More, more …

Ne da su se radovali, nego su se radovali!!

More su povezali s vodom, a vodu s bazenom na koji su išli par meseci pre toga i eto – prosto su znali da će im biti sjajno!

Već po ustaljenoj šemi, pakovali smo se par sati pred polazak. Ja sam išla na posao do zadnjeg momenta (čak je i bilo podizanja obrva što me nema to jutro kad već krećemo u podne) a dragi je, pustivši mozak na godišnji, odlučio da je prioritet  – ulickati auto.

Kunem se, mozak prestane da mu radi pod pritiskom. Ne uspori – samo prestane. Digne male ručice i preda se.

I tako smo krenuli, sa sat zakašnjenja (ali u vrlo čistom automobilu) s nadom da smo poneli sve što treba, mada smo se na samo na brzinu prebrojali – ja, ti, deca puta dva, pasoša puta četiri i novac = možemo s tim da prođemo.

Spavanje u Vranju sam organizovala mesec dana ranije – čika iz „Papilona“ nam je (opet) ljubazno ponudio da naplati samo za nas dvoje, iako smo uzeli četvorokrevetnu sobu. Stigli smo tamo bez problematike traženja kao prvi put i skoro pa otrčali na večeru u „Gradsku Me’anu“. Tu smo dobili prvu uspomenu s letovanja – Balavac je pao i rasekao bradu na ivicu potočića.

Sad je pravi mamin sin – ožiljak na istom mestu imam i ja (mislim da sam bila čak i tih godina) u vidu Pozdrava i čestitki iz kupatila i tučane kade a sapunice svuda.

Klopa – izvrsna. I dalje ih preporučujem, ko god želi da sluša. Usluga odlična, ambijent opušten. Ne menjamo ih.

Gužve na granici nije bilo, u predviđenom roku smo stigli na odredište. E, sad što nismo mogli da nađemo smeštaj .. To već ide Pužu na dušu, on ga je birao.

Preko Nikane je našao smeštaj u Anna Pousi studiu, u Ormos Panagiasu. Mesto je malo, tačno prekoputa Nikitija, ali zato bih bez problema letovala tamo opet. U Ormosu, u ovom smeštaju ne.

Mapa sa Nikane je omašila lokaciju smeštaja za 100 metara, pa smo na dva minuta uključili mail sa fona da vidimo GPS koordinate. Greška, šinko. Puž se i dalje smeje mojoj rečenici „Ma daaaaj, koliko može da košta brza provera mail-a..“

Sad imamo ceh u visini trećine prosečne plate – ne znam kako da naglasim ovo ali ako nemate besplatan wi-fi ili uplaćen neki promo program, bolje da isključite telefon. Dva minuta na mailu može da vas košta koliko i izlet brodićem na okolna ostrva. Bolje je da idete u razgledanje nego da plaćate 13mb kao da ste pogledali online film.

Fotke sa Nikaninog sajta su iz apartmana, a ne iz studija, što nije nigde navedeno – i naravno da studiji potpuno drugačije izgledaju. Za početak sa vrata nalećeš na sudoper, na šta i navikneš posle par dana. Ne navikneš se na apsolutan manjak prostora, ali koji će ti – na odmoru si.

Peškiri i posteljina se menjaju samo i ako nahvataš čuvaricu (nije vlasnica, nego žena koja brine o tome) što je skoro nemoguće. Dva poslednja dana nije bilo tople vode – mada nije bilo ni kade/tuš kabine, pa svakako može da ti bude svejedno. Ma na odmoru si.

Moderan deo: WiFi je užasan-na-momente-nepostojeći, tv možeš da gledaš samo sa terase, koja je fantastična, ako ti ne smeta doponoćno vrištanje maloletnih komšija – čak ni na letovanju ne mogu da nađem opravdanje zašto bi trogodišnjak bio napolju do pola jedan. Ne mogu, pa ubijte me. Iako me se ne tiče šta njegovi smatraju i rade da je dobro za njega, tiče me se vikanje kao da se teraju demoni do iza ponoći  – dragi saborci po roditeljstvu, nemojte da od svog problema pravite moj.

Nemojte.

I meni je odmor.

Sve u svemu – ne preporučujem. Ne znam koja sila će me naterati da ikada uzmem smeštaj koji broji više od pet jedinica, ili da idem u Ana Pousi studio. Večernje šetnje su nam pokazale da smeštaja u istom mestu ima, samo se ne reklamiraju, pa bismo morali naći drugi način da ih kontaktiramo a da nije Nikana.

