Lov na uskrsnjeg Zeku 2018

Nekako se ovaj post potkrao i sakrio prošle godine, pa mu je sad sigurno vreme da izađe na sunce.

Ovogodišnja avantura nam tek sledi, ali vama prošlogodišnja možda može pomoći (Zeki, ne vama) da deci priuštite događaj za pamćenje.

E, pa ove godine sam bila pripremljena – i to dosta ranije! Malo šnjuranja po internetu, malo po Najlonu – i završih sa 30-tak plastičnih jaja svih veličina i boja!

Kratkim usaglašavanjem, lego kocke – one najobičnije za gradnju kuće, su izabrane kao bullseye poklon. Naime, imaju ovih i onih setova, ali običnih kocaka u tim setovima skoro i da nema, pa su baš razočarani što nemaju čime da sagrade kuću – pardon, sklonište od zombija koji ih napadaju.

Da, sad smo u fazi zombija. Ne, ne gledaju „Walking Dead“, nemam blage veze odakle im ideje, pokreti i zvukovi.

I da, zvukovi. Balavac je vrlo dobar u oponašanju zombija.

Elem, slatkiše smo skoro izbegli. Računam na ostatak familije koji će ih snabdeti za do sledećeg Uskrsa, pa sam rešila da u po jedno manje jaje stavim mini kesicu sa mini gumenim bombonama, jednu onu žvaćkavu narukvicu i neko Avengers kinder-jaje (i iskreno se nadam da će unutra biti neka takva tema, ambalaža obećava). U ostala jaja sam posložila – jedno opušteno Lego popodne je iza mene – pola kilograma kocaka.

Zvuči puno, ali nije, to su samo dve kesice veličine sendviča, ali njima će biti dosta.

I da, svaki je dobio po nove kupaćke gaćke. Krenuli smo na „treninge“ plivanja i stare imaju nameru da plivaju same  na površini kad se vežba zaranjanje.

U isto vreme, komšinici sam spremila malo gnezdašce, da je čeka kad krene kod svog dede u posetu. Jedan Trolz kaiš, nešto slatkiša i privezak za ključeve koji su joj deca napravila – malo, ali od srca, sve je čekalo ispred kapije. Korpicu sam isplela od starih novina, stvarno je lako a baš lepo deluje.

Naš Deda je opet nabavio dva zeca. Ona spooky, sa crvenim očima, ali to izgleda smeta samo meni, klinci vide zečeve. Za lov sam smislila da ih pustim u dvorište, a po dvorištu – prilježnošću jednog Sun Tzea – posakrivam jaja, po dva u skupini, i dam im mapu za pronalaženje u vidu papirića koji su ih čekali kod svakog gnezda, a zadatak bi ih vodio do sledećeg, ma prava Uskršnja idila!

Naravno, prvo su videli zečeve – „Marko“ i „Filip“ (tako su se zvali prošle godine, klinci misle da su to isti zercovi) su dobili puno „ooohhhh“ i „aaaahhhh“ još sa kapije, pa kako bi ih sprečili da ih ugnjave u nastupu radosti, dali smo im prvi zadatak već tu, u dvorištu.

Zadatak 1 – videli smo zeca kod Dede u pećini (da prevedem, Dedin walk-in orman koji oni zovu pećina). Da ne lažem, tu brzinu nisam nikad videla. Usein Bolt bi im pozavideo na startu – u stilu ptice trkačice stuštili su se u Dedin orman, i u korpice (zgodno ostavljene tu, tako, slučajno pored vrata) postavili svaki po jedno jaje i Pile je naglas pročitao drugi clue.

Trag broj 2 – „Zeka je skočio iza bakinog kauča“.
Uz povik „Idemo!!“, već su bili tamo dok je O još odzvanjalo.

……

Petnaestak tragova kasnije, koji su vodili do narcisa u dvorištu, stepenica, bureta s kišnicom, jelke i slično, zečevi su bili srećno skrajnuti s uma dok su klinci otvarali jaja.

I da – „Mama, ovo je najbolji zec ikada! Kako je samo znao šta želimo?“

DIY unikatni ukrasi za jelku – ili gde sad žive šljokice

Naravno, šljokica nikad dosta i ukrasa nikad dosta.

