More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.

Advertisements

Svetski putnici – naš Japan

12-13. avgusta održani su dani japanske kulture u Domu vojske. Nekako, potrefilo se da se tih dana obeležavaju i dani Brazila, tako da smo skakutali iz jedne zemlje u drugu te nijedna nije ostavila neki jak utisak (iako navijam za Brazil, ne bih znala odakle da počnem u nabrajanju šta se tu sve meni dopada).

U susret Japanu, ne znajući šta će nas tamo dočekati, par dana ranije smo rešili da malo protresemo ono što znamo – i počeli s najočiglednijim: zastava. Uključili smo atlas u priču, crtali zastavu, objašnjavali šta predstavlja, pa prešli na simbole i simboliku – cvet trešnje, pagode, zemljotrese i vulkane: da li ste znali da Japan ima najveći broj aktivnih vulkana?

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac nam se pridružio, iako je ovo izvan njegove lige. On samo voli da bude uključen. Njemu smo spremili drugu igricu, ali kao i sve gde ne učestvuje i njegov Bata, nije mu dugo držalo pažnju.

A onda smo posetili i Dom vojske. Dočekala nas je gejša na vratima (Balavac je počeo da se stidi pred mladim ženama) pa iako sam pokušala da ih zadržim kod nje, skoro da su utrčali unutra, gde je u toku bila prezentacija Ninjitsu – nažalost, nije uključivala i filmsku odeću nindža ratnika, pa su klinci brzo izgubili interesovanje. Tome je doprinela i užasno zagušljiva prostorija, sa toliko lošim rasporedom sedenja da su samo prva dva reda posmatrača uspela nešto da vide. Oni niži od 100 cm nisu imali sreće.
Pogledali smo izložbu radova, mislim da je tema bila Naruto ali me nemojte držati za reč. Bilo je nešto nakita, ali i raznoraznih origami figurica – Balavac je rešio da mi napravi buket od ponuđenog cveća a i da se poigra sa žabicama, pa kako je zagušljivost krenula da nam svima diže pritisak, rešili smo da odustanemo od dalje šetnje Japanom.

Srećom, skoro iza ćoška nas je dočekala brazilska povorka šarenila i muzike. Ne moram da vam naglasim koliko je Balavac bio očaran tetama u sjajnim kostimima sa više perja nego što je ikad video – čak mu nije smetala ni muzika, a on se uvek buni da je glasno.

Fotografija preuzeta sa vojvodinaonline.com

Onaj krajnji, skriveni motiv je bio da se Piletu priblizi kapuera – mislim da bi voleo i da bi bio dobar u tome, ali njega je teško pokrenuti na nešto. Međutim, kad se jednom pokrene, posle sve ide lako. A kapueristi su stvarno bili sjajni! Od onih najmlađih do najstarijih, dali su sve od sebe i pritom vidno uživali u tome! Pa kako da ne poželim svom detetu tako nešto, aktivnost u koju će biti zaljubljen kao oni što su!

Žao mi je što nisam ubacila i kulinarski pasoš u sve ovo, ali to bi stvarno bio prevelik zalogaj (praštajte igru reči). Japanska kuhinja mi je potpuno nepoznata, i priznajem – ne privlači me, a da ne pominjem dostupnost namirnica. Možda jednog dana, za sada čemo preživetii ovako.

Za domaći zadatak za ubuduće ostavili smo origami, negde u kolekciji svega-und-svačega imam uputstva za jednostavne figurice koje njihovi prstići mogu da izvedu. Pošto planiram da radim i na rasponu njegove pažnje, probaću i sa ovim kao pomoćnim sredstvom.

 

Srećan rodjendan Trtko!

Balavac je od tate dobio novi nadimak – Trtulić, kad već voli da trtlja, onda da se to i ovekoveči.

Sa ovim postom kasnim par meseci, pa reših da je vreme – deca su na raspustu kod bake i ja imam slobodnu nedelju.

Da vidimo …

Tek skoro sam shvatila da Pile nije dobio svoju radosnicu za peti rođendan. Trudiću se da mi se to ne desi opet, stvarno mislim da su to lepi podsetnici, posebno vredni nama koji nemamo naviku da redovno pišemo dečije radosnice.

