Školske užine po Kokoši

Ili u našem slučaju – doručak.

Stvarno sam bila uzbuđena zbog njegove školske užine, kako ću ja to lepo spremati i aranžirati, a on sa uživanjem jesti…

Aha, kako da ne.

Mislim da mi je bio pun kufer svega već druge nedelje. Treba usaglasiti tih 15 minuta velikog odmora što imaju na raspolaganju, koji se pretvore u 7 – pošto sile nema da prestane da priča sa drugarima dovoljno dugo da bi jeo – sa namirnicama koje imam u kući i agregatnim stanjem u kojem su a da su podesne za jelo na nogama, pošto u školi nemaju kantinu ili neko mesto za jelo.

Ima tu puno balansiranja. Sad shvatam zašto se roditelji hvataju za kroasane ili pice ispred škole.

Ali – trud (tvrdoglavost) ispred svega, pa isplatiće se jednog dana.

Već mnogo ranije sam kojekuda nabavila malene plastične kutijice i par od njih čak i staju u Piletovu kutiju za užinu. Doručak kod kuće pre škole smo praktikovali prve nedelje, dok sam bila na godišnjem, ali sad je skoro pa nemoguće ustati – pa puta tri, obući se pa puta tri, oprati zube pa puta tri … sve tako tri puta, što moram ja za sebe da obavim pre posla pa moram da ponovim i sa njima dvojicom, i to sve u sat vremena koliko imamo na raspolaganju od ustajanja do izlaska iz kuće.

Da, mogla bih da ustanem još ranije, ali onda ne znam što bih uopšte išla u krevet – 5:45 je i ovako rano, čak i za kokoške.

Elem, trudim se da su mu užine raznovrsne. Ili bar da se ukusi razlikuju ako već zaglavi sa sendvičem par dana uzastopce. Ponekad mu spakujem i neki slatkiš, čisto da mu začinim dan, ali generalno se trudim da dobije nešto konkretno i nešto voća.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Jednom sam mu ubacila voćni jogurt – to više neću ponoviti, Puž je celo popodne strugao ostatke iz torbe. Čim prestane da prosipa kao da seje planiram da mu pakujem naš domaći musli sa jogurtom. Heljda u zrnu takođe, to nam je inače redovni doručak bar jednom nedeljno.

Jednom je nosio picu od prethodne večere – ako je domaća, može, u suprotnom vam ne savetujem, ukusna je koliko i kutija od cipela.

Homemade mini pice od jogurta – koje inače imam u zamrzivaču već gotove – savršeno upadaju u brzinsku postavu, treba ih samo podgrejati, a budu mekane čak i kad su hladne.

Našla sam raznorazne recepte online, i sve to jeste lepo i nije komplikovano ako dete ima gde da sedne i jede kao normalan svet. Kod nas je sve na brzaka, pa i školska užina.

Ako imate neke predloge (još bolje bi bilo da su za pripremu veče pre, jerbo ne-mogu-da-ustajem-u-5!!), šaljite.

Dobre stvari možete naći na Momables i na Mind Over Munch, koji uglavnom gledam preko Youtube kanala, kao i na raznoraznim blogovima ako ukucate pravi set reči.

Ako sumiram sve – naravno da je komplikovano kad sam ga ja zakomplikovala, ali jeste bolje od kroasan-pizza-čips varijanti – zdravije je, dugoročno bolje i on voli. On baš voli što ga iznenađujem. Voli što može da podeli sa drugarima koji svoju užinu nisu poneli, pa mogu zajedno da grickaju nar koji „nikad“ nisu jeli (batafkors) i da zajedno opanjkavaju moje mafine bez šećera.

A ja se pravim kao da ne znam …

 

Kad porastem biću…

Prvi dan škole, prvi dan škole!!

Otela sam nedelju dana od godišnjeg odmora da budem tu za njega, pošto sam znala da to neće ići tako posle tih nedelju dana. Kupila nove patike još u martu, a mesec dana kasnije uredila mu sobu – ja više uzbuđena od njega!

Knjige smo nabavili, školsku torbu izabrali, sve je na svom mestu i čeka spremno.

Par dana ranije sam mu postavila pitanje – šta bi voleo da budeš kad porasteš – uz molbu da razmisli o tom pitanju pred odgovor.

Da to nije test.

Da nema pravog i pogrešnog odgovora.

Da želim da zabeležim dečaka kakav jeste pre nego što postane čovek i da vidim kakav čovek želi da bude.

Pred prvi polazak u školu dobila sam odgovor

Nisam tražila objašnjenje – ako je u njegovoj glavici rešeno, nemam ja šta tu da prčkam.

