Lov na uskrsnjeg Zeku 2018

Nekako se ovaj post potkrao i sakrio prošle godine, pa mu je sad sigurno vreme da izađe na sunce.

Ovogodišnja avantura nam tek sledi, ali vama prošlogodišnja možda može pomoći (Zeki, ne vama) da deci priuštite događaj za pamćenje.

E, pa ove godine sam bila pripremljena – i to dosta ranije! Malo šnjuranja po internetu, malo po Najlonu – i završih sa 30-tak plastičnih jaja svih veličina i boja!

Kratkim usaglašavanjem, lego kocke – one najobičnije za gradnju kuće, su izabrane kao bullseye poklon. Naime, imaju ovih i onih setova, ali običnih kocaka u tim setovima skoro i da nema, pa su baš razočarani što nemaju čime da sagrade kuću – pardon, sklonište od zombija koji ih napadaju.

Da, sad smo u fazi zombija. Ne, ne gledaju „Walking Dead“, nemam blage veze odakle im ideje, pokreti i zvukovi.

I da, zvukovi. Balavac je vrlo dobar u oponašanju zombija.

Elem, slatkiše smo skoro izbegli. Računam na ostatak familije koji će ih snabdeti za do sledećeg Uskrsa, pa sam rešila da u po jedno manje jaje stavim mini kesicu sa mini gumenim bombonama, jednu onu žvaćkavu narukvicu i neko Avengers kinder-jaje (i iskreno se nadam da će unutra biti neka takva tema, ambalaža obećava). U ostala jaja sam posložila – jedno opušteno Lego popodne je iza mene – pola kilograma kocaka.

Zvuči puno, ali nije, to su samo dve kesice veličine sendviča, ali njima će biti dosta.

I da, svaki je dobio po nove kupaćke gaćke. Krenuli smo na „treninge“ plivanja i stare imaju nameru da plivaju same  na površini kad se vežba zaranjanje.

U isto vreme, komšinici sam spremila malo gnezdašce, da je čeka kad krene kod svog dede u posetu. Jedan Trolz kaiš, nešto slatkiša i privezak za ključeve koji su joj deca napravila – malo, ali od srca, sve je čekalo ispred kapije. Korpicu sam isplela od starih novina, stvarno je lako a baš lepo deluje.

Naš Deda je opet nabavio dva zeca. Ona spooky, sa crvenim očima, ali to izgleda smeta samo meni, klinci vide zečeve. Za lov sam smislila da ih pustim u dvorište, a po dvorištu – prilježnošću jednog Sun Tzea – posakrivam jaja, po dva u skupini, i dam im mapu za pronalaženje u vidu papirića koji su ih čekali kod svakog gnezda, a zadatak bi ih vodio do sledećeg, ma prava Uskršnja idila!

Naravno, prvo su videli zečeve – „Marko“ i „Filip“ (tako su se zvali prošle godine, klinci misle da su to isti zercovi) su dobili puno „ooohhhh“ i „aaaahhhh“ još sa kapije, pa kako bi ih sprečili da ih ugnjave u nastupu radosti, dali smo im prvi zadatak već tu, u dvorištu.

Zadatak 1 – videli smo zeca kod Dede u pećini (da prevedem, Dedin walk-in orman koji oni zovu pećina). Da ne lažem, tu brzinu nisam nikad videla. Usein Bolt bi im pozavideo na startu – u stilu ptice trkačice stuštili su se u Dedin orman, i u korpice (zgodno ostavljene tu, tako, slučajno pored vrata) postavili svaki po jedno jaje i Pile je naglas pročitao drugi clue.

Trag broj 2 – „Zeka je skočio iza bakinog kauča“.
Uz povik „Idemo!!“, već su bili tamo dok je O još odzvanjalo.

……

Petnaestak tragova kasnije, koji su vodili do narcisa u dvorištu, stepenica, bureta s kišnicom, jelke i slično, zečevi su bili srećno skrajnuti s uma dok su klinci otvarali jaja.

