Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.
                                                                                                                    Osho
A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.
Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!
Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“
Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!
Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.
I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!
Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!
Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.
Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.
 
Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.
Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.
Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.
„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.
Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

Advertisements

Na slovo, na slovo..

Šta najbrže može da te natera na kreativnost –  potop biblijskih razmera!

Napolju lije već satima i čini se da nema nameru da prestane a njih dvojica su na putu da vise s lustera – što zasigurno i hoće ako im ne preusmerim energiju.

Valjda se tako oseća hidroelektrana – skreneš tu silu sa svega samo na sebe i eto … il’ pukovnik il’ pokojnik.

Trebaju vam slova (kupiti sa Aliexpressa, kod braće Kineza ili napraviti od kartona), uno hamer-papir i par olovaka.
Slova su latinična, nažalost, pošto insistiram da prvo nauči ćirlicu – meni je prosto divno što imamo to bogatstvo u vidu azbuke i abecede i ne mislim da treba tako što zanemariti, ali poneka slova su ista u oba pisma, a neka mogu da se „pretvaraju“ tako da nismo pokrili celu azbuku sa ovim.

Slovca opcrtate na hameru i dalje izmišljate igre. Da pogodi slovo koje držite u ruci pa da ga stavi na mesto, da poređa sva slova za što kraće vreme, da poređa slova svog imena na prava mesta… E, mi nismo stigli dalje od ređanja slova. Kad nije poznao pola, onda smo pronašli novu igru – za svako ponuđeno slovo trebao je da kaže neki predmet ili životinju, a da ja to mogu da nacrtam – da bi on, za početak,  lakše prepoznao slovo.

Tu mu je interesovanje opalo, pa smo hamer sklopili za drugi put.

Dotle ću da izmišljam igre i varijacije na iste.

Lego matematika

Već viđeno ali i kod nas oprobano.

Za sada, Pile više voli svet brojeva nego svet slova – brojevima je skoro opsednut. Iako zapinje oko devetke (npr. šta sledi posle trideset devet ili devedeset devet), ako mu neko pomogne oko te stepenice, dalje nastavlja sam da broji do hiljadu. Dalje nismo prešli, pošto vidim da su mu i stotine malo nejasne.

Sam je počeo da broji unazad – fasciniran je brojevima, pa mora da ih posloži na njihovo mesto. Mislim da bi dalje bilo pametno da radimo na memoriji i pažnji, ali prvo sama moram da se potkujem na tom polju.

Elem, pozvali smo Lego kocke u pomoć…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

… mada mislim da bi on ovo radio i bez njih!

Pliva patka preko Save…

..nosi pismo na vrh glave,
u tom pismu piše
volim te još više!

Znam da pesmica baš ne ide tako, ali ne dopada mi se original, pa smo je malo izmenili.

Izgleda da pisanje pisama postaje zaboravljena aktivnost – mi pisma ne pišemo (dobro, ne baš mi, ja pisma obožavam i da šaljem i da primam, a Tetka obara rekord u kolekciji koverata za slanje) pa deca nemaju od koga ni da vide ni da nauče. E, rešili smo to malo da promenimo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vežbali smo pisanje, objašnjavali adresiranje,  značenje markice. Markica je isecena od papira cik-cak makazama, pa su je ukrasili po želji. Preko nje smo nalepili providnu lepljivu foliju koja je samo malkice veća od same markice, tako da može da se zalepi na kovertu.

Sledi pečatiranje, a zatim smo pisma i dostavljali. Pogađate – Baki i Dedi, sa sve poštarskom tašnom.

Pošaljite pismo nekom – to usrećuje.

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Na salašu moga brata

Ovo je treći dokaz da smo ipak nešto raduckali (mada ne znam otkuda mi da sa tri posla i dvoje dece nemam šta za raditi) tokom marta i aprila.

Malom gospodinu smo predstavili domaće životinje i salaš, mada je veći deo predstavljanja odradio veliki bata.

DSC_1222

Tu je neko vozio traktor, pa smo pravili seno od papira i crtali dvorište za živuljke.

DSC_1238

Sad definitvno nam ne gine jedan road trip do nekog salaša.

Imate neke preporuke?