Elem, Balavac je za rođendan dobio – put u Zoo vrt!

Hteli smo da mu napravimo prvu rođendansku žurku, kao i veliki bata što ima, ali usklađivanje s nama dragim ljudima iz drugih mesta nije moglo pa to ti je. Jel’ jedno dete bolesno, jel’ drugo, jel’ neko otputovao … I tako smo rešili da batalimo sve i umesto toga zajednički otputujemo negde gde nismo bili. Zoo vrt je bilo lepo rešenje, šetnja i piknik pride.

Brzo smo stigli, autoputem je sve za čas. Prvo smo rešili da napravimo piknik na obali jezera – poneli smo iće i piće i parkirali ćebe ispod drveta.

Pravo da vam kažem-ta obala je divna za dečije rođendanske žurke. Ako bi dodali par stolova i klupa, deca bi mogla naširoko da se igraju. Nije tako urbano kao Štrand, a opet je dovoljno sređeno da nemate utisak kako ste u nekoj nedođiji. I opet, deluje tako opuštajuće! Palić nije na kraj sveta, pa je odlična ideja spakovati društvo i napraviti mini-rođendan na tako lepom mestu.

Zoo..

Hm.

Deci je bilo lepo, nama velikima – pa znate gde ste i vidite uslove, to umanjuje draž. U cirkusu, npr, nisam bila od kad sam shvatila šta je kavez, a svojevremeno sam obišla i par tematskih parkova u inostranstvu i itekako znam kako bi to sve moglo da izgleda.
Ahm … idemo dalje, da ne mračim. Zoo vrt je poprilično velik i šetnji treba posvetiti dobar deo dana, pa je bolje možda ići prepodne, da bi oni manji bili odmorniji. U idealnim uslovima treba ići i preko radne nedelje – ekskurzije su vikendom i umeju da budu „gadne“, u par navrata sam morala da se fizički postavim između moje i velike dece da nas ne bi izgazili ili izgurali sa stepeništa. Rešenje je bilo da pričekamo kod lava dok se grupe ne odalje od nas.

Dobili smo mapu na ulazu, pa smo je pratili i po njoj znali na koje ćemo sledeće životinje naići. Ili, uglavnom, bi trebalo da naiđemo – dosta životinja jednostavno nema. Ne, nisu skrivene nego ih nema. Opet, puno njih smo i videli – žirafe, zebru, emue, bodljikave prasiće i šumske prasiće, bivo, konji, koze… Konje smo čak i hranili, a oni su izgleda navikli na to, samo što nas nisu izgurali do trave da im načupkamo ručak.

Ne znam šta je najviše ostavilo utisak na decu. Verujem da su zmije, one su bile skoro poslednje na putu a i deca su oduševljena reptilima. Majmuni su bili najaktivniji, tu smo se najviše i zadržali. Mislim da je Balavac pokušao jednog da namami, pa da ga ponesemo kući – samo što nije preplivao onaj šanac da dođe do njih.

Povratak je protekao vrlo tiho – do izlaza sa Palića obojica su bila onesveštena od umora – imam i par fotki kao dokaz :)
Sve u svemu, lep rođendanski izlet. Drago mi je što nismo pošto-poto forsirali proslavu koja bi nas najviše koštala živaca. Ovako smo proveli lep porodični dan svi zajedno.

Sledeća poseta zoo vrtu će biti u Segedinu – Marija sa „Mama, hoćemo nešto da pravimo“ nam je predložila i tamo da odemo, kao fantastičnu avanturu – ona nam je dala ideju i za ovu, tako da joj verujemo.

Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Druženje

Iako ređe nego što bih želela, povremeno praktikujemo izlazak 1na1 – Pile i ja provedemo određeno vreme zajedno i sami, bez da deli pažnju sa bratom a ja sa Pužem. Ovaj put sam izabrala jedan poseban četvrtak u kalendaru.

