovu, brojno stanje 9. Tetka nam je obezbedila šatore i podmetače, spakovali smo klopu i rešili da napravimo novu tradiciju – nema više čekanja, vikend pred školu pamtiće se po spavanju u šatoru!

 

Ništa naporno i obavezujuće – družiti se, jesti, piti, spavati – ujutru ponoviti i vratiti se kući.

Sve stavke smo uradili besprekorno.

I – btw – ništa tako ne poveže ljude kao kad se ćućori preko stranica šatora :D

Advertisements

Tarovanje – leto u Srbiji

Odluka je pala – ove godine ništa od morskih radosti. Komšije Grci su podigli cene toliko da nam ni septembar nije povoljan, a i septembar sam otpada kad već Pile kreće u školu.

I tako krećemo u potragu za smeštajem. Bronhitis je prevagnuo u korist Tare i Zlatibora, pa je sve išlo u tom pravcu, a u to ime Booking i ostali sajtovi su prešpartani uzduž i popreko.

Da skratim, iako smo bukirali kuću još u martu, gazdarica je odlučila da podigne cene i da nam napravi problem deset dana pred polazak. Povuci-potegni, ljutit mail i još dve otkazane rezervacije sa Booking-a su dovoljan razlog da batalim celu šaradu i sama nađem smeštaj – predivnu brvnaru dovoljnu da se sasvim komotno smesti tri odrasle osobe i troje dece, sa sjajnom poluzatvorenom terasom i pogledom na Zaovljansko jezero.

Jednom rečju – bingo!

Kućica nameštena i opremljena po mom ukusu (ma ima baš sve što može da vam zatreba), komotni smo bili od prvog do poslednjeg dana a bonus su bile komšije – izuzetno tolerantni na naše troje + troje iz susednih objekata, tako da su se deca prelepo zabavljala za svoj groš, bez da smo mi uletali i sokolarili nad njima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pride – dvorište je ogromno, pa su od trčkanja brzo i zaspivali uveče.

Manji minus je nedostatak prodavnice – uvek nešto fali, pa smo par puta morali ići za Mitrovac, gde je jedina prodavnica, pošta i lekar. Nažalost, sve nam je trebalo – ja nisam ponela Rudićeve kapi koje su nam prepisane da dajemo po slobodnoj proceni (odnosno kad sa onim zelenišem iz nosa mogu da lepim tapete) i koje su se, naravno, pojavile treći dan i ama baš uvek vode do upale ušiju. Divne komšije iz Beograda su nam priskočile u pomoć – zvali su tetku koja je zvala vlasnika gift shopa iz Mitrovca koji je kupio kapi u apoteci u Bajinoj Bašti – koju sam prvo morala da pronađem da nam kapi napravi – i da ih donese do Mitrovca pa mi da dodjemo po njih…

Shvatate komplikaciju. Na kraju je uskočio trener džudista na pripremama koji je načuo naš razgovor sa vlasnikom gift shopa, a svakako je išao do B. Bašte i ponudio se da nam ih donese isti dan.

Divni ljudi. Stvarno, ni dan danas ne mogu da iskažem koliko sam im zahvalna, svima odreda. Niko nije morao, svi su se pružili maksimalno i od mene imaju večno poštovanje.

Pokušali smo kupanjac u jezeru – nema uređene plaže, ali ima jedan deo koji je nasut kamenom, pa je .. pristojan. Međutim, voda je ledena, niko se nije dugo zadržao. Umesto plivanja, rešili smo da pešačimo, i prijatno smo iznenađeni. Listopadna vs zimzelena šuma – nepojmljivo. Volim Frušku, tu mi je i tu sam na svome, ali ovo je nekako … čistije. Lepše. Lakše. Nema one lepljive vlage koje ima kod nas, niti vazduha koji kao da je neko disao pre vas. Kupili smo mapu u Mitrovcu, pokušali da je pratimo i predivno se zagubili na par kilometara od kuće. Bez problema se i pronašli – izašli sa staze E7 tik ispod našeg privremenog doma.

