Tarovanje – leto u Srbiji

Odluka je pala – ove godine ništa od morskih radosti. Komšije Grci su podigli cene toliko da nam ni septembar nije povoljan, a i septembar sam otpada kad već Pile kreće u školu.

I tako krećemo u potragu za smeštajem. Bronhitis je prevagnuo u korist Tare i Zlatibora, pa je sve išlo u tom pravcu, a u to ime Booking i ostali sajtovi su prešpartani uzduž i popreko.

Da skratim, iako smo bukirali kuću još u martu, gazdarica je odlučila da podigne cene i da nam napravi problem deset dana pred polazak. Povuci-potegni, ljutit mail i još dve otkazane rezervacije sa Booking-a su dovoljan razlog da batalim celu šaradu i sama nađem smeštaj – predivnu brvnaru dovoljnu da se sasvim komotno smesti tri odrasle osobe i troje dece, sa sjajnom poluzatvorenom terasom i pogledom na Zaovljansko jezero.

Jednom rečju – bingo!

Kućica nameštena i opremljena po mom ukusu (ma ima baš sve što može da vam zatreba), komotni smo bili od prvog do poslednjeg dana a bonus su bile komšije – izuzetno tolerantni na naše troje + troje iz susednih objekata, tako da su se deca prelepo zabavljala za svoj groš, bez da smo mi uletali i sokolarili nad njima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pride – dvorište je ogromno, pa su od trčkanja brzo i zaspivali uveče.

Manji minus je nedostatak prodavnice – uvek nešto fali, pa smo par puta morali ići za Mitrovac, gde je jedina prodavnica, pošta i lekar. Nažalost, sve nam je trebalo – ja nisam ponela Rudićeve kapi koje su nam prepisane da dajemo po slobodnoj proceni (odnosno kad sa onim zelenišem iz nosa mogu da lepim tapete) i koje su se, naravno, pojavile treći dan i ama baš uvek vode do upale ušiju. Divne komšije iz Beograda su nam priskočile u pomoć – zvali su tetku koja je zvala vlasnika gift shopa iz Mitrovca koji je kupio kapi u apoteci u Bajinoj Bašti – koju sam prvo morala da pronađem da nam kapi napravi – i da ih donese do Mitrovca pa mi da dodjemo po njih…

Shvatate komplikaciju. Na kraju je uskočio trener džudista na pripremama koji je načuo naš razgovor sa vlasnikom gift shopa, a svakako je išao do B. Bašte i ponudio se da nam ih donese isti dan.

Divni ljudi. Stvarno, ni dan danas ne mogu da iskažem koliko sam im zahvalna, svima odreda. Niko nije morao, svi su se pružili maksimalno i od mene imaju večno poštovanje.

Prva šetnja

Jedan od komšija

Lako je učiti o insektima kad ima ko da ti pozira

Pozer br 2

Strumf

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Zaovljansko jezero

Jutarnji pogled

Orijentacija 3na1

Pokušali smo kupanjac u jezeru – nema uređene plaže, ali ima jedan deo koji je nasut kamenom, pa je .. pristojan. Međutim, voda je ledena, niko se nije dugo zadržao. Umesto plivanja, rešili smo da pešačimo, i prijatno smo iznenađeni. Listopadna vs zimzelena šuma – nepojmljivo. Volim Frušku, tu mi je i tu sam na svome, ali ovo je nekako … čistije. Lepše. Lakše. Nema one lepljive vlage koje ima kod nas, niti vazduha koji kao da je neko disao pre vas. Kupili smo mapu u Mitrovcu, pokušali da je pratimo i predivno se zagubili na par kilometara od kuće. Bez problema se i pronašli – izašli sa staze E7 tik ispod našeg privremenog doma.

Posetili smo i Sovinu šumsku učionicu, učili o biljnom i životinjskom svetu Tare i stalno, stalno, stalno punili pluća kiseonikom!

