Druženje

Iako ređe nego što bih želela, povremeno praktikujemo izlazak 1na1 – Pile i ja provedemo određeno vreme zajedno i sami, bez da deli pažnju sa bratom a ja sa Pužem. Ovaj put sam izabrala jedan poseban četvrtak u kalendaru.

Za početak, kupili smo nove patikice (omojBože!! koliko je lakše kupovati sa jednim detetom!!!) a onda sam prekršila veliki deo svojih ubeđenja – otišli smo u Mek. Ajde neka i on vidi rupu na saksiji.

Klopa mu se nije dopala, ali igračkica je druga priča, s njom se orca i sad, par meseci kasnije. Dobro je poslužila za zubarsku priču.

Preko neta sam našla obaveštenje o projekcijama u planetarijumu – pravi razlog zašto je četvrtak i izabran. Naime, te projekcije i predavanja koja idu uz njih organizuju se samo četvrtkom. Ovaj je bi rezervisan za „projekciju nama poznatog neba“ i po nekim fotkama koje sam videla na netu, mislila sam da će Pile biti očaran!

I tako smo se nas dvoje, skoro sat pre projekcije, uputili busom do Tvrđave, pa polako pešaka gore do Planetarijuma. A tamo tišina, pada mrak, planetarijum zaključan… Mi sami. Pile počinje da plače, boji se i hoće tatu (koji je btw krenuo prema nama). Razumem ga skroz, nije prijatno, iako sam skoro-pa-odrasla u tom delu oko Akademije ova izolovanost počinje i mene da plaši.

Prilazi nam žena sa devojcicom i Pile se okuražio – više nije sam i sad je sve u redu. Ispostavlja se da je i ona došla na projekciju, ali vrata su i dalje zaključana. Dolazi i grupica devojaka – i pametno – odmah googlaju zašto je zaključano, kad je već trebalo početi.

Napomena:  čitajte sitna slova u životu!!

Projekcija se održava u prostorijama planetarijuma kod ulaza u muzej.

!!!

Kakve izdvojene prostorije? Št…??? Ajde, prati masu, valjda znaju gde idu.

Skoro sam pokupila vilicu sa poda kad sam videla otvorena vrata u onome što je izgledalo kao zid (jerbo nikad ne obraćaš pažnju na vrata na tvrđavi jerbo su većina ionako stalno zatvorena). Mislim, da sam vrata i promašila, 400 ljudi koji su stojali ispred nisu mogli da mi promaknu.

I tako smo čekali.

I čekali.

I čekali.

Puž je došao, Pile se upoznao sa drugom decom i njihovim roditeljima i skoro i da smo se orodili dok jedan smušeni momak nije izašao da nam pojasni. Ne, ne može se ući, projekcija je u toku. Biće samo 2 projekcije. Deca imaju prednost, ako uđu uopšte jerbo unutra stane valjda 2 ipo čoveka. A on bi, mukica, voleo da mi uopšte nismo došli. Tačno je iz njega izbijala tuga što tamo neki divlji okupiraju njegov svet. Bilo mi ga je žao, makar na momenat. Onda sam shvatila da čekamo dva sata na sve hladnijem vazduhu skoro nizašta i da je ovo trebala da bude lepa završnica jednog dana a sad nema obećane avanture i Pile ima strah od tvrđave…

Ne predajem se bez borbe.

Posle petominutnog popovanja, izvukoh informaciju da bolje da ne čekamo više, na projekciju nećemo ući, ali eto organizovaće nam utešnu nagradu posmatranja meseca kroz teleskop kod planetarijuma, tamo gde smo čekali već.

Ajde makar nešto. Neko je poveo, ovce su krenule. A onda su prošli pored planetarijuma, preko šanca oko ateljea, kroz travu i grmlje i vlagu i budiBogsnama čega sve ne… Masa i dalje prati. Bukvalno ispadosmo na trg ispred Akademije i po razgovoru momaka koji su vodili povežem kockice – oni nemaju pojma gde su krenuli, ali im je super što su svi krenuli za njima.

Super. Priča naše države.

Nas troje smo se u sopstvenoj organizaciji vratili nazad, putem koji nije uključivao prepreke. Tu smo sreli i momka iz planetarijuma sa teleskopom.

Pile, Puž i ja smo, kao i ostalih dvadesetak ljudi, dobili 7 otkucaja srca da zvirnemo na veličanstveni mesec.

Skoro tri sata zaje…..a za 7 sekundi.

Znate šta – vredelo je. Pile i sad, šest meseci kasnije, priča o tom danu. Od tvrđave i dalje malo zazire, ali ako su mama i tata tu sve je u redu. Mesec je divan i od sira je – pa ima rupe po sebi, ne?

Od tad i planetarijum planiramo ko svet. Sad možemo da „rezervišemo“ mesto, što je sledeće na TO DO listi kad bude malko toplije. Njihovu stranicu sa informacijama naći ćete ovde, i potapšite momka sa ulaza, da ne bude tužan što mora da deli svoj svet na jedno veče u nedelji.

