3,2,1 – SAD, pa do 12.08. u podne!

Kao što sam obećala, počinjemo skoro u podne. Subota je, užasno je toplo pa se slobodno učipite pred monitorom na par minuta.

Od srca vam darujemo Putnu Aktivnu knjigu – pišem u množini jerbo ništa od ovog ne bi bilo da nema ogromnog strpljenja mog Puža i dece čija energija pršti i moli da bude kanalisana i zabavljena. On me pusti da se zabavljam a oni se trude da uvek budem u top formi, bar što se tiče kreativnosti.

Pravila su skoro kao i svuda:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice. Neću vas cimati za brojeve cipela u šestom razredu niti za lajkovanje hiljadu i jedne stranice, od volje vam hoćete li nekog tagovati i nekom podeliti post – ovo je fuss free nagradna igra. Komentar može biti minimalistički, mada bih ja najviše volela da bude konstruktivan, pa da mi date još koju ideju za putnu knjižicu.

  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji.

  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.

  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, pobednika bira Random.org.

    Putna aktivna knjiga

Nagradica je lepi, zeleni registrator, a on sadrži:

.:.Folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju spremite večericu od njih).

.:.:.  Automobil, žaba i ribica od deko-gume sa probušenim rupicama koje možete da ušivate pomoću velike igle i kanapa (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice, divna vežba za finu motoriku).

.:.:.:. „Prazna“ glava na plastificiranom papiru, pa možete docrtavati whiteboard flomasterom oči, uši, kosu i nosiće ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

.:.:.:.:. Saobraćajni znaci – štampa na plastificiranom papiru, na kome obeležavate koje ste sve znake videli tokom puta. Znaci su crtani i koriste se u Srbiji (ne poznajem stranjske saobraćajne znake pa sam se zadržala na ovima).

.:.:.:.:.:. Gradić – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti. Papir je plastificiran, pa možete docrtavati saobraćaj, signalizaciju, znake .. Maštajte.

Uz sve ovo imate i whiteboard marker i sunđer za brisanje, tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

Sve je ručno pravljeno i crtano, te samo ja polažem pravo na autorsko delo. Nećete ga naći nigde drugde, ali naći ćete slične i odlične koncepte koje ćete možda poželeti da dodate u registrator.

Želimo vam puno sreće!

Advertisements

Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Druženje

Iako ređe nego što bih želela, povremeno praktikujemo izlazak 1na1 – Pile i ja provedemo određeno vreme zajedno i sami, bez da deli pažnju sa bratom a ja sa Pužem. Ovaj put sam izabrala jedan poseban četvrtak u kalendaru.

Za početak, kupili smo nove patikice (omojBože!! koliko je lakše kupovati sa jednim detetom!!!) a onda sam prekršila veliki deo svojih ubeđenja – otišli smo u Mek. Ajde neka i on vidi rupu na saksiji.

Klopa mu se nije dopala, ali igračkica je druga priča, s njom se orca i sad, par meseci kasnije. Dobro je poslužila za zubarsku priču.

Preko neta sam našla obaveštenje o projekcijama u planetarijumu – pravi razlog zašto je četvrtak i izabran. Naime, te projekcije i predavanja koja idu uz njih organizuju se samo četvrtkom. Ovaj je bi rezervisan za „projekciju nama poznatog neba“ i po nekim fotkama koje sam videla na netu, mislila sam da će Pile biti očaran!

I tako smo se nas dvoje, skoro sat pre projekcije, uputili busom do Tvrđave, pa polako pešaka gore do Planetarijuma. A tamo tišina, pada mrak, planetarijum zaključan… Mi sami. Pile počinje da plače, boji se i hoće tatu (koji je btw krenuo prema nama). Razumem ga skroz, nije prijatno, iako sam skoro-pa-odrasla u tom delu oko Akademije ova izolovanost počinje i mene da plaši.

Prilazi nam žena sa devojcicom i Pile se okuražio – više nije sam i sad je sve u redu. Ispostavlja se da je i ona došla na projekciju, ali vrata su i dalje zaključana. Dolazi i grupica devojaka – i pametno – odmah googlaju zašto je zaključano, kad je već trebalo početi.

Napomena:  čitajte sitna slova u životu!!

Projekcija se održava u prostorijama planetarijuma kod ulaza u muzej.

!!!

Kakve izdvojene prostorije? Št…??? Ajde, prati masu, valjda znaju gde idu.

Skoro sam pokupila vilicu sa poda kad sam videla otvorena vrata u onome što je izgledalo kao zid (jerbo nikad ne obraćaš pažnju na vrata na tvrđavi jerbo su većina ionako stalno zatvorena). Mislim, da sam vrata i promašila, 400 ljudi koji su stojali ispred nisu mogli da mi promaknu.

I tako smo čekali.

I čekali.

I čekali.

Puž je došao, Pile se upoznao sa drugom decom i njihovim roditeljima i skoro i da smo se orodili dok jedan smušeni momak nije izašao da nam pojasni. Ne, ne može se ući, projekcija je u toku. Biće samo 2 projekcije. Deca imaju prednost, ako uđu uopšte jerbo unutra stane valjda 2 ipo čoveka. A on bi, mukica, voleo da mi uopšte nismo došli. Tačno je iz njega izbijala tuga što tamo neki divlji okupiraju njegov svet. Bilo mi ga je žao, makar na momenat. Onda sam shvatila da čekamo dva sata na sve hladnijem vazduhu skoro nizašta i da je ovo trebala da bude lepa završnica jednog dana a sad nema obećane avanture i Pile ima strah od tvrđave…

Ne predajem se bez borbe.