Poslednju šetnju smo počeli od Vilinih korita, pa uz potoke koji će kasnije činiti Beli Rzav. Kako smo sve više odmicali, i staza je postala neprohodnija – palo drveće je pravilo velike prepreke. Iako su deca bila ama potpuno oduševljena, nas dvoje smo mislili da ćemo se izmoriti od stalnog prebacivanja dece preko potoka, te da nećemo imati snage za povratak po mraku ako staza postane još više neprohodna uzvodno (ni kamenjari nisu ulivali poverenje, ne znam koje zmije obitavaju tamo i baš nemam želju da ih upoznam).
Onda smo rešili da se vratimo. Jedva da smo prešli 3 km, a prošlo je dva sata, i nasuprot svemu svi smo bili ama baš sjajno opušteni. Deca su izjavila da ih na ovakvu avanturu možemo uvek voditi – i verujte da hoćemo!

Pocetak staze

Preskakanje prepreke

jaaaaaoooo – leeeptiiirrr….

Nazalost, do vidikovca Banijska stena nismo stigli. Komsije su nam javile da su gužve neopisive i da će nam guranje i čekanje po redovima samo zatrovati Taru, pa nismo ni otišli – to ćemo morati ostaviti za drugi put.

Oprostili smo se od Zaovina na nama nesvojstven način – kolima smo krenuli na suprotnu stranu, oko Mandića do Mitrovca, pa smo videli i drugu stranu jezera. Videli smo izbliza branu kojom je jezero ukroćeno i bilo nam je žao što idemo. Iako deca vole svoju kuću, ovde smo se osećali kao svoj na svome.

Put nazad nam je bio teži nego kad smo dolazili. Krivine i uzbrdo-nizbrdo nije nešto što ljudi iz ravnice vole, pa smo češće stajali, luftirali se i – naravno, obavili jedno brzinsko tuširanje na sred magistralnog puta – Balavac nije stigao da kaže da mu je hrana krenula na put kuda je i ušla. Sve je postalo mnogo bolje kad smo se dokopali relativno ravnog, pa sam se usudila da nateram puža da skrene ka Brankovini, gde se nalazi humka Desanke Maksimovic.

Tu vam ne mogu ništa reći, Puž kad neće da sarađuje onda sabotira, pa smo samo potrošili vreme i gorivo i ni iz kola nismo izašli.

Ako, sledeće putovanje ima da obeležim svaku prćiju da posedim pod kruškom, pa će valjda malo više da učestvuje i on, ako ne želi da provodi sate tražeći te kruške.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, nisam zažalila ni minut! Novi smo u putovanjima, tako da imamo još mnogo da naučimo – ali pametni smo, ne ponavljamo dva puta greške.

Ako tražite predlog za odmor i kiseonik, Tara je odličan izbor, ma priroda je uvek odličan izbor! Znam da deca ovaj odmor pamte i pričaju o njemu, to nam je sasvim dovoljno.

 

Svetski putnici – naš Japan

12-13. avgusta održani su dani japanske kulture u Domu vojske. Nekako, potrefilo se da se tih dana obeležavaju i dani Brazila, tako da smo skakutali iz jedne zemlje u drugu te nijedna nije ostavila neki jak utisak (iako navijam za Brazil, ne bih znala odakle da počnem u nabrajanju šta se tu sve meni dopada).

U susret Japanu, ne znajući šta će nas tamo dočekati, par dana ranije smo rešili da malo protresemo ono što znamo – i počeli s najočiglednijim: zastava. Uključili smo atlas u priču, crtali zastavu, objašnjavali šta predstavlja, pa prešli na simbole i simboliku – cvet trešnje, pagode, zemljotrese i vulkane: da li ste znali da Japan ima najveći broj aktivnih vulkana?

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac nam se pridružio, iako je ovo izvan njegove lige. On samo voli da bude uključen. Njemu smo spremili drugu igricu, ali kao i sve gde ne učestvuje i njegov Bata, nije mu dugo držalo pažnju.

