Kulinarski Put Oko Sveta

Lenjost.

Čista, domaća, neprskana lenjost. Mogu do sjutra da se izvlačim na decu, kurs, kuću i temperature kao da je neko zaboravio da zatvori vrata pakla, ali u srži – posredi je samo lenjost. Skoro ništa nismo radili celo leto, a i ono što jesmo ili ono o čemu sam pisala na kraju je ostalo u draft folderu. Nekako nemam srca da vam psihu opterećujem time, bar ne još.

E, pa temperature su se unormalile, kurs završavam sutra, kuća je oribana do temelja a deca su deca. Izgovora više nema. Pa da zasučemo rukave!

Kulinarski pasoš je jedna od ideja koja već duže vreme čuči tu negde. Stvarno mislim da ne uzima mnogo vremena, ali smislila sam (a što jednostavno kad može komplikovano) da pripremu i konzumaciju treba da prati i „prigodno“ predavanje iz istorije i geografije, što znači da Pile bar ume da izgovori „geografija“ a da se ne saplete o jezik.

Ideja je da pod a) nauči nešto novo,
                            b) isproba nešto novo,
                            b) raduje se isprobavanju, a ne da se plaši.

Trebalo bi sve „lekcije“ da budu takve, ali nekako ne ispadnu takve uvek. Nažalost, genetika mu je povukla na tu stranu da voli svoju sigurnu zonu, i probaće i isprobaće ako ga gurkaš i blago usmeravaš, umesto da radosno uskoči. Tešim se da je bolje i to nego da neće ni ako ga naglavačke ubaciš u priču, ali ipak se svim srcem nadam da će obojica biti avanturisti. Hoću da im se unuci jednog dana dive zbog života koji su vodili.

Elem (patetika baton off), napravih ja tako pasoš – delim ga OVDE, ako vam ustreba. Štampa na papir, papire zalepite jedne za druge i imate lepu knjižicu.

Tu je mesto za fotku, ime/prezime i omiljenu  hranu. Čisto da ima i napismeno, kad poraste, kako je voleo jogurt do iznemoglosti.

Rusija, Italija, Grčka, Francuska, Turska, Amerika, Japan, Meksiko – ovde sam se namerno zaustavila. Naime, ispod svake zastave nalazi se sedam jela tipičnih za tu zemlju (morala sam neka jela doooobro da izguglam, izgleda da više od jedne zemlje polažu pravo na neku hranu), po jedno za svaki dan. A i ne mora, kako volite. Jela mogu da se nađu po restoranima, ali i da se spreme u kućnoj radinosti, pa zato recimo Čile nije bio na spisku pošto većinu namirnica ne mogu da nabavim (ovde je i avokado egzotična namirnica).

Druga strana papira je predviđena za crtež jela ili opis ili štaveć- slobodno dajte mašti na volju.

U dnu druge strane ima mesto za pečat – kod nas su odštampani na muflonu, da može da se zalepi kao stiker, ali tu će i običan papir i lepak da urade posao. Pečat dobije kad isproba sve sa spiska.

Nama je prva na spisku bila Italija. Pričali smo gde se nalazi, pokazala mu da izgleda kao čizma, pričala mu o slikarima i vajarima – i zauvek ga kupila kad sam spomenula Mikelanđela – „Ne, nije nindža kornjača, ali tvoj nindža je dobio ime po njemu.“ A-ha!! Pun pogodak!

Sad moram da pričam i o ostalim kornjačama, što znači da se na kratko vraćam u školsku klupu, iz srednje škole se ne sećam nijedne informacije o Donatelu.

DSC_9957

Sinoć smo pravili pizzu zajedno, pa dobro, ja sam uglavnom bila sous chef a on je radio. Šta je kvasac, od čega se pravi pizza, šta je origano, kako se zove pizza sa ananasom.. Možda nije vredno kao školsko obrazovanje, ali njemu je trebao 1-na-1 samnom, što je jedan veliki zagrljaj pred spavanje i potvrdio. Ja sam zadovoljna, on je zadovoljan a kao bonus preostalo nam je pizze.

Advertisements

Kako mali Perica zamislja fiestu

Mali Perica svašta zamišlja, ali da li je to baš tako – reći ću vam kad se vratim s puta iz Meksika. Jednog dana. Za sada, fiesta u mojoj glavi izgleda manje-više ovako.

