Pomoć malim drugarima – hrana za ptice

Kao i svake zime, naše dvorište postane utočište senicama sa severa Evrope. Međutim, da li zato što su ovde sigurne i site ili zato što se dobar glas pročuo – ove godine ih je više nego obično. Svi smo oduševljeni posetom (mačka posebno – dok nije shvatila da neće moći da izigrava pistu za  ptice dok se ove hrane) pa smo rešili da ih ugostimo kako treba.

Baka i Deda nabavljaju „masne kugle“ (ne znam kako se zvanično zovu) u lokalnim pet-shopovima, i stvarno nisu skupe, tako da se ne morate bacati u DIY vode. Praktično su smeštene u mrežicu, tako da senice lako mogu da se okače na nju i da dođu do hrane, međutim druge ptičice, koje takođe ostanu bez hrane u zimskom periodu, nemaju tu sposobnost da vise naglavačke dok jedu tako da bi bilo dobro i za njih spremiti nešto. Slobodno pogledajte šta su radili naši drugari, ideje su lake i korisne.

Međutim, ako ste željni da sa decom nešto radite – evo još jedne ideje.

Potrebna vam je loj ili mast, semenke za egzote, kalupi za kolače i slamčica. Dece, lakše je ako ih je komada dva (jedan meri, jedan muti), tacna i papir za pečenje.

Odnos masti (ovaj put nismo pokušali da topimo loj) i semenki je 1:3, ali nemojte da umutite mast. Mi jesmo, zato se „kolačići“ nikad nisu stegli. Treba samo da umeljate dovoljno da se zrna oblože, sve preko toga je previše.

Napunite kalupe smesom,, dobro utabajte te odsecite parče slamcice i zabodite unutra. Ona služi da bi ostavila rupu, jednom kad se masa stegne. Kroz tu rupu ćete provući konopac pomoću kojeg ćete kolačić zakačiti na mesto okupljanja.

Druga opcija, koju je Baka sprovela pošto se naša smesa nije stegla, jeste da je formirala kugle koje je ubacila u mrežicu od krompira, pa sve to okačila na drvo. Deo je ostavila u original obliku na stočiću na terasi, kao mamac senicama, pošto se inače ustreme na dedinu slaninu koju vetri na terasi.

Kod nas u dvorištu visi i stara hranilica, tako da pored ovih kaloričnih đakonija ima da se pojede i nešto posno, ali i da se počaste drugari koji nisu senice.

Negde još ostavite i tanjirić sa vodom i kompletni ste. Svi siti (sem jadne mace), deca zadovoljna a naše dvorište izgleda kao pčelinjak, koliko užurbanosti ima u njemu.

Advertisements

10+ ideja za poklone koji nisu igračka

Igračke.

Ne znam za vas, ali kap koja je meni prelila čašu je, u stvari, zvuk – Pile je šetao kroz igračke kao kroz opalo lišće. Zvuk je bio jedinstven – krc, šuš, šut, škrlj a ja zakucano sedim u kuhinji i otkrivam koja to igračka ide u smeće … Onda se i mozak ubacio u priču i dok sam doskočila do njega, puno igračaka je prešlo u prošlo vreme.

U sledećih nekoliko dana investirali smo u kante za rotaciju – da moram sve iz početka ovo bih uradila opet i opet i opet. Divna solucija za mnoštvo igračaka – podelite ih na dane (mi trenutno imamo 6, od kojih jedna otpada na Lego kocke), jedna tura=jedna kanta=jedan dan i deca dobiju jednu kantu s igračkama svaki dan. Sledeću dobijaju sutra samo ako su pred spavanje vratili sve na mesto. Nema više gomila sa kojima se ne igraju nego ih gaze, nema više nereda posle spavanja i svaki dan se obraduju igračkama koje nisu videli šest dana.

Tada smo i shvatili da planine i planine igračaka nikog ne usrećuju. To ne znači da ne vole da ih dobiju ili da ja ne volim da im kupim nego da je ta radost vrlo kratkotrajna i onda opet završe igrajući se s maramicama ili s nacrtanim Spajdermenom na parčencetu papira, a hvala nebesima oni su deca koja sa starim sunđerom umeju lepo da se zaigraju. Teoriju da kvalitet beats kvantitet svaki put dokazali smo na letovanju kada su se 10 dana divno igrali samo sa igačkama koje su stale u rančić.