A onda smo posetili i Dom vojske. Dočekala nas je gejša na vratima (Balavac je počeo da se stidi pred mladim ženama) pa iako sam pokušala da ih zadržim kod nje, skoro da su utrčali unutra, gde je u toku bila prezentacija Ninjitsu – nažalost, nije uključivala i filmsku odeću nindža ratnika, pa su klinci brzo izgubili interesovanje. Tome je doprinela i užasno zagušljiva prostorija, sa toliko lošim rasporedom sedenja da su samo prva dva reda posmatrača uspela nešto da vide. Oni niži od 100 cm nisu imali sreće.
Pogledali smo izložbu radova, mislim da je tema bila Naruto ali me nemojte držati za reč. Bilo je nešto nakita, ali i raznoraznih origami figurica – Balavac je rešio da mi napravi buket od ponuđenog cveća a i da se poigra sa žabicama, pa kako je zagušljivost krenula da nam svima diže pritisak, rešili smo da odustanemo od dalje šetnje Japanom.

Srećom, skoro iza ćoška nas je dočekala brazilska povorka šarenila i muzike. Ne moram da vam naglasim koliko je Balavac bio očaran tetama u sjajnim kostimima sa više perja nego što je ikad video – čak mu nije smetala ni muzika, a on se uvek buni da je glasno.

Fotografija preuzeta sa vojvodinaonline.com

Onaj krajnji, skriveni motiv je bio da se Piletu priblizi kapuera – mislim da bi voleo i da bi bio dobar u tome, ali njega je teško pokrenuti na nešto. Međutim, kad se jednom pokrene, posle sve ide lako. A kapueristi su stvarno bili sjajni! Od onih najmlađih do najstarijih, dali su sve od sebe i pritom vidno uživali u tome! Pa kako da ne poželim svom detetu tako nešto, aktivnost u koju će biti zaljubljen kao oni što su!

Žao mi je što nisam ubacila i kulinarski pasoš u sve ovo, ali to bi stvarno bio prevelik zalogaj (praštajte igru reči). Japanska kuhinja mi je potpuno nepoznata, i priznajem – ne privlači me, a da ne pominjem dostupnost namirnica. Možda jednog dana, za sada čemo preživetii ovako.

Za domaći zadatak za ubuduće ostavili smo origami, negde u kolekciji svega-und-svačega imam uputstva za jednostavne figurice koje njihovi prstići mogu da izvedu. Pošto planiram da radim i na rasponu njegove pažnje, probaću i sa ovim kao pomoćnim sredstvom.

 

Kulinarski Put Oko Sveta

Lenjost.

Čista, domaća, neprskana lenjost. Mogu do sjutra da se izvlačim na decu, kurs, kuću i temperature kao da je neko zaboravio da zatvori vrata pakla, ali u srži – posredi je samo lenjost. Skoro ništa nismo radili celo leto, a i ono što jesmo ili ono o čemu sam pisala na kraju je ostalo u draft folderu. Nekako nemam srca da vam psihu opterećujem time, bar ne još.

E, pa temperature su se unormalile, kurs završavam sutra, kuća je oribana do temelja a deca su deca. Izgovora više nema. Pa da zasučemo rukave!

Kulinarski pasoš je jedna od ideja koja već duže vreme čuči tu negde. Stvarno mislim da ne uzima mnogo vremena, ali smislila sam (a što jednostavno kad može komplikovano) da pripremu i konzumaciju treba da prati i „prigodno“ predavanje iz istorije i geografije, što znači da Pile bar ume da izgovori „geografija“ a da se ne saplete o jezik.

Ideja je da pod a) nauči nešto novo,
                            b) isproba nešto novo,
                            b) raduje se isprobavanju, a ne da se plaši.