Da se manemo negative – sve ostalo je bilo super! Super je bila ideja pokupljena s neta da, pre stavljanja auto-sedišta, zadnju klupu prekrijemo starim čaršavom: Pile je gumene bombone uterao u grlo, zalio vodom i skoro momentalno isterao napolje. Po sedištu, sebi, busteru, patosu, rančevima, patikama … Uigran mama-tata tim ga je za minut svukao, obukao, kontaminirajuću odeću odložio u spremljene rezervne kese i spasio sedište od mirisa… Znate, mirisa. Lakše je oprati čaršav nego tapacirung, zar ne?

Ne to nije prosao uragan kroz auto, to su sitna djeca dekorisala

Pripremljene aktivne knjige su se takođe pokazale sjajno – što za auto, što za dosadna popodneva. Svakom smo spakovali u ranac bojice, svesku, kutiju sa probranim lego kockama, par autića, transformersa, play-dough sa kalupčićima, spiner, puzzle… Nešto su koristili u autu, većinu na velikoj terasi ali to malo je bilo sve što im je potrebno, u korist tezi da deca danas imaju previše igračaka.

Centar Ormos Panagiasa je od nas bio udaljen deset minuta hoda desno + jedno brdo. Tu ima mali market, mali restoran, mala fontana i mala crkva, ali i tri velika broda – turistička naravno, ali u dečijim očima prava piratska. Upljuvah se objašnjavajući zašto nema pirata na njima, na kraju sam morala da kažem da su otišli na ručak! Njih dvojica kad „zagrizu“ nešto .. Ma pit-bul im nije ravan, dok ne dobiju šta hoće, ne puštaju!

Pola sata hoda levo – skroz na kraju plaže – nalazi se još jedno brdašce. S ove strane Ormos Panagias, na vrhu poveliko stado koza s pratećom menažerijom u vidu kokošaka i gusaka (pitajte ko se smejao „klikerčićima“) a s njegove druge strane je turistički deo koji pripada Agios Nikolaosu. Međutim, deo brda zalazi u more i na samom vrhu se nalaze ostaci neke građevine, pardon, „velikog zamka kojeg je razrušila neprijateljska vojska“. Lepo smo opajali ostatke zamka i napravili par zaista sjajnih fotki – ja sam onaj tip koji jednom na svaku desetu prestupnu godinu ima pristojnu fotku – e sad je prestupna i još mi je draže što smo svi na njoj!

Glavna plaža je baš blizu – jedva pet minuta. Čista je, voda je lepa, široka i dugačka pa niko nikom ne smeta. Ali dva kilometra dalje nalazi se Lagonisi plaža i baš ona je jedan veliki plus celom mestu: malecna je, sa plićakom do kolena 50 metara od obale, voda je karipski plava i u uvali je pa je zaštićena od vetra. Deca su je o-b-o-ž-a-v-a-l-a! Ne trebaju im ni rukavići, idu sami i čak smo našli i tri morske zvezde i morskog račića! Hteli su da ih nose kući ali im je bilo žao da umru pa smo ih lepo pogledali i vratili u vodu da idu svojim putem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Nažalost, put im se ukrstio sa čikom pored nas – Pile je imao pogled na ivici plača kad je shvatio da će zvezde da uginu – i da, ovo je jedan od onih momenata kad vam dete malko odraste na vaše oči. Nije mu bilo svejedno, uozbiljio se i izgledalo mi je kao da će ustati i očitati bukvicu čoveku. I ne bih ga sprečila, u kosti mu je usađeno da se živa bića ne povređuju i on je dete koje se rasplače kad njegov drugar iz vrtića namerno zgazi glistu.

Možda sam trebala da tražim od čoveka da vrati zvezde u more, samo što više nisam sigurna koja je granica preko koje ne treba ići: ljudi se vređaju i ubijaju i za manje. Kad je mešanje too much a kada je way too much ako su deca prisutna? Koliko smem da se kockam?

Rešila sam da mu skrenem pažnju, pa smo igrali x i o uz pomoć palminog lišća i školjaka i kamenčića, ali dan je već bio ukaljan. Iako je govorio da mu se tu jako dopada i da neće da ide kući, od tog momenta se više nije vajkao kad smo pominjali polazak.