I dođe rođendan, pa dođe Nova godina, dani kada je maltene obavezno da dobiju još igračaka koje verovatno neće pogledati. Hajdemo sada malo o Novoj godini – em je tu iza ćoška, em smo svi u istim problemima: nedovoljno ideja i finansija za sve ono što želimo da poklonimo onima najvoljenijima. Za finansije se uvek snađemo, ali za ideje ..

Prvi dan Nove godine kod nas je već predodređen. Taj dan provodimo svi zajedno, u proširenom sastavu, slušamo koncert Bečke filharmonije, otvaramo poklone i uništavamo sve jestivo što smo spremali jedni za druge. Ono, standard prvi januar, i tako koju deceniju unazad. Čudo jedno kako se nikad (kuc-kuc-kuc) ne očerupamo tada a ceo dan provedemo zajedno. To je anomalija – moja kuma je rekla da je bila prilično zabezeknuta kad nas je sve videla u sred rasprave … a onda se priključila, brzo je skopčala da je nama to kao nacionalni sport. Ali eto, preživimo i radujemo se.

Elem, pokloni. Nikad nismo poklanjali skupe stvari, nema mesta tome. Više je to kao …..višemesečno „pecanje“ u čemu oskudevaš da bi mogli da te snabdemo time. Čarape, veš, kuhinjska pomagala … U periodu kad nisam radila svi, ma ama baš svi su dobili homemade šivene pidžame! Kod nas je greh pokloniti nešto što nema upotrebnu vrednost jerbo onda uskraćuješ drugome mogućnost da si sam to nabavi na Najlonu, za svoju dušu. Keva se tu pojavljuje kao greška u sistemu, pošto poklanja ono što misli da ti treba – otud Tetkača poseduje ženski lovački šešir sa sve perjem.

Inače, Tetkin najbliži susret sa lovom je Novosadski sajam, i to dok kupuje kuhinjske noževe i razgleda kamp opremu. Go figure … Ali to je naša maman, njoj je sve oprošteno.

Srećom, i Puž i ja dobijamo vaučere od firmi, te deca ne oskudevaju u novim igračkama, sa kojima se posle nedelju dana ni ne igraju (kažem – srećom, da keširam za igračku kao da kupujem bubreg, a da se oni ne igraju s njom tačno bih se bacila na vile). Sećam se koliko sam se mesecima trudila da budem dobra/fina/sjajna samo da bih dobila Barbiku, koja btw nije bila prava, ali koga briga!! Barbika! Tu Barbiku imam i danas, a bila je u upotrebi godinama – nošena, presvlačena, seljena, vožena, gradila je karijeru, kuću, brak, išla u kupovine, na odmore i putovanja … Barbi je proživela više lepih života.

A Pajda prošeta kroz sobu, poleti, sleti i ostane zaboravljen gde je aterirao.

Zato vam sada nudim 10+ ideja za poklone koje ne uključuju igračke – znam da od Deda Mraza mora biti igračaka, tako da nešto sa liste možete ponuditi rodbini kad vas pitaju šta da im kupe. Ne sumnjajte da im fali ideja.

1. Karte za pozorište/Dino park/Zoo vrt

Decembar mesec je rezervisan za Krcka Oraščića – da li na daskama koje život znače ili na ledu, birajte sami. Provod je zagarantovan i to je nešto što možete raditi porodično ili 1na1, kao izlazak (Pile i ja imamo karte za sredinu meseca, a posle toga idemo u „život“) pošto mislim da im je jako bitno da imaju vreme samo sa jednim roditeljem. Oboma nam znači da se malo osamimo, na miru popričamo i povežemo se malo bolje.

2. Sezonska karta za klizanje

Uja, Tetka, Banda … ko god ih bude vodio, sigurno će im se dopasti! Plus – to je poklon i roditeljima, dva sata zagarantovanog ne-skakanja na svako „maaamaaaa“ i tišine, a pod svojim krovom!

