Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Advertisements

Bye, bye leto!

Poslednje dane leta smo proveli u različitim stanjima – Jahači Apokalipse su izjahali još jednom i u bisagama doneli nekoliko virusa. Kako su njih dvojica to sasvim lepo podnela, Puž i ja smo izgleda ti koji su kritični sa imunitetom, a tu već ne znam odakle ni da počnem da krpim. Nisam pristalica onih snaga-u-boci tabletica ali sve ću probati samo da izbegnem nemoć dok su njih dvojica tu.

Dani nam prolaze u bicikliranju – Pile je konačno shvatio čemu pedale služe i, vala, neumoran je! Negde je video da se nose i rukavice dok se vozi, pa je konfiskovao svoje radne rukavice i sad ih koristi samo za vožnju.

Lepo izađemo napolje, pa se on i njegova Drugarica trkaju ko će brže, ko će pre, ko će kada, ko … Pola i ne mogu da ispratim, pošto Balavac trči u suprotnom smeru (a kako drugačije!) tako da smo umorni uveče svi na kamaru.

DSC_0068

Balavac radi, jel’te, šta je već njegov posao – raste. Sve je ok iako su naše molitve upućene nekom Bogu koji će ga naterati da sve što vidi NE stavi u usta, ne govori i dalje (ma nema smislenu reč!), ali kako smo stalno zajedno već po slogovima koje koristi znam šta želi. Pomaže i zapovedni prst kojim se podštapa i pruža ga kad nisam dovoljno hitra a hoće da kaže „Blesava mama, ono tamo!“
S druge strane – odlično razume šta mu se kaže, a to mi je trenutno i bitnije. Ionako od Pileta ne možemo doći do reči tako da ne smeta što nemamo još jednog govornika u kući (danas smo se „pokačili“ zašto on meni ne da da završim priču pa je to nekako prešlo u zašto ja njemu ne dam da završi priču. Ispadoh kriva.)

Lepe dane smo koristili i na terasi. Baka me je ubeđivala da su kutije koje skupljam samo magnet za prašinu.

Bako – ubedili smo te u suprotno!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Slaganje – pa rušenje, pa opet slaganje – pa opet rušenje .. Možete jednom da pogađate u čemu je više uživao.

Kutije, za sada, ostaju u kući.

Pile je nastavio sa slovima. Dopadaju mu se i dopada mu se aktivnost koju sam spremila. Iako kod nas postoji neki „Krcko“ i „Predškolarac“ i šta još ne, ja sam ovako izabrala da ga uvedem u taj svet. Jesam planirala da mu nedeljno menjam slova, ali mislim da preterujem, pa nek arči ovo dok mu ne dojadi, lako ćemo promeniti.

Svaki list je stavljen u džep (ili „gaće“, kako su mene učili), pa po njemu piše markerom za belu tablu (whiteboard) koji se briše običnom krpicom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvih tri do pet listova su predmeti ili bića na slovo A, još toliko listova gde prati putanju (vežba ruku), par listova gde treba da oboji npr. ajkulu u sve dugine boje, poređa je po veličini ili je smesti u niz da li je ili nije veća od ananasa, tekst pesmice gde treba da pronađe slova, zatim uvećano slovo (i malo i veliko) koje treba da kopira pomoću plastelina i znakovni alfabet (e tu mislim da ima neki problem, moraću još da proverim sumnje oko ćirilice i latinice i srpskog i engleskog znakovnog pisma).

Naknadno ću dodati vežbe za sečenje makazama, obožavaće ih, tako da ćemo imati da biramo šta ćemo i kako ćemo da „učimo“, danas dva-tri lista, sutra dva-tri i eto, rutina na mala vrata.

Planirala sam da ne pratim azbuku redom, nego da za početak krenemo sa „popularnim“ slovima – A, M, T, B, D, odnosno mama, tata, baba, deda i slova njegovog nadimka. Čisto da, na brzaka, može i praktično da vidi rezultat svog truda.

Pozornica za Pisca!

