Jednu stvar odlično pamtim – poslednjih par dana slobode pre početka nove školske godine nije bilo mrdanja od kuće.
Što od obaveza, što od uzbuđenja, jedino što smo smeli je da pregledamo nove knjige i sveske, „zapljunemo“ ih pogodnim nalepnicama sa imenom i sređujemo sobu, kojoj izgled nikako nije zavisio od toga da li je škola ili nije – njoj je svejedno.
I tako smo mi obavili upis, upoznali učiteljicu i učionicu i ostalo je da čekamo.
„Hajdemo na kampovanje!“
„Jesi ti luda, počinje škola sledeće nedelje!“
Jesam JA luda? Pa ne predlažem ja jednonedeljno čekanje kod kuće da se sveta škola desi!
I tako smo u (recimo) ponedeljak bili na rođendanu Piletove simpatije iz vrtića. Umesto da se pozdravim kao svet, ja sam izbrbljala poziv na kampovanje – koji su oni prihvatili.
I tako, eto nas dve porodice na Stražilovu, brojno stanje 9. Tetka nam je obezbedila šatore i podmetače, spakovali smo klopu i rešili da napravimo novu tradiciju – nema više čekanja, vikend pred školu pamtiće se po spavanju u šatoru!
Ništa naporno i obavezujuće – družiti se, jesti, piti, spavati – ujutru ponoviti i vratiti se kući.
Sve stavke smo uradili besprekorno.
I – btw – ništa tako ne poveže ljude kao kad se ćućori preko stranica šatora :D
Kriminal Koka 