Srećan rodjendan Trtko!

Balavac je od tate dobio novi nadimak – Trtulić, kad već voli da trtlja, onda da se to i ovekoveči.

Sa ovim postom kasnim par meseci, pa reših da je vreme – deca su na raspustu kod bake i ja imam slobodnu nedelju.

Da vidimo …

Tek skoro sam shvatila da Pile nije dobio svoju radosnicu za peti rođendan. Trudiću se da mi se to ne desi opet, stvarno mislim da su to lepi podsetnici, posebno vredni nama koji nemamo naviku da redovno pišemo dečije radosnice.

Elem, Balavac je za rođendan dobio – put u Zoo vrt!

Hteli smo da mu napravimo prvu rođendansku žurku, kao i veliki bata što ima, ali usklađivanje s nama dragim ljudima iz drugih mesta nije moglo pa to ti je. Jel’ jedno dete bolesno, jel’ drugo, jel’ neko otputovao … I tako smo rešili da batalimo sve i umesto toga zajednički otputujemo negde gde nismo bili. Zoo vrt je bilo lepo rešenje, šetnja i piknik pride.

Brzo smo stigli, autoputem je sve za čas. Prvo smo rešili da napravimo piknik na obali jezera – poneli smo iće i piće i parkirali ćebe ispod drveta.

Pravo da vam kažem-ta obala je divna za dečije rođendanske žurke. Ako bi dodali par stolova i klupa, deca bi mogla naširoko da se igraju. Nije tako urbano kao Štrand, a opet je dovoljno sređeno da nemate utisak kako ste u nekoj nedođiji. I opet, deluje tako opuštajuće! Palić nije na kraj sveta, pa je odlična ideja spakovati društvo i napraviti mini-rođendan na tako lepom mestu.

Zoo..

Hm.

Deci je bilo lepo, nama velikima – pa znate gde ste i vidite uslove, to umanjuje draž. U cirkusu, npr, nisam bila od kad sam shvatila šta je kavez, a svojevremeno sam obišla i par tematskih parkova u inostranstvu i itekako znam kako bi to sve moglo da izgleda.
Ahm … idemo dalje, da ne mračim. Zoo vrt je poprilično velik i šetnji treba posvetiti dobar deo dana, pa je bolje možda ići prepodne, da bi oni manji bili odmorniji. U idealnim uslovima treba ići i preko radne nedelje – ekskurzije su vikendom i umeju da budu „gadne“, u par navrata sam morala da se fizički postavim između moje i velike dece da nas ne bi izgazili ili izgurali sa stepeništa. Rešenje je bilo da pričekamo kod lava dok se grupe ne odalje od nas.

Dobili smo mapu na ulazu, pa smo je pratili i po njoj znali na koje ćemo sledeće životinje naići. Ili, uglavnom, bi trebalo da naiđemo – dosta životinja jednostavno nema. Ne, nisu skrivene nego ih nema. Opet, puno njih smo i videli – žirafe, zebru, emue, bodljikave prasiće i šumske prasiće, bivo, konji, koze… Konje smo čak i hranili, a oni su izgleda navikli na to, samo što nas nisu izgurali do trave da im načupkamo ručak.

Ne znam šta je najviše ostavilo utisak na decu. Verujem da su zmije, one su bile skoro poslednje na putu a i deca su oduševljena reptilima. Majmuni su bili najaktivniji, tu smo se najviše i zadržali. Mislim da je Balavac pokušao jednog da namami, pa da ga ponesemo kući – samo što nije preplivao onaj šanac da dođe do njih.

Povratak je protekao vrlo tiho – do izlaza sa Palića obojica su bila onesveštena od umora – imam i par fotki kao dokaz :)
Sve u svemu, lep rođendanski izlet. Drago mi je što nismo pošto-poto forsirali proslavu koja bi nas najviše koštala živaca. Ovako smo proveli lep porodični dan svi zajedno.

Sledeća poseta zoo vrtu će biti u Segedinu – Marija sa „Mama, hoćemo nešto da pravimo“ nam je predložila i tamo da odemo, kao fantastičnu avanturu – ona nam je dala ideju i za ovu, tako da joj verujemo.