A i zaukala se vika, jurnjava i tuča, pošto je napolju neko baš njanjavo vreme kada se ne ide nigde i stvarno sam očekivala da ih vidim kako vise s lustera.

… Hvala nebesima na horderskim sklonostima, pa smo sve potrebno imali u kući….

Trebaju vam:
: štapići za kafu (kao naši) ili špatulice za grlo, koje se kupuju u apoteci. Jesu deblje, ali rade posao;
:: lepak bezbedan za decu;
::: pištolj za vruće lepljenje i patrone – sad toga ima svuda i baš je jeftino;
:::: šljokice u raznim oblicima i veličinama ili flomasteri, šta više volite;
::::: kanap.

Ja sam lepila zvezde i pahulje – nije da im ne verujem, nego sam imala pogrešne patrone za JEDINI pištolj koji radi, pa iako sam rešila kako mogu ipak da lepim sa njim, cela procedura nije bila za njihove ruke.

Drugi lepak, onaj kojim su lepili šljokice, sam sipala u tanjirić i dala im po jedan štapić da njime nanose lepak na zvezde i pahulje.

Dal’ sam oduševljena kakvu finu motoriku ima Balavac?
Zapanjena! Jedna zvezda se odlepila, a on je – veštinom iskusnog zalepljivača odlepljenih stvari – sa dva prsta raširio mesto za lepljenje, a drugom rukom (i štapićem!!) naneo lepak na mesto i sve ponovo sastavio!

Kao da gledam reparatore nameštaja na Discovery kanalu! Oduševljena!!

Ovaj, znači na zvezdu/pahulju (u našem slučaju, ali može biti i jelka ili Sneško, na primer – ili Krcko, koga sam sledećeg „zapljunula“ za rad) nanosite lepak i šljokice. Na kraju samo dodate kanapče da može da se zakači na jelku i – voila! Unikatni ukras za jelku je tu!

Bonus je što je ovo super vežba za finu motoriku – mislim, kao, super ultra finu. Te šljokice su baš sitne, i deca su se trudila da budu baš precizna u lepljenju.

Ukrase možete i zakomplikovati, ideje pogledajte ovde, ili ih uraditi super jednostavno. Da bih sprečila svoje prstiće da se mešaju u njihov posao, rešila sam da ukrasim svoje pahulje, pa smo svi bili ultra srećni.

Bar dok nisam shvatila da postoji tona šljokica koja sad živi ispod mog kuhinjskog stola.

Jupi.

 

Kad porastem biću…

Prvi dan škole, prvi dan škole!!

Otela sam nedelju dana od godišnjeg odmora da budem tu za njega, pošto sam znala da to neće ići tako posle tih nedelju dana. Kupila nove patike još u martu, a mesec dana kasnije uredila mu sobu – ja više uzbuđena od njega!

Knjige smo nabavili, školsku torbu izabrali, sve je na svom mestu i čeka spremno.

Par dana ranije sam mu postavila pitanje – šta bi voleo da budeš kad porasteš – uz molbu da razmisli o tom pitanju pred odgovor.

Da to nije test.

Da nema pravog i pogrešnog odgovora.

Da želim da zabeležim dečaka kakav jeste pre nego što postane čovek i da vidim kakav čovek želi da bude.

Pred prvi polazak u školu dobila sam odgovor

Nisam tražila objašnjenje – ako je u njegovoj glavici rešeno, nemam ja šta tu da prčkam.

Nameravam ovo pitanje da mu postavljam pred svaki početak školske godine, da zabeležimo i ovako dečačke snove – eto nama još jedne nove tradicije!

Čime god se bavio kasnije u životu, neka zna da je za prvo bilo jedno lepo zanimanje.

Nove tradicije

Jednu stvar odlično pamtim – poslednjih par dana slobode pre početka nove školske godine nije bilo mrdanja od kuće.

Što od obaveza, što od uzbuđenja, jedino što smo smeli je da pregledamo nove knjige i sveske, „zapljunemo“ ih pogodnim nalepnicama sa imenom i sređujemo sobu, kojoj izgled nikako nije zavisio od toga da li je škola ili nije – njoj je svejedno.