Za početak, kupili smo nove patikice (omojBože!! koliko je lakše kupovati sa jednim detetom!!!) a onda sam prekršila veliki deo svojih ubeđenja – otišli smo u Mek. Ajde neka i on vidi rupu na saksiji.

Klopa mu se nije dopala, ali igračkica je druga priča, s njom se orca i sad, par meseci kasnije. Dobro je poslužila za zubarsku priču.

Preko neta sam našla obaveštenje o projekcijama u planetarijumu – pravi razlog zašto je četvrtak i izabran. Naime, te projekcije i predavanja koja idu uz njih organizuju se samo četvrtkom. Ovaj je bi rezervisan za „projekciju nama poznatog neba“ i po nekim fotkama koje sam videla na netu, mislila sam da će Pile biti očaran!

I tako smo se nas dvoje, skoro sat pre projekcije, uputili busom do Tvrđave, pa polako pešaka gore do Planetarijuma. A tamo tišina, pada mrak, planetarijum zaključan… Mi sami. Pile počinje da plače, boji se i hoće tatu (koji je btw krenuo prema nama). Razumem ga skroz, nije prijatno, iako sam skoro-pa-odrasla u tom delu oko Akademije ova izolovanost počinje i mene da plaši.

Prilazi nam žena sa devojcicom i Pile se okuražio – više nije sam i sad je sve u redu. Ispostavlja se da je i ona došla na projekciju, ali vrata su i dalje zaključana. Dolazi i grupica devojaka – i pametno – odmah googlaju zašto je zaključano, kad je već trebalo početi.

Napomena:  čitajte sitna slova u životu!!

Projekcija se održava u prostorijama planetarijuma kod ulaza u muzej.

!!!

Kakve izdvojene prostorije? Št…??? Ajde, prati masu, valjda znaju gde idu.

Skoro sam pokupila vilicu sa poda kad sam videla otvorena vrata u onome što je izgledalo kao zid (jerbo nikad ne obraćaš pažnju na vrata na tvrđavi jerbo su većina ionako stalno zatvorena). Mislim, da sam vrata i promašila, 400 ljudi koji su stojali ispred nisu mogli da mi promaknu.

I tako smo čekali.

I čekali.

I čekali.

Puž je došao, Pile se upoznao sa drugom decom i njihovim roditeljima i skoro i da smo se orodili dok jedan smušeni momak nije izašao da nam pojasni. Ne, ne može se ući, projekcija je u toku. Biće samo 2 projekcije. Deca imaju prednost, ako uđu uopšte jerbo unutra stane valjda 2 ipo čoveka. A on bi, mukica, voleo da mi uopšte nismo došli. Tačno je iz njega izbijala tuga što tamo neki divlji okupiraju njegov svet. Bilo mi ga je žao, makar na momenat. Onda sam shvatila da čekamo dva sata na sve hladnijem vazduhu skoro nizašta i da je ovo trebala da bude lepa završnica jednog dana a sad nema obećane avanture i Pile ima strah od tvrđave…

Ne predajem se bez borbe.

Posle petominutnog popovanja, izvukoh informaciju da bolje da ne čekamo više, na projekciju nećemo ući, ali eto organizovaće nam utešnu nagradu posmatranja meseca kroz teleskop kod planetarijuma, tamo gde smo čekali već.

Ajde makar nešto. Neko je poveo, ovce su krenule. A onda su prošli pored planetarijuma, preko šanca oko ateljea, kroz travu i grmlje i vlagu i budiBogsnama čega sve ne… Masa i dalje prati. Bukvalno ispadosmo na trg ispred Akademije i po razgovoru momaka koji su vodili povežem kockice – oni nemaju pojma gde su krenuli, ali im je super što su svi krenuli za njima.

Super. Priča naše države.

Nas troje smo se u sopstvenoj organizaciji vratili nazad, putem koji nije uključivao prepreke. Tu smo sreli i momka iz planetarijuma sa teleskopom.

Pile, Puž i ja smo, kao i ostalih dvadesetak ljudi, dobili 7 otkucaja srca da zvirnemo na veličanstveni mesec.

Skoro tri sata zaje…..a za 7 sekundi.