Advertisements

Čestitamo!

I čestitamo!

Crystal je sjajnim predlozima prizvala sreću i ovih dana Putnik (putna knjiga, dali smo joj nadimak :) ) prelazi kod njih čim mi na mail dostavi adresu! Nadam se da ćete je dugo koristiti i dopunjavati dok se ne raspadne!

Iskoristiću ovaj post da prikažem šta sam pravila podmlatku. Njihovi Putnici su malo drugačiji – dosta toga sam skinula s neta, a kako ne smem da prosleđujem tuđe rukotvorine, za giveaway sam pravila i smišljala sama. Za njih dvojicu sam mogla štošta da nađem i odštampam.

Zbog dugotrajnosti, a i praktičnosti, sve je ili plastificirano ili laminirano (najbolji ulov na Najlonu u poslednje vreme – 100 listova plastike za laminator za 50 dinara. Regularna cena je oko 1000, pa sam se raspištoljila kad mi se moglo).
Prednost rada u štampariji je – znaš svašta, a i ako neznaš, ima ko zna i hoće da pokaže. Tako da – hvala Zokiju na strpljenju i seckanju i njegovoj dragoj što je sve zaštitila onako, profi.

Fotokopirnice se ne isplate, ne za ovakve stvari. Digitalna štampa reši svaki problem, i uštedi. Sve što sam htela da odštampam sam dala na digitalu, da puste na veći tabak (stanu 4 stranice A5 na jedan tabak). Milada je ceo tabak plastificirala i posle sečenja imam 4 zaštićene strane, bez da sam prčkala sa laminatorom. Ušteda je ogromna – što finansijski što oko vremena i živaca.

Zašto insistiram na plastifikaciji?

Pa, praktično je. Whiteboard marker se lako briše sa plastificiranih površina pa možete iste zadatke rešavati iznova i iznova, a stranice su otpornije na habanje – a tu mislim i kijanje, pljuvanje, sokove i ostalo što mogu dečiji prstići da nose.

E, onda sam naišla na problem. Ovde nema da se nabavi registrator za A5 stranice pa da si pita – osim ako vam se ne sviđa onaj socijalistički, debela, siva cigla koja te otera u očaj već na prvu loptu. Odustala sam od potrage posle desete knjižare i pete Kineske prodavnice, gde sam našla Book rings. Tad sam rešila da registrator sama napravim.

Treba vam: lepljiva folija, dva kartona (malo veća od A5 formata), makaze i zumba (ili neki bušač papira) i naravno book rings.

Prvo, isečete foliju 2 cm veću sa svake strane od kartona koji imate. Svaki ćošak odsečete, recimo da otpadne jednostranični trougao ali ga isecite na 2mm od samog vrha ćoška. Videćete kasnije zašto treba da bude taj višak.

Onda obrnete koricu, pa lepo nečim mekim a čvrstim (poput kartice ili knjižice) isterate sav vazduh koji se zarobio u džepovima. Lagano i bez žurbe, finalni izgled zavisi od toga koliko ćete detaljni sada biti.

Opet okrenite koricu, pa krenite na savijanje. Prvo sam savila gornju i donju stranicu. Kad pređete na savijanje leve i desne, noktom treba da pritisnete onaj višak tako da se zalepi za ivicu kartona – Zoki to zove „Uštini ga“, pa možda vam bude lakše za vizualizaciju. Tako izađe, kada savijete sve ivice, da svi ćoškovi budu lepi i jednaki, uredni.

Onda vam treba unutrašnji deo. Isečete foliju malo kraću od kartona koji imate ispred sebe i zalepite. Poenta ovoga je da se sakriju ivice i unutrašnji deo.

I eto. Ponovite to i sa drugom koricom, i drugim parom korica ako treba. Nije neka nauka, mada treba malo prakse.

Posle toga ide buškanje – treba izbušiti i korice i unutrašnje strane na istom mestu, ali i to se da ispraksati – i Putnik je završen!