Volela bih da moji dragi budu pisci. Pa dobro, ako ne pisci, onda pasionirani ljubitelji pisane reči. Kad sam počela da „gutam“ knjige, nije mi dugo trebalo da shvatim zašto glad biva sve veća – samo knjige su devedesetih mogle tinejdžerki da ponude letovanje na Karibima, jahanje konja stepom ili uzbuđenje koje nema veze sa sankcijama. Svašta sam čitala. Svašta još uvek čitam.

Moja deca vole knjige – Pile da mu se čitaju, Balavac da ih žvaće. Ludom srećom smo kod Pileta usadili strah od nesreće svetskih razmera ako ošteti knjigu. Sreća do sada nije upalila kod mlađeg deteta, kao što je i za predpostaviti (puž počinje tužno da grli svaku otetu i pocepanu knjigu, dok Balavac odraste neće ostati mnogo korica tamo gde ih treba biti).

Nismo namerno počeli s pisanjem, iako bih volela da nauči i bude vunderkid. Počeo je s pisanjem vodom po mermernoj fontani ispred Hotela Park. Bilo je pretoplo, a on oduševljen kako tamni mermer menja boju kad se pokvasi. Pisali smo slovo A do besvesti, sve sam zverala da na vreme šmugnemo ako nas hotelsko obezbeđenje potera kad im plavimo okolinu.

Onda smo zamrznuli led u raznim posudicama da Balavac ima da se igra – jeste da nije pokušao da ga pojede, ali mu se apsolutno nije dopalo sto voda postaje hladnija, te ga je izbacivao napolje (podsetnik – led puca kad se stavi u toplu vodu!). Ipak je bio zainteresovan zašto ga sad ima, sad ne, zašto se smanjuje, i oduševljen kako klizi kad pokuša da ga uhvati.

Tada se i veliki bata priključio, otkrivši da led moze da se koristi i za pisanje!

Sledeća proba je bila za stolom – par kišnih dana smo proveli zajedno u kuhinji. Na scenu stupa playdough + razni pomagači (pritom ne mislim samo na Puža).

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Kad je pravljenje slova postalo dosadno (mislim da ne sanja da slova ima mnogo više od tih par koje zna) testo je iskoristio za ostavljanje otisaka patkica, majmuna, raznih papkara i čačkalica, ma svega što je mogao da otisne u testu.

A ovo je bio i nečiji prvi susret sa testom :)

prvi playdough

Ma neko mu je dao nešto namerno da gnjavi!! Vau!!!

Međutim, izgleda da se pisanje „primilo“ kod Pileta – jedan dan smo ga zatekli u sred posla.

DSC_9992

Štapici (kojih je sad sve manje pošto Balavac voli da ih zvaće) su se vratili u modu! Ne voli kad mu sufliramo sa strane, tako da sad uglavnom posmatramo dok se on bavi ozbiljnim poslom.

Odrasta, sad je zauzet!

Naše prvo more – deo II

Polako smo išli s ovim – već sam primetila da mu je ponekad puno ili dosadno ili jednostavno nije raspoložen za moje „vođstvo“, tako da se morska tema razvukla na više nedelja. A ponekad se osmelim na nešto naprednije, samo da bi se podsetila gde mi je mesto.

DSC_5135

U duhu morske teme – ajkula hvatačica. Zbog (ne)razvijene motorike trogodišnjaka, uglavnom je hvatala beton umesto ribice, ali se zato Deda sjajno proveo (Deda ima godina, pa pamti kad su slične igračke bile plafon igračkanstvenosti u mestu gde je proveo detinjstvo). Proces pravljenja možete videti Ovde, zaista sjajan sajt i sjajna žena koja ga uređuje.

Iskoristili smo i kišu najbolje što smo mogli – nepotrebno je reći da je bio mokar do gole kože. Usput je upoznao i nove prijatelje („Da, i u moru ima puževa!“).
DSC_5156   DSC_5231

Zatim smo pravili morskog ježa od čačkalica i testa za igru, ali je i dobio laminrane ribice da ih slaže – još uvek voli malo-malo veće-još veće-najveće igru. Slagali smo ih kako smo stigli, pritom me je terao da imitiram kako velika riba jede manju (pritom sam ja riba a on mala riba). Šta ću, voli da se smeje a ja volim kad se on smeje.