I tako smo mi obavili upis, upoznali učiteljicu i učionicu i ostalo je da čekamo.

„Hajdemo na kampovanje!“
„Jesi ti luda, počinje škola sledeće nedelje!“

Jesam JA luda? Pa ne predlažem ja jednonedeljno čekanje kod kuće da se sveta škola desi!

I tako smo u (recimo) ponedeljak bili na rođendanu Piletove simpatije iz vrtića. Umesto da se pozdravim kao svet, ja sam izbrbljala poziv na kampovanje – koji su oni prihvatili.

I tako, eto nas dve porodice na Stražilovu, brojno stanje 9. Tetka nam je obezbedila šatore i podmetače, spakovali smo klopu i rešili da napravimo novu tradiciju – nema više čekanja, vikend pred školu pamtiće se po spavanju u šatoru!

 

Ništa naporno i obavezujuće – družiti se, jesti, piti, spavati – ujutru ponoviti i vratiti se kući.

Sve stavke smo uradili besprekorno.

I – btw – ništa tako ne poveže ljude kao kad se ćućori preko stranica šatora :D

Tarovanje – leto u Srbiji

Odluka je pala – ove godine ništa od morskih radosti. Komšije Grci su podigli cene toliko da nam ni septembar nije povoljan, a i septembar sam otpada kad već Pile kreće u školu.

I tako krećemo u potragu za smeštajem. Bronhitis je prevagnuo u korist Tare i Zlatibora, pa je sve išlo u tom pravcu, a u to ime Booking i ostali sajtovi su prešpartani uzduž i popreko.

Da skratim, iako smo bukirali kuću još u martu, gazdarica je odlučila da podigne cene i da nam napravi problem deset dana pred polazak. Povuci-potegni, ljutit mail i još dve otkazane rezervacije sa Booking-a su dovoljan razlog da batalim celu šaradu i sama nađem smeštaj – predivnu brvnaru dovoljnu da se sasvim komotno smesti tri odrasle osobe i troje dece, sa sjajnom poluzatvorenom terasom i pogledom na Zaovljansko jezero.

Jednom rečju – bingo!

Kućica nameštena i opremljena po mom ukusu (ma ima baš sve što može da vam zatreba), komotni smo bili od prvog do poslednjeg dana a bonus su bile komšije – izuzetno tolerantni na naše troje + troje iz susednih objekata, tako da su se deca prelepo zabavljala za svoj groš, bez da smo mi uletali i sokolarili nad njima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pride – dvorište je ogromno, pa su od trčkanja brzo i zaspivali uveče.

Manji minus je nedostatak prodavnice – uvek nešto fali, pa smo par puta morali ići za Mitrovac, gde je jedina prodavnica, pošta i lekar. Nažalost, sve nam je trebalo – ja nisam ponela Rudićeve kapi koje su nam prepisane da dajemo po slobodnoj proceni (odnosno kad sa onim zelenišem iz nosa mogu da lepim tapete) i koje su se, naravno, pojavile treći dan i ama baš uvek vode do upale ušiju. Divne komšije iz Beograda su nam priskočile u pomoć – zvali su tetku koja je zvala vlasnika gift shopa iz Mitrovca koji je kupio kapi u apoteci u Bajinoj Bašti – koju sam prvo morala da pronađem da nam kapi napravi – i da ih donese do Mitrovca pa mi da dodjemo po njih…

Shvatate komplikaciju. Na kraju je uskočio trener džudista na pripremama koji je načuo naš razgovor sa vlasnikom gift shopa, a svakako je išao do B. Bašte i ponudio se da nam ih donese isti dan.

Divni ljudi. Stvarno, ni dan danas ne mogu da iskažem koliko sam im zahvalna, svima odreda. Niko nije morao, svi su se pružili maksimalno i od mene imaju večno poštovanje.