Posetili smo i Sovinu šumsku učionicu, učili o biljnom i životinjskom svetu Tare i stalno, stalno, stalno punili pluća kiseonikom!

Poslednju šetnju smo počeli od Vilinih korita, pa uz potoke koji će kasnije činiti Beli Rzav. Kako smo sve više odmicali, i staza je postala neprohodnija – palo drveće je pravilo velike prepreke. Iako su deca bila ama potpuno oduševljena, nas dvoje smo mislili da ćemo se izmoriti od stalnog prebacivanja dece preko potoka, te da nećemo imati snage za povratak po mraku ako staza postane još više neprohodna uzvodno (ni kamenjari nisu ulivali poverenje, ne znam koje zmije obitavaju tamo i baš nemam želju da ih upoznam).
Onda smo rešili da se vratimo. Jedva da smo prešli 3 km, a prošlo je dva sata, i nasuprot svemu svi smo bili ama baš sjajno opušteni. Deca su izjavila da ih na ovakvu avanturu možemo uvek voditi – i verujte da hoćemo!

Nazalost, do vidikovca Banijska stena nismo stigli. Komsije su nam javile da su gužve neopisive i da će nam guranje i čekanje po redovima samo zatrovati Taru, pa nismo ni otišli – to ćemo morati ostaviti za drugi put.

Oprostili smo se od Zaovina na nama nesvojstven način – kolima smo krenuli na suprotnu stranu, oko Mandića do Mitrovca, pa smo videli i drugu stranu jezera. Videli smo izbliza branu kojom je jezero ukroćeno i bilo nam je žao što idemo. Iako deca vole svoju kuću, ovde smo se osećali kao svoj na svome.

Put nazad nam je bio teži nego kad smo dolazili. Krivine i uzbrdo-nizbrdo nije nešto što ljudi iz ravnice vole, pa smo češće stajali, luftirali se i – naravno, obavili jedno brzinsko tuširanje na sred magistralnog puta – Balavac nije stigao da kaže da mu je hrana krenula na put kuda je i ušla. Sve je postalo mnogo bolje kad smo se dokopali relativno ravnog, pa sam se usudila da nateram puža da skrene ka Brankovini, gde se nalazi humka Desanke Maksimovic.

Tu vam ne mogu ništa reći, Puž kad neće da sarađuje onda sabotira, pa smo samo potrošili vreme i gorivo i ni iz kola nismo izašli.

Ako, sledeće putovanje ima da obeležim svaku prćiju da posedim pod kruškom, pa će valjda malo više da učestvuje i on, ako ne želi da provodi sate tražeći te kruške.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, nisam zažalila ni minut! Novi smo u putovanjima, tako da imamo još mnogo da naučimo – ali pametni smo, ne ponavljamo dva puta greške.

Ako tražite predlog za odmor i kiseonik, Tara je odličan izbor, ma priroda je uvek odličan izbor! Znam da deca ovaj odmor pamte i pričaju o njemu, to nam je sasvim dovoljno.

 

Završetak jednog doba – ili kad mama ne istraje

Dva meseca ovaj post stoji u draftu.

Ne znam kako da ga završim a da ne ispadnem aspida, pa onda neću ni da se trudim – aspida it is!

Brišem onaj nepovezan esej pa u kratkim crtama – vrtić je završen, sledi škola.

Izuzetno sam nezadovoljna onim što je Pile „doneo“ iz vrtića za sve ove godine – šta je naučio, način na koji je učio, vreme koje je utrošeno na to. Pun šamar je bio onaj vrtićki registrator, koji smo ukrašavali zajedno pod moranje da ga donesemo već u ponedeljak, a koji je vraćen skoro prazan – a obećavali su nam korice ispunjene aktivnostima i radionicama, malim umetninama od malih umetnika, uspomenu nad uspomenama!!

Besna sam na sebe pošto sam popustila nagvaždanjima da ne talasam i ne prebacujem ga u drugi vrtić kad sam već videla da, sem pesmica, ne uče, ne istražuju, ne podstiču – čuvaju. Samo čuvaju, ako je moguće do pola četiri!

