Školske užine po Kokoši

Ili u našem slučaju – doručak.

Stvarno sam bila uzbuđena zbog njegove školske užine, kako ću ja to lepo spremati i aranžirati, a on sa uživanjem jesti…

Aha, kako da ne.

Mislim da mi je bio pun kufer svega već druge nedelje. Treba usaglasiti tih 15 minuta velikog odmora što imaju na raspolaganju, koji se pretvore u 7 – pošto sile nema da prestane da priča sa drugarima dovoljno dugo da bi jeo – sa namirnicama koje imam u kući i agregatnim stanjem u kojem su a da su podesne za jelo na nogama, pošto u školi nemaju kantinu ili neko mesto za jelo.

Ima tu puno balansiranja. Sad shvatam zašto se roditelji hvataju za kroasane ili pice ispred škole.

Ali – trud (tvrdoglavost) ispred svega, pa isplatiće se jednog dana.

Već mnogo ranije sam kojekuda nabavila malene plastične kutijice i par od njih čak i staju u Piletovu kutiju za užinu. Doručak kod kuće pre škole smo praktikovali prve nedelje, dok sam bila na godišnjem, ali sad je skoro pa nemoguće ustati – pa puta tri, obući se pa puta tri, oprati zube pa puta tri … sve tako tri puta, što moram ja za sebe da obavim pre posla pa moram da ponovim i sa njima dvojicom, i to sve u sat vremena koliko imamo na raspolaganju od ustajanja do izlaska iz kuće.

Da, mogla bih da ustanem još ranije, ali onda ne znam što bih uopšte išla u krevet – 5:45 je i ovako rano, čak i za kokoške.

Elem, trudim se da su mu užine raznovrsne. Ili bar da se ukusi razlikuju ako već zaglavi sa sendvičem par dana uzastopce. Ponekad mu spakujem i neki slatkiš, čisto da mu začinim dan, ali generalno se trudim da dobije nešto konkretno i nešto voća.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Jednom sam mu ubacila voćni jogurt – to više neću ponoviti, Puž je celo popodne strugao ostatke iz torbe. Čim prestane da prosipa kao da seje planiram da mu pakujem naš domaći musli sa jogurtom. Heljda u zrnu takođe, to nam je inače redovni doručak bar jednom nedeljno.

Jednom je nosio picu od prethodne večere – ako je domaća, može, u suprotnom vam ne savetujem, ukusna je koliko i kutija od cipela.

Homemade mini pice od jogurta – koje inače imam u zamrzivaču već gotove – savršeno upadaju u brzinsku postavu, treba ih samo podgrejati, a budu mekane čak i kad su hladne.

Našla sam raznorazne recepte online, i sve to jeste lepo i nije komplikovano ako dete ima gde da sedne i jede kao normalan svet. Kod nas je sve na brzaka, pa i školska užina.

Ako imate neke predloge (još bolje bi bilo da su za pripremu veče pre, jerbo ne-mogu-da-ustajem-u-5!!), šaljite.

Dobre stvari možete naći na Momables i na Mind Over Munch, koji uglavnom gledam preko Youtube kanala, kao i na raznoraznim blogovima ako ukucate pravi set reči.

Ako sumiram sve – naravno da je komplikovano kad sam ga ja zakomplikovala, ali jeste bolje od kroasan-pizza-čips varijanti – zdravije je, dugoročno bolje i on voli. On baš voli što ga iznenađujem. Voli što može da podeli sa drugarima koji svoju užinu nisu poneli, pa mogu zajedno da grickaju nar koji „nikad“ nisu jeli (batafkors) i da zajedno opanjkavaju moje mafine bez šećera.

A ja se pravim kao da ne znam …

 

Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Na salašu moga brata

Ovo je treći dokaz da smo ipak nešto raduckali (mada ne znam otkuda mi da sa tri posla i dvoje dece nemam šta za raditi) tokom marta i aprila.

Malom gospodinu smo predstavili domaće životinje i salaš, mada je veći deo predstavljanja odradio veliki bata.

Tu je neko vozio traktor, pa smo pravili seno od papira i crtali dvorište za živuljke.

Sad definitvno nam ne gine jedan road trip do nekog salaša.

Imate neke preporuke?

Ja bih nešto slatko!

Rečenica koja budi užas u meni.

