Kad porastem biću…

Prvi dan škole, prvi dan škole!!

Otela sam nedelju dana od godišnjeg odmora da budem tu za njega, pošto sam znala da to neće ići tako posle tih nedelju dana. Kupila nove patike još u martu, a mesec dana kasnije uredila mu sobu – ja više uzbuđena od njega!

Knjige smo nabavili, školsku torbu izabrali, sve je na svom mestu i čeka spremno.

Par dana ranije sam mu postavila pitanje – šta bi voleo da budeš kad porasteš – uz molbu da razmisli o tom pitanju pred odgovor.

Da to nije test.

Da nema pravog i pogrešnog odgovora.

Da želim da zabeležim dečaka kakav jeste pre nego što postane čovek i da vidim kakav čovek želi da bude.

Pred prvi polazak u školu dobila sam odgovor

Nisam tražila objašnjenje – ako je u njegovoj glavici rešeno, nemam ja šta tu da prčkam.

Nameravam ovo pitanje da mu postavljam pred svaki početak školske godine, da zabeležimo i ovako dečačke snove – eto nama još jedne nove tradicije!

Čime god se bavio kasnije u životu, neka zna da je za prvo bilo jedno lepo zanimanje.

Jesenji mozaik

Još jedna jesenja aktivnost koja spada i u 2 minuta strke 10 minuta zabave .. Uspela sam na blic da vidim konačan rezultat na Krokotak FB strani, ali ne i detalje, tako da ako vas zanima original ideja, moraćete sami da skoknete tamo, nemam ni link. Na brzaka ja sam se snašla ovako:

: Papiri, obični beli koje ćete iseći na jednake kvadrate
:: Bojice, flomasteri, olovke …
::: Makaze

Pravite mozaik, tako da na svakom kvadratu bude ista šara, u našem slučaju ceo jedan list i dve polovine.

Za početak, veliki kvadrat papira presavijte na pola, pa još na pola. To je mera kolika je jedna pločica mozaika, i kako sve pločice treba da izgledaju. Kad iscrtate sve pločice da budu jednake, svako boji svoju po želji.

Na kraju ih spajate u jedan veliki mozaik.

 

Lepota ovog mozaika je što pločice možete preslagati kako vam je volja, tako da uvek dobijete neku novu šaru.

Što je pločica kompleksnija, to je i krajnja šara lepša, a za ne verovati – ovo ih zaokupljuje već dve nedelje, s prekidima!

Definitivno preporučujem!

Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.

                                                                                                                    Osho

A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.

Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!

Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“

Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!

Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.

I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!

Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!

Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.

Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.

 

Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.

Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.

Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.

„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.

Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

Druženje

Iako ređe nego što bih želela, povremeno praktikujemo izlazak 1na1 – Pile i ja provedemo određeno vreme zajedno i sami, bez da deli pažnju sa bratom a ja sa Pužem. Ovaj put sam izabrala jedan poseban četvrtak u kalendaru.

Za početak, kupili smo nove patikice (omojBože!! koliko je lakše kupovati sa jednim detetom!!!) a onda sam prekršila veliki deo svojih ubeđenja – otišli smo u Mek. Ajde neka i on vidi rupu na saksiji.

Klopa mu se nije dopala, ali igračkica je druga priča, s njom se orca i sad, par meseci kasnije. Dobro je poslužila za zubarsku priču.

Preko neta sam našla obaveštenje o projekcijama u planetarijumu – pravi razlog zašto je četvrtak i izabran. Naime, te projekcije i predavanja koja idu uz njih organizuju se samo četvrtkom. Ovaj je bi rezervisan za „projekciju nama poznatog neba“ i po nekim fotkama koje sam videla na netu, mislila sam da će Pile biti očaran!

I tako smo se nas dvoje, skoro sat pre projekcije, uputili busom do Tvrđave, pa polako pešaka gore do Planetarijuma. A tamo tišina, pada mrak, planetarijum zaključan… Mi sami. Pile počinje da plače, boji se i hoće tatu (koji je btw krenuo prema nama). Razumem ga skroz, nije prijatno, iako sam skoro-pa-odrasla u tom delu oko Akademije ova izolovanost počinje i mene da plaši.

Prilazi nam žena sa devojcicom i Pile se okuražio – više nije sam i sad je sve u redu. Ispostavlja se da je i ona došla na projekciju, ali vrata su i dalje zaključana. Dolazi i grupica devojaka – i pametno – odmah googlaju zašto je zaključano, kad je već trebalo početi.

Napomena:  čitajte sitna slova u životu!!

Projekcija se održava u prostorijama planetarijuma kod ulaza u muzej.

!!!

Kakve izdvojene prostorije? Št…??? Ajde, prati masu, valjda znaju gde idu.

Skoro sam pokupila vilicu sa poda kad sam videla otvorena vrata u onome što je izgledalo kao zid (jerbo nikad ne obraćaš pažnju na vrata na tvrđavi jerbo su većina ionako stalno zatvorena). Mislim, da sam vrata i promašila, 400 ljudi koji su stojali ispred nisu mogli da mi promaknu.

I tako smo čekali.

I čekali.

I čekali.

Puž je došao, Pile se upoznao sa drugom decom i njihovim roditeljima i skoro i da smo se orodili dok jedan smušeni momak nije izašao da nam pojasni. Ne, ne može se ući, projekcija je u toku. Biće samo 2 projekcije. Deca imaju prednost, ako uđu uopšte jerbo unutra stane valjda 2 ipo čoveka. A on bi, mukica, voleo da mi uopšte nismo došli. Tačno je iz njega izbijala tuga što tamo neki divlji okupiraju njegov svet. Bilo mi ga je žao, makar na momenat. Onda sam shvatila da čekamo dva sata na sve hladnijem vazduhu skoro nizašta i da je ovo trebala da bude lepa završnica jednog dana a sad nema obećane avanture i Pile ima strah od tvrđave…

Ne predajem se bez borbe.

Posle petominutnog popovanja, izvukoh informaciju da bolje da ne čekamo više, na projekciju nećemo ući, ali eto organizovaće nam utešnu nagradu posmatranja meseca kroz teleskop kod planetarijuma, tamo gde smo čekali već.

Ajde makar nešto. Neko je poveo, ovce su krenule. A onda su prošli pored planetarijuma, preko šanca oko ateljea, kroz travu i grmlje i vlagu i budiBogsnama čega sve ne… Masa i dalje prati. Bukvalno ispadosmo na trg ispred Akademije i po razgovoru momaka koji su vodili povežem kockice – oni nemaju pojma gde su krenuli, ali im je super što su svi krenuli za njima.

Super. Priča naše države.

Nas troje smo se u sopstvenoj organizaciji vratili nazad, putem koji nije uključivao prepreke. Tu smo sreli i momka iz planetarijuma sa teleskopom.

Pile, Puž i ja smo, kao i ostalih dvadesetak ljudi, dobili 7 otkucaja srca da zvirnemo na veličanstveni mesec.

Skoro tri sata zaje…..a za 7 sekundi.

Znate šta – vredelo je. Pile i sad, šest meseci kasnije, priča o tom danu. Od tvrđave i dalje malo zazire, ali ako su mama i tata tu sve je u redu. Mesec je divan i od sira je – pa ima rupe po sebi, ne?

Od tad i planetarijum planiramo ko svet. Sad možemo da „rezervišemo“ mesto, što je sledeće na TO DO listi kad bude malko toplije. Njihovu stranicu sa informacijama naći ćete ovde, i potapšite momka sa ulaza, da ne bude tužan što mora da deli svoj svet na jedno veče u nedelji.

Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)