Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

Advertisements

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Heroji oko nas – sigurnost i zdravlje

Tačnije, Community Helpers smo počeli da ispitujemo. Nisam našla adekvatan prevod za ovo, pošto u tu grupu spadaju i policija i vatrogasci i hitna pomoć, ali i veterinari, djubretari i učitelji. Pošto je sve to šaroliko i obimno, krenuli smo od trenutnog predmeta interesovanja: Policije.

Odavno već zna ime i prezime, kako svoje tako i ostalih članova porodice. Objasnili smo šta policija radi, i oduševljen je što imaju „moć“ da hapse i zatvaraju, ali nema i strah od njih – na ovo smo posebno obratili pažnju. Naime, tu i tamo ga podsetimo da, ako se ikad izgubi, treba da nađe policajca ili policajku (e to je već bio mali šok, ima i policajki!) i da im kaže ko je i gde živi i da se izgubio.

Naravno, pametan kako jeste, on je meni održao lekciju :“Da, kad ne budem mogao da vas nađem, ja ću da kažem čika-policajcu da si me izgubila i da te nađe i kazni“.

Breh… Kako brzo sve postavi na svoje mesto.

DSC_1173

Dobio je policijski set (pendrek, značku, pištolj, toki-voki) i post-it papiriće i olovku, da može da piše kazne. Prvu je „popio“ nepravilno parkiran vatrogasni kamion, a drugu Balavac zato što je jednog „konja“ ostavio na sred puta a drugog jahao sredinom džade. Posle su i vrata dobila kaznu, nisu bila do kraja otvorena pa se udario, i jednu je umalo mačka zaradila, al’ je pobegla na vreme.

Odavde sam preuzela radne listove koje Pile počinje da obožava – ne konkretno ove, nego bilo koje. Sve češće govori kako ima domaći zadatak i mora da se spremi u školu, te nosi svoj rokovnik sa sobom i stalno nešto zapisuje.
Elem, radni listovi … Zabavni su. Pomozi vatrogascu da stigne do vatrogasne stanice, šta treba policajac da nosi i slično. Bojenje, trejsovanje, seckanje i lepljenje i na poslednjoj stranici se nalazi diploma koju možete odštampati i samo dopisati ime.

Online ima mnogo ovakvih stvari koje možete odštampati i ubaciti u improvizovanu radnu svesku, kao dopuna. I uvek je zanimljivo i novo.

Ako želite nešto s manje truda, u „Univerzalu“ sam našla radnu svesku s temom policije – može da se lepe stikeri, boji, prikazuje policijske automobile. Onako, fina knjižica.

Doktorsku temu smo prešli odavno, i mnogo puta do sad. Kako su na smenu bolesni, pa se ponekad u međuvremenu ubaštramo Puž i ja, Pile ima gomilu pacijenta da leči. Doktorske setove imate svuda za kupiti, iako su ranije bili sadržajniji nego što su sada. Najbolje je uzeti koferčić, pa birati šta ćete unutra da stavite. U naš smo ubacili, pored standardnog stetoskopa, toplomera, makaza, onog čuda za uši i šprica, bočicu s lekovima (bez lekova, razmišljala sam o bombonicama al’ ajd da se ne igram sa tim), bočicu sirupa i kašičic, kao i hanzaplast koji nije dugo trajao. „Bajkolino“ ima izvrsnu ponudu doktorskih setova, sa rasponom cena od 150 do 1500 dinara, taman za svačiji džep.

Sve ovo, uz pojašnjenje da doktori su tu da ti pomognu da ti bude bolje + on takav kakav jeste = mi nemamo problema sa posetama doktorima, a i doktori se fino zabave pošto on i zapitkuje i lepo sarađuje.

Ostali su nam vatrogasci na meniju, iako je  za rođendan dobio šlem, sekiru, dvogled i zaplenio je i jednu pištaljku. Moram ga voditi u Vatogasnu stanicu, da vidi, proba, popriča sa njima. Za sada su nam se susreti s vatrogascima svodili na praćenje kamiona pogledom dok juri po gradu, ali stvarno nikako da se dogovorimo i sredimo, pa da đuture s komšinicom odemo i posetimo i njih – kažu da su vrlo ljubazni i rado prave show&tell za decu.