Balavac će u svoju knjižicu dobiti vise igrica, a manje piskaranja, što opet rešite plastičnim fasciklama sa ziperom – samo se ubuše rupice i ubacite gde treba.

Pile je dobio razne igrice tipa lavirint, „spoj parove“, „pronađi uljeza“. Ako mi dozvoli slobodno vreme, možda mu ubacim još aktivnosti vezanih za slova, ali mi je bitno da može da to radi sam, bez mene.

Balavac mora da dobije još mnogo štošta, prilično mu je sirota knjiga – srećom pa sam dobila super ideje od mama blogerki. Za sada ima laminirano voće i povrće koje treba da sortira, i kartice za „Složi svoj hamburger“. Ideja ima sjajnih, samo još neko da mi pozajmi Vreme.

Javićemo se posle mora, da čujete šta je in a šta out.

3,2,1 – SAD, pa do 12.08. u podne!

Kao što sam obećala, počinjemo skoro u podne. Subota je, užasno je toplo pa se slobodno učipite pred monitorom na par minuta.

Od srca vam darujemo Putnu Aktivnu knjigu – pišem u množini jerbo ništa od ovog ne bi bilo da nema ogromnog strpljenja mog Puža i dece čija energija pršti i moli da bude kanalisana i zabavljena. On me pusti da se zabavljam a oni se trude da uvek budem u top formi, bar što se tiče kreativnosti.

Pravila su skoro kao i svuda:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice. Neću vas cimati za brojeve cipela u šestom razredu niti za lajkovanje hiljadu i jedne stranice, od volje vam hoćete li nekog tagovati i nekom podeliti post – ovo je fuss free nagradna igra. Komentar može biti minimalistički, mada bih ja najviše volela da bude konstruktivan, pa da mi date još koju ideju za putnu knjižicu.

  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji.

  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.

  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, pobednika bira Random.org.

    Putna aktivna knjiga

Nagradica je lepi, zeleni registrator, a on sadrži:

.:.Folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju spremite večericu od njih).

.:.:.  Automobil, žaba i ribica od deko-gume sa probušenim rupicama koje možete da ušivate pomoću velike igle i kanapa (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice, divna vežba za finu motoriku).

.:.:.:. „Prazna“ glava na plastificiranom papiru, pa možete docrtavati whiteboard flomasterom oči, uši, kosu i nosiće ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

.:.:.:.:. Saobraćajni znaci – štampa na plastificiranom papiru, na kome obeležavate koje ste sve znake videli tokom puta. Znaci su crtani i koriste se u Srbiji (ne poznajem stranjske saobraćajne znake pa sam se zadržala na ovima).

.:.:.:.:.:. Gradić – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti. Papir je plastificiran, pa možete docrtavati saobraćaj, signalizaciju, znake .. Maštajte.

Uz sve ovo imate i whiteboard marker i sunđer za brisanje, tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

Sve je ručno pravljeno i crtano, te samo ja polažem pravo na autorsko delo. Nećete ga naći nigde drugde, ali naći ćete slične i odlične koncepte koje ćete možda poželeti da dodate u registrator.

Želimo vam puno sreće!

Prvi Kokin Giveaway

Da se pohvalim i da najavim.

Deca su na raspustu (kod druge – zlata vredne – bake) tako da Puž i ja imamo slobodnu nedelju. Kao celu nedelju, ne kao jedan dan.

Komšinica mi se javlja sa „Mrzim te“ :) – njena dostupna baka nije baš predusretljiva po pitanju čuvanja podmlatka, pa tako se zdušno trudim da se ne cerim baš previše kad se sretnemo.

E, pa konačno sam privela kraju izradu poklončića – moj način da vam zahvalim što ste me trpeli sve ove godine.

Kako je sezona putovanja i raspusta, a nas čeka 12 sati puta prema moru, deca su dobila svoje putne aktivne knjige. Dobro, dobiće ih tek, manijakalno ih držim uzbuđene tako što me gledaju dok seckam i lepim, ali im ne govorim šta je. Proces izrade ćete videti u nekom narednom postu, za sada ćemo se fokusirati na ovom specijalnom jednom poklonu.

