Mali kućni ogledi za decu

Ovo možete svrstati i pod 2 minuta strke – 10 minuta zabave! Manje-više, sve što vam treba za oglede imate u kući, uključujući i internet.

Naime, TheDadLab nije jedini na netu, ali mene je privukla jednostavnost i kamera – ostali umeju da objašnjavaju, pričaju, smejulje se nelagodno, tresu kameru i dodaju zvuk koji kao da je s dna bunara … I tako video od dva minuta naprave dugim 10, a ja to nemam na raspolaganju.

Ako volite papirne verzije, možete (kao i mi) pozajmiti iz gradske biblioteke knjižice „Mali kućni ogledi“. Mislim da ih ima 4 ili 5, ali mi smo uzeli samo dve. Sigurna sam da na toj zabačenoj polici ima još koja knjižica sa tom tematikom, tako da morate malo da prebirate, a nama su ove dve bile dovoljne.

Štaviše, ovo bi bio lep poklon za nekog drugara – igračaka verovatno ima na pretek, a ova knjižica je nešto što može i u osnovnoj školi da se koristi.

I

Prvi ogled i nije bio ogled – htela sam da im pokažem šta je mene fasciniralo kad sam bila mala, pa sam obila kasicu, uzela kovani novac različitih apoena, papir i bojice.

Caku znate – novčić pod papir, pa tamnijom bojicom (ili grafitnom olovkom) šarate po papiru – novčić će se do detalja precrtati. Ja sam ovakve novčiće koristila za igru, kad se ide u „kupovinu“, pošto nama pravi novčići nisu bili dozvoljeni, a pride smo ih poštovali maksimalno – precrtati je lako, ali ajde ti iseci onaj mali papirni novčić k’o svet!

II

Onda smo prešli na vodu. Pravili smo lava lampu – u veliku čašu sipati vode, u vodu dodati boju za kolače, ulja koliko i vode, a zatim sipati sodu bikarbonu – caka je da sipate kašikom sve na jedno mesto, ne da se posipa okolo. Onda dodati malo sirćeta. Sirće prolazi kroz ulje u tragovima i dolazi do sode koja ostaje na gomili zbog ulja kroz koje je prošla. I onda kreće pokret. Gledali smo kako mehurovi idu gore, komadi sode padaju i vraćaju se sa mehurićima koji idu gore … Dodate još i neko svetlo, i eto uživanja.

III

Zatim smo izbacili ulje iz igre. Znači voda s bojom, soda bikarbona i sirće (ako nema vode, reakcija je mnogo jača a meni se nije baš ribala kujna). Pomoću ovoga i crvene prehrambene boje možete pojasniti deci vulkan (ovo nas čeka uskoro, pokazali su interesovanje za planete, pa dobro je početi sa stvaranjem sopstvene).

IV

Sledeće smo probali da rekreiramo „Šetajuće boje“, ali tu nešto ne štima.  Imam dve predpostavke – ili je naša kombinacija boje-papir loša (boje nisu dovoljno koncetrisane, pa pri upijanju papir nije obojen, nego samo natopljen) ili ja nisam savladala kako treba kapilarno penjanje. Verovatno oba, em su boje … domaće, em moje znanje fizike je .. maglovito, da kažem.

Poenta je da se deci pokažu boje i objasni kapilarno penjanje, i kako pomoću ta dva, mešanjem, nastaju druge boje. Ima na youtube par video klipova koji to uspevaju. Meni nije, ali ne zvao se ja Lorimer ako ne pokušam još jednom.

V

Pošto je Pile Poletarac, teorijsko predavanje o orijentaciji smo preneli u praktično: treba vam činijica ili čašica, malo plute, igla i magnet i voda.

Iglu namagnetišete tako što prevučete njome preko magneta, stavite je na malo plute i sve zajedno stavite u činiju s vodom. Naš kompas se okrenuo za četvrtinu kruga (nekad smo imali nesmetan pogled na sunce koje zalazi, tako da znamo koje su strane sveta gde).

VI

Poslednji experiment se sastojao od plastične flaše, kvasca, šećera, vode i balona. Sad, da biste to uradili ispravno, treba vam manja flaša (ne od litre-dve-tri). Sipate kvasac i šećer u flašu, dodate toplu vodu, nabacite balon na grlić i sve zajedno stavite u lonac sa toplom vodom (nivo vode u loncu da ne bude višlji od nivoa u flaši). Kako se gasovi nakupljaju, tako će balon da se naduva. Otud da NE koristite velike flaše, nama je trebala cela noć da bi se balon pristojno naduvao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pogledajte još ideja ovde i ovde. Mi čekamo lepo vreme pa da isprobamo napolju onu explodirajuću penu – ne znam za njih, ali JA jedva lekam!