Pokušali smo kupanjac u jezeru – nema uređene plaže, ali ima jedan deo koji je nasut kamenom, pa je .. pristojan. Međutim, voda je ledena, niko se nije dugo zadržao. Umesto plivanja, rešili smo da pešačimo, i prijatno smo iznenađeni. Listopadna vs zimzelena šuma – nepojmljivo. Volim Frušku, tu mi je i tu sam na svome, ali ovo je nekako … čistije. Lepše. Lakše. Nema one lepljive vlage koje ima kod nas, niti vazduha koji kao da je neko disao pre vas. Kupili smo mapu u Mitrovcu, pokušali da je pratimo i predivno se zagubili na par kilometara od kuće. Bez problema se i pronašli – izašli sa staze E7 tik ispod našeg privremenog doma.

Posetili smo i Sovinu šumsku učionicu, učili o biljnom i životinjskom svetu Tare i stalno, stalno, stalno punili pluća kiseonikom!

Poslednju šetnju smo počeli od Vilinih korita, pa uz potoke koji će kasnije činiti Beli Rzav. Kako smo sve više odmicali, i staza je postala neprohodnija – palo drveće je pravilo velike prepreke. Iako su deca bila ama potpuno oduševljena, nas dvoje smo mislili da ćemo se izmoriti od stalnog prebacivanja dece preko potoka, te da nećemo imati snage za povratak po mraku ako staza postane još više neprohodna uzvodno (ni kamenjari nisu ulivali poverenje, ne znam koje zmije obitavaju tamo i baš nemam želju da ih upoznam).
Onda smo rešili da se vratimo. Jedva da smo prešli 3 km, a prošlo je dva sata, i nasuprot svemu svi smo bili ama baš sjajno opušteni. Deca su izjavila da ih na ovakvu avanturu možemo uvek voditi – i verujte da hoćemo!

Nazalost, do vidikovca Banijska stena nismo stigli. Komsije su nam javile da su gužve neopisive i da će nam guranje i čekanje po redovima samo zatrovati Taru, pa nismo ni otišli – to ćemo morati ostaviti za drugi put.

Oprostili smo se od Zaovina na nama nesvojstven način – kolima smo krenuli na suprotnu stranu, oko Mandića do Mitrovca, pa smo videli i drugu stranu jezera. Videli smo izbliza branu kojom je jezero ukroćeno i bilo nam je žao što idemo. Iako deca vole svoju kuću, ovde smo se osećali kao svoj na svome.

Put nazad nam je bio teži nego kad smo dolazili. Krivine i uzbrdo-nizbrdo nije nešto što ljudi iz ravnice vole, pa smo češće stajali, luftirali se i – naravno, obavili jedno brzinsko tuširanje na sred magistralnog puta – Balavac nije stigao da kaže da mu je hrana krenula na put kuda je i ušla. Sve je postalo mnogo bolje kad smo se dokopali relativno ravnog, pa sam se usudila da nateram puža da skrene ka Brankovini, gde se nalazi humka Desanke Maksimovic.

Tu vam ne mogu ništa reći, Puž kad neće da sarađuje onda sabotira, pa smo samo potrošili vreme i gorivo i ni iz kola nismo izašli.

Ako, sledeće putovanje ima da obeležim svaku prćiju da posedim pod kruškom, pa će valjda malo više da učestvuje i on, ako ne želi da provodi sate tražeći te kruške.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, nisam zažalila ni minut! Novi smo u putovanjima, tako da imamo još mnogo da naučimo – ali pametni smo, ne ponavljamo dva puta greške.

Ako tražite predlog za odmor i kiseonik, Tara je odličan izbor, ma priroda je uvek odličan izbor! Znam da deca ovaj odmor pamte i pričaju o njemu, to nam je sasvim dovoljno.

 

Mali kućni ogledi za decu

Ovo možete svrstati i pod 2 minuta strke – 10 minuta zabave! Manje-više, sve što vam treba za oglede imate u kući, uključujući i internet.

Naime, TheDadLab nije jedini na netu, ali mene je privukla jednostavnost i kamera – ostali umeju da objašnjavaju, pričaju, smejulje se nelagodno, tresu kameru i dodaju zvuk koji kao da je s dna bunara … I tako video od dva minuta naprave dugim 10, a ja to nemam na raspolaganju.

