Lego matematika

Već viđeno ali i kod nas oprobano.

Za sada, Pile više voli svet brojeva nego svet slova – brojevima je skoro opsednut. Iako zapinje oko devetke (npr. šta sledi posle trideset devet ili devedeset devet), ako mu neko pomogne oko te stepenice, dalje nastavlja sam da broji do hiljadu. Dalje nismo prešli, pošto vidim da su mu i stotine malo nejasne.

Sam je počeo da broji unazad – fasciniran je brojevima, pa mora da ih posloži na njihovo mesto. Mislim da bi dalje bilo pametno da radimo na memoriji i pažnji, ali prvo sama moram da se potkujem na tom polju.

Elem, pozvali smo Lego kocke u pomoć…

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

… mada mislim da bi on ovo radio i bez njih!

Prolećna to do lista

Danas je prvi dan proleća!

Očekujemo visibabe i narcise (mmmm, narcisi..), radujemo se Uskrsu i zeki, a napravili smo listu šta bi još mogli ovog proleća da uradimo i gde da budemo.

Listu možete odštampati i redovno štiklirati urađeno jer ovog proleća sve je must kad su avanture u pitanju!

Decije prolece - spisak22

Decije prolece download

Jesenji drugari

I ove godine, Dedine slanine sa terase hrane čitava mala jata senica. Dolaze nam negde sa severa, pošto im ova naša zima ne deluje tako hladno kao ona odakle dolaze i kod nas provedu samo par meseci i vraćaju se nazad (negde sam našla podatak da dolaze iz Švedske, pa ako su lagali mene …). Nažalost, sve je manje drveća u okolini tako da me neće iznenaditi što ih jedne zime samo nećemo videti, ali do tada ćemo nastaviti da im pravimo hranilice i da se pravimo da ne vidimo kada ćopaju slaninu (Deda je, u stvari, meka srca, znamo da ima još mesta da se slanina okači a da nije na dohvat pticama!).

Postoji više tipova hranilica – senice su lake za „održavanje“ po tom pitanju. Ovaj put ćemo se okrenuti domaćoj radinosti, pošto kupovne hranilice možete uzeti skoro u svakoj prodavnici opreme za domove, međutim sama ideja hranilice je došla kao poručena za kraj Malih Jesenjih Radionica.

Najjednostavniji način je da kroz okrenutu plastičnu flašu proturite dva štapa (varjače su sasvim ok), probušite proreze za zrnevlje i okačite je o granu.

pticisce-640x352

Foto: preuzeto sa lifepressmagazin.com

 

Ovako možete hraniti i druge ptice, ne samo senice (senice mogu da se zakače naopačke za granu ili mrežu i tako da se hrane, što dosta drugih ptica ne može).

Malo komplikovanije (ali i neuporedivo bolje) je ako u semenje ubacite i loj (najbolje neslan, goveđi-ali i svinjska mast dobro dođe). U šerpici otopite loj, ubacite semenje, suncokret, suvo voće i kikiriki i sipajte u plastičnu čašu u koju ste prethodno stavili parče kanapa da viri. Sve stavite u zamrzivač da se stegne, zatim poparite čašu vrelom vodom da smesa sa kanapom može lakše da izađe i sve zajedno okačite na granu. Istom smesom možete i napuniti džak od krompira, prorezi su dovoljno veliki da ptice mogu da kljucaju a pritom mogu i da se kače na njega.

Maloj radionici je prethodila jedna šetnja po dvorištu i okolini. Sjajna uvertira je bila svraka koja je pokušala da razbije divlji orah pred našim nogama, a potom i prve senice koje su još početkom decembra krenule da izviđaju teren po našem dvorištu. Pričali smo o pticama uopšteno, imenovali one koje smo sretali usput (svraka, vrana, vrabac i golub), čime se hrane i zašto ptice lete na jug – ostadoh mu dužna objašnjenje za jug!

Pošto Deda časti slaninu, naša hranilica sadrži samo proso, žito i suvo voće – neko je pojeo kikiriki – a pravili smo je od tanjirića od saksija i plastične flaše (ok, i prateći program u vidu platni, šrafova, žice i bušilica za izbušiti – ovo nikako nije one man music show). Pretprošle godine sam umesto flaše upotrebila plastičnu četvrtastu teglu, koju je mnogo lakše zavrnuti za tanjirić, ali ove godine smo rešili da recikliramo pa nam je pričvršćivanje tanjirića za flašu malo zadalo problema.

