Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

Advertisements

Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)

 

More – check!

Da, da … Check!

Neko je promešao prstićima pesak, neko je ronio (neko drugi je pokušavao da roni), a svi smo se sjajno proveli.

Iskreno da vam kažem – za mene, na-vrat-na-nos smo otišli. Jedno veče je Tijana rekla kako je prelepo na Sitoniji, drugo veče me je uputila na Nikana.gr i uz kratko presabiranje odlučili smo se i na taj korak – rezervisali Vaso House u Toroniju na deset noćenja.

Mesec dana kasnije smo isprobavali novi izlaz na autoput prema Beogradu.

And now – the stuffing!!

Put je prošao sjajno. Ma i bolje nego što smo očekivali, s obzirom da je Balavac preplakao povratak iz BG-a dva meseca ranije. Spremila sam im korpu sa grickalicama i korpu sa zanimacijama, te duga putovanja slobodno mogu da nazovem po poenti vica sa ćurkama.

Ozbiljno, da bih ih sprečila da dižu tenziju u sred vožnje, kako koji otvori usta – ja dodam nešto sa prednjeg sedišta, dal’ igračku, dal’ hranu. Ako i nisam pedagog – jesam mama koja je 2x 900 km preživela bez svađe i sa svim nervima, te 10 bambija za mene!!

Pošto smo mi uglavnom biciklisti, pa su nam duge vožnje strašne i stresne, od početka smo znali da ćemo negde noćivati da Puž ne bi  vozio sve u cugu. Po komšijskoj preporuci prenoćili smo u Vranju, u prenoćištu Papilon – ništa extra, ali čisto, udobno i deca su popadala čim smo se vratili s večere. Plus, plus i plus!

A večera … Eeeee .. Posebna priča. Drage komšije su nam preporučile i klopu – restoran „Gradska Me’ana“ je mesto koje morate obići! Naoružajte se dobrim GPS-om (ulice u Vranju su jednosmerne baš u pravcima koji vam trebaju, i nemojte pitati lokalce da vam pojasne put, jako su ljubazni i jako konfuzni – oni, jel’te put znaju, ali po starim nazivima i kad baš i nisu bile jednosmerne i kad … samo mi verujte, GPS je čudo), nemojte ići baš pregladneli i uživajte. Usluga je divna, ambijent fantastičan a klopa obilna i prosto s-j-a-j-n-o spremljena. Kad već birkam nešto loše, eto nemaju dečiji meni i dečije porcije, što i nije neuobičajeno u Srbiji. Verujem da bi nam i tu izašli u susret, ali bili smo i preumorni i već ozbiljno gladni da bi pravili probleme.
BTW, deca su dodatno izmorile i kornjače – trčali su oko veštačkog potočića koji protiče kroz restoran, mameći ih da isplivaju. To, i dobra klopa dođe mu pun pogodak za onesvešćivanje već pri pogledu na jastuk.

wp_20160911_20_25_19_pro-copy

Kroz celu Srbiju – ne s malim ponosom (a to je za mene velika stvar, nisam fan ove države) mogu napisati da nema đubreta – aljkavih izbacivača flaša kroz prozor ima, videli smo ih, ali đubreta ne. Čisto je da ne poverujete, svakih par kilometara da se primetiti po jedan radnik upadljivo obučen koji čisti, sklanja, skuplja.. Onako, baš mi je drago end toplo oko srca!

Putevi su …Pa dobri. Bar tamo gde se ne preseca Koridor 10, svud duž njega su neki radovi i sav saobraćaj se sužava tako da nam je od NS do Vranja trebalo koliko i od Vranja do Soluna, ali sve u svemu svetlosnu godinu daleko od truckanja koje sam mislila da ću morati da istrpim.

Granice pređosmo lako – čim spaze dečija sedišta svi samo okrenu glavu. U povratku sam čak maltretirala čiku na granici da deci lupi pečat, da im ostane neki trag u pasošima da su putovali.