Advertisements

Pomoć malim drugarima – hrana za ptice

Kao i svake zime, naše dvorište postane utočište senicama sa severa Evrope. Međutim, da li zato što su ovde sigurne i site ili zato što se dobar glas pročuo – ove godine ih je više nego obično. Svi smo oduševljeni posetom (mačka posebno – dok nije shvatila da neće moći da izigrava pistu za  ptice dok se ove hrane) pa smo rešili da ih ugostimo kako treba.

Baka i Deda nabavljaju „masne kugle“ (ne znam kako se zvanično zovu) u lokalnim pet-shopovima, i stvarno nisu skupe, tako da se ne morate bacati u DIY vode. Praktično su smeštene u mrežicu, tako da senice lako mogu da se okače na nju i da dođu do hrane, međutim druge ptičice, koje takođe ostanu bez hrane u zimskom periodu, nemaju tu sposobnost da vise naglavačke dok jedu tako da bi bilo dobro i za njih spremiti nešto. Slobodno pogledajte šta su radili naši drugari, ideje su lake i korisne.

Međutim, ako ste željni da sa decom nešto radite – evo još jedne ideje.

Potrebna vam je loj ili mast, semenke za egzote, kalupi za kolače i slamčica. Dece, lakše je ako ih je komada dva (jedan meri, jedan muti), tacna i papir za pečenje.

Odnos masti (ovaj put nismo pokušali da topimo loj) i semenki je 1:3, ali nemojte da umutite mast. Mi jesmo, zato se „kolačići“ nikad nisu stegli. Treba samo da umeljate dovoljno da se zrna oblože, sve preko toga je previše.

Napunite kalupe smesom,, dobro utabajte te odsecite parče slamcice i zabodite unutra. Ona služi da bi ostavila rupu, jednom kad se masa stegne. Kroz tu rupu ćete provući konopac pomoću kojeg ćete kolačić zakačiti na mesto okupljanja.

Druga opcija, koju je Baka sprovela pošto se naša smesa nije stegla, jeste da je formirala kugle koje je ubacila u mrežicu od krompira, pa sve to okačila na drvo. Deo je ostavila u original obliku na stočiću na terasi, kao mamac senicama, pošto se inače ustreme na dedinu slaninu koju vetri na terasi.

Kod nas u dvorištu visi i stara hranilica, tako da pored ovih kaloričnih đakonija ima da se pojede i nešto posno, ali i da se počaste drugari koji nisu senice.

Negde još ostavite i tanjirić sa vodom i kompletni ste. Svi siti (sem jadne mace), deca zadovoljna a naše dvorište izgleda kao pčelinjak, koliko užurbanosti ima u njemu.

Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

5 sigurnih načina da komšije pomisle da vam nisu sve koze na broju…

…Ili post pod nazivom „Zašto nisam deo stada“

Sem jednog kratkog perioda, ceo svoj život sam provela u kući. Stan je za mene nezamislivo mučenje, posebno od kad sam godinicu provela u jednom i iz prve ruke videla kolika je sreća imati svoje na svome. Suživot sa nepoznatima mi nije u top 1000 omiljenih aktivnosti, i nadam se da to neću ponavljati.

Narodna izreka kaže da kuća traži radnika, a ne gazdu – i stopostotno je u pravu! Kad ne platiš na mostu, hoćeš na ćupriji te nema tu lenstvovanja i nema odmora, uvek ima nešto da se radi. Ili čistiš sneg, ili lišće, ili kosiš, ili popravljaš crep, radiš izolaciju, stavljaš okapnice, ribaš roletne, krečiš, lepiš, krpiš, šrafiš… Samo dajte nabrajati, sigurno smo imali već okršaj sa time.

A kad posla nema, opet ga nađeš. Tako smo učeni. Nama je bilo sasvim normalno održavati i kuću i oko kuće, to što nije na tvom posedu ne znači da ga treba preskočiti, pa živeo ti u straćari ili vili, penthausu ili u suterenu zgrade.

Ili, pak, znači.

Pre desetak godina, ovaj deo grada je počeo da se … naseljava, da kažem. Bio je on i ranije naseljen, nekim finim, starim dušama, koje su imale i pokoju kokošku i malu bašticu za svoje potrebe. Držali kuću i ispred nje kao pod konac, da je bila milina videti i pomirisati.