 

 

Judi, Zviri i Beštimje

Beštimje

Imali smo turbulentna dva meseca, počevši od samog kraja novembra. Dobila sam posao, pa dva dana kasnije još jedan – ja, koja nisam radila (za platu) svakodnevno skoro dve godine sad sam morala svaki budan trenutak da organizujem i preokrenem u službi dva posla i preživljavanja. Prvi nije neki, sama kod sebe gušim bljesak ljutnje što radim posao za koji ne treba ni osnovna škola – a i tako je plaćen – ali ćuti! Posao je!! Imaš još jedan, neko nema ni jedan, valjda će od toga biti nešto! Hajde, možeš ti to, bodrim se, radila si i ranije, pa moći ćeš i sad.
Samo sam – prikladno – zaboravila da mi nije više 22 godine.

I tako smo počeli novu eru – mama nije kod kuće. Puž se izdužio još malo i pokrpio gde se moglo, tetka, bake i deda su uskočili gde su se šavovi rasparali i evo nas, giljamo. Jeste, vidimo se u raskoraku smena i uveče pred drugi posao koji se radi noću i traži maksimalnu koncetraciju, ali neka, on ustaje i uspavljuje a ja posao ostavljam samo kad mi se redovi na monitoru spoje do neprepoznatljivosti, ali cilj je jasno vidljiv: izolacija na kući, cipelice, školica sporta, i zlatna zvezda na jelci koju sanjamo – more. Grčevito, do vrha – da vide i to. Da budu, da probaju, da ne žale.

Moj veliki strah, da će da žale za nečim.

Dva meseca kasnije, na poslu No. 1 pljušte otkazi. Prete da nismo potrebni – stiže od ljudi koji ne znaju i neće da znaju šta se radi. Da paničim – ne mogu. Nije mi prvi otkaz i sve da ga zaista dobijem, znam da od panike nema vajde, ali ne mogu da ne napravim mentalnu zabelešku kako više nisam ni iznenađena kako u ovoj državi sve naopako ide. Riba se čisti od repa – omiljena izreka kad krenu da mlate po onima koji nemaju čime da se brane. I tako otpuštaju čistačice, majstore, vozače – one koji čine da ostali mogu nesmetano da funkcionišu i rade „bitne“ i „važne“ poslove.

Sa drugog posla stiže plata – trećinu manja nego što bi trebala. Hm.. Na jedan tas stavljam tu siću koja mi je isplaćena a na drugu sve one sate koje NISAM provela s decom pošto treba raditi i preko dana, ne samo noću. Vaga preteže, nije vredno uskraćenog sna i malih ciljeva koje moja deca prelaze a ja nisam prisutna. Nisam rada da posao izgubim, ali nisam rada ni da sahranim dostojanstvo. Ne gine nam razgovor u 4 oka, šefu i meni, pa kom obojci, kom opanci!

Onda je od suda stiglo pisamce – izgubili ste. Jeste, bivši poslodavac vam nije isplaćivao plate, doprinose, porodiljsko – ali izgubili ste. Jeste, nije ispunio obaveze, dužni ste mu 3 plate na ime sudskih troškova. Jeste, u pravu ste, ali izgubili ste.

Sad, s ovog malog odstojanja od tih dana, mogu da pomislim da sam samo razum i pamet izgubila kad trpim da me šamara ko stigne – degradiraju mi znanje i obrazovanje, vrednost i veru. Ja, na koju se puno „Svi za jednog-jedan za sve“ otrlo, podnela sam neopozivu ostavku na čast, veru i poštenje u ljude i domovinu, te defetistički (i teatralno, ali ne manje u pravu) poručujem – bežite. Bežite odavde gde i kako stignete. Ovo više nije brod koji tone, ovaj brod je davno potonuo.

Zviri

Rešili smo da iznenadimo tatu, pokupićemo ga na poslu. Pile vozi bicikleto, Balavac se baškari u kolicima još ovu zimu, pa smo se spakovali na put. Obojica znaju gde idemo, pa su raspoloženi – gle! list, gle! auto, gle! pas i sa njim vlasnici koji više mene merkaju da li ću napraviti scenu nego što gledaju šta pas radi – valjda sve češće dobijaju po nosu od majki pa su postali nervoznji od mačke u džaku. Pile zna, ali Balavac ne, pa ga hvatam za ruke i pričam: pruži rukice prvo, da te njušne, da te upozna, nemoj odmah da ga grliš – tu se i vlasnici opuštaju. Pas drage volje pušta Balavca da ga grli, iako to više liči na izležavanje na Labradoru nego na grljenje, ali pas ga pušta i Balavac na momenat premišlja da li da ode s ljudima i lepim kucom ili da pođe s nama. Znam to kod njega i koliko volim što je otvoren, sve češće se plašim da će to neko iskoristiti. Ipak, lepo se rastajemo i nastavljamo ka tatinom poslu.