Feels like Home

Zelena Oaza – „House Vaso“ u stvari tako treba da se zove, i ne, fotografije ne lažu, stvarno je tako lepo i tako zeleno. Ljubazna vlasnica Vasilika će vas pustiti da birate studio (ako ima više praznih jedinica), parking je u hladu i celo i ne tako malo dvorište vam je na raspolaganju. Sobe su male ali uredne, a kako ste na letovanju i nemate nameru da sedite unutra, veličina ne predstavlja problem. Svaki studio ima svoju terasicu sa stolom i stolicama, tako da vam se život praktično odvija napolju. Tv, WiFi, komarnici, obezbeđen parking, komplet kuhinja (minus ozbiljan nož i daska za sečenje), roštilj, peškiri i ceeeeelo dvorište – sve ima. I još jednom – dvorište! Kao tepih je, kad stanete na njega ugiba se pod nogom koliko je trava gusta!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Plaža je udaljena 450 koraka (pitali su, pa sam brojala), vrlo je čista i voda je divna. Kako ja volim i da idem i da vidim, s komšijama smo obišli i okolna mesta i plaže – bezimenu plažu kod Los Bandidos bara (mmm, borovi), Porto Koufo („Gluva Luka“ i stvarno joj odgovara to ime, u uvali zvukovi su prigušeni, a voda divna), ali najveći utisak je ostavila Sikija – ima P-R-E-D-I-V-N-U plažu, na kojoj čak i birate kakav ćete pesak, a plićak je kilometarski, tako da i mala deca uživaju. S obzirom da smo izabrali termin sredinom septembra, gužve nigde nije bilo (ponegde i nikog nije bilo), a temperature su bile sasvim ok, iako za kupanje bi moglo biti malo toplije, bar za ova moja dva štrumfa. Iste sekunde kako uđu u vodu, oni poplave (Pile je čak razvio sposobnost da OSTANE plav do kraja dana, iako u vodu više ne ulazi). Drugarica Nena (Balavac je progovorio, i njoj u čast sve ostale žene zove Nena) kaže da je to zato što nisu „tapacirani“, pa imamo na čemu da radimo ove zime.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Toroni ima dva minusa – jedan je manjak marketa, od kojih koliko-toliko zavisite kad uzmete studio pa kuvate sami. Ima dve-tri radnjice i cene su pozamašne, iako ima kakvog-takvog izbora. 17 km dalje ima veći market, a Lidl se nalazi 32 km, na izlazu iz Nikitija.
Drugi minus bi bio – manjak „zabave“ za kišne dane, osim ako vam ne smeta da vozite 100 km do nekih većih atrakcija. Izabrali smo najdosadniji prst, sve znamenitosti se nalaze na prvom ili na ulazu u treći, a kako je Toroni skoro pri dnu prsta sve nam je bilo zdravo daleko. Sikiju smo otkrili samo zahvaljujući kišnom prepodnevu i dosadi.

U to ime – idite s još nekim. Zahvaljujući Neni i njenim momcima, retki su trenuci kad nam je bilo dosadno.

Povratak je protekao kao i dolazak – more&more stuffing. Vreme smo ubijali pesmama (deca su počela da se štrecaju kad Puž vikne „reka“, pošto se pevalo „Od Vardara pa do Triglava“ – i ta reka zaslužuje takvu pesmu), pogađali smo zastave na granicama i svratili do Solunskog Jumba, kad već nismo mogli do Ikee (e pitajte da li sam zasuzila!)

Sve u svemu, nadam se da ćemo ići opet, mada znam da ćemo birati drugo mesto – ne da Vaso nije bio dobar, nego Grcka je velika i lepa i žali-Bože-truda-i-vremena do nje a da se ne obiđe što više.

Uživajte…

Srećan ti rođendan, žele bube i ptice ili DIY poklončić za divnu drugaricu.

Ideju sam dobila dosta davno, videvši u radnji čarapice na bubamare sa malom lupom zakačenom za njih, ali – naravno – vremena nikad za realizaciju. Doduše, mislim da su se sad sve zvezde poklopile, verovatno joj se ne bi dopalo da je kutiju dobila ranije.

I ne, deca ovde nisu pomagala. Neko boji bojanke za odrasle da bi se opustio, neko štrika a ja seckam i lepkam. Uvek sam volela kad ispod mojih prstiju izlaze stvari koje kao da se nižu jedna na drugu, poput mokrog peska kad ga sipkate kroz prste da bi napravili kulu višlju od prethodne. Probala sam i bojanke i štrikanje i svašta nešto što nije za javnost – za mene je ovo pun pogodak!

Trebaju vam bube, bubice, pauci i ostali insekti, veštačko, homemade ili pravo cveće, parčići drveta, malo filca u boji, makaze i lepak, i sve između što bi moglo da postane jedna mala bašta kad poraste.

wp_20160617_23_39_23_pro

Pravo mesto za nabavku je „Univerzal“ za filc i deko gumu, „Bašta“ za živuljke i „Bajkolino“ za insekte. Ja sam (filcanu) travu i vodu zalepila na stirodur, tako da mogu da se ubodu cvetovi koji stoje i pečurke na žicu te slavljenica može sama da aranžira baštu kako joj se već dopada. Tu su se i našle čarapice s lupicom s početka priče – malom istraživaču treba i lupa, ne?

Sve je to napravljeno tako da stane u kutiju, pa posle igranjca može i da se skloni. Praktični do kraja, ako može.