Ali, kako to biva, njihovo vreme je prošlo, preselili su se na neka trajnija mesta i naslednici su prodali šta su mogli. Grad je smatrao da treba da nas urbanizuju, pa smo dobili bulevar, po koju stazu i za pešake i bicikliste, prodavnice i mnoooooogo novih komšija svih fela. Na mesto 10 kuća i 40 komšija, mi sada imamo njih 2 ili 3 hiljade.

Nekad se s ovog prozora videla cela Fruška, pa kad su počeli „urbanizaciju“ – jedan po jedan delić je otpadao.
Sad imam zgradu toliko blizu da komšije i ja možemo da gledamo zajedno TV – i to jedan te isti! Zeleniš je muerte, odavno!

Prvi predlog – bacite petinu stada na đubre!

U početku, dok je brojka bila upola manja, komšijama je sasvim bilo prihvatljivo da bacaju đubre na jedini zeleniš u ulici. Kad vrag odnese šalu, mama i ja to pokupimo, odnesemo, sredimo – do sledeće šale, a šalili su se s nama oko 3x godišnje!

Rekord je bio 11 jumbo kesa za đubre, punih do vrha – a pričamo o površini od 25m2. Maman je bogarala gde je stigla, ja sam se molila da se ne posečem ili nabodem na nešto, a jedini koji je pomogao je komšija iz kuće do, odneo je te kese do kontejnera i mnogo mu hvala. Da sam morala da ih vučem do sledeće ulice, bogaranje bi bilo horsko.

Ostale komšije, deo kojeg je možda malko briga, slale su svoje čestitke i pozdrave sa terasa i u prolazu.

Drage komšije – hvala na čestitkama i pozdravima, ali ne hvala. Nemam ništa od toga, treba mi vaša pomoć a ne tapšanje po leđima! To je vaša ulica, počistite ponekad, ne širite đubre kad ne morate. Kad odtrpavate svoj auto od snega, ne bacajte to pred komšijski! Pokupite ako nagazite na nešto, ta neće vas ubiti! Fali vam metla? Evo, ja imam! Imam i lopate i kese! Samo kažite!

I za ime sveta, pokupite za svojim ljubimcima!! Okolina nekad izgleda kao minsko polje, smrdi kao septička jama i ako ijedno moje dete opet stane u to ima da počnem da vam pravim scene na ulici (jesam jednom. Vikala sam za gospođom da joj je ispalo nešto, nije se vratila po to ali je vrlo trčeći otišla dalje. Možda nije delotvorno, ali meni znači).

Drugi predlog – petinu stada sakrijete u žbunje!

Trenutno odmaram noge. Zasluženo. Provela sam dva sata izigravajući radnika meseca gradskog zelenila. Šta će meni onaj zakonom zagarantovan dan odmora…

Prošle godine su nam digli porez, pa smo sad zvanično prva zona. To, u prevodu, znači da ćete plaćati hotel sa pet zvezdica da biste se našli smešteni u kotlarnici, a pride verovatno i prati veš ostalim gostima. Svejevremeno, kad sam Parking servisu dojadila, čovek mi je lepo pojasnio „Ali madam, niste u centru! Džabe vam zone kad niste centar!!“

Sve mi beše jasno. Nisam prestala da ih zivkam, ali bar sad znam što ne dolaze.

Takav stav, nekako, podržava i gradsko zelenilo. Pokosiće ono malo travki na bulevaru, ali sve ostalo neće dok se ne digne dževa. Pošto na mailove ne odgovaraju, na pozive kad odgovore pritisak mi skoči na 300  – i suma sumarum, lakše mi je da sama pokosim.

Za ovo imam u facu ispljunutu etiketu da sam luda. Zašto se trudim, niko mi neće reći hvala. Trošim svoje vreme i resurse, prljam se i batrgam.

Ponavljam, ne radim za hvalospeve. Radim da komšijski pas (opet) ne pokupi krpelja i moju porodicu da ne izjedu komarci. Radim da ne bih gledala u strv svaki put kad dođem s posla, nego da makar malo izgleda pristojnije. Radim da se komšije ne bi sudarale prilikom isparkiravanja, jerbo od dvometarske trave ne vide ništa. Radim jer je tako lepše, mojih 2 sata diskomforta za 15 dana svačije udobnosti.

Treći predlog – delić u baštovanstvo

Kada pokosite, to parčence postane primamljivo za sve. Uglavnom je primamljivo za automobile – sećate se početka priče? Tamo gde površinu koju je zauzimalo 40 ljudi sad zauzima 2-3 hiljade.