DSC_5399DSC_5408ribe

 

 

 

 

I – taaadaaaa!! Poslednji komadić slagalice – na prevaru, doduše. Dopalo mu se ali Deda mu je kupio veeeeliku pobulu (formulu) i sad i disanje pada u vodu.

Znači, treba vam karton koji ćete presaviti na pola, a zatim nacrtati, obojiti i iseći hobotnicu (za OCD-aše ili za mame sa starijom decom: bilo bi dobro da obojite sve četiri strane kartona pa tek onda crtate i sečete. Čak i kolaž bi izgledao sjajno!). Ja sam se trudila oko dva kraka dok je Pile uporno vukao linije. Onda sam odustala, šta ja znam šta je umetnost…
Zatim kleštima sa rupicom bušnuti svaku ribicu/meduzu/morsku zvezdu (sve ono što ste pravili do sada), kao i svaki krak hobotnice. Na jednoj hobotnici nacrtati usta i oči (ovde je to Pile radio i jako sam ponosna kako je ispalo) i nju zaseći do pola glave od pipaka na gore. Drugu hobotnicu zaseći od vrha do pola glave, a onda ih „umetnuti“ jednu u drugu, tako da dobijete 3d hobotnicu.
Onda vam ostaje samo da kanapom spojite ribe/meduze sa pipcima, izbušite rupice za kačenje i – voila!
Prdavo pile imenuje svaku ribicu dok se hobotnica vrti a Balence (da, rastu nam zubi) zija u meduze bez da trepće.

Ovu aktivnost sam čekala da bi mogli zvanično da završimo Morsku temu. Mobilijar bi mogao da se primeni na temu jeseni ili farme ili maltene bilo šta što sada radite s detetom, a pritom je vrlo lep ukras za sobicu ili kao poklon za neku baku ili drugara.

divider

Play-dough

 Obećani recept za testo za igru. Mislim da mi je ovo treći koji sam isprobala, i do sada najbolji.
testo
Za sada najsvilenkastije i sa najprijatnijim mirisom
  • 120 gr brašna;
  • 60 ml vrele vode;
  • 1.5 kašika soli;
  • 1/2 kašike praška za pecivo;
  • 1-1.5 kašike ulja;
  • 1/4 kašike glicerina;
  • 3 kapi boje za kolače (po originalu idu 3 kapi boje u gelu, ali pošto smo u ovoj zemlji gde smo, ja dodam između 8 i 10 kapi obične boje za kolače).

Smešati sve suve sastojke. Napraviti rupu pa u nju usuti ulje, glicerin i boju za kolače, malo umutiti ne mešajući brašno, pa dodati vrelu vodu i sve smešati dok ne postane glatko.

Testo držati u zip-lock kesama, zatvoreno i bez vazduha, najbolje u frižideru. Dok nije predugo ostavljeno na vazduhu zaista dugo traje. U tu svrhu mogu poslužiti i bočice iz apoteke.

 

2G ubrzanje

Mislim da je zaista bolje da NE obećavam kako ću da budem redovnija u pisanju.. Mislim, stvaaarno .. Sramim se. Delimično nemam ni čime da se pohvalim (zaista smo malo šta radili sem kvarili mama-dete odnose) a delimično nemam ni vremena da se hvalim. Sem ovim

DSC_0451

Imamo novog člana porodice. Stigao je nedelju dana ranije i to žureći, da ne kažem sve šutajući se nogicama u dupe. Moj muž i sada kaže da je imao utisak da ću da se porodim između dva semafora. O detaljima nećemo, sem što ću da vam kažem da ništa nije kao prvi put, od porođaja pa do sada, i što moram da se učim da žongliram sa dve lopte. Ali, Prdavo Pile sada ima doživotnog para za klackalice na igralištima i mislim da jedva čeka da bata poraste da ima s kim da igra „budbal“.