Nameravam ovo pitanje da mu postavljam pred svaki početak školske godine, da zabeležimo i ovako dečačke snove – eto nama još jedne nove tradicije!

Čime god se bavio kasnije u životu, neka zna da je za prvo bilo jedno lepo zanimanje.

Tarovanje – leto u Srbiji

Odluka je pala – ove godine ništa od morskih radosti. Komšije Grci su podigli cene toliko da nam ni septembar nije povoljan, a i septembar sam otpada kad već Pile kreće u školu.

I tako krećemo u potragu za smeštajem. Bronhitis je prevagnuo u korist Tare i Zlatibora, pa je sve išlo u tom pravcu, a u to ime Booking i ostali sajtovi su prešpartani uzduž i popreko.

Da skratim, iako smo bukirali kuću još u martu, gazdarica je odlučila da podigne cene i da nam napravi problem deset dana pred polazak. Povuci-potegni, ljutit mail i još dve otkazane rezervacije sa Booking-a su dovoljan razlog da batalim celu šaradu i sama nađem smeštaj – predivnu brvnaru dovoljnu da se sasvim komotno smesti tri odrasle osobe i troje dece, sa sjajnom poluzatvorenom terasom i pogledom na Zaovljansko jezero.

Jednom rečju – bingo!

Kućica nameštena i opremljena po mom ukusu (ma ima baš sve što može da vam zatreba), komotni smo bili od prvog do poslednjeg dana a bonus su bile komšije – izuzetno tolerantni na naše troje + troje iz susednih objekata, tako da su se deca prelepo zabavljala za svoj groš, bez da smo mi uletali i sokolarili nad njima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pride – dvorište je ogromno, pa su od trčkanja brzo i zaspivali uveče.

Manji minus je nedostatak prodavnice – uvek nešto fali, pa smo par puta morali ići za Mitrovac, gde je jedina prodavnica, pošta i lekar. Nažalost, sve nam je trebalo – ja nisam ponela Rudićeve kapi koje su nam prepisane da dajemo po slobodnoj proceni (odnosno kad sa onim zelenišem iz nosa mogu da lepim tapete) i koje su se, naravno, pojavile treći dan i ama baš uvek vode do upale ušiju. Divne komšije iz Beograda su nam priskočile u pomoć – zvali su tetku koja je zvala vlasnika gift shopa iz Mitrovca koji je kupio kapi u apoteci u Bajinoj Bašti – koju sam prvo morala da pronađem da nam kapi napravi – i da ih donese do Mitrovca pa mi da dodjemo po njih…

Shvatate komplikaciju. Na kraju je uskočio trener džudista na pripremama koji je načuo naš razgovor sa vlasnikom gift shopa, a svakako je išao do B. Bašte i ponudio se da nam ih donese isti dan.

Divni ljudi. Stvarno, ni dan danas ne mogu da iskažem koliko sam im zahvalna, svima odreda. Niko nije morao, svi su se pružili maksimalno i od mene imaju večno poštovanje.

Prva šetnja

Jedan od komšija

Lako je učiti o insektima kad ima ko da ti pozira

Pozer br 2

Strumf

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Zaovljansko jezero

Jutarnji pogled

Orijentacija 3na1

Pokušali smo kupanjac u jezeru – nema uređene plaže, ali ima jedan deo koji je nasut kamenom, pa je .. pristojan. Međutim, voda je ledena, niko se nije dugo zadržao. Umesto plivanja, rešili smo da pešačimo, i prijatno smo iznenađeni. Listopadna vs zimzelena šuma – nepojmljivo. Volim Frušku, tu mi je i tu sam na svome, ali ovo je nekako … čistije. Lepše. Lakše. Nema one lepljive vlage koje ima kod nas, niti vazduha koji kao da je neko disao pre vas. Kupili smo mapu u Mitrovcu, pokušali da je pratimo i predivno se zagubili na par kilometara od kuće. Bez problema se i pronašli – izašli sa staze E7 tik ispod našeg privremenog doma.

Posetili smo i Sovinu šumsku učionicu, učili o biljnom i životinjskom svetu Tare i stalno, stalno, stalno punili pluća kiseonikom!