3. U stvari, sve što će ih držati napolju i aktivne: roleri, bajs, skejt, krede, baloni od sapunice, hula-hop, veštačka stena …

4. Knjige

Pa sjajno! Znate moju ljubav prema knjigama, ne moram da detaljišem. Trenutno smo porodično zaluđeni sa Larousse edicijom, konkretno „Reci mi zašto?“ koja je poput one stare „1000 zašto, 1000 zato“ i bili bi oduševljeni da imamo i ostale.

5. Karta za muzej

Ako mislite da će vam biti dosadno – verujte da neće. Još uvek  mi je pred očima Puževa faca kad je ugledao sliku Uroša Predića (ma mene nije tako oduševljeno gledao!). Ako mislite da će deci biti dosadno – opet ste pogrešili. Oni sve vide drugačijim očima.

6. Vaučer za planetarijum

A šta vam više treba od očiju punih zvezda?

7. Art&Craft supply

Napravite busy box – lepu kutiju napunite svim i svačim: velikim dugmićima, ukrasnim žiama, deko ornamentima, nalepnicama, onim blesavim očima što se lepe, pampuri, kuglice vate i pom-ponima, pa da im date kad vam treba 10 minuta ili zajedno možete da pravite ukrase za sva godišnja doba… odlučite sami ali definitivno je zabava zagarantovana.

8. Izlet u Muzej vazduhoplovstva

Divan porodični izlet, a deca obožavaju sve što leti.

9. Bioskop/crtaći

Bioskop je uvek IN, ali ako imate dete kao što je Balavac koji ne voli glasno, kućni bioskop je odlična opcija – kupite im vanvremenske crtaće poput „Pepeljuge“ ili „Pačije priče: Duh iz lampe“ (DuckTales the Movie: Treasure of the Lost Lamp), nedeljom ujutru se svi ušuškajte ispred TV-a i uživajte. Ta ne morate svaki vikend provesti u spremanju kuće!

10. Vreća za spavanje

Kao obećanje letnjeg kampovanja … A i deca vole svoje vreće, ali zaista!

11. Kostimi

Policajci, vatrogasci, superheroji, lekari, kuvari, građevinci .. Kostimi sada nisu skupi a koriste se i koriste i koriste. Na netu imate čak i super DIY varijante, za malo vremena i malo novaca.

12. Odeća/čarape/veš

Deca uglavnom ne vole kad dobiju odeću, ali mame i tate vole – kad već rastu kao iz vode, odeća je nešto što uvek treba.

13.Obuća

Ista stvar – ovo je baš postala stavka za kućni budžet.

14. Kutija za užinu

Smatram da je pravilna ishrana nešto što se nosi od kuće i baš sam tužna kad vidim grickalice koje deca nose kao užinu – nit je ukusno, nit je zdravo, niti hranjivo. Kutija za užinu će im itekako pomoći u prvom koraku ka pravilnijoj ishrani a pritom su baš slatke.

15. Društvene igre ili puzzle

Prava porodična zanimacija. Topla preporuka za Jenga igru – razvija motoriku, koncetraciju, pažnju, oko-ruka koordinaciju, preciznost i strategiju. SVI je odreda obožavamo, a pošto uspe da smiri pundravce u ova moja dva deteta, ja sam do neba zahvalna!

16. Radionice/časovi

Danas maltene postoje radionice i časovi svega i za svakoga. Vajanje, crtanje i slikanje, engleski, lego… odaberite prema senzibilitetu deteta i pustite ga da uživa.

17. Kuhinja

„Bašta“ ima odličan izbor falš hrane: voće, povrće, riba, hlebovi – napravljene od papira, stiropora ili od gume dovoljno verodostojno da vam pođe voda na usta. Uz neku šerpicu i varjaču, klinci će provesti sate zabavljajući se (vi baš i nećete, moraćete „pojesti“ sve to). Ako ste voljni da se zabavite, možete i sami da napravite skoro pa sve, fotke pogledajte u kobajagi prodanici i u našoj kuhinjici a slobodno pitajte ako ste negde zapeli.