Iza ćoška kreću dva psa za nama, laju i to sve nervoznije – već sam ih videla, tri dana ranije, tačnije momka koji se branio od njih koristeći svoj glas kao jedinu odbranu, a zatim i kao moju glasnu pratnju, dok sam išla biciklom na posao. Znam da većina pasa ne voli točkove u pokretu pa se nisam nešto uzbudila, tako sam ih i gurnula u zapećak pameti dok se nisu pojavili opet.
Pile kreće da paniči, ali – baš sam ponosna na njega – doslovce i bez rasprave sluša šta mu govorim, da se ne osvrće i da nastavi da vozi kao da ih nema iako i dalje laju nama za petama. Mrak je, u zabačenom smo delu i znam da nema ko da nam pritekne u pomoć. Posle deset metara čujem da neko zviždi ali nema šanse da se okrenem – staćemo ispred glavnog ulaza, tu skoro uvek ima ljudi! Psi odlaze a za njima odmah stiže obezbeđenje koje savetuje da ne idemo kuda smo namerili, ima još pasa i napadaju ljude. Da, zvali su Zoohigijenu ali ništa nije urađeno – i odlaze i ostavljaju nas.  Zovem Puža da dođe po nas – i kako sam odložila telefon vidim crnu figuru kako stoji i zuri u nas, pas koji nam je lajao na đonove.

Metar od kolica.

Drugi je pored njega, ali maše repom, valjda bi se igrao. Nekako ga otpisujem kao direktnu pretnju i pažnja je na onom drugom, koji i dalje zuri u mene. Balavac iskače iz sedišta, da ga pomazi kao i sve pse a ja ga obrćem sebi u naručje dok jednim prstom skidam prelagan ranac s kolica – nije neko oružje, ali drugo nemam i njih dvojicu ću zubima da branim ako treba.

Pola metra od kolica.

„Pile, polako siđi s bicikla i ostavi ga, daćeš mi ruku i idemo prema trafikama“ – moj mali heroj je uradio sve kako i kada je trebao, bez rasprava kojima je inače sklon. Sve smo ostavili, kolica i biciklo, i pošli prema grupici ljudi koja nas je svo vreme posmatrala, bez da ponudi pomoć ili priskoči – ja sama s dvoje dece i dva psa. Merkam s leve strane kamene saksije praveći plan, mogu tu da ih podignem, ako ih već neko od ljudi ne podigne, nadajući se da makar psi neće napasti s leđa – guram Pile iza sebe dok se okrećem, taman na vreme da vidim Puža kako dolazi i pse kako odlaze.

Noge su se strpele da pređu u pihtijasto stanje dok nismo došli na sigurno. Niko se nije ponudio da pomogne. Niko. Ljudi oko nas, obezbeđenje .. Pogledali su i odlučili da se ne mešaju. Svako od njih je doneo odluku, dvoje dece nije vredno da se neko za njih zauzme.

Judi

Balavac je bolestan. Nema temperaturu i veseo je, ali pošto zvuči kao da brboće vodu u plućima znamo da jeste – ispraksali smo se do sada. Nova avantura je pred nama – Mama sama s dvoje dece do i kod doktora!
Kao one knjižice „Maja se seli“ ili „Maja na jedrenju“!

Kako je gradski prevoz nama daleko, a i morali bi da promenimo dva autobusa, reših da se oprobam s taksistima. Iskreno, nisam ljubitelj. Shvatam poentu, samo sam, na svakog dobrog i pažljivog, naletela na trojicu koja to nisu, i ne – ne govorim o karakternim osobinama, nego o načinu vožnje. Uglavnom su bahati i bezobrazni, što mi je neverovatno ako već zavise od tog vozila kojim upravljaju, ali hej! svako radi kako zna i ume.

