More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.

Advertisements

Čestitamo!

I čestitamo!

Crystal je sjajnim predlozima prizvala sreću i ovih dana Putnik (putna knjiga, dali smo joj nadimak :) ) prelazi kod njih čim mi na mail dostavi adresu! Nadam se da ćete je dugo koristiti i dopunjavati dok se ne raspadne!

Iskoristiću ovaj post da prikažem šta sam pravila podmlatku. Njihovi Putnici su malo drugačiji – dosta toga sam skinula s neta, a kako ne smem da prosleđujem tuđe rukotvorine, za giveaway sam pravila i smišljala sama. Za njih dvojicu sam mogla štošta da nađem i odštampam.

Zbog dugotrajnosti, a i praktičnosti, sve je ili plastificirano ili laminirano (najbolji ulov na Najlonu u poslednje vreme – 100 listova plastike za laminator za 50 dinara. Regularna cena je oko 1000, pa sam se raspištoljila kad mi se moglo).
Prednost rada u štampariji je – znaš svašta, a i ako neznaš, ima ko zna i hoće da pokaže. Tako da – hvala Zokiju na strpljenju i seckanju i njegovoj dragoj što je sve zaštitila onako, profi.

Fotokopirnice se ne isplate, ne za ovakve stvari. Digitalna štampa reši svaki problem, i uštedi. Sve što sam htela da odštampam sam dala na digitalu, da puste na veći tabak (stanu 4 stranice A5 na jedan tabak). Milada je ceo tabak plastificirala i posle sečenja imam 4 zaštićene strane, bez da sam prčkala sa laminatorom. Ušteda je ogromna – što finansijski što oko vremena i živaca.

Zašto insistiram na plastifikaciji?

Pa, praktično je. Whiteboard marker se lako briše sa plastificiranih površina pa možete iste zadatke rešavati iznova i iznova, a stranice su otpornije na habanje – a tu mislim i kijanje, pljuvanje, sokove i ostalo što mogu dečiji prstići da nose.

E, onda sam naišla na problem. Ovde nema da se nabavi registrator za A5 stranice pa da si pita – osim ako vam se ne sviđa onaj socijalistički, debela, siva cigla koja te otera u očaj već na prvu loptu. Odustala sam od potrage posle desete knjižare i pete Kineske prodavnice, gde sam našla Book rings. Tad sam rešila da registrator sama napravim.

Treba vam: lepljiva folija, dva kartona (malo veća od A5 formata), makaze i zumba (ili neki bušač papira) i naravno book rings.

Prvo, isečete foliju 2 cm veću sa svake strane od kartona koji imate. Svaki ćošak odsečete, recimo da otpadne jednostranični trougao ali ga isecite na 2mm od samog vrha ćoška. Videćete kasnije zašto treba da bude taj višak.

Onda obrnete koricu, pa lepo nečim mekim a čvrstim (poput kartice ili knjižice) isterate sav vazduh koji se zarobio u džepovima. Lagano i bez žurbe, finalni izgled zavisi od toga koliko ćete detaljni sada biti.

Opet okrenite koricu, pa krenite na savijanje. Prvo sam savila gornju i donju stranicu. Kad pređete na savijanje leve i desne, noktom treba da pritisnete onaj višak tako da se zalepi za ivicu kartona – Zoki to zove „Uštini ga“, pa možda vam bude lakše za vizualizaciju. Tako izađe, kada savijete sve ivice, da svi ćoškovi budu lepi i jednaki, uredni.

Onda vam treba unutrašnji deo. Isečete foliju malo kraću od kartona koji imate ispred sebe i zalepite. Poenta ovoga je da se sakriju ivice i unutrašnji deo.

I eto. Ponovite to i sa drugom koricom, i drugim parom korica ako treba. Nije neka nauka, mada treba malo prakse.

Posle toga ide buškanje – treba izbušiti i korice i unutrašnje strane na istom mestu, ali i to se da ispraksati – i Putnik je završen!

Balavac će u svoju knjižicu dobiti vise igrica, a manje piskaranja, što opet rešite plastičnim fasciklama sa ziperom – samo se ubuše rupice i ubacite gde treba.