18. Kasica-prasica

Deca vole samostalnost, a raspolaganje novcem je bitan učitelj u toj samostalnosti. Svrha džeparca od malih nogu jeste da dete nauči da raspolaže novcem, što znači ako prvog dana potroši sve, onda ništa neće imati do sledećeg džeparca. Tako se dete uči samostalnosti, odgovornosti i štednji, ali i odlaganju trenutnog zadovoljenja. Oni razumeju koncept novca i pre nego što nauče da sabiraju i oduzimaju, tako da će kasica biti velika pomoć u odrastanju.

19. Audio-knjige

U vrtiću su im puštali audio priče – ne mora da se spava, ali mora da se ćuti i sluša i zato znam da ih obožavaju, pa to je neko ko im priča priče!!

Moja omiljena – Branko Kockica i pozorištance „Puž“, audio kaseta na kojoj se nalazila „Uspavanka“, gde Branko i društvo pevaju hlebu da naraste. Naravno, on naraste i razbije staklo pekare … Nažalost, ne mogu da je nađem (iako – čudno – imam na šta da je pustim), ali sasvim moguće da se izlizala od upotrebe.

20. Za avanturiste – akvarijum

Ako ste spremni i vi i dete, uradili ste domaći (kugla NIJE dobra za ribicu, nazad na domaći) i imate ideju šta vas čeka, onda je to to. Akvarijum ima pozitivno delovanje na… pa, na sve. Snižava pritisak, relaksira, smanjuje napetost, umiruje. Nekad sam znala satima da ih posmatram i jedva čekam Puž da se odvaži na novu postavku u uglu sobe.

Mislim da je lepo, za promenu, potrošnju svesti na minimum, pa stvarati uspomene umesto gomila. Ove ideje će vam dobro doći – podelite i vi sa nama koju!

Jesenji mozaik

Još jedna jesenja aktivnost koja spada i u 2 minuta strke 10 minuta zabave .. Uspela sam na blic da vidim konačan rezultat na Krokotak FB strani, ali ne i detalje, tako da ako vas zanima original ideja, moraćete sami da skoknete tamo, nemam ni link. Na brzaka ja sam se snašla ovako:

: Papiri, obični beli koje ćete iseći na jednake kvadrate
:: Bojice, flomasteri, olovke …
::: Makaze

Pravite mozaik, tako da na svakom kvadratu bude ista šara, u našem slučaju ceo jedan list i dve polovine.


Za početak, veliki kvadrat papira presavijte na pola, pa još na pola. To je mera kolika je jedna pločica mozaika, i kako sve pločice treba da izgledaju. Kad iscrtate sve pločice da budu jednake, svako boji svoju po želji.

Na kraju ih spajate u jedan veliki mozaik.

 

Lepota ovog mozaika je što pločice možete preslagati kako vam je volja, tako da uvek dobijete neku novu šaru.

Što je pločica kompleksnija, to je i krajnja šara lepša, a za ne verovati – ovo ih zaokupljuje već dve nedelje, s prekidima!

Definitivno preporučujem!

Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.
                                                                                                                    Osho
A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.
Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!
Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“
Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!
Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.
I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!
Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!
Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.
Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.
 
Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.
Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.
Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.
„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.
Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

Kako zabaviti tro-i-petogodisnjaka

Da nastavimo sa serijalom – dešavanja su od decembra, mada znam da će vam biti korisno bez obzira na godišnje doba.

Pronašli smo jesenju zalihu plodova i lišća koju smo skupljali, pa smo ih maksimalno koristili – bojili lišće umesto platna i otiskivali žireve i šišarke.

Onda smo došli u posed velike kutije. Ja sam ih samo ubacila u nju, sami su shvatili šta mogu.

Svakodnevno se igramo „Pronađi uljeza“. Obično ih ja nađem (iako ih ne tražim) i čini mi se da sam vrlo blizu granice kad ću otvoriti prozor i učiti „pronađene“ da lete.

Od lišća smo pokušali da napravimo i činije. Ideja ide ‘vako: lepo i ravno razvaljate glinamol, pa stavite list preko njega, pređete oklagijom preko svega da bi se list otisnuo na glinamol, opsečete višak i ostavite da se osuši preko neke činije, da bi dobilo, jelt’e, oblik činije.