Tata je izbušio sve što treba izbušiti (ponešto i dva puta), ja sam napravila prevelike proreze koje sam smanjila uz pomoć stare, dobre lepljive trake a Pile je dobio prve lekcije o zavrtanju/odvrtanju. Zatim je sa najvećim mogućim uživanjem izmešao proso, ječam i kukuruzni griz i uz pomoću levka usuo u flašu.

Onda je  poklopac zavrnut, provukao je kanap (prva i neuspela lekcija o čvorovima, znam da je rano al’ ajde da pokušam) i Tata i on su to zajedno okačili o lešnik u dvorištu gde senice vole da dođu. Namerno smo ostali unutar dvorišta pošto moja mačka ne izlazi napolje zimi a psi ne dozvoljavaju komšijskim mačkama da dolaze kod nas – što znači da smo se maksimalno potrudili da ne serviramo doručak u vidu velike senice.

Naravno, iako je zima i ima snega, bitno je da ptice imaju i pristup vodi koja nije zamrznuta.

Više o pticama, navikama i prehrani možete naći OVDE i OVDE.

Nadam se da smo vas makar malo pogurali da sledeće zime napravite bar jednu hranilicu, a na proleće (što da ne!) bar jednu kućicu. Ptice su ne samo korisne nego umekšavaju sivilo grada i prave divno društvo tokom godine.

divider

… kad je jesen okačila svoje žute značke..

 

 

Kad je doktorica na prvom ultrazvuku rekla da Pile stiže u novembru, ova pesma je počela da se vrti u mojoj glavi maltene istog momenta (Balavac takođe ima svoju pesmu, ali otom-potom).
Od onda, često je pevana i ne retko je on uspavljivan s njom, a kako novembar počne da se šunja tako mi svaki put postane malo više draga. Eto i naš uvod u jesen …

Pre nekog vremena sam pozvana da radim „Male jesenje radionice“. Mame blogerke su se udružile u ovaj mali projekat jer, naposletku, zajedno je lakše. Zaista prija kad te neko malo pogura i da ideju šta i kako dalje, ali i potvrdu da nisi sasvim luda što googlaš i čitaš i radiš i pišeš i šta sve još ne. Pa, ili bar nisam sama u tom ludilu :) što je opet olakšanje.
Svakako je došlo kao poručeno pošto jesam planirala da posvetimo malo više pažnje jeseni i godišnjim dobima. Njihove radionice možete ispratiti kod Mame iz magareće klupe, Pčelice Relice i Kasijo Bebe.

Osmišljena su tri ciklusa:
Prvi ciklus je trajao do 23. oktobra i tema mu je bila Karakteristike jeseni (godišnje doba, boje, vreme, šta se menja…) koji smo mi propustili – nisam bila sigurna da ćemo uspeti da uradimo išta i radije se ne obavezujem nego da „ispalim“ ljude – vrlo ružna osobina koja se odomaćila u svima pa se uvek trudim da maksimalno ispoštujem ono šta sam rekla i Piletu primerom da pokažem da se uvek može s poštovanjem raditi (neee, ne stojim u stavu mirno sa rukom na srcu :p)
Drugi ciklus traje do 23. novembra a tema je Jesenja flora (lišće, biljke, plodovi).
Treći ciklus je dok ne zazimi, uz temu Jesenja fauna (ptice selice, zimski san, skladištenje hrane…).

I tako smo, kao uvod, šetnje, vožnje biciklom i svaku drugu priliku koju smo proveli napolju iskoristili da popričamo o godišnjim dobima, šta kad ide, šta se dešava iliti po čemu uglavnom možemo prepoznati koje godišnje doba, pritom smo skupljali lišće, žireve, šišarke, grančice, gledali bube, pčele i ptice.