Prema bati je nežan (koliko to skoro-pa-trogodišnjak može) ali ima promena u ponašanju i to najviše prema meni. Ruku na srce – i ne promenio se! Od mame koja je svaki slobodan momenat posvećivala njemu, preko mame koja je tu ali ništa ne radi no leži sa stomakom došli smo do mame koja sada ima novu igračku i primetno manje strpljenja. Naravno da će da uzvrati „udarac“. Sad smo u fazi kopanja po internetu za savetima i predlozima. Čak smo se i opskrbili sa knjigama „Pozitivna disciplina“ i „Disciplina bez batina“. Prvu nisam još pročitala, ali druga ima baš lepe primere, nije samo suvoparno predavanje koje ništa ne kaže pa se posle nje osetiš kao još veći promašaj (ajde de, naravno da dete koje se ponaša kao da je poslato na Zemlju da me testira udara na ego i psihu. Koji roditelj se bar jednom nije osetio kao totalni promašaj? Ako ga ima, hoće li da mi udeli zrnce mudrosti?)
Javiću vam kako je prošlo, odnosno ubeđena sam da će vam moja iskustva koristiti, makar da budete sigurni šta NE treba da radite.

Eeee.. april .. U aprilu nas je dočekao Uskrs. Već par godina doprinosimo dekoracijama za bakinu trpezu, pa je ove godine to spalo na Piletova pleća. Zajednički smo pravili i bojili držače za jaja, za muške u obliku puža (!) a za devojke u obliku kokoške (!!!)

traka

Na kraju je sve to izgledalo ovako

DSC_3761

Sve je od pravljeno od kartonskih tuba, sa litrama vodenih boja, lepka i par blesavih očiju po pužu.

U celom tom maniru, odstampala sam mu i zeku-slagalicu, i zaista sam bila prijatno iznenađena, odmah je shvatio šta se traži od njega (baš nemamo iskustva sa slagalicama, nikad nije pokazivao neko interesovanje pa nisam ni insistirala).

DSC_3768

Od zeke je dobio korpicu sa slatkišima (pošto za praznik treba jesti slatkiše :p ) i malom plastičnom zmijicom koja ima mnooogo zglobova, pa kad je drmaš kreće se kao prava. Korpica je homemade, pravi se od jednog komada čvrstog platna ili kože, ne šije se i savija se pa se stranice zakače .. elem, iako je teško objasniti, sjajna je i volim je posebno što posle mogu da je koristim i za neke druge stvari.

Levo je mojih ruku delo od prosle godine, desno je DeLux kožna varijanta sa eBay-a.. a u sredini je moje Pile u otkrivanju slatkiša.

DSC_9979 6eb03d1a849557410632dc98b8e1a7d8 DSC_0032

I da završimo sa Uskršnjim postom – našla sam na netu zečije uši, lepo sam ih odštampala, pa smo ih obojili u ružičasto, sivo i braon, isekli i nas osmoro je za stolom sedelo sa zečijim ušima na glavi.. Nažalost nemam nijednu lepu fotografiju, tako da vam ostavljam samo ušesa i ideju, da imate za sledeću godinu.

Bunny Ears Coloring Page | crayola.com

U aprilu smo još počeli sa vežbama sa nožem – ne, neće se priključiti cirkusu (nadam se) ali jeste ispoljio interesovanje za noževe, i pošto zastupam stav da je sve mnogo manje interesantno ako nije zabranjeno, više volim da ga podučim kako i šta nego da se štrecam svaki put kad uđe u kuhinju. Za početak je dobio običan nož za ručavanje, koji je iako „običan“ i dalje oštar dovoljno da može da si naudi, pa smo napravili kompromis i sad koristi nož koji bi trebalo da služi za mazanje šlaga na tortu. Primećujem da je zadovoljan, posto ovaj nož ima i recke na jednoj strani pa može da pravi šare na svojim zmijama.

DSC_3967

Takođe smo počeli sa pojašnjavanjem veličine i niza. Primetila sam da ne zna pravu reč, kad hoće puno kiselog mleka, on kaže „jako“ ili češće „veliko“. Za „malo“ ni ne koristi reči nego pokaže tako što sastavi palac i kažiprst i maličak ih razdvoji. E, pošto nam je bilo pri ruci, od playdough materijala (inače imam nov, divan recept za svilenkasto testo, pritom nema onaj miris koji me je izluđivao kod prethodnog) sam napravila loptice raznih veličina pa smo ih ređali od najmanje ka najvećoj i obrnuto. Vidim da voli da uči, lepo mu se na licu odražavalo ushićenje što je konačno razlučio šta je malo a šta veliko, odnosno šta mi mislimo kad koristimo te reči.

