More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.

Advertisements

Čestitamo!

I čestitamo!

Crystal je sjajnim predlozima prizvala sreću i ovih dana Putnik (putna knjiga, dali smo joj nadimak :) ) prelazi kod njih čim mi na mail dostavi adresu! Nadam se da ćete je dugo koristiti i dopunjavati dok se ne raspadne!

Iskoristiću ovaj post da prikažem šta sam pravila podmlatku. Njihovi Putnici su malo drugačiji – dosta toga sam skinula s neta, a kako ne smem da prosleđujem tuđe rukotvorine, za giveaway sam pravila i smišljala sama. Za njih dvojicu sam mogla štošta da nađem i odštampam.

Zbog dugotrajnosti, a i praktičnosti, sve je ili plastificirano ili laminirano (najbolji ulov na Najlonu u poslednje vreme – 100 listova plastike za laminator za 50 dinara. Regularna cena je oko 1000, pa sam se raspištoljila kad mi se moglo).
Prednost rada u štampariji je – znaš svašta, a i ako neznaš, ima ko zna i hoće da pokaže. Tako da – hvala Zokiju na strpljenju i seckanju i njegovoj dragoj što je sve zaštitila onako, profi.

Fotokopirnice se ne isplate, ne za ovakve stvari. Digitalna štampa reši svaki problem, i uštedi. Sve što sam htela da odštampam sam dala na digitalu, da puste na veći tabak (stanu 4 stranice A5 na jedan tabak). Milada je ceo tabak plastificirala i posle sečenja imam 4 zaštićene strane, bez da sam prčkala sa laminatorom. Ušteda je ogromna – što finansijski što oko vremena i živaca.

Zašto insistiram na plastifikaciji?

Pa, praktično je. Whiteboard marker se lako briše sa plastificiranih površina pa možete iste zadatke rešavati iznova i iznova, a stranice su otpornije na habanje – a tu mislim i kijanje, pljuvanje, sokove i ostalo što mogu dečiji prstići da nose.

E, onda sam naišla na problem. Ovde nema da se nabavi registrator za A5 stranice pa da si pita – osim ako vam se ne sviđa onaj socijalistički, debela, siva cigla koja te otera u očaj već na prvu loptu. Odustala sam od potrage posle desete knjižare i pete Kineske prodavnice, gde sam našla Book rings. Tad sam rešila da registrator sama napravim.

Treba vam: lepljiva folija, dva kartona (malo veća od A5 formata), makaze i zumba (ili neki bušač papira) i naravno book rings.

Prvo, isečete foliju 2 cm veću sa svake strane od kartona koji imate. Svaki ćošak odsečete, recimo da otpadne jednostranični trougao ali ga isecite na 2mm od samog vrha ćoška. Videćete kasnije zašto treba da bude taj višak.

Onda obrnete koricu, pa lepo nečim mekim a čvrstim (poput kartice ili knjižice) isterate sav vazduh koji se zarobio u džepovima. Lagano i bez žurbe, finalni izgled zavisi od toga koliko ćete detaljni sada biti.

Opet okrenite koricu, pa krenite na savijanje. Prvo sam savila gornju i donju stranicu. Kad pređete na savijanje leve i desne, noktom treba da pritisnete onaj višak tako da se zalepi za ivicu kartona – Zoki to zove „Uštini ga“, pa možda vam bude lakše za vizualizaciju. Tako izađe, kada savijete sve ivice, da svi ćoškovi budu lepi i jednaki, uredni.

Onda vam treba unutrašnji deo. Isečete foliju malo kraću od kartona koji imate ispred sebe i zalepite. Poenta ovoga je da se sakriju ivice i unutrašnji deo.

I eto. Ponovite to i sa drugom koricom, i drugim parom korica ako treba. Nije neka nauka, mada treba malo prakse.

Posle toga ide buškanje – treba izbušiti i korice i unutrašnje strane na istom mestu, ali i to se da ispraksati – i Putnik je završen!

Balavac će u svoju knjižicu dobiti vise igrica, a manje piskaranja, što opet rešite plastičnim fasciklama sa ziperom – samo se ubuše rupice i ubacite gde treba.

Pile je dobio razne igrice tipa lavirint, „spoj parove“, „pronađi uljeza“. Ako mi dozvoli slobodno vreme, možda mu ubacim još aktivnosti vezanih za slova, ali mi je bitno da može da to radi sam, bez mene.

Balavac mora da dobije još mnogo štošta, prilično mu je sirota knjiga – srećom pa sam dobila super ideje od mama blogerki. Za sada ima laminirano voće i povrće koje treba da sortira, i kartice za „Složi svoj hamburger“. Ideja ima sjajnih, samo još neko da mi pozajmi Vreme.

Javićemo se posle mora, da čujete šta je in a šta out.

Busy bag na delu – era „Dosadno mi je!“ počinje

Eto! Dočekah i ovo!

Kakav je, nadala sam se da se to neće desiti, ali ipak je to izgovorio. A ja se pokunjila. Tek mnogo kasnije mi je palo na pamet da je željan društva svog uzrasta a ne da ne ume da se zabavi.

Tako je.

Opet smo(su) bolesni. Od danas imamo i zvaničan naziv, ali nije bitno, nije neka egzotična bolest. Jedina egzotika je koliko mama i tata mogu da izdrže dok ne prošetaju kroz zid, pošto je bolesno 5 od 8 duša pod ovim krovom.

I slobodno me etiketirajte kao nemajku, ali juče sam ušla u kupatilo i zatvorila vrata, vrlo, vrlo, vrlo tiho dok je s druge strane dvoglas uvežbavao najnoviji nastup „neću ni kako ja hoću“. Pustila sam ih da se njare dok nisam bila sigurna da sam dobro ukotvila živce, jer je malo falilo da umesto vrata od kupatila otvorim vrata od kuće, izađem i samo nastavim da hodam. Nakupilo se svega a još nisam našla finansijsko-zdravstveno prihvatljiv način da se otarasim pritiska.

Razmišljam o trčanju. Nije mi primamljivo, ali mogla bih da probam – milioni to rade, valjda prija.

Elemkakoonobeše, iz zmajeve pećine (stari sekreter gde skladištim ulov sa Najlona, prim. prev.) izvukoh plastičnu torbicu i napunih je sa:
1. Panovom frulom;
2. Drvenom balans poluloptom;
3. Slagalicom;
4. Kartonskom 3d slagalicom;
5. Bojankom;
6. Bojicama.

Sve u mini-izdanju. Moglo je tu još štošta da stane, ali bar za moje dete važi deviza „manje je više“.

Običnu slagalicu nije ni iz kese izvadio, ali zato je onu 3d urnisao do neprepoznatljivosti. Taktično sam izabrala motor, takve slagalice dolaze po 3 ili 5 u pakovanju i ima ih kod kineza. Tematika je prilično šarenolika, iako se svodi na automobile, motore i dinosauruse.

3d

Bojanka je bila propast, ali stvarno nisam od nje nista ni očekivala. Frulica je, naravno, bila pun pogodak. Pogađate, sad smo u fazi glasnog i vikanja i tandrkanja i svega ostalog od čega poželim nov set ušiju.

Sve u svemu – pola sata sam dobila, taman za neke sitne kućanske poslove, ali sledeći put je vadim dok budem pila kafu.

Pa i mame imaju dušu.

divider