Za prvi rad sam izabrala jesenju svetiljku (iskreno – jedva sam čekala da dođemo do ovog „projekta“), a od materijala vam treba:
: lišće – veliko, malo, suvo, sveže, u raznim bojama;
:: papir za pečenje – bolje ako je jeftiniji, ima slabiji premaz voska, ali bilo koji će poslužiti;
::: okrugla kutija od sira – što čvršća to bolja, ali mi smo imali samo „Vojvođanku“ na raspolaganju (Tetka je horder, pa čuva svakakve kutije ispod radnog stola i u ovakvim momentima je obožavam);
:::: lepak, makaze, čajna sveća, upaljač. Duplofan traka nije potrebna, ali bas sam htela da smanjim upotrebu Oho lepka, kad već se nisam snašla da nabavim onaj koji želim (previd koji sam već sutradan ispravila)

DSC_6755

Ceo proces ide baš lako – na papir za pečenje lepite lišće kako i gde želite, ali da ostane mesta između njih. Pile je lepkao gde je stigao i kako je želeo, pritom smo imenovali svaki list kom drvetu pripada (čudo jedno šta sve imam u glavi).

DSC_6754

Zatim je šarao lepkom po celom listu i preko listova pa smo preko svega stavili drugi sloj papira za pečenje. Preko svega toga smo stavili dve kuhinjske daske, da pritisnu papir i lišće dok se ne zalepi a mi smo otvorili prozore i otišli u šetnju.
Po povratku smo izmerili dužinu papira u odnosu na kutiju, odredili koliko visoku želimo da je napravimo i višak prosto odsekli. Gornju polovinu kutije smo isekli tako da ima rupu u sredini a do oboda da ostane oko santimetar – dno ostaje ucelo. Papir lepite oko dna lepkom ili duplofan trakom (tako da lampa ima dno) a poklopac pri vrhu. Unutra stavite čajnu sveću i …

Na kraju smo je poklonili Tetki, koja se propisno obradovala iako nije u tom fazonu (smekšaćemo je mi, osmi mart nije daleko!).
A i lampa je baš efektna, zar ne?

divider

Jedna doktorka, dva uveta i skoro tri godine – uz mnogo (samo)spoznaje

Ukratko – dobio je loše karte.

I moj otac i ja smo imali problema sa čestim upalama ušiju, a kako je on rođen u posleratnom periodu a ja kad se takve stvari nisu čačkale dok ne „zazimi“ ispod guzice, naše upale su prošle kako su prošle. Možda baš zbog njegovih bolnih sećanja na taj period ja pamtim da sam od njega imala bezuslovnu podršku i razmevanje, i najviše se sećam koliko se trudio da mi olakša i pomogne.
Takođe se sećam da sam mrzela tu mesinganu pepeljaru koju mi je grejao na ringli da bih utopljavala uši, mrzela sam je da jedno vreme nisam htela da je dotaknem. Ali kako su se upale nizale jedna za drugom, neki delić mene je shvatio da mi ona olakšava i da bez nje boli mnogo više i jače, i onda – šta ću – sama sam tražila da je ugreje kad predosetim šta me čeka narednih dana.

I tako je Prdavo Pile došlo na red. Prva upala se javila malo pre drugog rođendana i kod pete uzastopne imali smo ludu sreću da naša doktorka ne radi, pa nas je dežurna automatski liferovala kod specijaliste. Isprobali smo sve antibiotike predviđene za našu boljku i uzrast, redovnim merenjem timpanometrije utvrdili smo da nema poboljšanja i kao krajnju opciju doktorka je predložila vađenje trećeg krajnika, koji je kod nas u stvari i problem. Dodatno, iza bubne opne se zadržava tečnost koja se ne drenira kako treba, pa se tu namnože bakterije itd, itd, itd…

Operacija je prošla sjajno. Post-operativni tok takođe. On je generalno dobro izgledao, ako zanemarite izmučen izraz lica, krvavu posteljinu i tragove suza na licu. Sve dobro, sve sjajno, svi dobro – svi sjajno.
To što sam ja htela da istovremeno izgrlim doktorku i ubijem Boga u njoj je nešto drugo.
Da me ne razumete pogrešno, bila sam presrećna što se operacija dobro završila, što više neće biti antibiotika i što neće više biti trzanja svaki put kad „onako“ nagne glavu, ali trebali su mi sati da samu sebe ubedim da moje dete NE izgleda polomljeno na tom bolničkom krevetu i da mu NIKO nije učinio ništa nažao.

Tako dakle.

Mama Zmaj je u stvari za senku dlake daleko od Mame Drhturave Lopte U Ćošku Sobe.