Poslednju šetnju smo počeli od Vilinih korita, pa uz potoke koji će kasnije činiti Beli Rzav. Kako smo sve više odmicali, i staza je postala neprohodnija – palo drveće je pravilo velike prepreke. Iako su deca bila ama potpuno oduševljena, nas dvoje smo mislili da ćemo se izmoriti od stalnog prebacivanja dece preko potoka, te da nećemo imati snage za povratak po mraku ako staza postane još više neprohodna uzvodno (ni kamenjari nisu ulivali poverenje, ne znam koje zmije obitavaju tamo i baš nemam želju da ih upoznam).
Onda smo rešili da se vratimo. Jedva da smo prešli 3 km, a prošlo je dva sata, i nasuprot svemu svi smo bili ama baš sjajno opušteni. Deca su izjavila da ih na ovakvu avanturu možemo uvek voditi – i verujte da hoćemo!

Pocetak staze

Preskakanje prepreke

jaaaaaoooo – leeeptiiirrr….

Nazalost, do vidikovca Banijska stena nismo stigli. Komsije su nam javile da su gužve neopisive i da će nam guranje i čekanje po redovima samo zatrovati Taru, pa nismo ni otišli – to ćemo morati ostaviti za drugi put.

Oprostili smo se od Zaovina na nama nesvojstven način – kolima smo krenuli na suprotnu stranu, oko Mandića do Mitrovca, pa smo videli i drugu stranu jezera. Videli smo izbliza branu kojom je jezero ukroćeno i bilo nam je žao što idemo. Iako deca vole svoju kuću, ovde smo se osećali kao svoj na svome.

Put nazad nam je bio teži nego kad smo dolazili. Krivine i uzbrdo-nizbrdo nije nešto što ljudi iz ravnice vole, pa smo češće stajali, luftirali se i – naravno, obavili jedno brzinsko tuširanje na sred magistralnog puta – Balavac nije stigao da kaže da mu je hrana krenula na put kuda je i ušla. Sve je postalo mnogo bolje kad smo se dokopali relativno ravnog, pa sam se usudila da nateram puža da skrene ka Brankovini, gde se nalazi humka Desanke Maksimovic.

Tu vam ne mogu ništa reći, Puž kad neće da sarađuje onda sabotira, pa smo samo potrošili vreme i gorivo i ni iz kola nismo izašli.

Ako, sledeće putovanje ima da obeležim svaku prćiju da posedim pod kruškom, pa će valjda malo više da učestvuje i on, ako ne želi da provodi sate tražeći te kruške.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, nisam zažalila ni minut! Novi smo u putovanjima, tako da imamo još mnogo da naučimo – ali pametni smo, ne ponavljamo dva puta greške.

Ako tražite predlog za odmor i kiseonik, Tara je odličan izbor, ma priroda je uvek odličan izbor! Znam da deca ovaj odmor pamte i pričaju o njemu, to nam je sasvim dovoljno.

 

Završetak jednog doba – ili kad mama ne istraje

Dva meseca ovaj post stoji u draftu.

Ne znam kako da ga završim a da ne ispadnem aspida, pa onda neću ni da se trudim – aspida it is!

Brišem onaj nepovezan esej pa u kratkim crtama – vrtić je završen, sledi škola.

Izuzetno sam nezadovoljna onim što je Pile „doneo“ iz vrtića za sve ove godine – šta je naučio, način na koji je učio, vreme koje je utrošeno na to. Pun šamar je bio onaj vrtićki registrator, koji smo ukrašavali zajedno pod moranje da ga donesemo već u ponedeljak, a koji je vraćen skoro prazan – a obećavali su nam korice ispunjene aktivnostima i radionicama, malim umetninama od malih umetnika, uspomenu nad uspomenama!!

Besna sam na sebe pošto sam popustila nagvaždanjima da ne talasam i ne prebacujem ga u drugi vrtić kad sam već videla da, sem pesmica, ne uče, ne istražuju, ne podstiču – čuvaju. Samo čuvaju, ako je moguće do pola četiri!

Prokleto popizdela što sam dopustila da pristojnost nadvlada moje obaveze prema detetu – MOM detetu! Neka sam i luda, neka sam i bezobrazna, ali na račun moje dece neće više da može! Neću da ih učim da budu bezobrazni i sebični, ali neću ni da svesno štete sebi, radi opšteg mira.

Ili sretni svi, ili mira nema.

Pa počinjemo s Balavcem, tražimo premeštaj. Registrator može u đubre, ionako je sav isprskan krečom i ofucan, a Pile ima novu avanturu u životu, mi ćemo da navijamo svim srcem. Treba se tome okrenuti.

Iz svake situacije treba nešto naučiti, zar ne?

 

Mali kućni ogledi za decu

Ovo možete svrstati i pod 2 minuta strke – 10 minuta zabave! Manje-više, sve što vam treba za oglede imate u kući, uključujući i internet.