Rešila sam da, od ove godine, sve „žurke“ u mojoj organizaciji (ili bar ako imam većinsku kontrolu – ako ću da se ubijem od posla, onda makar da budem zadovoljna) budu tematske. Tako je lakše. A i to znači da nismo zaglavili sa roštiljem i paprikašem na smenu, nego ćemo makar stomakom otputovati u neku novu zemlju.

Pužev rođendan je bio prava prilika za to! Neobično spremno je prihvatio tu ideju, učestvovao je ravnopravno u svemu, od pripreme do realizacije i na kraju i u slavlju. Kako vidim – pun pogodak!

Par nedelja biran meni je na kraju izgledao ovako:

Aperitiv – Margarite.

Ta nisam mogla da odolim! Prvo, nisam ih nikad pila, drugo – pa čime bolje početi proslavu nego sa napitkom koji nosi tako veselo ime!

Izvukla sam par recepata sa neta – odabrani možete naći ovde. Ipak, u poslednjem momentu je uskočio moj brat (po trenutnoj vokaciji barmen) tako da do kraja ne znam šta je i kako je pravio, ali je bilo doooobro. Svi su bili i više nego zainteresovani da probaju i Tequilu i Margarite, i to više od jednom :)

Predjelo – gvakamole, salsa i tortilja-čips u dva ukusa – paprika i običan, i kuvan mlad kukuruz.

DSC_9823Čips je kupljen, od sve želje da ga napravim sama (generalno, to je tortilja sečena na trouglove pa ispečena, nije neka nauka) shvatila sam da bi to bio prevelik zalogaj, pa smo dilemu rešili sa par kesica kupovnog čipsa. Dobavljač –  Rodić.

Salsa je takođe kupovna, mada jesam izvukla nekoliko lakih recepata. Ipak, vremena nisam uspela da napabirčim, pa sam si ovoliko olakšala.

Gvakamole su home made. Majin odokativni recept je glasio „Paaaa… samelješ u blenderu praziluk, samo beli deo. Izgnječi avokado, recimo tri komada, ja ostavim grudvice. Dodaj i ljušten paradajz, bez semenki, ja njega pustim u blender na pulse. I pešun, ja ne volim korijander. Dodaj i sok od limete. A možeš i sir. I puter. I mleko. Ali ja ne dodajem.“
Pa nisam ni ja. Koliko god da ne volim odokativne recepte, ovo je lako za napraviti pošto ne možete pogrešiti, te se nisam sekirala mnogo. A i već sam ga jela kod Maje, pa sam znala kakav je cilj.

Kuvani kukuruz … Ne znam šta da reknem. Ja ga ne volim. Ozbiljno, nikada i nisam. Ali moja deca ga vole, kao i ostatak familije pa se sprema kod nas.

DSC_9836Moja mama ga kuva u blago posoljenoj vodi.

Mi smo ga kuvali tako što smo u provrelu vodu dodali 2 kašike šećera i 1 kašiku limunovog soka, pa tek onda mlad kukuruz koji se kuvao deset minuta pre nego što smo šporet isključili i ostavili ga u toj vreloj vodi. Bio je taman skuvan! ni previse ni premalo. Čujem da dodaju komadić putera preko, ali nisam htela da eksperimentišem više.

Sve u svemu – pojelo se i kupovno i domaće. Kupovno ljuto, domaće blago a intrigantno – ipak su tu novi ukusi u pitanju. I uspelo je – vidim da će gvakamole redovnije da se pojavljuju kod nas na meniju.

 Glavno jelo: Fajitas i Tacosi.

Prvo – sela sam da vidim šta Dr Google kaže na tu temu. Da vas ne lažem, do pre pet dana meni je sve to bilo tortilja. A onda sam našla ovaj sajt, koji baš lepo objašnjava gde su te finese koje čine razliku.

Fajite (Fahite – žao mi je, ne znam kako se piše ili čita, slobodno me ispravite) nema na fotkama, ali kojom brzinom je nestala nije ni čudo. Recept možete naći ovde, iako smo napravili malu izmenu – Fiesta Taco Seasoning Mix, koji smo koristili i za Tacos, je izuzetno ljuta mešavina, pa kako bismo i ne-ljubiteljima hrane koja prži dušu pružili šansu, piletinu smo začinili solju i biberom (i ništa drugo joj nije ni trebalo!).