Znate šta – vredelo je. Pile i sad, šest meseci kasnije, priča o tom danu. Od tvrđave i dalje malo zazire, ali ako su mama i tata tu sve je u redu. Mesec je divan i od sira je – pa ima rupe po sebi, ne?

Od tad i planetarijum planiramo ko svet. Sad možemo da „rezervišemo“ mesto, što je sledeće na TO DO listi kad bude malko toplije. Njihovu stranicu sa informacijama naći ćete ovde, i potapšite momka sa ulaza, da ne bude tužan što mora da deli svoj svet na jedno veče u nedelji.

More – check!

Da, da … Check!

Neko je promešao prstićima pesak, neko je ronio (neko drugi je pokušavao da roni), a svi smo se sjajno proveli.

Iskreno da vam kažem – za mene, na-vrat-na-nos smo otišli. Jedno veče je Tijana rekla kako je prelepo na Sitoniji, drugo veče me je uputila na Nikana.gr i uz kratko presabiranje odlučili smo se i na taj korak – rezervisali Vaso House u Toroniju na deset noćenja.

Mesec dana kasnije smo isprobavali novi izlaz na autoput prema Beogradu.

And now – the stuffing!!

Put je prošao sjajno. Ma i bolje nego što smo očekivali, s obzirom da je Balavac preplakao povratak iz BG-a dva meseca ranije. Spremila sam im korpu sa grickalicama i korpu sa zanimacijama, te duga putovanja slobodno mogu da nazovem po poenti vica sa ćurkama.

Ozbiljno, da bih ih sprečila da dižu tenziju u sred vožnje, kako koji otvori usta – ja dodam nešto sa prednjeg sedišta, dal’ igračku, dal’ hranu. Ako i nisam pedagog – jesam mama koja je 2x 900 km preživela bez svađe i sa svim nervima, te 10 bambija za mene!!

Pošto smo mi uglavnom biciklisti, pa su nam duge vožnje strašne i stresne, od početka smo znali da ćemo negde noćivati da Puž ne bi  vozio sve u cugu. Po komšijskoj preporuci prenoćili smo u Vranju, u prenoćištu Papilon – ništa extra, ali čisto, udobno i deca su popadala čim smo se vratili s večere. Plus, plus i plus!

A večera … Eeeee .. Posebna priča. Drage komšije su nam preporučile i klopu – restoran „Gradska Me’ana“ je mesto koje morate obići! Naoružajte se dobrim GPS-om (ulice u Vranju su jednosmerne baš u pravcima koji vam trebaju, i nemojte pitati lokalce da vam pojasne put, jako su ljubazni i jako konfuzni – oni, jel’te put znaju, ali po starim nazivima i kad baš i nisu bile jednosmerne i kad … samo mi verujte, GPS je čudo), nemojte ići baš pregladneli i uživajte. Usluga je divna, ambijent fantastičan a klopa obilna i prosto s-j-a-j-n-o spremljena. Kad već birkam nešto loše, eto nemaju dečiji meni i dečije porcije, što i nije neuobičajeno u Srbiji. Verujem da bi nam i tu izašli u susret, ali bili smo i preumorni i već ozbiljno gladni da bi pravili probleme.
BTW, deca su dodatno izmorile i kornjače – trčali su oko veštačkog potočića koji protiče kroz restoran, mameći ih da isplivaju. To, i dobra klopa dođe mu pun pogodak za onesvešćivanje već pri pogledu na jastuk.

wp_20160911_20_25_19_pro-copy

Kroz celu Srbiju – ne s malim ponosom (a to je za mene velika stvar, nisam fan ove države) mogu napisati da nema đubreta – aljkavih izbacivača flaša kroz prozor ima, videli smo ih, ali đubreta ne. Čisto je da ne poverujete, svakih par kilometara da se primetiti po jedan radnik upadljivo obučen koji čisti, sklanja, skuplja.. Onako, baš mi je drago end toplo oko srca!

Putevi su …Pa dobri. Bar tamo gde se ne preseca Koridor 10, svud duž njega su neki radovi i sav saobraćaj se sužava tako da nam je od NS do Vranja trebalo koliko i od Vranja do Soluna, ali sve u svemu svetlosnu godinu daleko od truckanja koje sam mislila da ću morati da istrpim.