Advertisements

Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)

 

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

Jesen u slikama (i ponekoj reči)

Dvoje male dece u šetnju je krenulo,
Pod nogom (i guzicom) lišće je šuštalo.

Živuljke su gledali,
Zečevima smejali,
Konje jahali,
Vukova se plašili.

Kupusa su gazili, 

DSC_5972

Bubamari kuću pravili,

Kestenja pojeli,
Cimet pomirisali,
Lišće narisali

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sve u svemu
u Jeseni uživali!

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.

Jesen – male jesenje radionice

I ove godine učestvujemo u Malim Jesenjim Radionicama.

Da posetimo, Mame Blogerke su prošle godine pokrenule ciklus jesenjih radionica – ama svako može da nam se pridruži tako što će, po svojoj volji, želji i potrebama predstaviti jesen na jedan novi način.

Prvi ciklus traje (trajao, a mi naravno kasnimo) do 23. oktobra i pažnja se posvećuje karakteristikama jeseni – koje i kakvo je to godišnje doba, vreme, boje, ljudi i jesen.

Drugi ciklus traje do 23. novembra i u centru pažnje je jesenja flora – lišće, plodovi, kestenje, povrće, voće, pečurke…

Treći ciklus traje do 15. decembra, a obuhvata jesenju faunu – ptice selice, ptice stanarice, spremanje zaliha hrane, zimski san, divlje životinje…

Mi smo prvi ciklus proveli uglavnom u razgovoru. Za vas koji ne znate – Pile jeste kasno progovorio, ali nadoknađuje to pošteno! Taj neretko i u snu priča, pa ja to baš koristim. Pošto sam pobornik ideje da će lakše upamtiti ako bude video, mi smo onda i gledali i pričali.

Jedno popodne smo proveli u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“. Imaju stvarno divno dvorište, brinu se o njemu, trave i drveća ima u izobilju, otvoreno je da se može ući a opet dovoljno ograđeno da deca ne mogu lako da izađu. Tamo smo počeli prve razgovore, oko divljeg kestena koji smo skupljali za buduće radionice – kako izgleda drvo u jesen, šta vidi oko sebe, koje je boje lišće, koje sve boje lišća vidi, čačkali smo kestenov bodljikavi omotač i tražili kestenačke „blizance“, kada dva kestena dele jedan omotač.

Sledeći razgovor je počeo sa oblačenjem – naučili smo da je u jesen hladnije nego leti i da se tada nose jakne, koju je to jutro glat odbio. Sad se priprema za zimu, neće da izađe iz kuće bez rukavica. Osetili smo vetar, videli maglu, žalosno utvrdili da sve ranije pada mrak i počeli da nosimo kišobrane.

DSC_0148

Kiše su počele, pa smo barice napali opskrbljeni čizmicama i kabanicama – i dalje mi nije jasno kako Balavac bude mokar ispod gumiranog odela!

WP_20151016_011

U parkiću smo skupljali lišće, skakali po njemu i razočarano je primetio kako na igralištu nema nijedno (??!) dete, iako nije puno hladno i nema baš mnogo blata.

„Pile, padala je kiša pa zato nisu došli!“
„Pa nismo od šećera!“ i time je okončan moj pokušaj da „odbranim“ decu i roditelje koji nisu tu. Maltene pred odlazak jedan hrabri tata je doveo ćerkicu te su njih dvoje prisvojili celo igralište i makar malo uživali. Moram da priznam, na drc sam se osetila kao najgora nemajka, vucaram dete po hladnom i vlažnom vremenu  dok su druga na suvom i toplom. Potrajalo je to .. koji otkucaj srca, dok nismo našli na leptira kojem je deo krila stradao i ne može da leti. Jedno je vodilo drugom, i prekasno sam primetila da ne mogu da se izvučem – morala sam mu reći da leptir neće više leteti i da će uginuti.

„A onda će odleteti na jedno lepo mesto gde ima puno cveća?“

Iznenađenjeeee!

Bem ga, što da ne. Kod nas se vera (bilo čija i bilo kakva) ne praktikuje, ali se poštuje, i iako ga (za sada) pojam smrti ne plaši, nekako mi se čini da hvata konce da nešto postoji, a onda ne. Ne nešto, neko. Samo mi je čudno odakle mu taj koncept raja, smrt tu i tamo pomenemo ali „odlazak na lepo mesto“ ne. Ipak, teološke rasprave sa njim ne dolaze u obzir, tako da smo leptira pomoću lista odneli sa staze i zajedno mu poželeli sretan put, a meni je bilo manje hladno pored njega koji leptiru želi lepo mesto sa cvećem. U ušuškanoj sobici se ne bi razvijao, pa ćemo u to ime da kisnemo za sve pare!

Ispraćali smo ptice u letu na jug („Idu na more da se kupaju?!“), tražili smo vevericu po parku (da, ima je, ili ima ih, nikad nisam videla više od jedne u isto vreme), pričali šta ona radi u jesen i čime se hrani, na našem lešniku pojašnjavali pojam sakupljanja hrane za zimu i u to ime pojeli brdo lešnika.