E, pa slična je priča sa parkingom. Hit godine nam je bio onaj soj ljudi koji iščupa betonsku kuglu iz zemlje da tu posadi auto.

Da budem iskrena, pomagali su mi. Vežbala sam fotografiju – otvorila sam nalog na Bahato Parkiranje, i dugo punila svoj folder fotkama njihovih četvorotočkaša. Moj album je u vrhu najaktivnijih korisnika, mada sam fotke skupljala i na mesečnom nivou uploadovala.
Pomagali su mi i oko rečnika. Lepo na post-it papiriće ispišem sve reči koje takva osoba treba da čuje: bahato, bezobrazno, nevaspitano, samoživo, neuljudno, sebično – i ukrasim im auto. Oni se zabave skidajući ih, nauče i nešto o sebi a ja vežbam pasivni otpor i obogatim si rečnik.

Četvrti predlog – deo date Mesnoj Zajednici

Nije me mrzelo da im odnesem fotografije parkiranih automobila na stazama i prelazima – slikovno pojašnjenje zašto treba da obnove stubiće koje su komšije iščupale prvog meseca pri postavljanju, a i da zamole Parking servis da ponekad prođu i našim kvartom.

Nije mi bilo teško da im prosledim fotografije vidnog polja osobe prosečne visine prilikom prelaska bulevara na ostrvu – skoro potpuno se ispreči znak za obavezan smer, koji je neki pametnjaković postavio previsoko.

Iskreno sam im rekla kako je to živeti u ulici koja nema rasvetu, tablu sa imenom i zelenila koliko i jedna žardinjera ispred Banovine.

Još nisu ništa uradili i vreme će pokazati kako će se završiti, ali dok ne naučim bravariju i elektriku, ovo će morati da bude dosta.

Čula sam da se komšije žale na ove stvari. Nisam čula da je iko pokušao da preduzme nešto. Nije teško, znate da je ona teta iz MZ tu zbog vas? Da je ona ta koja treba da nađe način i rešenje ako se, s razlogom, požalite na nešto? Spisak svih MZ, kao i brojete telefona i mailove u Novom Sadu možete naći ovde.

Koristite ih. Ako svi čekamo da neko drugi obavi posao, izgledaćemo kao zmija koja grize sopstveni rep. To je vaš komšiluk, vaša potreba, vaše lepo mesto i lepo okruženje. Imate odgovornost prema svetu, koliko god je izbegavali.

Ili je izbegavajte, samo nemojte da kukate posle – nemate prava .

Peti predlog – petinu date naslednicima

Da li ste znali da jedna mala uličica, Olge Petrov, krije igralište?

Mnogo odraslih ljudi ne zna, a žive u okolini.
Dovoljno roditelja zna, pošto nemaju drugde da dovedu svoj podmladak nego tu.
Mnogo mladih zna, pošto tu dolaze uveče da se propisno opiju, zapiju i naduvaju, jer se to kod kuće ne radi a njima je dosadno. Ovo „mladih“ posmatrajte u zaista širokom spektru, ista potreba okuplja i srednjoškolce ali i petake i šestake. Ako mislite da znate šta je fuj, niste videli pijanu šestakinju kako tetura preko dečijeg tobogana.

Naravno, posle takve zabave ostane svega: flaše, pikavci, blisteri od lekova, omoti od hrane … Đubre od podmlatka podmlatku.

Kad je balavac zapeo o plastičnu flašu, meni je prekipelo. Puž je skoknuo po kese i rukavice, i pola sata kasnije počistila sam koliko sam mogla bez metle. Čak se i Balavac trudio da bude od koristi, jedva sam ga ubedila da ne dira razbijene flaše, ali hteo je da pomogne. Srce mamino, obožavam ga!

Sećam se da je jedna mama prokomentarisala kako je to divno, i kako bi trebalo igralište propisno očistiti metlom.

Sutradan, neko je zaista počistio sve – lišće, preostalo đubre, pikavce, čak su potkresali žbunje i doneli rezervne kese!

Pa sjajno! Ko si – da si, hvala ti mnogo! Ne zato što si mene lišio PRe, nego zato što je biti lud udvoje znatno lakše!