Trebalo bi sve „lekcije“ da budu takve, ali nekako ne ispadnu takve uvek. Nažalost, genetika mu je povukla na tu stranu da voli svoju sigurnu zonu, i probaće i isprobaće ako ga gurkaš i blago usmeravaš, umesto da radosno uskoči. Tešim se da je bolje i to nego da neće ni ako ga naglavačke ubaciš u priču, ali ipak se svim srcem nadam da će obojica biti avanturisti. Hoću da im se unuci jednog dana dive zbog života koji su vodili.

Elem (patetika baton off), napravih ja tako pasoš – delim ga OVDE, ako vam ustreba. Štampa na papir, papire zalepite jedne za druge i imate lepu knjižicu.

Tu je mesto za fotku, ime/prezime i omiljenu  hranu. Čisto da ima i napismeno, kad poraste, kako je voleo jogurt do iznemoglosti.

Rusija, Italija, Grčka, Francuska, Turska, Amerika, Japan, Meksiko – ovde sam se namerno zaustavila. Naime, ispod svake zastave nalazi se sedam jela tipičnih za tu zemlju (morala sam neka jela doooobro da izguglam, izgleda da više od jedne zemlje polažu pravo na neku hranu), po jedno za svaki dan. A i ne mora, kako volite. Jela mogu da se nađu po restoranima, ali i da se spreme u kućnoj radinosti, pa zato recimo Čile nije bio na spisku pošto većinu namirnica ne mogu da nabavim (ovde je i avokado egzotična namirnica).

Druga strana papira je predviđena za crtež jela ili opis ili štaveć- slobodno dajte mašti na volju.

U dnu druge strane ima mesto za pečat – kod nas su odštampani na muflonu, da može da se zalepi kao stiker, ali tu će i običan papir i lepak da urade posao. Pečat dobije kad isproba sve sa spiska.

Nama je prva na spisku bila Italija. Pričali smo gde se nalazi, pokazala mu da izgleda kao čizma, pričala mu o slikarima i vajarima – i zauvek ga kupila kad sam spomenula Mikelanđela – „Ne, nije nindža kornjača, ali tvoj nindža je dobio ime po njemu.“ A-ha!! Pun pogodak!

Sad moram da pričam i o ostalim kornjačama, što znači da se na kratko vraćam u školsku klupu, iz srednje škole se ne sećam nijedne informacije o Donatelu.

Sinoć smo pravili pizzu zajedno, pa dobro, ja sam uglavnom bila sous chef a on je radio. Šta je kvasac, od čega se pravi pizza, šta je origano, kako se zove pizza sa ananasom.. Možda nije vredno kao školsko obrazovanje, ali njemu je trebao 1-na-1 samnom, što je jedan veliki zagrljaj pred spavanje i potvrdio. Ja sam zadovoljna, on je zadovoljan a kao bonus preostalo nam je pizze.

Kako mali Perica zamislja fiestu

Mali Perica svašta zamišlja, ali da li je to baš tako – reći ću vam kad se vratim s puta iz Meksika. Jednog dana. Za sada, fiesta u mojoj glavi izgleda manje-više ovako.

Rešila sam da, od ove godine, sve „žurke“ u mojoj organizaciji (ili bar ako imam većinsku kontrolu – ako ću da se ubijem od posla, onda makar da budem zadovoljna) budu tematske. Tako je lakše. A i to znači da nismo zaglavili sa roštiljem i paprikašem na smenu, nego ćemo makar stomakom otputovati u neku novu zemlju.

Pužev rođendan je bio prava prilika za to! Neobično spremno je prihvatio tu ideju, učestvovao je ravnopravno u svemu, od pripreme do realizacije i na kraju i u slavlju. Kako vidim – pun pogodak!

Par nedelja biran meni je na kraju izgledao ovako:

Aperitiv – Margarite.

Ta nisam mogla da odolim! Prvo, nisam ih nikad pila, drugo – pa čime bolje početi proslavu nego sa napitkom koji nosi tako veselo ime!