Sjajna ideja, osim dva činioca: dotični glinamol baš nije hteo da sarađuje, i posebno nije hteo da sarađuje sa dva njanjava klinca.

Sram ga bilo.

Jedna činija je ispala tako-tako, druga se polomila posle sušenja.

Deca su bila još njanjavija posle toga.

Raspad sistema.

Onda smo preokrenuli stvari.

Nismo savršeni, ali se obožavamo :)

 

More – check!

Da, da … Check!

Neko je promešao prstićima pesak, neko je ronio (neko drugi je pokušavao da roni), a svi smo se sjajno proveli.

Iskreno da vam kažem – za mene, na-vrat-na-nos smo otišli. Jedno veče je Tijana rekla kako je prelepo na Sitoniji, drugo veče me je uputila na Nikana.gr i uz kratko presabiranje odlučili smo se i na taj korak – rezervisali Vaso House u Toroniju na deset noćenja.

Mesec dana kasnije smo isprobavali novi izlaz na autoput prema Beogradu.

And now – the stuffing!!

Put je prošao sjajno. Ma i bolje nego što smo očekivali, s obzirom da je Balavac preplakao povratak iz BG-a dva meseca ranije. Spremila sam im korpu sa grickalicama i korpu sa zanimacijama, te duga putovanja slobodno mogu da nazovem po poenti vica sa ćurkama.

Ozbiljno, da bih ih sprečila da dižu tenziju u sred vožnje, kako koji otvori usta – ja dodam nešto sa prednjeg sedišta, dal’ igračku, dal’ hranu. Ako i nisam pedagog – jesam mama koja je 2x 900 km preživela bez svađe i sa svim nervima, te 10 bambija za mene!!

Pošto smo mi uglavnom biciklisti, pa su nam duge vožnje strašne i stresne, od početka smo znali da ćemo negde noćivati da Puž ne bi  vozio sve u cugu. Po komšijskoj preporuci prenoćili smo u Vranju, u prenoćištu Papilon – ništa extra, ali čisto, udobno i deca su popadala čim smo se vratili s večere. Plus, plus i plus!

A večera … Eeeee .. Posebna priča. Drage komšije su nam preporučile i klopu – restoran „Gradska Me’ana“ je mesto koje morate obići! Naoružajte se dobrim GPS-om (ulice u Vranju su jednosmerne baš u pravcima koji vam trebaju, i nemojte pitati lokalce da vam pojasne put, jako su ljubazni i jako konfuzni – oni, jel’te put znaju, ali po starim nazivima i kad baš i nisu bile jednosmerne i kad … samo mi verujte, GPS je čudo), nemojte ići baš pregladneli i uživajte. Usluga je divna, ambijent fantastičan a klopa obilna i prosto s-j-a-j-n-o spremljena. Kad već birkam nešto loše, eto nemaju dečiji meni i dečije porcije, što i nije neuobičajeno u Srbiji. Verujem da bi nam i tu izašli u susret, ali bili smo i preumorni i već ozbiljno gladni da bi pravili probleme.
BTW, deca su dodatno izmorile i kornjače – trčali su oko veštačkog potočića koji protiče kroz restoran, mameći ih da isplivaju. To, i dobra klopa dođe mu pun pogodak za onesvešćivanje već pri pogledu na jastuk.

wp_20160911_20_25_19_pro-copy

Kroz celu Srbiju – ne s malim ponosom (a to je za mene velika stvar, nisam fan ove države) mogu napisati da nema đubreta – aljkavih izbacivača flaša kroz prozor ima, videli smo ih, ali đubreta ne. Čisto je da ne poverujete, svakih par kilometara da se primetiti po jedan radnik upadljivo obučen koji čisti, sklanja, skuplja.. Onako, baš mi je drago end toplo oko srca!

Putevi su …Pa dobri. Bar tamo gde se ne preseca Koridor 10, svud duž njega su neki radovi i sav saobraćaj se sužava tako da nam je od NS do Vranja trebalo koliko i od Vranja do Soluna, ali sve u svemu svetlosnu godinu daleko od truckanja koje sam mislila da ću morati da istrpim.

