Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Na salašu moga brata

Ovo je treći dokaz da smo ipak nešto raduckali (mada ne znam otkuda mi da sa tri posla i dvoje dece nemam šta za raditi) tokom marta i aprila.

Malom gospodinu smo predstavili domaće životinje i salaš, mada je veći deo predstavljanja odradio veliki bata.

DSC_1222

Tu je neko vozio traktor, pa smo pravili seno od papira i crtali dvorište za živuljke.

DSC_1238

Sad definitvno nam ne gine jedan road trip do nekog salaša.

Imate neke preporuke?

Ja bih nešto slatko!

Rečenica koja budi užas u meni.

Kao sweet-tooth junkie, veći deo budnog stanja provodim u samo-lupanju po prstima „Ne jedi to! Jesi ti normalna?! Eurokrem se ne jede kašikom!!!“

Ozbiljno. Sramim se.i-am-ashamed_4335519_GIFSoup.com

Ne biram mnogo, meni je slatko-slatko, ali ipak preferiram domaće slatkiše naspram kupovnih. Ovi kupovni .. nekako, nije to kao nekad. Znam da zvučim kao zdušna baba, ali stvarno ništa od slatkiša koji su bili dostupni kad sam bila mala nema taj ukus kao nekada. Nekako je praznjikavo, bez onog pozadinskog ukusa koji ostaje u grlu i mozgu, onog kojeg prizivate u sećanje kad pomislite na određen slatkiš.

E sad, deci te kupovne ne mogu da zabranim. Imaju svu silu rodbine koja drži štekove po ladlama, džepovima i specijalno-napravljenim kutijama i sve i da hoću da provedem život u raspravi sa njima, ne mogu. Mogu, s druge strane, rodbini da miniram pokušaje tako što im na kvarno ostavljam novinske članke i „slučajno“ ostavljene blogove na upaljenom kompu koji se bave dečijom ishranom ili nekim novim istraživanjima, zasipam ih novim receptima i davim u onima koje sama isprobam. Deda je još tvrd orah, ali Baku smo slomili. Sad radije napravi sama keksiće od integralnog brašna sa puterom nego da kupi neki Integrino ili kako se već zovu. Za Striku ću morati posebni sistem da smislim.

Za ovonedeljni show and tell sam spremila dve lepe poslastice: punjeno-pečene jabuke i pečene banane. Ipak, jesen je, i plivamo u jabukama i kruškama i grožđu (a jesam pitala da li sveki možda ima popust na pijaci, zatrpani smo voćem!).

Punjene jabuke Baka zove tufahije, ali to nije to. Osnova je tu negde – jabuke i punjenje, ali šećera nema ni upola toliko, kao ni šećernog sirupa niti kuvanja.

Jednostavno, jabuke dooobro operete, nožem zasečete ukrug oko peteljke i kašičicom izdubite skoro do dna. Onda u tu rupu sipate nadev po želji – mleveni orasi i malo šećera ili meda (malo! na ove četiri je išla jedna mala kašicica i bilo je skoro pa mnogo), ali ovaj put sam dodala i lešnike, rogač da imitira čokoladu, kašičicu lana jer je lan zdrav i suvo grožđe, zato što ne postoji univerzum gde ta dva ne idu zajedno.

DSC

DSC_0429

DSC_0438

Jabuke poređate u pleh i pečete oko 40 minuta. Može i kraće, ali caka je da jabuka bude kuvana, što neke neće ni posle 40 minuta.

Drugu poslasticu sam prvi put jela u „gostima“ kod izviđača iz Francuske, pre .. khm, khm, malo jače od decenije. Celo jedno leto su proveli u Srbiji, te su često išli u „goste“ ali i ugošćavali druge odrede, pa smo i mi došli na red.

Tradicionalno, večera je pripremana na vatri i bila je izvaredna (jej! da nije paprikaš ili pasulj!) – krompir umotan u foliju, pečen u vatri pa pri služenju rasečen i dodat krem-sir koji se utopio u te useke (apsolutno je moguća izvedba u rerni, oprobano), neko meso na žaru koje je palo u drugi plan i za desert pečena banana sa čokoladom.

U kućnoj izvedbi izgleda ovako – bananu zasečete dužom, zajedno sa korom, pa u rez se stavi čokolada i/ili orašasto. Sve se dobro umota u foliju i peče na 200 stepeni oko 20-25 minuta, tj. dok ne pocrni banana.

DSC_0393

Posle ostaje samo da birkate s kojeg kraja će te je napasti.

Lično – ne volim ništa što podrazumeva bananu i toplotnu obradu, ali do sada nisam srela još nekog da se slaže samnom. Deca je vole, odrasli je vole, banana je zdrava a crna čokolada odlična za organizam.

Pa gde ima bolje užine od ovog (ok, sveže voće je bez premca, ali moram nekad i da unesem malo uzbuđenja u jelovnik, da ne bude kao onaj vic sa pirinčem i očima).

Jesen je duga, pa sledi dunja na meniju – kompot, sok i kitnikez. Jestel’ jeli kitnikez?