Pile je dobio razne igrice tipa lavirint, „spoj parove“, „pronađi uljeza“. Ako mi dozvoli slobodno vreme, možda mu ubacim još aktivnosti vezanih za slova, ali mi je bitno da može da to radi sam, bez mene.

Balavac mora da dobije još mnogo štošta, prilično mu je sirota knjiga – srećom pa sam dobila super ideje od mama blogerki. Za sada ima laminirano voće i povrće koje treba da sortira, i kartice za „Složi svoj hamburger“. Ideja ima sjajnih, samo još neko da mi pozajmi Vreme.

Javićemo se posle mora, da čujete šta je in a šta out.

3,2,1 – SAD, pa do 12.08. u podne!

Kao što sam obećala, počinjemo skoro u podne. Subota je, užasno je toplo pa se slobodno učipite pred monitorom na par minuta.

Od srca vam darujemo Putnu Aktivnu knjigu – pišem u množini jerbo ništa od ovog ne bi bilo da nema ogromnog strpljenja mog Puža i dece čija energija pršti i moli da bude kanalisana i zabavljena. On me pusti da se zabavljam a oni se trude da uvek budem u top formi, bar što se tiče kreativnosti.

Pravila su skoro kao i svuda:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice. Neću vas cimati za brojeve cipela u šestom razredu niti za lajkovanje hiljadu i jedne stranice, od volje vam hoćete li nekog tagovati i nekom podeliti post – ovo je fuss free nagradna igra. Komentar može biti minimalistički, mada bih ja najviše volela da bude konstruktivan, pa da mi date još koju ideju za putnu knjižicu.

  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji.

  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.

  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, pobednika bira Random.org.

    Putna aktivna knjiga

Nagradica je lepi, zeleni registrator, a on sadrži:

.:.Folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju spremite večericu od njih).

.:.:.  Automobil, žaba i ribica od deko-gume sa probušenim rupicama koje možete da ušivate pomoću velike igle i kanapa (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice, divna vežba za finu motoriku).

.:.:.:. „Prazna“ glava na plastificiranom papiru, pa možete docrtavati whiteboard flomasterom oči, uši, kosu i nosiće ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

.:.:.:.:. Saobraćajni znaci – štampa na plastificiranom papiru, na kome obeležavate koje ste sve znake videli tokom puta. Znaci su crtani i koriste se u Srbiji (ne poznajem stranjske saobraćajne znake pa sam se zadržala na ovima).

.:.:.:.:.:. Gradić – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti. Papir je plastificiran, pa možete docrtavati saobraćaj, signalizaciju, znake .. Maštajte.

Uz sve ovo imate i whiteboard marker i sunđer za brisanje, tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

Sve je ručno pravljeno i crtano, te samo ja polažem pravo na autorsko delo. Nećete ga naći nigde drugde, ali naći ćete slične i odlične koncepte koje ćete možda poželeti da dodate u registrator.

Želimo vam puno sreće!

Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Na slovo, na slovo..

Šta najbrže može da te natera na kreativnost –  potop biblijskih razmera!

Napolju lije već satima i čini se da nema nameru da prestane a njih dvojica su na putu da vise s lustera – što zasigurno i hoće ako im ne preusmerim energiju.

Valjda se tako oseća hidroelektrana – skreneš tu silu sa svega samo na sebe i eto … il’ pukovnik il’ pokojnik.

Trebaju vam slova (kupiti sa Aliexpressa, kod braće Kineza ili napraviti od kartona), uno hamer-papir i par olovaka.
Slova su latinična, nažalost, pošto insistiram da prvo nauči ćirlicu – meni je prosto divno što imamo to bogatstvo u vidu azbuke i abecede i ne mislim da treba tako što zanemariti, ali poneka slova su ista u oba pisma, a neka mogu da se „pretvaraju“ tako da nismo pokrili celu azbuku sa ovim.