Na istu temu, deca su sama pravila sebi bašticu – nismo koristili filc nego bojice i papir, ali smo detaljno presli sve bube i bubice koje imamo u posedu: koliko nogu pauk ima a koliko druge bube, kako gusenica postaje leptir (da, izbunarili smo i gusenicu-igračku! sjajna je!!), kako skakavac skače, zašto Bogomoljka ima to ime i slagali smo bubamare u neverovatne kolone. Dve lupe su bile itekako upotrebljavane, a Pile je, radi boljeg uvida, ponovo dobio i igračku iz Kovčega s Blagom (u prevodu, tamo gde Mama sakriva sve dobre stvari).

wp_20161017_19_03_54_pro wp_20161017_19_09_12_rich
Trenutno mu je to omiljena igračka, a i meni. Rekla sam mu da ne treba da se plaši buba, pošto se verovatno one nas više plaše, i ne, neće ga napasti dok ne gleda. Kad je pogledao kroz stakalce koje projektuje kako one vide – razumeo je. Sad bar nema napad panike kad vidi bubu, iako nije baš načisto s njima. Recimo od muve hoće da se rasplače ali bez problema mazi pravu Bogomoljku. Na koga li je samo …

Zaista smo se lepo proveli, a vi ćete to morati zamisliti, pošto je kartica na fotoaparatu odlučila neopozivo da umre, a ja, sasvim odgovorno, nisam prebacila fotke na vreme.

Odbijam i da r-a-z-m-i-s-l-i-m šta je sve bilo na toj kartici…

Pokušajte ovo zajedno, mislim da će se deci jako svideti. Taman da unesete malo lepog vremena sad kada je ona prava jesen uzela zamah.

::: Update:::

Umrelo još nešto, a ne samo kartica …
Fotke pronađene!

2 minuta strke 10 minuta zabave – IV deo

Prešišaću Džordana sa ovim delovima :D

Zimski je raspust u toku. Bljah.

Iskreno, ne sećam se da li smo mi imali zimske raspuste kad smo išli u vrtić, a maman se više ni ne seća, međutim pamtim letnji, pošto su nas slali u (meni) omraženi vrtić u Miletićevoj. Bašbašbaš nisam volela tamo da idem .. Nisam nešto volela ni moj, ali on je bio moj i to je nešto drugo, sama pripadnost valjda traži pozitivne emocije.

E, Pile ide u vrtić koji nam nije baš blizu. Tačnije, postoje 3 vrtića koja su kudikamo bliža, ali eto karma je rešila da nam ovako vrati. Mislim, nije da je na kraj grada, ali kad si biciklom, pa pada kiša ili sneg ili je -10 ili +40 .. Što je gore vreme i vrtić je dalje.

Da bi karma imala poslednju reč, ovog zimskog raspusta su nas prebacili u drugi, još dalji. Sat vremena biciklom tamo, sat nazad. Bez bici staze, da se guram s autobusima i mahnitim vozačima. Jeshavnot… I tako Pile ima dozvolu da ne ide u vrtić, pa samim tim ima dozvolu za rasturanje. Mene, tate, bake i deke, kuće, igračaka .. Samostalno je ukinuo popodnevno spavanje, tako da ni tada nemamo predaha.

Brzopotezne zanimacije, ovoga puta, uključuju a) jahanje, b) skakanje, c) jahanje sa skakanjem, i a+b+c sa bacanjem.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mule su ona čuda što ima kod kineza za 500 dinara (nismo ustanovili jal’ jelen, jal’ konj u pitanju, ali jedan liči na mešavinu ta dva), međutim njima nije dosta samo jahanje, nego su ga unapredili u Jahanje po Kauču.

Dotični ima mnogo godina, sav je od debelog sunđera i već je presvlačen i popravljan, ali kako može prigodno da se razvuče skoro za širinu sobe, i to može čak i Balavac da uradi bez ikoga da mu pomogne – nama je najbolji na svetu.

Kad im jahanje dojadi, trče u krug, ćale ih baca kao kegle i prevrću se kao nindže. I to mogu da rade bezmalo sat vremena.

Ne, da vas preduhitrim, ovo ih ne iscrpi. Posle toga su orni i voljni za šta god im spremim.

Baka se proslavila kao majstor za izmišljanje – nova namena za puzle i kutiju od puzli!

DSC_0817

Trke automobilčića na navijanje održavamo jednom u deset dana.

Nemam pojma kako im je druga igra pala na pamet. Pošto se na fotografiji ne razaznaje – caka je da stavite kutiju od keksa tako da malo viri sa stola, a zatim je odozdo opaučite tako da napravi najmanje jedan salto i preleti na drugu stranu stola. Što se više puta okrene, više bodova nosi. Ako se ne okrene, ne dobiješ ni aplauz niti bodove.

DSC_0932

Njih dvoje su se cocali dobrih sat vremena, taman da se operu sudovi.

Znači, orden ovoga puta Baki, za izuzetne doprinose očuvanju nerava dvoje roditelja.

Ponekad pomislim da je jedva čekala da podetinji ponovo i da može slobodno da se igra :D

 

Jesen u slikama (i ponekoj reči)

Dvoje male dece u šetnju je krenulo,
Pod nogom (i guzicom) lišće je šuštalo.

Živuljke su gledali,
Zečevima smejali,
Konje jahali,
Vukova se plašili.

Kupusa su gazili, 

DSC_5972

Bubamari kuću pravili,

Kestenja pojeli,
Cimet pomirisali,
Lišće narisali

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Sve u svemu
u Jeseni uživali!

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.