DSC_4015

Rečnik mu se povećao, i to baš-baš. Sad koristi reči koje znam da nije čuo od nas, a ispravlja one koje je pogrešno izgovarao. Dnevno pretrčimo bar pet novih i ne dojadi mu da ponavlja zamnom dok je ne izgovori kako treba – s pravom i ponosom je „mamino srce, tatina sreća i bakina tandrkača“.

divider

Maj je bio u znaku bebe i čekanja, u čestim posetama lekarima i Betaniji, a samim tim i stres-stres-stres. Rekla sam da sam radnju zatvorila za sva vremena, osim ako mi se ne ponudi mogućnost da vodim trudnoću i da se porodim negde u Engleskoj – ne smatram za bonus u zdravstvu ako na zakazan pregled moram da čekam 4 sata, i to nije izuzetak nego pravilo.

I pored svega toga negde sam nasla recept za ljigu pa smo se zabavljali sa time, mesili smo testo i vozali se automobilčićem – sve potaman da se mama malo fizički angažuje!

DSC_3827 DSC_3894

 

 

 

 

 

Fanđo je vrlo spretan sa svojim autićem, Deda se blesavo smeje svaki put kad ovaj majstorski „zakovrne“ volanom, čak je i našao malog komšiju pa povremeno koriste parking susedne zgrade kao poligon za trke (svaka čast tim ljudima u zgradi, ili su gluvi ili oguglali, pošto je meni nemoguće da ignorišem taj zvuk plastičnih točkova po drljavom asfaltu).

I onda je došla i beba i što se Pileta tiče sve je stalo. Mama i tata to nisu baš najbolje izbalansirali. Zato sad se potpomažemo knjigama i internet-savetima i kuc-kuc-kuc ide na bolje. Tri pravila poštujemo maksimalno:

1. Ne vikati.
Teško je, pogotovu kad obojica kenjkaju u isto vreme a ja sam se navikla da glasno dajem sebi oduška. Međutim, nema efekta od vikanja i onda se baš trudim da to i ne radim.

2. Zagrljaji
Možemo i da se posvađamo i da se ljutimo i da plačemo i da njačemo – ali uvek moramo da se grlimo. Neka budem i najnadrndanija mama na planeti, ali biću drndava mama koja grli (ovo ću i u potpis da stavim).

3. Osmeh
„Smej se i kad ti nije do smeha“ – odličan savet koji sam negde pokupila. Prijatelji sa kojima sam pretresala ovu temu kažu da im je to uvek bilo najteže, i verujem im s obzirom da su sa svoje troje dece prošli te neke bebeće muke oko kojih se mi saplićemo. Ali taj osmeh ume da zaustavi tantrum u nastajanju, može da odobrovolji moje dete i vidno da ga smekša. I voli, on zaista voli kad mu se ja smešim, pa me sada često i zove da to radim – naravno najčešće u pola razgovora sa nekom drugom osobom.

I taako .. mogla bih da se potrudim da češće pišem čisto da vas ne udavim sa ovim. Predpostavljam da bi neko mogao i da večera i popije pićence dok sve ovo iščita. Ali sad sam uhvatila zamah sa radom za sebe i radom za dete pa verujem da će tu biti još postova u nekom razumnom roku. Za to vreme, ostajte pozdravljeni i neki feedback bi baš bio dobrodošao.

divider

Update od oktobra ….

Rekla bih da se sramim što me nije bilo ali bojim se da sam preumorna za to. Jednostavno mi se ništa nije činilo dovoljno epohalno da sad moram da vas gnjavim a opet kad pogledam unazad .. eee, bre! pa svašta se izdešavalo! Redom i u kratkim crtama..

IMG_0317

Jeste. Prdavo Pile će postati Veliki Brat!