Prokleto popizdela što sam dopustila da pristojnost nadvlada moje obaveze prema detetu – MOM detetu! Neka sam i luda, neka sam i bezobrazna, ali na račun moje dece neće više da može! Neću da ih učim da budu bezobrazni i sebični, ali neću ni da svesno štete sebi, radi opšteg mira.

Ili sretni svi, ili mira nema.

Pa počinjemo s Balavcem, tražimo premeštaj. Registrator može u đubre, ionako je sav isprskan krečom i ofucan, a Pile ima novu avanturu u životu, mi ćemo da navijamo svim srcem. Treba se tome okrenuti.

Iz svake situacije treba nešto naučiti, zar ne?

 

Osmomartovski super poklon za super Bake!

I jednu Tetku!

Možete praviti priveske za narukvice, lančiće, ključeve, obeleživače za knjige … Ma šta vam padne na pamet! I definitivno nije samo za osmi mart, ali sada je prilika kao poručena.

Od materijala vam treba:

: plastična kutija za hranu…
… ona koju dobijete u poslastičarnici kad kupujete baklavu. Vrlo je bitno da ima oznaku 6 na dnu u trouglu (neki pametni su isprobali i ostale brojeve i samo 6 radi posao).

:: permanentni markeri…
…preporučuje se Sharpie, mada bilo koji permanentni marker radi posao. Crni je obavezan, ali što veći kolorit imate, imate i veću slobodu.

::: Makaze

:::: Zumba..
…ili nešto čime bi mogli da izbušite rupu

::::: Papir za pečenje…
… i rerna uz njega.

Prvo isecite poklopac ili dno sa kutije. Neka vas ne brine žig sa donje strane, ne smeta.

U prvom slučaju, deca su nacrtala bake i tetku na papiru, a onda sam ja prenela markerima na isečenu plastiku. Crna je stavljena kao kontur, prosto se lepše vidi kad ima ivice. Praštajte zelenu boju, nismo imali žuti marker.

Posle crtkanja i bojenja, isecite crtež – ali pazite da ne ostavljate oštre ivice. Što je oblik obliji, to je prijatniji za nositi. Ostavite i dovoljno mesta da ubušite rupu, da ne bi morali po sred čela nacrtane tetke da buškate.

Rernu zagrejete na 160 stepeni, zajedno sa plehom. Pola minute pre „pečenja“ stavite i papir za pečenje u pleh. Pokušala sam i da stavljam crteže u hladan pleh, ama svaki bi se izvitoperio, od kad sam počela sve da zagrevam ranije, svaki je uspeo.

Dakle, ubacite plastiku u rernu (ne bojte se, neće se zapaliti) i-i-i-i-i – „Magijaaaa“ što je Pile rekao. Plastika se uvila i skupila i savila, a onda počela da se ispravlja i vi završite sa 3x umanjenom verzijom crteža koji ste stavili u rernu. Pritom, plastika se zadeblja, pa ama baš stvarno podseća na pravi privezak a boje postanu intezivnije. Ceo proces ne traje duže od 2 minuta, čim vidite da se sve vratilo u prvobitan oblik (minus veličina), vadite iz rerne.

Eto, oni su crtali na papirima A5, i vidi se koliko su se smanjili. Tu su i dva neuspela pokušaja, dok nisam otkrila caku sa zagrejanim plehom.

Ne moram da vas podsećam da za vađenje koristite špatulu, ne prste. Vrlo je bitno da privezak ne dodirujete dok se ne ohladi skroz – em ćete se opeći, em će se boja skinuti.

U drugom slučaju, kad smo već obezbedili poklone, deca su sama sebi pravila priveske – Pile je pravio svoju Lego zastavu, a Balavac crtao cveće komšinici za narukvicu.