Granice pređosmo lako – čim spaze dečija sedišta svi samo okrenu glavu. U povratku sam čak maltretirala čiku na granici da deci lupi pečat, da im ostane neki trag u pasošima da su putovali.

Feels like Home

Zelena Oaza – „House Vaso“ u stvari tako treba da se zove, i ne, fotografije ne lažu, stvarno je tako lepo i tako zeleno. Ljubazna vlasnica Vasilika će vas pustiti da birate studio (ako ima više praznih jedinica), parking je u hladu i celo i ne tako malo dvorište vam je na raspolaganju. Sobe su male ali uredne, a kako ste na letovanju i nemate nameru da sedite unutra, veličina ne predstavlja problem. Svaki studio ima svoju terasicu sa stolom i stolicama, tako da vam se život praktično odvija napolju. Tv, WiFi, komarnici, obezbeđen parking, komplet kuhinja (minus ozbiljan nož i daska za sečenje), roštilj, peškiri i ceeeeelo dvorište – sve ima. I još jednom – dvorište! Kao tepih je, kad stanete na njega ugiba se pod nogom koliko je trava gusta!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

 

Plaža je udaljena 450 koraka (pitali su, pa sam brojala), vrlo je čista i voda je divna. Kako ja volim i da idem i da vidim, s komšijama smo obišli i okolna mesta i plaže – bezimenu plažu kod Los Bandidos bara (mmm, borovi), Porto Koufo („Gluva Luka“ i stvarno joj odgovara to ime, u uvali zvukovi su prigušeni, a voda divna), ali najveći utisak je ostavila Sikija – ima P-R-E-D-I-V-N-U plažu, na kojoj čak i birate kakav ćete pesak, a plićak je kilometarski, tako da i mala deca uživaju. S obzirom da smo izabrali termin sredinom septembra, gužve nigde nije bilo (ponegde i nikog nije bilo), a temperature su bile sasvim ok, iako za kupanje bi moglo biti malo toplije, bar za ova moja dva štrumfa. Iste sekunde kako uđu u vodu, oni poplave (Pile je čak razvio sposobnost da OSTANE plav do kraja dana, iako u vodu više ne ulazi). Drugarica Nena (Balavac je progovorio, i njoj u čast sve ostale žene zove Nena) kaže da je to zato što nisu „tapacirani“, pa imamo na čemu da radimo ove zime.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Toroni ima dva minusa – jedan je manjak marketa, od kojih koliko-toliko zavisite kad uzmete studio pa kuvate sami. Ima dve-tri radnjice i cene su pozamašne, iako ima kakvog-takvog izbora. 17 km dalje ima veći market, a Lidl se nalazi 32 km, na izlazu iz Nikitija.
Drugi minus bi bio – manjak „zabave“ za kišne dane, osim ako vam ne smeta da vozite 100 km do nekih većih atrakcija. Izabrali smo najdosadniji prst, sve znamenitosti se nalaze na prvom ili na ulazu u treći, a kako je Toroni skoro pri dnu prsta sve nam je bilo zdravo daleko. Sikiju smo otkrili samo zahvaljujući kišnom prepodnevu i dosadi.

U to ime – idite s još nekim. Zahvaljujući Neni i njenim momcima, retki su trenuci kad nam je bilo dosadno.

Povratak je protekao kao i dolazak – more&more stuffing. Vreme smo ubijali pesmama (deca su počela da se štrecaju kad Puž vikne „reka“, pošto se pevalo „Od Vardara pa do Triglava“ – i ta reka zaslužuje takvu pesmu), pogađali smo zastave na granicama i svratili do Solunskog Jumba, kad već nismo mogli do Ikee (e pitajte da li sam zasuzila!)

Sve u svemu, nadam se da ćemo ići opet, mada znam da ćemo birati drugo mesto – ne da Vaso nije bio dobar, nego Grcka je velika i lepa i žali-Bože-truda-i-vremena do nje a da se ne obiđe što više.

Uživajte…