Granice pređosmo lako – čim spaze dečija sedišta svi samo okrenu glavu. U povratku sam čak maltretirala čiku na granici da deci lupi pečat, da im ostane neki trag u pasošima da su putovali.

Feels like Home

Zelena Oaza – „House Vaso“ u stvari tako treba da se zove, i ne, fotografije ne lažu, stvarno je tako lepo i tako zeleno. Ljubazna vlasnica Vasilika će vas pustiti da birate studio (ako ima više praznih jedinica), parking je u hladu i celo i ne tako malo dvorište vam je na raspolaganju. Sobe su male ali uredne, a kako ste na letovanju i nemate nameru da sedite unutra, veličina ne predstavlja problem. Svaki studio ima svoju terasicu sa stolom i stolicama, tako da vam se život praktično odvija napolju. Tv, WiFi, komarnici, obezbeđen parking, komplet kuhinja (minus ozbiljan nož i daska za sečenje), roštilj, peškiri i ceeeeelo dvorište – sve ima. I još jednom – dvorište! Kao tepih je, kad stanete na njega ugiba se pod nogom koliko je trava gusta!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Plaža je udaljena 450 koraka (pitali su, pa sam brojala), vrlo je čista i voda je divna. Kako ja volim i da idem i da vidim, s komšijama smo obišli i okolna mesta i plaže – bezimenu plažu kod Los Bandidos bara (mmm, borovi), Porto Koufo („Gluva Luka“ i stvarno joj odgovara to ime, u uvali zvukovi su prigušeni, a voda divna), ali najveći utisak je ostavila Sikija – ima P-R-E-D-I-V-N-U plažu, na kojoj čak i birate kakav ćete pesak, a plićak je kilometarski, tako da i mala deca uživaju. S obzirom da smo izabrali termin sredinom septembra, gužve nigde nije bilo (ponegde i nikog nije bilo), a temperature su bile sasvim ok, iako za kupanje bi moglo biti malo toplije, bar za ova moja dva štrumfa. Iste sekunde kako uđu u vodu, oni poplave (Pile je čak razvio sposobnost da OSTANE plav do kraja dana, iako u vodu više ne ulazi). Drugarica Nena (Balavac je progovorio, i njoj u čast sve ostale žene zove Nena) kaže da je to zato što nisu „tapacirani“, pa imamo na čemu da radimo ove zime.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Toroni ima dva minusa – jedan je manjak marketa, od kojih koliko-toliko zavisite kad uzmete studio pa kuvate sami. Ima dve-tri radnjice i cene su pozamašne, iako ima kakvog-takvog izbora. 17 km dalje ima veći market, a Lidl se nalazi 32 km, na izlazu iz Nikitija.
Drugi minus bi bio – manjak „zabave“ za kišne dane, osim ako vam ne smeta da vozite 100 km do nekih većih atrakcija. Izabrali smo najdosadniji prst, sve znamenitosti se nalaze na prvom ili na ulazu u treći, a kako je Toroni skoro pri dnu prsta sve nam je bilo zdravo daleko. Sikiju smo otkrili samo zahvaljujući kišnom prepodnevu i dosadi.

U to ime – idite s još nekim. Zahvaljujući Neni i njenim momcima, retki su trenuci kad nam je bilo dosadno.

Povratak je protekao kao i dolazak – more&more stuffing. Vreme smo ubijali pesmama (deca su počela da se štrecaju kad Puž vikne „reka“, pošto se pevalo „Od Vardara pa do Triglava“ – i ta reka zaslužuje takvu pesmu), pogađali smo zastave na granicama i svratili do Solunskog Jumba, kad već nismo mogli do Ikee (e pitajte da li sam zasuzila!)

Sve u svemu, nadam se da ćemo ići opet, mada znam da ćemo birati drugo mesto – ne da Vaso nije bio dobar, nego Grcka je velika i lepa i žali-Bože-truda-i-vremena do nje a da se ne obiđe što više.

Uživajte…