Za kraj vam trebaju privesci ili narukvica na koji ćete ih zakačiti. Naši izgledaju ovako.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Volela bih da sam imala akrilnu boju i dovoljno veliku foliju da im otisnem dlanove. Na stranu bake i tetka, ovo bih JA volela da imam:

Ali, veću kutiju od ovih nisam mogla da nađem (ili bar sa većim dnom), a naći tu foliju uopšte kod nas je domen fantastike, tako da smo se zadržali na ovome. Nadam se ovome jednog dana, bar dok im šake ne porastu tolike da mi ni folija ne može pomoći.

Mali kućni ogledi za decu

Ovo možete svrstati i pod 2 minuta strke – 10 minuta zabave! Manje-više, sve što vam treba za oglede imate u kući, uključujući i internet.

Naime, TheDadLab nije jedini na netu, ali mene je privukla jednostavnost i kamera – ostali umeju da objašnjavaju, pričaju, smejulje se nelagodno, tresu kameru i dodaju zvuk koji kao da je s dna bunara … I tako video od dva minuta naprave dugim 10, a ja to nemam na raspolaganju.

Ako volite papirne verzije, možete (kao i mi) pozajmiti iz gradske biblioteke knjižice „Mali kućni ogledi“. Mislim da ih ima 4 ili 5, ali mi smo uzeli samo dve. Sigurna sam da na toj zabačenoj polici ima još koja knjižica sa tom tematikom, tako da morate malo da prebirate, a nama su ove dve bile dovoljne.

Štaviše, ovo bi bio lep poklon za nekog drugara – igračaka verovatno ima na pretek, a ova knjižica je nešto što može i u osnovnoj školi da se koristi.

I

Prvi ogled i nije bio ogled – htela sam da im pokažem šta je mene fasciniralo kad sam bila mala, pa sam obila kasicu, uzela kovani novac različitih apoena, papir i bojice.

Caku znate – novčić pod papir, pa tamnijom bojicom (ili grafitnom olovkom) šarate po papiru – novčić će se do detalja precrtati. Ja sam ovakve novčiće koristila za igru, kad se ide u „kupovinu“, pošto nama pravi novčići nisu bili dozvoljeni, a pride smo ih poštovali maksimalno – precrtati je lako, ali ajde ti iseci onaj mali papirni novčić k’o svet!

II

Onda smo prešli na vodu. Pravili smo lava lampu – u veliku čašu sipati vode, u vodu dodati boju za kolače, ulja koliko i vode, a zatim sipati sodu bikarbonu – caka je da sipate kašikom sve na jedno mesto, ne da se posipa okolo. Onda dodati malo sirćeta. Sirće prolazi kroz ulje u tragovima i dolazi do sode koja ostaje na gomili zbog ulja kroz koje je prošla. I onda kreće pokret. Gledali smo kako mehurovi idu gore, komadi sode padaju i vraćaju se sa mehurićima koji idu gore … Dodate još i neko svetlo, i eto uživanja.

III

Zatim smo izbacili ulje iz igre. Znači voda s bojom, soda bikarbona i sirće (ako nema vode, reakcija je mnogo jača a meni se nije baš ribala kujna). Pomoću ovoga i crvene prehrambene boje možete pojasniti deci vulkan (ovo nas čeka uskoro, pokazali su interesovanje za planete, pa dobro je početi sa stvaranjem sopstvene).

IV

Sledeće smo probali da rekreiramo „Šetajuće boje“, ali tu nešto ne štima.  Imam dve predpostavke – ili je naša kombinacija boje-papir loša (boje nisu dovoljno koncetrisane, pa pri upijanju papir nije obojen, nego samo natopljen) ili ja nisam savladala kako treba kapilarno penjanje. Verovatno oba, em su boje … domaće, em moje znanje fizike je .. maglovito, da kažem.

Poenta je da se deci pokažu boje i objasni kapilarno penjanje, i kako pomoću ta dva, mešanjem, nastaju druge boje. Ima na youtube par video klipova koji to uspevaju. Meni nije, ali ne zvao se ja Lorimer ako ne pokušam još jednom.

V

Pošto je Pile Poletarac, teorijsko predavanje o orijentaciji smo preneli u praktično: treba vam činijica ili čašica, malo plute, igla i magnet i voda.