I da – „Mama, ovo je najbolji zec ikada! Kako je samo znao šta želimo?“

Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Zeko, zvekane, uši su ti mekane!

Duge noge, kratak rep.
Zeko, zeko baš si lep!

U stvari, mislim da ide „Duge uši, kratak rep ..“ ali od Piletovog rođenja ne mogu da upamtim taj sled. Jednostavno neće pa neće.

Slabo smo akcijašili ove nedelje – tata je radio popodne+petak+subotu, kad sav svet nije radio, i pride je Balavac u društvu sa bronhitisom (toliko lekova ima da pije/uzima/dobija da zaboravljam kad šta ide i pored toga što sam zapisala na tabli) tako da sam slabo izbalansirala ovu nedelju. Uostalom, kao i prethodne nedelje. Umorila sam se, ili smorila. Dani teku fantastično isto s tim da sad i ne znam šta bih menjala, pa ne menjam ništa. Da nema njih dvojice, valjda bih bila jedna od onih teta iz filmova što dele paštetu iz konzerve sa mačkama i ne izlaze iz pidžame.

Dosta kukanja. Vreme je za slike!

Omiljenu uskršnju aktivnost smo Pile i ja obavili zajednički. Uglavnom. Ove godine sam pokušala izbeliti jaja po receptu 1:1 sirće-voda. Prva tura je ispala bela da belja ne može, međutim u drugoj turi nisam imala sirćeta za ceo omer pa sam stavila šta sam imala – i ta tura već nije bila skroz bela.

Ipak sam zadovoljna belinom. Naravno, skoro sva su popucala – neka pre, neka kasnije, pošto sirće tanji ljusku pa morate biti extra obazrivi. Boje su na kraju izašle divno pastelne, i pošto sam tek kod 11-og (od 15) skopčala kako da ih ofarbam, bilo je samo tri-četiri cela. Pride je i Pile kucnuo koje kad je treskao lončetom s farbom. Znači prođa nam je nikakva, ali se jesmo zabavili. Ne oseća se sirće, ali je ljuska dok je ljuštite pomalo gumasta – što i nije loše.

Nismo ludovali sa ukrašavanjem, blesave oči, par stikera i marker – sasvim dovoljno za nas. Ono što je posebno je činjenica da mama nije učestvovala u ukrašavanju!
Mislim da sam se trzala samo kod prvog jajeta, kad sam videla kako on to opušteno radi, samo sam sela.

Čudovište

Vatrogasac (ima i kapu sa strane)

Tata

Mama („Vidi što si lepa, imaš i srca!!)

Tetka

Ovako nam društvance izbliza izgleda.

Uši od papira i držače za jaja ove godine nismo napravili, i žalim zbog toga, ali sledeće ću se truditi da se setim na vreme. Odustala sam kad sam shvatila da bi mi bilo previše za tako kratak vremenski rok, samo bih se umorila i ništa ne bi valjalo.

Ali zato smo napravili „Lov na zeku“ na sam Uskršnji dan!
Postojala su dva lova, jedan za nas i jedan za drugaricu, međutim drugarica je rano otputovala tako da je Pile sam pratio zeku. Par dana ranije smo nakupovali poslastice koje inače ne konzumiramo (a kada ako ne na praznike?!) i fotografisali ih. Odštampanu fotografiju sam kaširala zbog čvrstine i za karton sam zakačila debeli marker,  da bi Pile mogao da štiklira šta je našao a šta još ne.

Poslastice smo posakrivali po dvorištu…

…  dali Piletu korpicu i „mapu“, pa je slatkih pola sata proveo zavirujući u svaki žbun, štiklirajući sav važan svaki predmet i puneći svoju korpicu do vrha!

Bolje mu ide detektivski posao od tate, koji je naravno opet učestvovao malo više za moj ukus. Svejedno, lepo su se obojica provela. Sledeće godine će i Balavac da učestvuje i eto žurke!

Podsetnik – sledeće godine napraviti i tati Lov na zeku!