Ako volite papirne verzije, možete (kao i mi) pozajmiti iz gradske biblioteke knjižice „Mali kućni ogledi“. Mislim da ih ima 4 ili 5, ali mi smo uzeli samo dve. Sigurna sam da na toj zabačenoj polici ima još koja knjižica sa tom tematikom, tako da morate malo da prebirate, a nama su ove dve bile dovoljne.

Štaviše, ovo bi bio lep poklon za nekog drugara – igračaka verovatno ima na pretek, a ova knjižica je nešto što može i u osnovnoj školi da se koristi.

I

Prvi ogled i nije bio ogled – htela sam da im pokažem šta je mene fasciniralo kad sam bila mala, pa sam obila kasicu, uzela kovani novac različitih apoena, papir i bojice.

Caku znate – novčić pod papir, pa tamnijom bojicom (ili grafitnom olovkom) šarate po papiru – novčić će se do detalja precrtati. Ja sam ovakve novčiće koristila za igru, kad se ide u „kupovinu“, pošto nama pravi novčići nisu bili dozvoljeni, a pride smo ih poštovali maksimalno – precrtati je lako, ali ajde ti iseci onaj mali papirni novčić k’o svet!

II

Onda smo prešli na vodu. Pravili smo lava lampu – u veliku čašu sipati vode, u vodu dodati boju za kolače, ulja koliko i vode, a zatim sipati sodu bikarbonu – caka je da sipate kašikom sve na jedno mesto, ne da se posipa okolo. Onda dodati malo sirćeta. Sirće prolazi kroz ulje u tragovima i dolazi do sode koja ostaje na gomili zbog ulja kroz koje je prošla. I onda kreće pokret. Gledali smo kako mehurovi idu gore, komadi sode padaju i vraćaju se sa mehurićima koji idu gore … Dodate još i neko svetlo, i eto uživanja.

III

Zatim smo izbacili ulje iz igre. Znači voda s bojom, soda bikarbona i sirće (ako nema vode, reakcija je mnogo jača a meni se nije baš ribala kujna). Pomoću ovoga i crvene prehrambene boje možete pojasniti deci vulkan (ovo nas čeka uskoro, pokazali su interesovanje za planete, pa dobro je početi sa stvaranjem sopstvene).

IV

Sledeće smo probali da rekreiramo „Šetajuće boje“, ali tu nešto ne štima.  Imam dve predpostavke – ili je naša kombinacija boje-papir loša (boje nisu dovoljno koncetrisane, pa pri upijanju papir nije obojen, nego samo natopljen) ili ja nisam savladala kako treba kapilarno penjanje. Verovatno oba, em su boje … domaće, em moje znanje fizike je .. maglovito, da kažem.

Poenta je da se deci pokažu boje i objasni kapilarno penjanje, i kako pomoću ta dva, mešanjem, nastaju druge boje. Ima na youtube par video klipova koji to uspevaju. Meni nije, ali ne zvao se ja Lorimer ako ne pokušam još jednom.

V

Pošto je Pile Poletarac, teorijsko predavanje o orijentaciji smo preneli u praktično: treba vam činijica ili čašica, malo plute, igla i magnet i voda.

Iglu namagnetišete tako što prevučete njome preko magneta, stavite je na malo plute i sve zajedno stavite u činiju s vodom. Naš kompas se okrenuo za četvrtinu kruga (nekad smo imali nesmetan pogled na sunce koje zalazi, tako da znamo koje su strane sveta gde).

VI

Poslednji experiment se sastojao od plastične flaše, kvasca, šećera, vode i balona. Sad, da biste to uradili ispravno, treba vam manja flaša (ne od litre-dve-tri). Sipate kvasac i šećer u flašu, dodate toplu vodu, nabacite balon na grlić i sve zajedno stavite u lonac sa toplom vodom (nivo vode u loncu da ne bude višlji od nivoa u flaši). Kako se gasovi nakupljaju, tako će balon da se naduva. Otud da NE koristite velike flaše, nama je trebala cela noć da bi se balon pristojno naduvao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pogledajte još ideja ovde i ovde. Mi čekamo lepo vreme pa da isprobamo napolju onu explodirajuću penu – ne znam za njih, ali JA jedva lekam!

More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.