Osim Lagonisija, koju smo posećivali redovno, komšije iz studija ispod su nas uputile i na pijacu u Nikitiju, tako da smo i tamo otišli i overili i njihovu plažu posle posete pijaci. Mesto je lepo, pravo morsko ali i turističko, što Ormos Panagias još nije. Ima mnogo više kafića, butika i restorana, ali plaža je malo lošija. S druge strane, bolji gyros nisam jela – imena restorana se ne sećam, ali ljudi stalno cirkulišu, pa smo ga zato i izabrali.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vourvorou, s druge strane, ima plažu za poželeti. Zaista se nadam da ćemo tu letovati sledeće godine. Slučajno smo naišli na Karidi plažu, za koju se ispostavilo da je omiljena roditeljima male dece – i na njoj ima kilometarski plićak a kako je u uvali – ima i neku vetrozaštitu. Gužve je bilo, međutim ne tako da nam pokvari uživanje. Nema tu omladine i starih: deca, deca i deca sa roditeljima, tako da su svi ako ne puni razumevanja za vrištavo dete, onda bar previše zauzeti svojim da bi imali vremena da im smeta.

Predposlednje veče smo rešili da se odvozamo do Agios Nikolaosa – malo ribarsko seoce, 7 km od nas. Taj dan kad smo stigli u Grčku bio je održan neki festival po kome su poznati, ali od to je izgleda bilo sve od njih za tu sezonu. Mada nas mesto jeste iznenadilo – uske uličice, skoro pa neosvetljene i poprilično usamljene i onda se provučeš između dve kuće i pred tobom eksplodira svetlo i muzika i graja – kao da je celo selo došlo na trg da posede malo pored fontane, popiju koje piće u kafanici ili odigraju partiju karata. Dopala nam se ta domaća atmosfera, verujem da je i festival odličan.

Povratak je prošao po skoro po planu (na nas su mislili kad su rekli „Ako želiš da nasmeješ Boga, reci mu da imaš planove“). Pošto ni pretposlednji ni poslednji dan nije bilo tople vode u smeštaju, onako popizdelo sam spakovala sve za nepuna dva sata i krenuli smo put Soluna. Odredište: Jumbo. Još prošlo letovanje smo si zacrtali da nam to bude oproštaj od Grčke – većina dece slavi rođendan u jesen, tako da je utrošak vremena vredan očuvanja budućeg vremena. Razliku u ceni igračaka i kućnih potrepština ne moram ni naglašavati – i igračke i školski pribor, a i neke kućevne stvarčice su tamo mnogo pristupačnije. Topao savet – nemojte ga zaobići, ionako morate praviti pauze u vožnji pa ovo dobro dođe.

Makedonija – bez problema, uz kraći kviz „Da li vam je crk’o alternator ili akumulator?“ i zaslužena večera u Vranju.

Rebarci s kajmakom, samo to ću reći.

A, da. Akumulator je na 80%, samo nas podseća da će u penziju.

Na kvarnjaka sam isplanirala i pauzu kod Bubanj Potoka („Ju! vidi, tu je IKEA!!“) i obilo mi se o glavu. Ne mož’ to sa dvoje dece, ali čak i meni nekad treba podsetnik. Sad ću bar bez griže savesti otići tamo sa sestrom, da ostanem dok ne pomisle drugi kupci da sam zaposlena.

Sve u svemu – ne bih ništa menjala. I na lošim stvarima se uči, a to sve dobro dođe za ubuduće. More je bilo divno i divno je bilo imati čiste sinuse na deset dana, i sjajno je bilo biti u pokretu! Sledeće godine smo rešili da se apgrejdujemo – pokušaćemo da organizujemo smeštaj u dva mesta, pet dana ovamo, pet dana onamo. Tako bi trebalo da „pokrijemo“ veći deo Grčke i nadam se otkrijemo malene, divne plažice za kojima ću moći da uzdišem ostatak godine.

Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Bye, bye leto!

Poslednje dane leta smo proveli u različitim stanjima – Jahači Apokalipse su izjahali još jednom i u bisagama doneli nekoliko virusa. Kako su njih dvojica to sasvim lepo podnela, Puž i ja smo izgleda ti koji su kritični sa imunitetom, a tu već ne znam odakle ni da počnem da krpim. Nisam pristalica onih snaga-u-boci tabletica ali sve ću probati samo da izbegnem nemoć dok su njih dvojica tu.

Dani nam prolaze u bicikliranju – Pile je konačno shvatio čemu pedale služe i, vala, neumoran je! Negde je video da se nose i rukavice dok se vozi, pa je konfiskovao svoje radne rukavice i sad ih koristi samo za vožnju.

Lepo izađemo napolje, pa se on i njegova Drugarica trkaju ko će brže, ko će pre, ko će kada, ko … Pola i ne mogu da ispratim, pošto Balavac trči u suprotnom smeru (a kako drugačije!) tako da smo umorni uveče svi na kamaru.