Znam da su okolnosti bile neuobičajene, ali nisam sigurna da mi je prijala spoznaja koliko moje dete može da bude povređeno a da ja ne mogu da ga zaštitim, koliko sam u stvari i sama bespomoćna. Surovo podsećanje da nisam svemoguća i da je on, tako mali, vrlo krhak. Često to zaboravim, posebno sad kad je tu još jedno mlađe dete.

E sad (da se vratimo na celu poentu priče, a i dalje mi ne prija da mislim o tom danu) pošto je doktorka Lemajić-Komazec stvarno bila sjajna (preporuke za roditelje, ako vam zapadne dete kod nje nemate zašta da se brinete) rešili smo da je obradujemo, i to nečim što bi joj podiglo malo raspoloženje kad ima grozan dan, a ako operišeš decu tu ima groznih dana, groznih roditelja (kah-kah) i uopšteno kad radiš s ljudima nije baš sve cveće i proleće. Naša ideja je bila da joj spakujemo malo energy-boostera, čokolade koja usrećuje, kafu za opuštanje, bombonice, kesicu sa suvim voćem za kad nema vremena, Piletovu čestitku i šarene kape za operacije.

dr komazec

Kesica za suvo voće i kape su šivene (by moja malenkost), a sve ostalo ima da se nabavi. Kroj za kapu imate na netu, a kesica mora da se zamisli i sašije. I ranije sam je pravila kao deo paketa-podrške poznanicinoj sestri koja je počinjala sa hemoterapijom.
Naime, grupa sjajnih žena se okupila i rešile su da naprave paket koji će jednoj od nas prvenstveno dati snagu i ohrabrenje, tako da je, posle mnogo googlanja i dogovaranja paket činio lepu torbu, mekanu kapu, kesice sa hranjivim suvim voćem, knjigu, ešarpu, crveni karmin, brošuricu za ishranu onkoloških pacijenata, šolje za čaj i čaj, film, muzički cd, kreme, puzzle, labelo, mentol-bombone… ma sve što smo mislile da bi ona volela i što bi joj možda zatrebalo posle takvog iskustva kao što je hemoterapija.

Za kraj, možda ono najlepše – na šoljama za čaj odštampano je bilo i srce u više formi – kao spisak imena, kao figure žena koje čine srce i u srcu pesmu koja je srž svega.

Svaki udah, korak i misao
Proživi svesno i hrabro,
Oči neka ti budu, duše ogledalo
Vera, Ljubav i Nada u krilatom srcu.
I bićes jaka kao drvo stoljetno
Jer sjaj taj, koji sa sobom nosiš,
Obasjava i obasjaće ceo svet

by Ženetina

Nadam se da će vas ovo zamisliti i inspirisati. Nekada je zaista vrlo malo potrebno da se neko, kome je to potrebno, oseti voljen i poseban.

Jedan delić Fruške gore

Pošto se mi spremamo za jesenje akcijašenje – a i teta Dragana iz vrtića nam je tražila da donesemo lišće i šišarke za izložbu – tata je odlučio da napravi super-brzo-kratki izlet na Frušku goru, za koju uglavnom deluje kao da je izbegavamo.

Nije tačno. Bar ne namerno.

Nekako kad ti je pod nosem nemaš vremena i baš sad nisi za a i fali ti „inspiracija“ –  i kad staviš izgovore ovako na gomilu, možeš samo da kažes „Sram te bilo!“ (što je ujedno i Piletova uzrečica ovih dana.)

Elem, put nas je odveo ( – istina. Toliko smo pazili na kratere na putu – koji sigurno idu do Kine – da nismo gledali kuda idemo) negde između Zmajevca i Brankovca. Jednostavno nam se dopao pogled. Još je tu bilo par stolova, klupica, ljulja i klackalica .. breee, divote. Spakovali smo i ručak i sokiće i tamo otrpeli baladu „Tata, jesi jeo? A sad? A sad jesi jeo? Jesi završio? A jesi sad završio?“ tako da sam se skoro zagrcnula od smeha.
Klinac garant noćom gleda „Denis napast“ filmove i kopira najsmešnije fazone.