Iglu namagnetišete tako što prevučete njome preko magneta, stavite je na malo plute i sve zajedno stavite u činiju s vodom. Naš kompas se okrenuo za četvrtinu kruga (nekad smo imali nesmetan pogled na sunce koje zalazi, tako da znamo koje su strane sveta gde).

VI

Poslednji experiment se sastojao od plastične flaše, kvasca, šećera, vode i balona. Sad, da biste to uradili ispravno, treba vam manja flaša (ne od litre-dve-tri). Sipate kvasac i šećer u flašu, dodate toplu vodu, nabacite balon na grlić i sve zajedno stavite u lonac sa toplom vodom (nivo vode u loncu da ne bude višlji od nivoa u flaši). Kako se gasovi nakupljaju, tako će balon da se naduva. Otud da NE koristite velike flaše, nama je trebala cela noć da bi se balon pristojno naduvao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pogledajte još ideja ovde i ovde. Mi čekamo lepo vreme pa da isprobamo napolju onu explodirajuću penu – ne znam za njih, ali JA jedva lekam!

2 minuta strke – 10 minuta zabave

Nastavljamo serijal 2 minuta strke – 10 minuta zabave – koristan je, posebno ako cela porodica zaradi neku od varijacija gripa pa hoće grupno da pobegne kroz zatvoren prozor.

1 – Senka Petra Pana

Za ovo vam treba veliki papir i bojice.

Veoma koristan papir u rolni može da se uzme u „Ikei“, fantastičnih 30 metara za sitne pare. Nešto se ne guraju baš da crtaju po njemu, ali se i ne bune mnogo kad ga dobiju. Iako je na slici beo, u stvari ima žućkast ton, ali nije valjda da im to smeta!!

Papir odmotate na patos, odabrano dete se udobno smesti i kad ga opcrtate, može samo da dodaje detalje: kosu, oči, usta… odeću i dekoracije.

Onda sledi adaptacija filma „Edvard Makazoruki“

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mi smo ga na kraju zalepili na vrata, pa svako malo po neko doda još nešto na crtež, onako u prolazu.

2 – Magneto u Akciji

Pravo da vam kažem, ove magnete imam već odavno, kad sam počela da kujem grand planove. Uzela sam ih kod Kineza i vidim da ih ima još uvek u ponudi. Jači su od onih frižiderskih, a opet nisu toliko jaki da sa njima ne može da se upravlja (da, ima toliko jakih magneta da nit mogu da ih odvojim niti da ih pomerim – baš volim moj posao, kad me dovodi u dodir sa ovakvim iskustvima).

Uzeli smo (sada) Balavčev stočić, nacrtali stazu i vozikanje je krenulo.

Ukratko, s donje strane stola/ploče povlačite magnet, a metalni delovi sa gornje strane se vozaju. Ako ste vični i voljni, pojasnite im magnetizam.

3 – Lego sto

Ovo je greška koja je lepo ispala: poručili smo s Alija lego trake, koje se lepe na zid, a greškom su nam poslali tanke ploče koje su se vukle po kući nedeljama. Stvarno je nezgodno igrati se tako, lagane su i podižu se i pomeraju sa svakim klikom.

Jedan vikend deca nisu bila tu, a ja sam uspela da iskoristim i stari stočić, onaj što nam je izigravao šporet kad smo pravili kuhinjicu. Lepila sam ih duplofan trakom, i, sem ploča, trebaju vam i Lego kocke, da budete sigurni pri spajanju ploča da se nešto nije pomerilo.

Na donjoj polici sad stoje velike kutije s kockama, tako da im je sve pri ruci. Obožavaju ga, ako je moguće da još više obožavaju Lego nego do sada. Tu količinu uvlačenja vazduha u pluća, sa propratnim „Hiiiiiii“ zvukovima nisam očekivala. Vredelo je trpeti taj krivi stočić deset godina, za ovako nešto.