Balavac radi, jel’te, šta je već njegov posao – raste. Sve je ok iako su naše molitve upućene nekom Bogu koji će ga naterati da sve što vidi NE stavi u usta, ne govori i dalje (ma nema smislenu reč!), ali kako smo stalno zajedno već po slogovima koje koristi znam šta želi. Pomaže i zapovedni prst kojim se podštapa i pruža ga kad nisam dovoljno hitra a hoće da kaže „Blesava mama, ono tamo!“
S druge strane – odlično razume šta mu se kaže, a to mi je trenutno i bitnije. Ionako od Pileta ne možemo doći do reči tako da ne smeta što nemamo još jednog govornika u kući (danas smo se „pokačili“ zašto on meni ne da da završim priču pa je to nekako prešlo u zašto ja njemu ne dam da završi priču. Ispadoh kriva.)

Lepe dane smo koristili i na terasi. Baka me je ubeđivala da su kutije koje skupljam samo magnet za prašinu.

Bako – ubedili smo te u suprotno!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Slaganje – pa rušenje, pa opet slaganje – pa opet rušenje .. Možete jednom da pogađate u čemu je više uživao.

Kutije, za sada, ostaju u kući.

Pile je nastavio sa slovima. Dopadaju mu se i dopada mu se aktivnost koju sam spremila. Iako kod nas postoji neki „Krcko“ i „Predškolarac“ i šta još ne, ja sam ovako izabrala da ga uvedem u taj svet. Jesam planirala da mu nedeljno menjam slova, ali mislim da preterujem, pa nek arči ovo dok mu ne dojadi, lako ćemo promeniti.

Svaki list je stavljen u džep (ili „gaće“, kako su mene učili), pa po njemu piše markerom za belu tablu (whiteboard) koji se briše običnom krpicom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvih tri do pet listova su predmeti ili bića na slovo A, još toliko listova gde prati putanju (vežba ruku), par listova gde treba da oboji npr. ajkulu u sve dugine boje, poređa je po veličini ili je smesti u niz da li je ili nije veća od ananasa, tekst pesmice gde treba da pronađe slova, zatim uvećano slovo (i malo i veliko) koje treba da kopira pomoću plastelina i znakovni alfabet (e tu mislim da ima neki problem, moraću još da proverim sumnje oko ćirilice i latinice i srpskog i engleskog znakovnog pisma).

Naknadno ću dodati vežbe za sečenje makazama, obožavaće ih, tako da ćemo imati da biramo šta ćemo i kako ćemo da „učimo“, danas dva-tri lista, sutra dva-tri i eto, rutina na mala vrata.

Planirala sam da ne pratim azbuku redom, nego da za početak krenemo sa „popularnim“ slovima – A, M, T, B, D, odnosno mama, tata, baba, deda i slova njegovog nadimka. Čisto da, na brzaka, može i praktično da vidi rezultat svog truda.

Pozornica za Pisca!

Volela bih da moji dragi budu pisci. Pa dobro, ako ne pisci, onda pasionirani ljubitelji pisane reči. Kad sam počela da „gutam“ knjige, nije mi dugo trebalo da shvatim zašto glad biva sve veća – samo knjige su devedesetih mogle tinejdžerki da ponude letovanje na Karibima, jahanje konja stepom ili uzbuđenje koje nema veze sa sankcijama. Svašta sam čitala. Svašta još uvek čitam.

Moja deca vole knjige – Pile da mu se čitaju, Balavac da ih žvaće. Ludom srećom smo kod Pileta usadili strah od nesreće svetskih razmera ako ošteti knjigu. Sreća do sada nije upalila kod mlađeg deteta, kao što je i za predpostaviti (puž počinje tužno da grli svaku otetu i pocepanu knjigu, dok Balavac odraste neće ostati mnogo korica tamo gde ih treba biti).

Nismo namerno počeli s pisanjem, iako bih volela da nauči i bude vunderkid. Počeo je s pisanjem vodom po mermernoj fontani ispred Hotela Park. Bilo je pretoplo, a on oduševljen kako tamni mermer menja boju kad se pokvasi. Pisali smo slovo A do besvesti, sve sam zverala da na vreme šmugnemo ako nas hotelsko obezbeđenje potera kad im plavimo okolinu.

Onda smo zamrznuli led u raznim posudicama da Balavac ima da se igra – jeste da nije pokušao da ga pojede, ali mu se apsolutno nije dopalo sto voda postaje hladnija, te ga je izbacivao napolje (podsetnik – led puca kad se stavi u toplu vodu!). Ipak je bio zainteresovan zašto ga sad ima, sad ne, zašto se smanjuje, i oduševljen kako klizi kad pokuša da ga uhvati.