Naime, TheDadLab nije jedini na netu, ali mene je privukla jednostavnost i kamera – ostali umeju da objašnjavaju, pričaju, smejulje se nelagodno, tresu kameru i dodaju zvuk koji kao da je s dna bunara … I tako video od dva minuta naprave dugim 10, a ja to nemam na raspolaganju.

Ako volite papirne verzije, možete (kao i mi) pozajmiti iz gradske biblioteke knjižice „Mali kućni ogledi“. Mislim da ih ima 4 ili 5, ali mi smo uzeli samo dve. Sigurna sam da na toj zabačenoj polici ima još koja knjižica sa tom tematikom, tako da morate malo da prebirate, a nama su ove dve bile dovoljne.

Štaviše, ovo bi bio lep poklon za nekog drugara – igračaka verovatno ima na pretek, a ova knjižica je nešto što može i u osnovnoj školi da se koristi.

I

Prvi ogled i nije bio ogled – htela sam da im pokažem šta je mene fasciniralo kad sam bila mala, pa sam obila kasicu, uzela kovani novac različitih apoena, papir i bojice.

Caku znate – novčić pod papir, pa tamnijom bojicom (ili grafitnom olovkom) šarate po papiru – novčić će se do detalja precrtati. Ja sam ovakve novčiće koristila za igru, kad se ide u „kupovinu“, pošto nama pravi novčići nisu bili dozvoljeni, a pride smo ih poštovali maksimalno – precrtati je lako, ali ajde ti iseci onaj mali papirni novčić k’o svet!

II

Onda smo prešli na vodu. Pravili smo lava lampu – u veliku čašu sipati vode, u vodu dodati boju za kolače, ulja koliko i vode, a zatim sipati sodu bikarbonu – caka je da sipate kašikom sve na jedno mesto, ne da se posipa okolo. Onda dodati malo sirćeta. Sirće prolazi kroz ulje u tragovima i dolazi do sode koja ostaje na gomili zbog ulja kroz koje je prošla. I onda kreće pokret. Gledali smo kako mehurovi idu gore, komadi sode padaju i vraćaju se sa mehurićima koji idu gore … Dodate još i neko svetlo, i eto uživanja.

III

Zatim smo izbacili ulje iz igre. Znači voda s bojom, soda bikarbona i sirće (ako nema vode, reakcija je mnogo jača a meni se nije baš ribala kujna). Pomoću ovoga i crvene prehrambene boje možete pojasniti deci vulkan (ovo nas čeka uskoro, pokazali su interesovanje za planete, pa dobro je početi sa stvaranjem sopstvene).

IV

Sledeće smo probali da rekreiramo „Šetajuće boje“, ali tu nešto ne štima.  Imam dve predpostavke – ili je naša kombinacija boje-papir loša (boje nisu dovoljno koncetrisane, pa pri upijanju papir nije obojen, nego samo natopljen) ili ja nisam savladala kako treba kapilarno penjanje. Verovatno oba, em su boje … domaće, em moje znanje fizike je .. maglovito, da kažem.

Poenta je da se deci pokažu boje i objasni kapilarno penjanje, i kako pomoću ta dva, mešanjem, nastaju druge boje. Ima na youtube par video klipova koji to uspevaju. Meni nije, ali ne zvao se ja Lorimer ako ne pokušam još jednom.

V

Pošto je Pile Poletarac, teorijsko predavanje o orijentaciji smo preneli u praktično: treba vam činijica ili čašica, malo plute, igla i magnet i voda.

Iglu namagnetišete tako što prevučete njome preko magneta, stavite je na malo plute i sve zajedno stavite u činiju s vodom. Naš kompas se okrenuo za četvrtinu kruga (nekad smo imali nesmetan pogled na sunce koje zalazi, tako da znamo koje su strane sveta gde).

VI

Poslednji experiment se sastojao od plastične flaše, kvasca, šećera, vode i balona. Sad, da biste to uradili ispravno, treba vam manja flaša (ne od litre-dve-tri). Sipate kvasac i šećer u flašu, dodate toplu vodu, nabacite balon na grlić i sve zajedno stavite u lonac sa toplom vodom (nivo vode u loncu da ne bude višlji od nivoa u flaši). Kako se gasovi nakupljaju, tako će balon da se naduva. Otud da NE koristite velike flaše, nama je trebala cela noć da bi se balon pristojno naduvao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pogledajte još ideja ovde i ovde. Mi čekamo lepo vreme pa da isprobamo napolju onu explodirajuću penu – ne znam za njih, ali JA jedva lekam!