Jesenji drugari

I ove godine, Dedine slanine sa terase hrane čitava mala jata senica. Dolaze nam negde sa severa, pošto im ova naša zima ne deluje tako hladno kao ona odakle dolaze i kod nas provedu samo par meseci i vraćaju se nazad (negde sam našla podatak da dolaze iz Švedske, pa ako su lagali mene …). Nažalost, sve je manje drveća u okolini tako da me neće iznenaditi što ih jedne zime samo nećemo videti, ali do tada ćemo nastaviti da im pravimo hranilice i da se pravimo da ne vidimo kada ćopaju slaninu (Deda je, u stvari, meka srca, znamo da ima još mesta da se slanina okači a da nije na dohvat pticama!).

Postoji više tipova hranilica – senice su lake za „održavanje“ po tom pitanju. Ovaj put ćemo se okrenuti domaćoj radinosti, pošto kupovne hranilice možete uzeti skoro u svakoj prodavnici opreme za domove, međutim sama ideja hranilice je došla kao poručena za kraj Malih Jesenjih Radionica.

Najjednostavniji način je da kroz okrenutu plastičnu flašu proturite dva štapa (varjače su sasvim ok), probušite proreze za zrnevlje i okačite je o granu.

pticisce-640x352

Foto: preuzeto sa lifepressmagazin.com

 

Ovako možete hraniti i druge ptice, ne samo senice (senice mogu da se zakače naopačke za granu ili mrežu i tako da se hrane, što dosta drugih ptica ne može).

Malo komplikovanije (ali i neuporedivo bolje) je ako u semenje ubacite i loj (najbolje neslan, goveđi-ali i svinjska mast dobro dođe). U šerpici otopite loj, ubacite semenje, suncokret, suvo voće i kikiriki i sipajte u plastičnu čašu u koju ste prethodno stavili parče kanapa da viri. Sve stavite u zamrzivač da se stegne, zatim poparite čašu vrelom vodom da smesa sa kanapom može lakše da izađe i sve zajedno okačite na granu. Istom smesom možete i napuniti džak od krompira, prorezi su dovoljno veliki da ptice mogu da kljucaju a pritom mogu i da se kače na njega.

Maloj radionici je prethodila jedna šetnja po dvorištu i okolini. Sjajna uvertira je bila svraka koja je pokušala da razbije divlji orah pred našim nogama, a potom i prve senice koje su još početkom decembra krenule da izviđaju teren po našem dvorištu. Pričali smo o pticama uopšteno, imenovali one koje smo sretali usput (svraka, vrana, vrabac i golub), čime se hrane i zašto ptice lete na jug – ostadoh mu dužna objašnjenje za jug!

Pošto Deda časti slaninu, naša hranilica sadrži samo proso, žito i suvo voće – neko je pojeo kikiriki – a pravili smo je od tanjirića od saksija i plastične flaše (ok, i prateći program u vidu platni, šrafova, žice i bušilica za izbušiti – ovo nikako nije one man music show). Pretprošle godine sam umesto flaše upotrebila plastičnu četvrtastu teglu, koju je mnogo lakše zavrnuti za tanjirić, ali ove godine smo rešili da recikliramo pa nam je pričvršćivanje tanjirića za flašu malo zadalo problema.

Tata je izbušio sve što treba izbušiti (ponešto i dva puta), ja sam napravila prevelike proreze koje sam smanjila uz pomoć stare, dobre lepljive trake a Pile je dobio prve lekcije o zavrtanju/odvrtanju. Zatim je sa najvećim mogućim uživanjem izmešao proso, ječam i kukuruzni griz i uz pomoću levka usuo u flašu.

Onda je  poklopac zavrnut, provukao je kanap (prva i neuspela lekcija o čvorovima, znam da je rano al’ ajde da pokušam) i Tata i on su to zajedno okačili o lešnik u dvorištu gde senice vole da dođu. Namerno smo ostali unutar dvorišta pošto moja mačka ne izlazi napolje zimi a psi ne dozvoljavaju komšijskim mačkama da dolaze kod nas – što znači da smo se maksimalno potrudili da ne serviramo doručak u vidu velike senice.

Naravno, iako je zima i ima snega, bitno je da ptice imaju i pristup vodi koja nije zamrznuta.

Više o pticama, navikama i prehrani možete naći OVDE i OVDE.

Nadam se da smo vas makar malo pogurali da sledeće zime napravite bar jednu hranilicu, a na proleće (što da ne!) bar jednu kućicu. Ptice su ne samo korisne nego umekšavaju sivilo grada i prave divno društvo tokom godine.

divider