Tada se i veliki bata priključio, otkrivši da led moze da se koristi i za pisanje!

Sledeća proba je bila za stolom – par kišnih dana smo proveli zajedno u kuhinji. Na scenu stupa playdough + razni pomagači (pritom ne mislim samo na Puža).

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Kad je pravljenje slova postalo dosadno (mislim da ne sanja da slova ima mnogo više od tih par koje zna) testo je iskoristio za ostavljanje otisaka patkica, majmuna, raznih papkara i čačkalica, ma svega što je mogao da otisne u testu.

A ovo je bio i nečiji prvi susret sa testom :)

Ma neko mu je dao nešto namerno da gnjavi!! Vau!!!

Međutim, izgleda da se pisanje „primilo“ kod Pileta – jedan dan smo ga zatekli u sred posla.

Štapici (kojih je sad sve manje pošto Balavac voli da ih zvaće) su se vratili u modu! Ne voli kad mu sufliramo sa strane, tako da sad uglavnom posmatramo dok se on bavi ozbiljnim poslom.

Odrasta, sad je zauzet!

Naše prvo more – deo II

Polako smo išli s ovim – već sam primetila da mu je ponekad puno ili dosadno ili jednostavno nije raspoložen za moje „vođstvo“, tako da se morska tema razvukla na više nedelja. A ponekad se osmelim na nešto naprednije, samo da bi se podsetila gde mi je mesto.

U duhu morske teme – ajkula hvatačica. Zbog (ne)razvijene motorike trogodišnjaka, uglavnom je hvatala beton umesto ribice, ali se zato Deda sjajno proveo (Deda ima godina, pa pamti kad su slične igračke bile plafon igračkanstvenosti u mestu gde je proveo detinjstvo). Proces pravljenja možete videti Ovde, zaista sjajan sajt i sjajna žena koja ga uređuje.

Iskoristili smo i kišu najbolje što smo mogli – nepotrebno je reći da je bio mokar do gole kože. Usput je upoznao i nove prijatelje („Da, i u moru ima puževa!“).
  

Zatim smo pravili morskog ježa od čačkalica i testa za igru, ali je i dobio laminrane ribice da ih slaže – još uvek voli malo-malo veće-još veće-najveće igru. Slagali smo ih kako smo stigli, pritom me je terao da imitiram kako velika riba jede manju (pritom sam ja riba a on mala riba). Šta ću, voli da se smeje a ja volim kad se on smeje.

 

 

 

 

I – taaadaaaa!! Poslednji komadić slagalice – na prevaru, doduše. Dopalo mu se ali Deda mu je kupio veeeeliku pobulu (formulu) i sad i disanje pada u vodu.

Igranka na vetru

Kockasta ribica

Meduze

Punoglavac totalno by Prdavo Pile

Opet punoglavac

Fingerpaint meduze

Zadnja strana by blok br 3

Jedan lep osmeh

Znači, treba vam karton koji ćete presaviti na pola, a zatim nacrtati, obojiti i iseći hobotnicu (za OCD-aše ili za mame sa starijom decom: bilo bi dobro da obojite sve četiri strane kartona pa tek onda crtate i sečete. Čak i kolaž bi izgledao sjajno!). Ja sam se trudila oko dva kraka dok je Pile uporno vukao linije. Onda sam odustala, šta ja znam šta je umetnost…
Zatim kleštima sa rupicom bušnuti svaku ribicu/meduzu/morsku zvezdu (sve ono što ste pravili do sada), kao i svaki krak hobotnice. Na jednoj hobotnici nacrtati usta i oči (ovde je to Pile radio i jako sam ponosna kako je ispalo) i nju zaseći do pola glave od pipaka na gore. Drugu hobotnicu zaseći od vrha do pola glave, a onda ih „umetnuti“ jednu u drugu, tako da dobijete 3d hobotnicu.
Onda vam ostaje samo da kanapom spojite ribe/meduze sa pipcima, izbušite rupice za kačenje i – voila!
Prdavo pile imenuje svaku ribicu dok se hobotnica vrti a Balence (da, rastu nam zubi) zija u meduze bez da trepće.

Ovu aktivnost sam čekala da bi mogli zvanično da završimo Morsku temu. Mobilijar bi mogao da se primeni na temu jeseni ili farme ili maltene bilo šta što sada radite s detetom, a pritom je vrlo lep ukras za sobicu ili kao poklon za neku baku ili drugara.