4- Na slovo, na slovo

Pile je i dalje fasciniran slovima. Nadam se da će ga to držati, prvi razred je tu iza ćoška, i ponosna sam što čita i to latinicu i ćirilicu, i piše oba pisma, mada latinica nije voljna radnja – meša slova. Na moje iznenađenje, iako čita slovo po slovo, ZNA šta je pročitao, što obično nije slučaj – dok dete stigne do poslednjeg slova u reči, zaboravi šta je bilo pre toga, ali Pile ne.  Ipak, mislim da bi mu bilo lakše da „peva“ dok čita, samo što nikako ne mogu da ga ubedim da počne da sriče. Nadam se da to neće predstavljati problem, moraćemo pitati nekog stručnijeg.

Pa smo, pod jedan – izvadili naše vrećice sa slovima i vežbali azbuku…

… i, pod dva – napravili „Idi pecaj“ karte sa slovima.

Na svakoj karti je jedno slovo azbuke i odgovarajući pojam. Ima 30 karata sa velikim i 30 sa malim slovima, ali pojmovi su isti i boje su iste na kartama. Mislim da je to dobro za početno povezivanje, iako je Pile to odavno prešao.

Pravila igre su sledeća: svaki igrač (a može ih biti i dvoje) dobije po pet karata, ostale stoje na talonu, licem na dole. Igrač A pogadja da li igrač B ima određenu kartu. Ako je odgovor potvrdan, igrač B daje tu kartu suigraču, i te karte igrač sklanja u štek. Ako nije, povlači kartu sa talona i igra prelazi na drugog igrača. Caka je da se sakupi što više karata u šteku.

Kartama sam prezadovoljna (čak sam ih i išćoškarila, kao prave karte), i Pile voli da ih razgleda i da ih slaže iako odbija da se karta. Nisam još provalila razlog, ali iščačkaću još (sledeći na spisku je tablić, neće valjda da mrzi kartanje! Pa ko će da igra Mexico samnom?!!)

5 – Slikovita poslastica

Zabava za sve. Ko pere, ko jede, ko (se) maže …

Neki američki recept jeste, znam da ga nisam čitala nego gledala slike, pa nek bude Slikovita poslastica. Taj keks što po receptu koriste kod nas nema, ali meni se stvorio Munchmallow u glavi, i ostao tu.

Trebaju vam male činijice, puding od crne čokolade, munchmallow i šlag. Slobodno izmislite zdravu opciju, moguće je ali baš nisam htela da se zamajavam.

Skuvate puding od crne čokolade (Dr. Oetker, ima ga recimo u „Univeru“), sipate malko u činijicu još dok je vruć, pa preko iscepkate munchmallow na tri dela i porazbacate, pa sve to ponovite još koji put. Odozgo ide šlag.

To je sve.

Ukusno je, brzo i ne baš zdravo, ali nekad mora i to. Probali smo i sa plazma keksom, i sa jafom i ostaje nam da probamo sa Oreo keksom. Munchmallow se istopi, ja puding ionako volim vruć … a treba mi 10 minuta da sve zgotovim, tako da postaće nam redovan na meniju.

Prvi susret s baletom – Krcko Oraščić

Kako divan uvod u novogodišnju euforiju, Piletov i moj izlazak 1na1 – Krcko Oraščić!

Pre par godina sam razvila strašnu privrženost drvenim lutkicama Krcka Oraščića. Nekako mi simbolizuju Novu Godinu i praznike i celu tu ushićenost oko budućnosti. I, narafski, našla sam jednu, pa još jednu, pa još par sitnih – za jelku – a onda je Baka preuzela uzde i sad ni ne znam koliko ih imam. Deca ih obožavaju, pa smo ih ove godine premestili sa visokog mesta na mesto ispod jelke, te su im imali pristup kad god su hteli, a to je značilo igranje sa novim figurama. A onda je neko dovoljno porastao i za pozorište, i eto, nas dva srećna.

Karte smo rezervisali bezmalo mesec dana ranije, i jedva smo ugrabili mesta! Slagaću, mislim da ima samo 4 izvođenja i to samo u decembru, tako da imate vremena da razradite taktiku kako da dođete do karata za ovu godinu.