Generacije danas stasavaju u ljude ubeđene da država-grad-društvo njima nešto duguju – i ovo ne pričam napamet, prvi put sam ovo čula od, ni manje ni više, jedne mame – influenserke! Možda je i tako, ali ja mislim da je to počinjanje s kraja konca. Zaslužiću svoje mesto u društvu, uradiću da moja deca imaju bolje mogućnosti, ponudiću deo sebe i svojih mogućnosti da bi sve išlo napred. Ja dam da drugima bude bolje, neko drugi da da bi i meni bilo bolje, i kad pogledate, imate lepu lančanu reakciju gde svako da pomalo da bi svima bilo bolje.

I još bitnije – prenesem to na svoju decu. Ovo je njihov svet, treba da znaju od malena da, ako se sami ne pokrenu, ne mogu da očekuju pozitivne promene.

U praksi se to svodi na mene, mamu, komšiju i nekoga iz parkića, ali negde treba početi, zar ne?

.:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:..:.

Pre par dana, neki novosađani sa podmlatkom su počistili parkić kod medicinske škole, sami – zato što im je bilo dosta da čekaju neko nešto da uradi.
Svaka čast, nadam se da će ovo delovanje postati zarazno!

Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Pliva patka preko Save…

..nosi pismo na vrh glave,
u tom pismu piše
volim te još više!

Znam da pesmica baš ne ide tako, ali ne dopada mi se original, pa smo je malo izmenili.

Izgleda da pisanje pisama postaje zaboravljena aktivnost – mi pisma ne pišemo (dobro, ne baš mi, ja pisma obožavam i da šaljem i da primam, a Tetka obara rekord u kolekciji koverata za slanje) pa deca nemaju od koga ni da vide ni da nauče. E, rešili smo to malo da promenimo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vežbali smo pisanje, objašnjavali adresiranje,  značenje markice. Markica je isecena od papira cik-cak makazama, pa su je ukrasili po želji. Preko nje smo nalepili providnu lepljivu foliju koja je samo malkice veća od same markice, tako da može da se zalepi na kovertu.

Sledi pečatiranje, a zatim smo pisma i dostavljali. Pogađate – Baki i Dedi, sa sve poštarskom tašnom.

Pošaljite pismo nekom – to usrećuje.

Kad porastem biću – Veterinar

U oktobru mesecu (da, znam da je decembar – morski post je blokirao sve ostale, sram ga bilo) smo nastavili temu Heroja oko nas – sa veterinarima.

Za početak – Tetka je nabavila psa. Mešanac nečeg i nečeg, blentav i sladak. I štene, a kao takav suđeno mu je da svako malo ide na neke vakcine, pa je Tetka povela Pile da drži strah i Odiju i Tetki.

Sutradan se doktorsko koferče na brzaka pretvorilo u veterinarsko, kauč u ordinaciju a kolut hanzaplasta je magično promenio mesto prebivanja (odmori, drago momče, ako je išta ostalo od tebe).

Na brzaka sam prepravila i odštampala kartone za pacijente, kao i narukvice – kako mi posao „pojede“ ceo dan postajem sve bolja u „na brzaka“ stvarima :)  Na narukvicama sam ja pisala ko je pacijent (pa doktor mora da ima medicinsku sestru, ne?), a Pile je prepisivao, opisivao pregled docrtavajuci smajlije ili tužiće, davao dijagnoze i terapiju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac, naravno, nije bio zadovoljan sporednom ulogom. Ubacili smo i sto za preglede u trku, tako da je i njegov Me morao da bude pregledan i propisno izhanzaplastiran.

wp_20161018_17_45_36_pro

Kad su svi povređeni i bolesni pacijenti izlečeni, izlepljeni i omotani, dragi nam doktori su napravili pauzu uz smoki u obliku koskica, što je bio vrhunac. Od mene ne dobijaju junk food, a mislim da je ovo prvi put da sam im kupila smoki (pssst, i to samo zato što nisam uspela da iskopam išta u obliku životinjca, a bila sam sigurna da ima!).

wp_20161018_18_01_15_pro

Btw, smoki je ukusan. Ili sam se i ja odvikla od junk food-a.

Sutradan smo se opet malo igrali klinike, kao uvod u slikanje – perjem.

images

Ne da su me iskulirali, nego strašno. Na kraju sam na brzaka dohvatila krompir, pa napravila pečate u obliku životinjica, tako da su pečatirali i mazali dok se nisu umorili.

wp_20161019_18_11_38_pro

Ovo vam kažem ne da upozorim na lošu aktivnost, nego da budete spremni na zamenske aktivnosti – ja sam bojila perjem, ali njima to nije bilo zanimljivo tada. U to ime – živela snalažljivost!