Izvukla sam par recepata sa neta – odabrani možete naći ovde. Ipak, u poslednjem momentu je uskočio moj brat (po trenutnoj vokaciji barmen) tako da do kraja ne znam šta je i kako je pravio, ali je bilo doooobro. Svi su bili i više nego zainteresovani da probaju i Tequilu i Margarite, i to više od jednom :)

Predjelo – gvakamole, salsa i tortilja-čips u dva ukusa – paprika i običan, i kuvan mlad kukuruz.

Čips je kupljen, od sve želje da ga napravim sama (generalno, to je tortilja sečena na trouglove pa ispečena, nije neka nauka) shvatila sam da bi to bio prevelik zalogaj, pa smo dilemu rešili sa par kesica kupovnog čipsa. Dobavljač –  Rodić.

Salsa je takođe kupovna, mada jesam izvukla nekoliko lakih recepata. Ipak, vremena nisam uspela da napabirčim, pa sam si ovoliko olakšala.

Gvakamole su home made. Majin odokativni recept je glasio „Paaaa… samelješ u blenderu praziluk, samo beli deo. Izgnječi avokado, recimo tri komada, ja ostavim grudvice. Dodaj i ljušten paradajz, bez semenki, ja njega pustim u blender na pulse. I pešun, ja ne volim korijander. Dodaj i sok od limete. A možeš i sir. I puter. I mleko. Ali ja ne dodajem.“
Pa nisam ni ja. Koliko god da ne volim odokativne recepte, ovo je lako za napraviti pošto ne možete pogrešiti, te se nisam sekirala mnogo. A i već sam ga jela kod Maje, pa sam znala kakav je cilj.

Kuvani kukuruz … Ne znam šta da reknem. Ja ga ne volim. Ozbiljno, nikada i nisam. Ali moja deca ga vole, kao i ostatak familije pa se sprema kod nas.

Moja mama ga kuva u blago posoljenoj vodi.

Mi smo ga kuvali tako što smo u provrelu vodu dodali 2 kašike šećera i 1 kašiku limunovog soka, pa tek onda mlad kukuruz koji se kuvao deset minuta pre nego što smo šporet isključili i ostavili ga u toj vreloj vodi. Bio je taman skuvan! ni previse ni premalo. Čujem da dodaju komadić putera preko, ali nisam htela da eksperimentišem više.

Sve u svemu – pojelo se i kupovno i domaće. Kupovno ljuto, domaće blago a intrigantno – ipak su tu novi ukusi u pitanju. I uspelo je – vidim da će gvakamole redovnije da se pojavljuju kod nas na meniju.

 Glavno jelo: Fajitas i Tacosi.

Prvo – sela sam da vidim šta Dr Google kaže na tu temu. Da vas ne lažem, do pre pet dana meni je sve to bilo tortilja. A onda sam našla ovaj sajt, koji baš lepo objašnjava gde su te finese koje čine razliku.

Fajite (Fahite – žao mi je, ne znam kako se piše ili čita, slobodno me ispravite) nema na fotkama, ali kojom brzinom je nestala nije ni čudo. Recept možete naći ovde, iako smo napravili malu izmenu – Fiesta Taco Seasoning Mix, koji smo koristili i za Tacos, je izuzetno ljuta mešavina, pa kako bismo i ne-ljubiteljima hrane koja prži dušu pružili šansu, piletinu smo začinili solju i biberom (i ništa drugo joj nije ni trebalo!).

Tacos smo već pravili po receptu. Inače nisam ljubitelj ljute hrane, ali ovo nije peklo usne ili usnu duplju (kao što naša hrana zna da radi) nego zadnji deo grla i to u dovoljnoj meri da ne smeta da osetite ostale ukuse. Tu verovatno kumuje i činjenica da smo stavili četvrtinu predviđene smese, hrabro rešivši da ipak ne pratimo recept slepo. Ako je ovo stvarno originalan meksički recept, Meksikanci mogu da jedu lavu i da im ne smeta, ono je nama sa trećinom smese bilo taman, sa punom ne bi ostali živi.