Nema svrhe da vam pišem kako je on to podneo pošto – ruku na srce – termin „mali bata“ i „beba u stomaku“ mu je blizak koliko i cepanje atoma. Za sada se trudimo da mu kako-tako pojasnimo da ne sme da skače na mamu i da mora da pazi oko stomaka .. Nismo baš uspešni, seti se on onda kad je šteta već načinjena (za sada smo preživeli šut nogom i par skokova).
Kako ja to podnosim .. paaa.. Ne tako kao prvu trudnoću. Da, opuštenije mi je nego prvi put pošto sam se u međuvremenu dobro medicinski potkovala (a i prošla sam sve to i nije to takva nauka – prosto je „drugo“ stanje), ali sam neuporedivo umornija. Iscrpljenija. I što vreme više odmiče sve je teže, mada se neću zavaravati da će mi biti lakše kad se porodim. Verujem da će mi samo biti lakše da se sagnem da počistim mrve sa poda koje se množe brzinom kao pod onom kletvom iz „Hari Potera“. Da se ne suzdržavam mogla bih komotno da prišijem sebi usisivač za ruku.

Na ruku nam ne idu ni bolesti. Ovako je izgledao septembar.

DSC_2715

Da, krenuli smo u vrtić. Da smo znali kako će nam biti slali bi munje i gromove a ne poljupce. Ukratko, mnogo ih je u grupi pa vaspitačice ne stižu.. ništa. Što je prljav i musav mogu da preživim ali vidim da je sam sebi rukom brisao nos četiri sata ranije – e to baš ne opraštam. Drugo, od oktobra do sada (pola februara) išao je oko 25 dana u vrtić. Ukupno. Jedan virus – hop na uvo! Drugi .. opet uvo .. Do početka januara 5 upala oba uha, i to one bolne, kakve sam i ja imala kao mala. Srećom smo došli do specijaliste umesto da se vucaramo po pedijatrima, pa je žena lepo rekla da ne ide u kolektiv a ako se stvari ne srede do marta moraćemo da porazgovaramo o „opcijama“. U međuvremenu smo podelili komšinicin bronhitis i moje ti dete kao Peti jahač Apokalipse pokosi užu i širu familiju, uključujući i mene. Krajnji skor je bio 11 osoba.
Jel’ teško biti trudnica i brinuti o dvogodišnjaku?
Ha! Mnogo lakše nego biti bolesna trudnica koja brine o dvogodišnjaku.
I tako je došao i prošao i drugi rođendan …

DSC_8998

Lepa subotnja žurka u krugu familije a onu sutradan smo otkazali pošto je Gospođa Upala Uva rešila te noći da se vrati u punom zamahu. Znam da on neće pamtiti žurke ali bar da ima dece na fotkama, ne samo one zašle u četvrtu deceniju života.

Za Novu godinu (tačnije pred, oko i svuda okolo) društvance sa Mamine beležnice se dogovorilo da se malo poigramo. Tajni Deda Mraz je zamišljen tako da se imena svih učesnika ubace u šešir i svako izvlači ime jedne osobe kome je on/ona Tajni Deda Mraz. U vremenu do predaje poklona trebalo bi da se ta osoba dovoljno upozna da joj se pokloni simboličan poklončič – nista fancy, ništa skupo ali opet da je taj poklon BAŠ za tu osobu. Znači – svako je nekom Tajni Deda Mraz.
Pošto se mame okupljaju isključivo na FB onda je i igra morala da se prilagodi pa je Dinin muž bio „šešir“ i ruke koje su izvlačile imena a paketi su se uručivali poštom a ne lično (ima nas baš odasvud). Deca su učestvovala u izradi (koliko to u proseku dvogodišnjaci mogu) i pravile su se igračke a uslov je bio da je najskuplja – poštarina!
Mi smo bili Tajni Deda Mraz Nevenčici i pravili smo joj lutke – sve su interaktivne i sa njima može i da se igra pozorišta i da skače po kući.

1415017_10202135801129985_407358795_o 1800027_10202135799809952_1199922831_o Bubicama ako povučeš „rep“ one mrdaju krilima.

Žaba, majmun i slon imaju savitljive noge i ruke, pa su odlični za pozorištance.

Jednu lutkicu sam napravila i nama, da me podseti sledeće godine šta bi Pile i ja mogli da radimo zajedno.