Tacos smo već pravili po receptu. Inače nisam ljubitelj ljute hrane, ali ovo nije peklo usne ili usnu duplju (kao što naša hrana zna da radi) nego zadnji deo grla i to u dovoljnoj meri da ne smeta da osetite ostale ukuse. Tu verovatno kumuje i činjenica da smo stavili četvrtinu predviđene smese, hrabro rešivši da ipak ne pratimo recept slepo. Ako je ovo stvarno originalan meksički recept, Meksikanci mogu da jedu lavu i da im ne smeta, ono je nama sa trećinom smese bilo taman, sa punom ne bi ostali živi.

Tortilje. Eh, tortilje. Upustila sam se u pravljenje domaćih tortilji,  i to u kukuruznoj i pšeničnoj varijanti.

Pšenična varijanta je preuzeta odavde (i stvarno su divne!):

:175gr brašna
::1/4 kašičice soli
::: 1 kašičica praška za pecivo
:::: 1/4 masti (iako je u originalu nešto drugo)
::::: oko deci vruće vode, ali se dodaje malo-po-malo
Izađe od 8 do 10 tortilji

Svi suvi sastojci se izmešaju, pa se dodaje mast dok se ne dobije smesa nalik sredini hleba. Kad se sve mrvice usitne, dodaje se malo-po-malo vode. Ostaviti testo (pokriveno) 10-15 minuta da odmori. Podeliti ga na 8-10 komada i svaki razviti baš tanko, dodajući brašna da se ne lepi. Otresti brašno i peći na baš zagrejanom tučanom tiganju po minut-dva sa svake strane. Ispečene držati pokrivene, da bi ostale mekane.

DSC_9842

Recept za kukuruzne tortilje možete preuzeti ovde. Ja sam ih, dodatno, savijala preko rešetke za rernu da bih napravila „džepove“ za takose. Od svega, Pile je preferirao kukuruzne tortilje i fahite, sa svežim sirom i zelenom salatom kao dodacima. Balavac je preferirao šta god da smo spustili pred njega (stvarno sam zahvalna što nisu probirljivi).

Od dodataka smo poslužili zelenu salatu, crveni pasulj, Picco de Galo salsu, neobični ukiseljeni crveni luk (koji je za malo pobrao stojeće ovacije), gaudu i svežu papriku na trake, sečen paradajz i  sir lokalnog proizvođača za koji smo mislili da će svojom svežinom i kiselošću savršeno da dopuni (i neutrališe) meksičku hranu. Ispalo je da smo bili potpuno u pravu.

Za desert sam pravila sladoled tortu, po slavljenikovoj želji.

Iskreno, pravim je jednom godišnje, samo na njegov rođendan pošto zahteva malo vremena, iako ne i nešto truda.

Churos nisam stigla da napravim, i jako žalim zbog toga. Htela sam ceo doživljaj da zaokružim sa pravim meksičkim desertom, ali snage nije preteklo. Naime, u svim filmovima i emisijama, proširene porodice zajedno prave ovakve večere – nije idila nego potreba! Ništa ovo nije teško za praviti, naprotiv vrlo je lako, ali ima hiljadu sitnih delova koji čine jedno jelo i za svako ako odvojiš po pet minuta – prođe dan. Ovako, kad vas ima više, za sat ste sve obavili i možete zajedno i da uživate. Ovo ne znači da ću odustati, deluje mi ukusno, pa sam već smislila gde ću da ga „umetnem“.

I za kraj, ali neizostavno – dekoracija.

Obrve i odeća u pokušaju stila Fride Kalo i meksičke zastavice, koje se extra brzo prave (a pužu i meni prelazi u naviku da se veče pre opuštamo praveći dekokoraciju), i ugođaj je potpun. Iskoristili smo lampione od bakine zabave (i dodali još po koji nov, ne mogu da im odolim).

Puno recepata možete naći i ovde. Treba samo da zapamtite par pravila i sa ostatkom naprosto da poludite – hrana se kombinuje prema ukusu onog ko konzumira, tako da svi mogu da odu kući potpuno ubeđeni da su jeli hranu koju nije jeo onaj ko je sedeo pored.

Slavljenik je zadovoljan. Ako je on – i ja sam. Do sledeće žurke (neko puni 4 godine. 4!!!!) imam tri ipo meseca, taman da se sastavimo sa svim planovima. Dotle, ovu meksičku večeru ću uvrstiti u Avanturistički Pasoš, koji se već dugo gnjezdi kao ideja u mojoj glavi.