Tortilje. Eh, tortilje. Upustila sam se u pravljenje domaćih tortilji,  i to u kukuruznoj i pšeničnoj varijanti.

Pšenična varijanta je preuzeta odavde (i stvarno su divne!):

:175gr brašna
::1/4 kašičice soli
::: 1 kašičica praška za pecivo
:::: 1/4 masti (iako je u originalu nešto drugo)
::::: oko deci vruće vode, ali se dodaje malo-po-malo
Izađe od 8 do 10 tortilji

Svi suvi sastojci se izmešaju, pa se dodaje mast dok se ne dobije smesa nalik sredini hleba. Kad se sve mrvice usitne, dodaje se malo-po-malo vode. Ostaviti testo (pokriveno) 10-15 minuta da odmori. Podeliti ga na 8-10 komada i svaki razviti baš tanko, dodajući brašna da se ne lepi. Otresti brašno i peći na baš zagrejanom tučanom tiganju po minut-dva sa svake strane. Ispečene držati pokrivene, da bi ostale mekane.

Recept za kukuruzne tortilje možete preuzeti ovde. Ja sam ih, dodatno, savijala preko rešetke za rernu da bih napravila „džepove“ za takose. Od svega, Pile je preferirao kukuruzne tortilje i fahite, sa svežim sirom i zelenom salatom kao dodacima. Balavac je preferirao šta god da smo spustili pred njega (stvarno sam zahvalna što nisu probirljivi).

Od dodataka smo poslužili zelenu salatu, crveni pasulj, Picco de Galo salsu, neobični ukiseljeni crveni luk (koji je za malo pobrao stojeće ovacije), gaudu i svežu papriku na trake, sečen paradajz i  sir lokalnog proizvođača za koji smo mislili da će svojom svežinom i kiselošću savršeno da dopuni (i neutrališe) meksičku hranu. Ispalo je da smo bili potpuno u pravu.

Za desert sam pravila sladoled tortu, po slavljenikovoj želji.

Iskreno, pravim je jednom godišnje, samo na njegov rođendan pošto zahteva malo vremena, iako ne i nešto truda.

Churos nisam stigla da napravim, i jako žalim zbog toga. Htela sam ceo doživljaj da zaokružim sa pravim meksičkim desertom, ali snage nije preteklo. Naime, u svim filmovima i emisijama, proširene porodice zajedno prave ovakve večere – nije idila nego potreba! Ništa ovo nije teško za praviti, naprotiv vrlo je lako, ali ima hiljadu sitnih delova koji čine jedno jelo i za svako ako odvojiš po pet minuta – prođe dan. Ovako, kad vas ima više, za sat ste sve obavili i možete zajedno i da uživate. Ovo ne znači da ću odustati, deluje mi ukusno, pa sam već smislila gde ću da ga „umetnem“.

I za kraj, ali neizostavno – dekoracija.

Obrve i odeća u pokušaju stila Fride Kalo i meksičke zastavice, koje se extra brzo prave (a pužu i meni prelazi u naviku da se veče pre opuštamo praveći dekokoraciju), i ugođaj je potpun. Iskoristili smo lampione od bakine zabave (i dodali još po koji nov, ne mogu da im odolim).

Puno recepata možete naći i ovde. Treba samo da zapamtite par pravila i sa ostatkom naprosto da poludite – hrana se kombinuje prema ukusu onog ko konzumira, tako da svi mogu da odu kući potpuno ubeđeni da su jeli hranu koju nije jeo onaj ko je sedeo pored.

Slavljenik je zadovoljan. Ako je on – i ja sam. Do sledeće žurke (neko puni 4 godine. 4!!!!) imam tri ipo meseca, taman da se sastavimo sa svim planovima. Dotle, ovu meksičku večeru ću uvrstiti u Avanturistički Pasoš, koji se već dugo gnjezdi kao ideja u mojoj glavi.