Kao sweet-tooth junkie, veći deo budnog stanja provodim u samo-lupanju po prstima „Ne jedi to! Jesi ti normalna?! Eurokrem se ne jede kašikom!!!“

Ozbiljno. Sramim se.

Ne biram mnogo, meni je slatko-slatko, ali ipak preferiram domaće slatkiše naspram kupovnih. Ovi kupovni .. nekako, nije to kao nekad. Znam da zvučim kao zdušna baba, ali stvarno ništa od slatkiša koji su bili dostupni kad sam bila mala nema taj ukus kao nekada. Nekako je praznjikavo, bez onog pozadinskog ukusa koji ostaje u grlu i mozgu, onog kojeg prizivate u sećanje kad pomislite na određen slatkiš.

E sad, deci te kupovne ne mogu da zabranim. Imaju svu silu rodbine koja drži štekove po ladlama, džepovima i specijalno-napravljenim kutijama i sve i da hoću da provedem život u raspravi sa njima, ne mogu. Mogu, s druge strane, rodbini da miniram pokušaje tako što im na kvarno ostavljam novinske članke i „slučajno“ ostavljene blogove na upaljenom kompu koji se bave dečijom ishranom ili nekim novim istraživanjima, zasipam ih novim receptima i davim u onima koje sama isprobam. Deda je još tvrd orah, ali Baku smo slomili. Sad radije napravi sama keksiće od integralnog brašna sa puterom nego da kupi neki Integrino ili kako se već zovu. Za Striku ću morati posebni sistem da smislim.

Za ovonedeljni show and tell sam spremila dve lepe poslastice: punjeno-pečene jabuke i pečene banane. Ipak, jesen je, i plivamo u jabukama i kruškama i grožđu (a jesam pitala da li sveki možda ima popust na pijaci, zatrpani smo voćem!).

Punjene jabuke Baka zove tufahije, ali to nije to. Osnova je tu negde – jabuke i punjenje, ali šećera nema ni upola toliko, kao ni šećernog sirupa niti kuvanja.

Jednostavno, jabuke dooobro operete, nožem zasečete ukrug oko peteljke i kašičicom izdubite skoro do dna. Onda u tu rupu sipate nadev po želji – mleveni orasi i malo šećera ili meda (malo! na ove četiri je išla jedna mala kašicica i bilo je skoro pa mnogo), ali ovaj put sam dodala i lešnike, rogač da imitira čokoladu, kašičicu lana jer je lan zdrav i suvo grožđe, zato što ne postoji univerzum gde ta dva ne idu zajedno.

Jabuke poređate u pleh i pečete oko 40 minuta. Može i kraće, ali caka je da jabuka bude kuvana, što neke neće ni posle 40 minuta.

Drugu poslasticu sam prvi put jela u „gostima“ kod izviđača iz Francuske, pre .. khm, khm, malo jače od decenije. Celo jedno leto su proveli u Srbiji, te su često išli u „goste“ ali i ugošćavali druge odrede, pa smo i mi došli na red.

Tradicionalno, večera je pripremana na vatri i bila je izvaredna (jej! da nije paprikaš ili pasulj!) – krompir umotan u foliju, pečen u vatri pa pri služenju rasečen i dodat krem-sir koji se utopio u te useke (apsolutno je moguća izvedba u rerni, oprobano), neko meso na žaru koje je palo u drugi plan i za desert pečena banana sa čokoladom.

U kućnoj izvedbi izgleda ovako – bananu zasečete dužom, zajedno sa korom, pa u rez se stavi čokolada i/ili orašasto. Sve se dobro umota u foliju i peče na 200 stepeni oko 20-25 minuta, tj. dok ne pocrni banana.

Posle ostaje samo da birkate s kojeg kraja će te je napasti.

Lično – ne volim ništa što podrazumeva bananu i toplotnu obradu, ali do sada nisam srela još nekog da se slaže samnom. Deca je vole, odrasli je vole, banana je zdrava a crna čokolada odlična za organizam.

Pa gde ima bolje užine od ovog (ok, sveže voće je bez premca, ali moram nekad i da unesem malo uzbuđenja u jelovnik, da ne bude kao onaj vic sa pirinčem i očima).

Jesen je duga, pa sledi dunja na meniju – kompot, sok i kitnikez. Jestel’ jeli kitnikez?