Za vas sam spremila malko drugačiju knjigu.

Putna aktivna knjiga

U lepoj, gender neutral zelenom registratoru vas čeka pet zanimacija: folder sa ribicama koje možete da pecate pomoću štapa sa magnetom (i brojite, pecate prema bojama i na kraju pravite zakusku od njih, kako već Balavac završava svoje pecanje), tri izbuškana oblika od deko-gume koje možete da ušivate pomoću velike igle (igla je plastična, tupa i ogromna, savršena za malene ručice – ovo je sjajna vežba za finu motoriku), i tri plastificirana dodatka – na prvom je „prazna“ glava, pa podmladak može da crta flomasterom za belu tablu oči, ušesa i nosiće kako smatra da treba ili možete zajednički da pravite ekspresije pomoću play-dough materijala.

Na drugom su saobraćajni znaci – tokom putovanja igrate „Bingo!“ i obeležavate znake koje nađete.

Treći predstavlja deo malog grada – bilo koja figurica ili automobilčić može da se vozi/parkira/sudara do iznemoglosti.

Pošto je u pitanju uloživi registrator, sa neta možete odštampati i dodati bilo šta dodatno što vas interesuje a može da zanima saputnika sa zadnjeg sedišta i smanji količinu mamaakolikojoš na podnošljiviju meru, samo predlažem da ih plastificirate, kao ja, duže će trajati i otvara vam se više mogućnosti za rad.
Dodatno sam spremila whiteboard marker i sunđer tako da ste potpuno opremljeni za nove avanture.

E, ovo je bila najava i uvod, da vas zainteresujem. Giveaway počinje 05.08.2017. u 12h a završava se 12.08.2017. godine, opet u podne kod OK korala.

Uslovi su standardni:

  1. Prijavljujete se na blogu, komentarom ispod posta koji će biti objavljen taj dan. Takođe je potrebno kliknuti na Follow dugmence sa leve strane, skoro na kraju stranice.
  2. Giveaway je otvoren za sve učesnike, dokle god je adresa na koju treba poslati paket u Srbiji – žao mi je, poštarina bi me sahranila drugačije.
  3. Poštarina ide na moj teret, ako mi pobednik dostaviti ispravnu adresu i podatke koji nikako i nikada neće biti prosleđeni ni drugom ni trećem ni ostalim licima i služiće samo i isključivo za ovaj giveaway.
  4. Pobednik će biti obavešten u roku od 24h, a šešir i ruka u jednom za izvlačenje će biti Random.org.

Srećno. Drago mi je što ćemo se družiti.

Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Mama, hoću da tonem (ili preporuka za sportić)

Ovom rečenicom me preseče ama baš svaki put! Kakvo crno tonjenje, maši nogicama!!

SPENS ima program „Tata, mama, plivajte sa nama!“ gde roditelji pomažu deci oko plivanja. U stvari (gledajući par uplakanih klinaca koje roditelji uporno forsiraju) program treba da nauči roditelje da uspore, a decu da oslobodi straha od velike vode. Onda tek dolazi pokušaj plivanja, ronjenja ili tonjenja, kako ko već preferira, a postoji posebno i obuka neplivača.

Pile pliva već drugu turu, Balavac i ja smo tek na pola prvog meseca (ali da vam kažem, a da ne lažem – brže kopča i ako ovako nastavi proplivaće pre brata!).

Balavčev glavni problem je – ako može bata, mogu i ja! Tako prvi dan nije hteo da siđe jedan stepenik u bazen, ali čim se našao u njemu dao je sve od sebe da roni! Kunem vam se da je instruktorka mislila da hoću da udavim dete! Zamislite sad tu scenu: sva deca rade šta im je rečeno, jedino ja stojim na sred bazena, vadim dete koje uporno zabija glavu u vodu preko moje ruke, pritom ne prestaje da se smeje i ne zatvara usta, pa grca i kašljuca od galona vode koji je popio! Juče je pokušao da imitira zeca sa prstićima umesto ušiju – razlika je što su sva deca na stepeništu, jedino moje pluta po sredini! Ko kaže da ne može da se skače dok se pliva!!

