Jesenji mozaik

Još jedna jesenja aktivnost koja spada i u 2 minuta strke 10 minuta zabave .. Uspela sam na blic da vidim konačan rezultat na Krokotak FB strani, ali ne i detalje, tako da ako vas zanima original ideja, moraćete sami da skoknete tamo, nemam ni link. Na brzaka ja sam se snašla ovako:

: Papiri, obični beli koje ćete iseći na jednake kvadrate
:: Bojice, flomasteri, olovke …
::: Makaze

Pravite mozaik, tako da na svakom kvadratu bude ista šara, u našem slučaju ceo jedan list i dve polovine.


Za početak, veliki kvadrat papira presavijte na pola, pa još na pola. To je mera kolika je jedna pločica mozaika, i kako sve pločice treba da izgledaju. Kad iscrtate sve pločice da budu jednake, svako boji svoju po želji.

Na kraju ih spajate u jedan veliki mozaik.

 

Lepota ovog mozaika je što pločice možete preslagati kako vam je volja, tako da uvek dobijete neku novu šaru.

Što je pločica kompleksnija, to je i krajnja šara lepša, a za ne verovati – ovo ih zaokupljuje već dve nedelje, s prekidima!

Definitivno preporučujem!

Advertisements

Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.
                                                                                                                    Osho
A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.
Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!
Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“
Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!
Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.
I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!
Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!
Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.
Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.
 
Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.
Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.
Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.
„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.
Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

Druženje

Iako ređe nego što bih želela, povremeno praktikujemo izlazak 1na1 – Pile i ja provedemo određeno vreme zajedno i sami, bez da deli pažnju sa bratom a ja sa Pužem. Ovaj put sam izabrala jedan poseban četvrtak u kalendaru.

Za početak, kupili smo nove patikice (omojBože!! koliko je lakše kupovati sa jednim detetom!!!) a onda sam prekršila veliki deo svojih ubeđenja – otišli smo u Mek. Ajde neka i on vidi rupu na saksiji.

Klopa mu se nije dopala, ali igračkica je druga priča, s njom se orca i sad, par meseci kasnije. Dobro je poslužila za zubarsku priču.

Preko neta sam našla obaveštenje o projekcijama u planetarijumu – pravi razlog zašto je četvrtak i izabran. Naime, te projekcije i predavanja koja idu uz njih organizuju se samo četvrtkom. Ovaj je bi rezervisan za „projekciju nama poznatog neba“ i po nekim fotkama koje sam videla na netu, mislila sam da će Pile biti očaran!

I tako smo se nas dvoje, skoro sat pre projekcije, uputili busom do Tvrđave, pa polako pešaka gore do Planetarijuma. A tamo tišina, pada mrak, planetarijum zaključan… Mi sami. Pile počinje da plače, boji se i hoće tatu (koji je btw krenuo prema nama). Razumem ga skroz, nije prijatno, iako sam skoro-pa-odrasla u tom delu oko Akademije ova izolovanost počinje i mene da plaši.

Prilazi nam žena sa devojcicom i Pile se okuražio – više nije sam i sad je sve u redu. Ispostavlja se da je i ona došla na projekciju, ali vrata su i dalje zaključana. Dolazi i grupica devojaka – i pametno – odmah googlaju zašto je zaključano, kad je već trebalo početi.

Napomena:  čitajte sitna slova u životu!!

Projekcija se održava u prostorijama planetarijuma kod ulaza u muzej.

!!!

Kakve izdvojene prostorije? Št…??? Ajde, prati masu, valjda znaju gde idu.

Skoro sam pokupila vilicu sa poda kad sam videla otvorena vrata u onome što je izgledalo kao zid (jerbo nikad ne obraćaš pažnju na vrata na tvrđavi jerbo su većina ionako stalno zatvorena). Mislim, da sam vrata i promašila, 400 ljudi koji su stojali ispred nisu mogli da mi promaknu.

I tako smo čekali.

I čekali.

I čekali.

Puž je došao, Pile se upoznao sa drugom decom i njihovim roditeljima i skoro i da smo se orodili dok jedan smušeni momak nije izašao da nam pojasni. Ne, ne može se ući, projekcija je u toku. Biće samo 2 projekcije. Deca imaju prednost, ako uđu uopšte jerbo unutra stane valjda 2 ipo čoveka. A on bi, mukica, voleo da mi uopšte nismo došli. Tačno je iz njega izbijala tuga što tamo neki divlji okupiraju njegov svet. Bilo mi ga je žao, makar na momenat. Onda sam shvatila da čekamo dva sata na sve hladnijem vazduhu skoro nizašta i da je ovo trebala da bude lepa završnica jednog dana a sad nema obećane avanture i Pile ima strah od tvrđave…

Ne predajem se bez borbe.

Posle petominutnog popovanja, izvukoh informaciju da bolje da ne čekamo više, na projekciju nećemo ući, ali eto organizovaće nam utešnu nagradu posmatranja meseca kroz teleskop kod planetarijuma, tamo gde smo čekali već.

Ajde makar nešto. Neko je poveo, ovce su krenule. A onda su prošli pored planetarijuma, preko šanca oko ateljea, kroz travu i grmlje i vlagu i budiBogsnama čega sve ne… Masa i dalje prati. Bukvalno ispadosmo na trg ispred Akademije i po razgovoru momaka koji su vodili povežem kockice – oni nemaju pojma gde su krenuli, ali im je super što su svi krenuli za njima.

Super. Priča naše države.

Nas troje smo se u sopstvenoj organizaciji vratili nazad, putem koji nije uključivao prepreke. Tu smo sreli i momka iz planetarijuma sa teleskopom.

Pile, Puž i ja smo, kao i ostalih dvadesetak ljudi, dobili 7 otkucaja srca da zvirnemo na veličanstveni mesec.

Skoro tri sata zaje…..a za 7 sekundi.

Znate šta – vredelo je. Pile i sad, šest meseci kasnije, priča o tom danu. Od tvrđave i dalje malo zazire, ali ako su mama i tata tu sve je u redu. Mesec je divan i od sira je – pa ima rupe po sebi, ne?

Od tad i planetarijum planiramo ko svet. Sad možemo da „rezervišemo“ mesto, što je sledeće na TO DO listi kad bude malko toplije. Njihovu stranicu sa informacijama naći ćete ovde, i potapšite momka sa ulaza, da ne bude tužan što mora da deli svoj svet na jedno veče u nedelji.

Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)

 

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Jesen u slikama (i ponekoj reči)

Dvoje male dece u šetnju je krenulo,
Pod nogom (i guzicom) lišće je šuštalo.

Živuljke su gledali,
Zečevima smejali,
Konje jahali,
Vukova se plašili.

Kupusa su gazili, 

DSC_5972

Bubamari kuću pravili,

Kestenja pojeli,
Cimet pomirisali,
Lišće narisali

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sve u svemu
u Jeseni uživali!

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.