DSC_6627DSC_6636DSC_6618

Skupljali smo Jesen u kesu i nabacili detetu ideju da prati srca ako se izgubi u šumi. Pravo objašnjenje će morati da sačeka ili prvi maraton ili da malo poodraste pa da mu Tetka objasni mape i topografiju.

DSC_6641

A pošto detetu nije bio dan, kenjkao je i kmezio dok nisam rekla „Dosta – idemo!“ Mislim, njanjav trogodišnjak za čijim leđima zuje rojevi komaraca umeju čoveka da dovedu do ivice i onda ga samo podgurnu preko, a to nisam htela.

Memo to myself: Ne spominji da se posle ide kod Čike. Posle Čike nema života, on je njegov predmet obožavanja i ništa ne može da mu parira, čak ni avantura.

Ali za kraj jesmo otišli kod Čike – kod nas reč ima svu težinu svemira, zato ćeš pažljivo izvagati ono što ćeš obećati – pa smo obišli Špicer-baštu, skupljali još malo Jeseni, videli dvorac i skoro da sam se rasplakala. Ništa tako lepo ne zaslužuje da bude tako zapostavljeno.
Tuga jedna ..

DSC_6684

divider

Naše prvo more – deo II

Polako smo išli s ovim – već sam primetila da mu je ponekad puno ili dosadno ili jednostavno nije raspoložen za moje „vođstvo“, tako da se morska tema razvukla na više nedelja. A ponekad se osmelim na nešto naprednije, samo da bi se podsetila gde mi je mesto.

DSC_5135

U duhu morske teme – ajkula hvatačica. Zbog (ne)razvijene motorike trogodišnjaka, uglavnom je hvatala beton umesto ribice, ali se zato Deda sjajno proveo (Deda ima godina, pa pamti kad su slične igračke bile plafon igračkanstvenosti u mestu gde je proveo detinjstvo). Proces pravljenja možete videti Ovde, zaista sjajan sajt i sjajna žena koja ga uređuje.

Iskoristili smo i kišu najbolje što smo mogli – nepotrebno je reći da je bio mokar do gole kože. Usput je upoznao i nove prijatelje („Da, i u moru ima puževa!“).
DSC_5156   DSC_5231

Zatim smo pravili morskog ježa od čačkalica i testa za igru, ali je i dobio laminrane ribice da ih slaže – još uvek voli malo-malo veće-još veće-najveće igru. Slagali smo ih kako smo stigli, pritom me je terao da imitiram kako velika riba jede manju (pritom sam ja riba a on mala riba). Šta ću, voli da se smeje a ja volim kad se on smeje.

DSC_5399DSC_5408ribe

 

 

 

 

I – taaadaaaa!! Poslednji komadić slagalice – na prevaru, doduše. Dopalo mu se ali Deda mu je kupio veeeeliku pobulu (formulu) i sad i disanje pada u vodu.

Znači, treba vam karton koji ćete presaviti na pola, a zatim nacrtati, obojiti i iseći hobotnicu (za OCD-aše ili za mame sa starijom decom: bilo bi dobro da obojite sve četiri strane kartona pa tek onda crtate i sečete. Čak i kolaž bi izgledao sjajno!). Ja sam se trudila oko dva kraka dok je Pile uporno vukao linije. Onda sam odustala, šta ja znam šta je umetnost…
Zatim kleštima sa rupicom bušnuti svaku ribicu/meduzu/morsku zvezdu (sve ono što ste pravili do sada), kao i svaki krak hobotnice. Na jednoj hobotnici nacrtati usta i oči (ovde je to Pile radio i jako sam ponosna kako je ispalo) i nju zaseći do pola glave od pipaka na gore. Drugu hobotnicu zaseći od vrha do pola glave, a onda ih „umetnuti“ jednu u drugu, tako da dobijete 3d hobotnicu.
Onda vam ostaje samo da kanapom spojite ribe/meduze sa pipcima, izbušite rupice za kačenje i – voila!
Prdavo pile imenuje svaku ribicu dok se hobotnica vrti a Balence (da, rastu nam zubi) zija u meduze bez da trepće.

Ovu aktivnost sam čekala da bi mogli zvanično da završimo Morsku temu. Mobilijar bi mogao da se primeni na temu jeseni ili farme ili maltene bilo šta što sada radite s detetom, a pritom je vrlo lep ukras za sobicu ili kao poklon za neku baku ili drugara.

divider