„Crveni“ taxi (najmanje zamerki sam do sad imala na njih, pa je ostala navika da ih zovem), tražim vozilo koje ima pojaseve na zadnjem sedištu pošto znam da ih većina ima ali ih „zabada“ iza pošto se mušterije žale da ih žuljaju i operaterka pronalazi jedno – stiže vozilo 053 za dva minuta.

Marku vozila nisam upamtila – kao i od telefona, operisana sam od toga. Primetila sam da je održavan. Da je čist. Da miriše. Da je vozač pristao bez mnogo negodovanja da izvuče pojaseve i za mene i za Pile – Balavac će meni u krilo, ne mogu da ga vežem ali bar sam ja vezana, neću ga prignječiti ako nedajBože dođe do sudara – kažite da sam blesava i paničarka, ali nemam dece da šparam, volim ih i uradiću sve da budu sigurna.
Vozač sam vezuje Pile i samoinicijativno zaključava zadnja vrata, da deca ne mogu da ih otključaju – što na moj užas Balavac pokušava po prvi put, u krivini, u sred vožnje!
I dalje vozač opušteno i prijatno ćaska, za razliku od mene koja sam na svim mogućim ivicama koliko sam nervozna, i staje ispred DZ. Izlazi napolje, otkopčava Pile i nosi ga preko blata, parkinga i biciklističke na pešačku stazu. Još uvek prijatno se pozdravlja i odlazi.

Otkopčao je dete i odneo ga.
Video je da mi treba pomoć i sam je priskočio, bez da sam morala to da tražim.
Prešao je preko blata da bi odneo dete na sigurno, i 100% uprljao svoj čist, mirišljav auto.

Na moju sreću njih dvojica su zahtevala pažnju, inače bih se raspala tu, na sred bulevara. Tu i tada me je sve stiglo, poslednja dva meseca.

Judi, Zviri i Beštimje.

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.

Dobar-Loš-Zao

Dobar

Poslednjih meseci biram ja da idem u nabavke. Predveče prepustim mužu kupanje-večera-priča ritual a moj gvozden konj (bicikleto) i ja se provozamo do Univera – malo poradim na figuri a mnogo na psihi tokom te vožnje.

Stigla. Parkirala. Pokupovala. Isparkirala. I tek onda sam shvatila šta mi je čudno.

WP_20150719_002

Ciklokrp!! Oduševila sam se toliko da sam se glasno smejala, čak je i pas hteo da zbriše ali je bio vezan!

Ovaj deo sad preuzimam sa 021.rs

„Stanice sa nosačem na koje se mogu podizati bicikli poseduju različit alat za osnovne popravke (različite ključeve, uključujući i imbuse, montirače guma, šrafcigere i slično). Uz postojeći alat, do kraja jula se očekuje postavljanje i pumpi za vazduh sa kojima se mogu pumpati gume sa klasičnim, automobilskim i „presta“ ventilima bez dodatnih adaptera.“

Iako pise da jedan postoji na Ribljoj pijaci od 2013, niti sam ga videla niti sam primetila tu info bilo gde, tako da je ovo jedno od bas lepih iznenađenja.

Loš

Kako smo Pile, Balavac i ja skoro stalno zajedno, a blesava Kvočka nema vozačku dozvolu (to ne znači da ne znam da vozim, nego da znam da bih bila smrtonosna na putu, pa sam diplomatski rešila da ne skončam u zatvoru zbog sudara), često smo napolju i pošto nam je sve daleko, kad krenemo negde treba vremena da se i vratimo. I tako bazamo, gde stignemo i gde možemo, satima i satima.

A, i da se ne lažemo, volimo to.

Izbegavamo autobuse koliko je u našoj moći, stalno imam utisak da će neko da me isproziva što ih mučim kolicima i sitnom decom, a sitnu decu izlažem kojekakvim virusima, pa se dobrovoljno lišavam takvih muka.

Ne, ne preterujem. Par puta sam bila primorana da saslušam ovakve tirade, što na pijaci što u autobusu, te je jednostavnije opremiti tašnu svime što može da mi zatreba, strpati dete u kolica, drugo na tricikl i put pod noge.

E tako smo se i nagledali svega i svačega. Ko kaže da je ovaj grad mama-friendly – masno laže. Bez ulepšavanja i diplomatije – MASNO!!