Balavac nije išao s nama – još uvek ne voli glasnu muziku (mada nije nešto glasno, ali znamo se nas dvoje) i mislim da bi mu bilo naporno da sedi toliko dugo u kontinuitetu – jeste da postoji pauza, ali dva sata je dva sata, a pundravci su pundravci.

Mnogo dece, mnogo šareniša, odlična scenografija – nas dvoje smo se proveli sjajno! I Pile i ja smo se oduševili kostimima, tako da mu je trebalo samo malo podstreka da pohvata „loose ends“ kod likova za koje nismo znali ko su (podsetnik: program nabaviti PRE, ne posle predstave).

Prepričavati je neću, ne bih mogla da dočaram sve utiske. Muzika tu igra itekakvu ulogu, a verujte mi da ne biste voleli ni da pevam ni da sviram. Ali, obojica JESU imala mali niz aktivnosti posle toga, sve vezano za Krcka i za Novu godinu, pa ćemo na to da se fokusiramo.

Pile je bati odmah ujutro referisao gde je bio i šta je radio i šta je video i koga je čuo. A onda je, da bi to i dočarao, bati crtao Krcka, Vilu Šećeru, Kralja Miševa i vojnika (oni su ostavili jak utisak – top na sceni ga je dodatno pojačao).

Za Balavca sam pronašla zanimacije: sortiranje. Sortiraj po obliku, sortiraj po veličini i sortiraj i po obliku i po veličini. Za to vam treba 2-3-4-5 različitih oblika, u različitim veličinama. Pošto naša tema prati Krcka i novu godinu, oblici su bili Deda Mraz, Krcko, pahulje i ukrasi za jelku.

Koju nedelju ranije (nije loše povremeno dati sebi vremena da se razmisli o nekoj temi) sam pripremila kartice za matematiku – odštampala sam pahuljice sa zadacima sabiranja i oduzimanja. Zatim sam ih plastificirala i dala mu uz male plastične pahulje, kao pomoć (em dođe kao abakus, em deca vole da rade s prstima).

Naravno, Balavac je morao sve da isproba pre bate, ne može on da bude isključen.

Zatim smo prešli na slova – da ne kažem čitanje, iako Pile ume da čita slova i (vrlo neobično) iako čita jedno po jedno slovo, zna šta je pročitao i može rečenicu da poveže u celinu. Slike, poput Krcka i kralja Miševa treba spojiti sa natpisom, sto znači da treba da pročita i spoji pročitano sa slikom.

A onda smo prešli na kockanje … Jerbo mora malo i zabave da bude :) Trebaju vam zvezdice iz prethodne aktivnosti i kocka. Mi smo bacali kocku naizmenično, i poklapali zvezdicama broj manji nego što bi kockica pokazala.

Za sledeću zanimaciju vam treba brašno (ma bilo šta belo, da imitira sneg), ali kako Pile ima kontaktnu alergiju na brašno, a soli nije bilo u toj količini, njih dvojica su dobila poklopce od kutija i kukuruzno brašno da piskaraju po njemu.

Za kraj sam pronašla odlican paket Birmingham Royal Ballet-a: stranice za bojenje, figure za isecanje, razne igrice, kao i lepo i kratko opisan nastanak „Krcka Oraščića“, ali i kako da upoznate decu od 3 godine (pa naviše) sa baletom. Oduševljena sam kako su to pametno uradili, da deci približe balet što više – eto odličnih smernica za naša pozorišta!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ovde njih dvojica su prvo obojili, pa isekli figure, koje na mestu predviđenom za noge imaju dve rupe, pa kad provučete prstiće dobijete pravu figuricu koja šeta.

Tih listova za aktivnosti ima na sve strane. Možete praviti balerine od papira, vežbati osnovne baletske korake, identifikovati instrumente dok slušate muziku ili pričati o drugim zemljama uz arapski ili kineski ples, ili samo zajednički pogledati (poslušati) Diznijevu „Fantaziju“, gde je korišćena muzika Čajkovskog.

A još bolje: upišite u kalendar decembar mesec i uživajte s decom.