Aktivnost je sjajna – instruktorka vrlo pažljivo uvodi decu u svet plivanja, roditelji provode malo kvalitetnog vremena s decom, a sama deca baš uživaju. Skakućete zajedno, pomerate se kao krokodili, verete kao Spajdermen ili provlačite kroz tunele – nije teško, 45 minuta prođe vrlo brzo a dodatni veeeliki bonus – deca jedu kao izbegla iz gladi da bi se dobrovoljno dovukli do kreveta čim pre!
Win-win kombinacija!

Zauzeti decembar

Primetili ste već do sada da puštam zakasnele postove.
Elem, da operem obraz – baš mnogo radim. Gomila poslova, puta šest radnih dana+ sat ipo koji otpadnu na putovanje, pa fitnes na koji sam se naterala da budem i više nego redovna i voljna .. Recimo samo da mi spavanje u sedećem položaju, potpuno obučena (nekad i sa keceljom preko odeće za posao) uopšte nije nepoznato. Dobro, Puž to zove spavanje, ja to zovem onesvešćivanje s potpunim prekidom filma.

Bonus je da sam smanjila FB na minimum (što je sjajno, kad se već umem ožučiti zbog raznoraznih kojekakvih pametovanja), pročitala sam knjige koje volim i sredila zmajsko telo da manje liči na zmaja a više na telo. Iako sam haotična više nego ranije, dobro je podsetiti se da i na sebi treba da radiš, to što sam mama je loš izgovor da se zapustim.

Danas je Veliki Petak. Ne radim do utorka (do utorka!!! Jeeeeej!! Dva uzastopna slobodna nisam imala … od septembra!!) Deca su kod bake, jaja se tiho kuvaju i ja imam vremena za sve zaostale postove.

Elem… Ahem… Da se vratim u kolosek – jedan od zaostalih postova je i vrtićki decembarski maskenbal, koji je prethodio Šešir-danu.

Pile je izabrao Nindžu. Naravno da smo čekali noć pre da počnemo s maskom (uz sve što se događa, ja sam zaboravna a Puž se koristi mojom glavom koja nije u funkciji pa je i on zaboravan).

Ono što ide na glavu – nazovimo ga kapuljačom – je sašiveno od stare majice, a uzorak je preuzet sa zetove skijaške kape. Za to isecite donji deo majice. Pojas i traka preko glave su, recimo, trake isečene od druge majice.

Puž se zaista iskazao sa šurikenima i nunčakama – šurikeni su isečeni od kartona, a zatim oblepljeni sivom selotejp trakom da dobiju boju metala i zaštite nečije oči od baš-oštroće. Nunčake su pravljene od sunđera za izolaciju koje su isto tako oblepljene trakom i međusobno povezane istom tom trakom koja je samo uvijena.

Od gornjeg dela majice smo napravili mali kimono (da ne morate šiti rukave), kad već Pile ima konstituciju četvorogodišnjaka. Kao model za veličinu nam je poslužila druga majica.

I eto ga. Brzinski kostim, skoro bez ulaganja. Sve ovo imate i kod kuće, iako smo za nunčake našli još dva načina kako da ih napravimo – od slamčica i od rolni toalet papira. Bio je jedini nindža u grupi, a kostim se koristi i sada, skoro pet meseci kasnije. Balavac uporno pokušava da nas sredi, iako se lupi nunčakama skoro svaki put kad ih uzme.

TV je, za sada, živ, iako često stane ispred njega da vežba.

Nažalost, noć pre Šešir-dana Pile je zapatio neki virus. Nismo rizikovali, pa je ostao kod kuće, mada mu je bilo žao što niko od drugara nije video njegov šešir Ludog Šeširdžije. Puž i ja smo pravili a Pile je dekorisao.

Link kako se pravi naći ćete ovde. Radite s čime imate po kući, lov za potrebštinama je pola zadovoljstva u pravljenju.

I još jedan bonus – Puž i ja ovoliko vremena nasamo a zajedno nismo imali baš baš baš dugo.

Vredelo je svake minute.