Posle petominutnog popovanja, izvukoh informaciju da bolje da ne čekamo više, na projekciju nećemo ući, ali eto organizovaće nam utešnu nagradu posmatranja meseca kroz teleskop kod planetarijuma, tamo gde smo čekali već.

Ajde makar nešto. Neko je poveo, ovce su krenule. A onda su prošli pored planetarijuma, preko šanca oko ateljea, kroz travu i grmlje i vlagu i budiBogsnama čega sve ne… Masa i dalje prati. Bukvalno ispadosmo na trg ispred Akademije i po razgovoru momaka koji su vodili povežem kockice – oni nemaju pojma gde su krenuli, ali im je super što su svi krenuli za njima.

Super. Priča naše države.

Nas troje smo se u sopstvenoj organizaciji vratili nazad, putem koji nije uključivao prepreke. Tu smo sreli i momka iz planetarijuma sa teleskopom.

Pile, Puž i ja smo, kao i ostalih dvadesetak ljudi, dobili 7 otkucaja srca da zvirnemo na veličanstveni mesec.

Skoro tri sata zaje…..a za 7 sekundi.

Znate šta – vredelo je. Pile i sad, šest meseci kasnije, priča o tom danu. Od tvrđave i dalje malo zazire, ali ako su mama i tata tu sve je u redu. Mesec je divan i od sira je – pa ima rupe po sebi, ne?

Od tad i planetarijum planiramo ko svet. Sad možemo da „rezervišemo“ mesto, što je sledeće na TO DO listi kad bude malko toplije. Njihovu stranicu sa informacijama naći ćete ovde, i potapšite momka sa ulaza, da ne bude tužan što mora da deli svoj svet na jedno veče u nedelji.

Zauzeti decembar

Primetili ste već do sada da puštam zakasnele postove.
Elem, da operem obraz – baš mnogo radim. Gomila poslova, puta šest radnih dana+ sat ipo koji otpadnu na putovanje, pa fitnes na koji sam se naterala da budem i više nego redovna i voljna .. Recimo samo da mi spavanje u sedećem položaju, potpuno obučena (nekad i sa keceljom preko odeće za posao) uopšte nije nepoznato. Dobro, Puž to zove spavanje, ja to zovem onesvešćivanje s potpunim prekidom filma.

Bonus je da sam smanjila FB na minimum (što je sjajno, kad se već umem ožučiti zbog raznoraznih kojekakvih pametovanja), pročitala sam knjige koje volim i sredila zmajsko telo da manje liči na zmaja a više na telo. Iako sam haotična više nego ranije, dobro je podsetiti se da i na sebi treba da radiš, to što sam mama je loš izgovor da se zapustim.

Danas je Veliki Petak. Ne radim do utorka (do utorka!!! Jeeeeej!! Dva uzastopna slobodna nisam imala … od septembra!!) Deca su kod bake, jaja se tiho kuvaju i ja imam vremena za sve zaostale postove.

Elem… Ahem… Da se vratim u kolosek – jedan od zaostalih postova je i vrtićki decembarski maskenbal, koji je prethodio Šešir-danu.

Pile je izabrao Nindžu. Naravno da smo čekali noć pre da počnemo s maskom (uz sve što se događa, ja sam zaboravna a Puž se koristi mojom glavom koja nije u funkciji pa je i on zaboravan).

Ono što ide na glavu – nazovimo ga kapuljačom – je sašiveno od stare majice, a uzorak je preuzet sa zetove skijaške kape. Za to isecite donji deo majice. Pojas i traka preko glave su, recimo, trake isečene od druge majice.

Puž se zaista iskazao sa šurikenima i nunčakama – šurikeni su isečeni od kartona, a zatim oblepljeni sivom selotejp trakom da dobiju boju metala i zaštite nečije oči od baš-oštroće. Nunčake su pravljene od sunđera za izolaciju koje su isto tako oblepljene trakom i međusobno povezane istom tom trakom koja je samo uvijena.

Od gornjeg dela majice smo napravili mali kimono (da ne morate šiti rukave), kad već Pile ima konstituciju četvorogodišnjaka. Kao model za veličinu nam je poslužila druga majica.

I eto ga. Brzinski kostim, skoro bez ulaganja. Sve ovo imate i kod kuće, iako smo za nunčake našli još dva načina kako da ih napravimo – od slamčica i od rolni toalet papira. Bio je jedini nindža u grupi, a kostim se koristi i sada, skoro pet meseci kasnije. Balavac uporno pokušava da nas sredi, iako se lupi nunčakama skoro svaki put kad ih uzme.

TV je, za sada, živ, iako često stane ispred njega da vežba.

Nažalost, noć pre Šešir-dana Pile je zapatio neki virus. Nismo rizikovali, pa je ostao kod kuće, mada mu je bilo žao što niko od drugara nije video njegov šešir Ludog Šeširdžije. Puž i ja smo pravili a Pile je dekorisao.

Link kako se pravi naći ćete ovde. Radite s čime imate po kući, lov za potrebštinama je pola zadovoljstva u pravljenju.

I još jedan bonus – Puž i ja ovoliko vremena nasamo a zajedno nismo imali baš baš baš dugo.

Vredelo je svake minute.