Evo naš prosečan dan.

Ko se nije spremao negde da krene s dvoje male dece – ne zna šta je pakao. Ko jeste – odahnite što ovaj put niste to vi. Posle sat vremena spremanja, pakovanja, oblačenja, svlačenja, premišljanja i smišljanja ko-je-kome-šta-i-kada, recimo da smo za putom. Ovaj put ćemo preskočiti manjak pešačkih staza i automobile parkirane tamo gde staze nisu manjak. To je ovde postalo stalno stanje.

Nezgodacija br. 1: WP_20150309_001

Jedini pešački prelaz preko Bulevara Evrope između Futoškog puta i kružnog toka kod Limana. Prosečno sam visoka, a ovo je sve što vidim kad guram kolica jednom rukom a drugom držim starije dete. Caka je ili da čučnem, ili da stojim na putu da bih videla dolazeće automobile, pošto u proseku 22 auta prođe (da, brojala sam) dok jedan ne stane da propusti ili se gužva ne raščisti.
Njegov pandan s druge strane je skoro-pa-neupotrebljiv, staza tamo nije završena i uglavnom su parkirani automobili na prilazu pešačkom.

Nezgodacija br. 2:

Treba nam skoro 40 minuta da dođemo na cilj, tj Futoški park koji nam je najbliži. Ne računam parkić kod Medicinske škole, on je kao loš vic o Snežani na 7 patuljaka – pa tamo deca stoje u redu da bi se spustila na tobogan i to red da im penzioneri pred poštom zavide!! I onda se staze preusmeravaju u Futoški, pošto Telep neće skoro biti blagosloven parkićem.

Nezgodacija br. 3:

Cilj je igralište, i gužve uvek mora biti. Tako je kako je, uvek možemo da izaberemo alternativu, poput fudbala ili dodavanja lopte ili užine na travi, ili proste šetnje uz ptice i veverice.

Ako ipak ostanemo sa drugarima, e onda roditeljska kreativnost stupa na snagu. Mame, tate, bake, deke i tetke nose u rukama kese i kesice, činijice, flašice, torbe a u kolenima strpljenje. Kante su izlomljene, klupa i stolova nema. Bio je jedan betonski blok, ali ga je neko odneo – služio je onim roditeljima koji ne daju deci da jedu i trče da ih posade na njega dok ne sažvaću šta imaju. Sad se to i čučećki obavlja.

U međuvremenu deca se slatko igraju, a ostali stoje i stoje, ponekad prebace težinu na drugu nogu, ponekad sednu ako trava nije mokra ili nemaju stomak u devetom mesecu. Manje vešti roditelji pelene menjaju u kolicima ili na travi, a oni veštiji to obave u stojećem položaju – što je praktično ako se podmladak ne otme pa gologuzavo ne potrči u slobodu. Stariji bezpelenaši birkaju žbunje, a ostali .. Manje pijte vode! Ko vam kriv?! Javni toalet je svuda misaona imenica, pa i u parku.

Onda je vreme za povratak. Moram uvek da uračunam 40 minuta nazad, koji nekad pređu i na sat vremena pošto smo svi umorni do kostiju. Dobra strana ovih šetnji je da do devet obojica spavaju, a skoro i ja sa njima. Više od šetnje me umori stres od urbanističkog haosa, koliko projektanti nemaju sluha za pešake ili bicikliste. Pametan svet podstiče alternative automobilima, ali ne i ovde. Neću reći da nisam navikla, pa nije ovo od juče, samo što ne želim da se naviknem. Neću da budem od onih što se mire sa lošim jer može i lošije da bude.

Pa reših da ne budem lenja – pisala sam nadležnima i pitala za park na Telepu i urbani mobilijar u Futoškom parku. Suština kićenog odgovora koji sam dobila je da prvo planiraju u dogledno vreme a drugo će da planiraju u dogledno vreme.

Meni to zvuči kao nikada, možda malo ranije.

Zao

Izgleda da sam zla jedino ja, kad primećujem „sitnice“ po gradu. Ne bunim se, mada ću gledati da pozajmim ružičaste naočare od nekog, čuda čine za psihu.

A vi, ako imate nekog sa nekim uticajem – dajte bar jednu klupu kod igrališta, makar da je čežnjivo gledam dok prebacujem težinu s noge na nogu.