Malo smo se bacili i na reciklažu – pravili smo jesen na prozoru od starog filma, lišća i selotejpa.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo ostavili i nove reči – listopadno i zimzeleno. Razložili reči, objasnili svaku, spojili i ako sretnete dvoje na biciklu koji viču „A ono drvo tamo?“ pa se ori „Listooopaaadnoooo!!“ – to smo samo mi, ne plašite se.

Ja bih nešto slatko!

Rečenica koja budi užas u meni.

Kao sweet-tooth junkie, veći deo budnog stanja provodim u samo-lupanju po prstima „Ne jedi to! Jesi ti normalna?! Eurokrem se ne jede kašikom!!!“

Ozbiljno. Sramim se.i-am-ashamed_4335519_GIFSoup.com

Ne biram mnogo, meni je slatko-slatko, ali ipak preferiram domaće slatkiše naspram kupovnih. Ovi kupovni .. nekako, nije to kao nekad. Znam da zvučim kao zdušna baba, ali stvarno ništa od slatkiša koji su bili dostupni kad sam bila mala nema taj ukus kao nekada. Nekako je praznjikavo, bez onog pozadinskog ukusa koji ostaje u grlu i mozgu, onog kojeg prizivate u sećanje kad pomislite na određen slatkiš.

E sad, deci te kupovne ne mogu da zabranim. Imaju svu silu rodbine koja drži štekove po ladlama, džepovima i specijalno-napravljenim kutijama i sve i da hoću da provedem život u raspravi sa njima, ne mogu. Mogu, s druge strane, rodbini da miniram pokušaje tako što im na kvarno ostavljam novinske članke i „slučajno“ ostavljene blogove na upaljenom kompu koji se bave dečijom ishranom ili nekim novim istraživanjima, zasipam ih novim receptima i davim u onima koje sama isprobam. Deda je još tvrd orah, ali Baku smo slomili. Sad radije napravi sama keksiće od integralnog brašna sa puterom nego da kupi neki Integrino ili kako se već zovu. Za Striku ću morati posebni sistem da smislim.

Za ovonedeljni show and tell sam spremila dve lepe poslastice: punjeno-pečene jabuke i pečene banane. Ipak, jesen je, i plivamo u jabukama i kruškama i grožđu (a jesam pitala da li sveki možda ima popust na pijaci, zatrpani smo voćem!).

Punjene jabuke Baka zove tufahije, ali to nije to. Osnova je tu negde – jabuke i punjenje, ali šećera nema ni upola toliko, kao ni šećernog sirupa niti kuvanja.

Jednostavno, jabuke dooobro operete, nožem zasečete ukrug oko peteljke i kašičicom izdubite skoro do dna. Onda u tu rupu sipate nadev po želji – mleveni orasi i malo šećera ili meda (malo! na ove četiri je išla jedna mala kašicica i bilo je skoro pa mnogo), ali ovaj put sam dodala i lešnike, rogač da imitira čokoladu, kašičicu lana jer je lan zdrav i suvo grožđe, zato što ne postoji univerzum gde ta dva ne idu zajedno.

DSC

DSC_0429

DSC_0438

Jabuke poređate u pleh i pečete oko 40 minuta. Može i kraće, ali caka je da jabuka bude kuvana, što neke neće ni posle 40 minuta.

Drugu poslasticu sam prvi put jela u „gostima“ kod izviđača iz Francuske, pre .. khm, khm, malo jače od decenije. Celo jedno leto su proveli u Srbiji, te su često išli u „goste“ ali i ugošćavali druge odrede, pa smo i mi došli na red.

Tradicionalno, večera je pripremana na vatri i bila je izvaredna (jej! da nije paprikaš ili pasulj!) – krompir umotan u foliju, pečen u vatri pa pri služenju rasečen i dodat krem-sir koji se utopio u te useke (apsolutno je moguća izvedba u rerni, oprobano), neko meso na žaru koje je palo u drugi plan i za desert pečena banana sa čokoladom.

U kućnoj izvedbi izgleda ovako – bananu zasečete dužom, zajedno sa korom, pa u rez se stavi čokolada i/ili orašasto. Sve se dobro umota u foliju i peče na 200 stepeni oko 20-25 minuta, tj. dok ne pocrni banana.

DSC_0393

Posle ostaje samo da birkate s kojeg kraja će te je napasti.

Lično – ne volim ništa što podrazumeva bananu i toplotnu obradu, ali do sada nisam srela još nekog da se slaže samnom. Deca je vole, odrasli je vole, banana je zdrava a crna čokolada odlična za organizam.

Pa gde ima bolje užine od ovog (ok, sveže voće je bez premca, ali moram nekad i da unesem malo uzbuđenja u jelovnik, da ne bude kao onaj vic sa pirinčem i očima).

Jesen je duga, pa sledi dunja na meniju – kompot, sok i kitnikez. Jestel’ jeli kitnikez?