Slovca opcrtate na hameru i dalje izmišljate igre. Da pogodi slovo koje držite u ruci pa da ga stavi na mesto, da poređa sva slova za što kraće vreme, da poređa slova svog imena na prava mesta… E, mi nismo stigli dalje od ređanja slova. Kad nije poznao pola, onda smo pronašli novu igru – za svako ponuđeno slovo trebao je da kaže neki predmet ili životinju, a da ja to mogu da nacrtam – da bi on, za početak,  lakše prepoznao slovo.

Tu mu je interesovanje opalo, pa smo hamer sklopili za drugi put.

Dotle ću da izmišljam igre i varijacije na iste.

Zauzeti decembar

Primetili ste već do sada da puštam zakasnele postove.
Elem, da operem obraz – baš mnogo radim. Gomila poslova, puta šest radnih dana+ sat ipo koji otpadnu na putovanje, pa fitnes na koji sam se naterala da budem i više nego redovna i voljna .. Recimo samo da mi spavanje u sedećem položaju, potpuno obučena (nekad i sa keceljom preko odeće za posao) uopšte nije nepoznato. Dobro, Puž to zove spavanje, ja to zovem onesvešćivanje s potpunim prekidom filma.

Bonus je da sam smanjila FB na minimum (što je sjajno, kad se već umem ožučiti zbog raznoraznih kojekakvih pametovanja), pročitala sam knjige koje volim i sredila zmajsko telo da manje liči na zmaja a više na telo. Iako sam haotična više nego ranije, dobro je podsetiti se da i na sebi treba da radiš, to što sam mama je loš izgovor da se zapustim.

Danas je Veliki Petak. Ne radim do utorka (do utorka!!! Jeeeeej!! Dva uzastopna slobodna nisam imala … od septembra!!) Deca su kod bake, jaja se tiho kuvaju i ja imam vremena za sve zaostale postove.

Elem… Ahem… Da se vratim u kolosek – jedan od zaostalih postova je i vrtićki decembarski maskenbal, koji je prethodio Šešir-danu.

Pile je izabrao Nindžu. Naravno da smo čekali noć pre da počnemo s maskom (uz sve što se događa, ja sam zaboravna a Puž se koristi mojom glavom koja nije u funkciji pa je i on zaboravan).

Ono što ide na glavu – nazovimo ga kapuljačom – je sašiveno od stare majice, a uzorak je preuzet sa zetove skijaške kape. Za to isecite donji deo majice. Pojas i traka preko glave su, recimo, trake isečene od druge majice.

Puž se zaista iskazao sa šurikenima i nunčakama – šurikeni su isečeni od kartona, a zatim oblepljeni sivom selotejp trakom da dobiju boju metala i zaštite nečije oči od baš-oštroće. Nunčake su pravljene od sunđera za izolaciju koje su isto tako oblepljene trakom i međusobno povezane istom tom trakom koja je samo uvijena.

Od gornjeg dela majice smo napravili mali kimono (da ne morate šiti rukave), kad već Pile ima konstituciju četvorogodišnjaka. Kao model za veličinu nam je poslužila druga majica.

I eto ga. Brzinski kostim, skoro bez ulaganja. Sve ovo imate i kod kuće, iako smo za nunčake našli još dva načina kako da ih napravimo – od slamčica i od rolni toalet papira. Bio je jedini nindža u grupi, a kostim se koristi i sada, skoro pet meseci kasnije. Balavac uporno pokušava da nas sredi, iako se lupi nunčakama skoro svaki put kad ih uzme.

TV je, za sada, živ, iako često stane ispred njega da vežba.

Nažalost, noć pre Šešir-dana Pile je zapatio neki virus. Nismo rizikovali, pa je ostao kod kuće, mada mu je bilo žao što niko od drugara nije video njegov šešir Ludog Šeširdžije. Puž i ja smo pravili a Pile je dekorisao.

Link kako se pravi naći ćete ovde. Radite s čime imate po kući, lov za potrebštinama je pola zadovoljstva u pravljenju.

I još jedan bonus – Puž i ja ovoliko vremena nasamo a zajedno nismo imali baš baš baš dugo.

Vredelo je svake minute.