DSC_3234

U međuvremenu smo kadu obogatili sa novim drugarima u vidu onih gumenih prilepaka za prokllizavanje (tačnije da se ne kližeš u kadi) pa smo uz njih nekako savladali dvogodišnjačku krizu od kupanja.Maramčice iz kutije su nam i dalje omiljena zabava, pored „kuvanja“ – koje se odnosi na besomučno presipanje i prosipanje pirinča iz njegove plave kadice, za kojim naravno sledi „mija“ ‘ pravljenje zmije od playdough materijala. Zaista uživa u obe aktivnosti iako su meni malo dosadile (2-3 puta dnevno pa unazad bar dva meseca, a i ne dosadile!) pa pokušavam da mu proturim još poneku aktivnost.

DSC_3171 DSC_3175 DSC_3190

Ovo je Šareni točak. Kod ovog konkretno se štipaljke kače oblik-na-oblik. Pritom u isto vreme vežbamo i boje i oblike i motoriku.

DSC_3230 DSC_3232

Dizajn je 10 minuta u Ilustratoru, štipaljke su drvene made in Najlon – Novi Sad i samo je trebalo docrtati znakiće po njima. Zarad dugovečnosti trebalo je Točak da laminiram ali !avaj! moja super jeftina štamparija je stavila katanac na vrata i to je palo u drugi plan.

Najmlađa aktivnost nam je – Pecanje! Koka se jedno veče dohvatila svoje kolekcije igala, filca (hvala Majo!) i makaza i Prdavo Pile je ponosni vlasnik sedam ribica i jedne pecaljke! Ovde, mislim, slike govore više od reči.

DSC_3279 DSC_3276 DSC_3242

Moraću da priznam par stvari – prvo teško mi je. Zato i nisam pisala. Ne mogu da postignem sve Super Mama stvari i da budem Super Mama pa moram da naučim da budem samo Mama. Ako hoću da oba moja deteta imaju majku sa zdravom glavom moram to sada da naučim. Za početak ću prestati da čitam on-line članke o Savršenim Mamama i početi da puštam očnjake na ljude koji mi takve stvari šalju… Kao da nisam u stanju sama sebi dovoljno pritiska da nabijem još mi fali poziv na „Savršen roditelj“ radionicu.
Drugo – mislim da nijedna od ranijih aktivnosti nije „legla“ u pravo vreme. Tek sada on u nekima počinje da uživa i da ih zaista koristi. Nisam sigurna da li sam ja požurila ili je on tek sada sazreo za njih ali definitivno tek sad se zaukava. Ispade da ga ne poznajem koliko bi trebalo ili da očekujem previše ali pročitavši par blogova na tu temu moraću da ponovim jednu stvar koja se provlači kroz sve njih – prilagodite se detetu, ne dete vama! To što ima dve godine i aktivnosti su za dvogodišnjake okačite mačku o rep. Dete će da radi stvari koje želi na način koji želi (jao, pirinač…) a vi možete ili da učestvujete ili da se bacite kroz prozor. Jednostavno, ovde muzika i koraci nekad ne idu zajedno.

Eto. Par meseci života u nekoliko priča i fotografija. Verovatno ću se setiti još koječega sutra. Za danas dosta.

P.S. Jesam brinula što ne govori? Ha!! Sad ga molim da ućuti malo, tišina je taaako malo cenjena …
P.P.S. Noša 12-ti serijal pokušaja za sada uspeva. Vrlo pedagoški ga podmićujem i vrlo uspevam. Vaspitačica nam je napravila mnogo više problema nego što misli, tako da je i bolje što je kod kuće nego da je tamo. Takođe skinuli smo ogradu sa kreveca i u procesu smo izbavljenja od dude. Drugar Meda će do ženidbe da spava sa njim u krevetu.
P.P.P.S. Dobio je tablet za rođendan od strike – vrlo korisna naprava. Zna da je koristi, da sebi pusti crtani ili neki Youtube snimak a dobro nam dođe pri dužim putovanjima. Sve više izgovara engleske reči iako sam ubeđena da te iste ne zna na srpskom. Izgleda da smo postali pro-tehnic porodica, sad još samo da se naučimo umerenosti.