Lov na uskrsnjeg Zeku 2018

Nekako se ovaj post potkrao i sakrio prošle godine, pa mu je sad sigurno vreme da izađe na sunce.

Ovogodišnja avantura nam tek sledi, ali vama prošlogodišnja možda može pomoći (Zeki, ne vama) da deci priuštite događaj za pamćenje.

E, pa ove godine sam bila pripremljena – i to dosta ranije! Malo šnjuranja po internetu, malo po Najlonu – i završih sa 30-tak plastičnih jaja svih veličina i boja!

Kratkim usaglašavanjem, lego kocke – one najobičnije za gradnju kuće, su izabrane kao bullseye poklon. Naime, imaju ovih i onih setova, ali običnih kocaka u tim setovima skoro i da nema, pa su baš razočarani što nemaju čime da sagrade kuću – pardon, sklonište od zombija koji ih napadaju.

Da, sad smo u fazi zombija. Ne, ne gledaju „Walking Dead“, nemam blage veze odakle im ideje, pokreti i zvukovi.

I da, zvukovi. Balavac je vrlo dobar u oponašanju zombija.

Elem, slatkiše smo skoro izbegli. Računam na ostatak familije koji će ih snabdeti za do sledećeg Uskrsa, pa sam rešila da u po jedno manje jaje stavim mini kesicu sa mini gumenim bombonama, jednu onu žvaćkavu narukvicu i neko Avengers kinder-jaje (i iskreno se nadam da će unutra biti neka takva tema, ambalaža obećava). U ostala jaja sam posložila – jedno opušteno Lego popodne je iza mene – pola kilograma kocaka.

Zvuči puno, ali nije, to su samo dve kesice veličine sendviča, ali njima će biti dosta.

I da, svaki je dobio po nove kupaćke gaćke. Krenuli smo na „treninge“ plivanja i stare imaju nameru da plivaju same  na površini kad se vežba zaranjanje.

U isto vreme, komšinici sam spremila malo gnezdašce, da je čeka kad krene kod svog dede u posetu. Jedan Trolz kaiš, nešto slatkiša i privezak za ključeve koji su joj deca napravila – malo, ali od srca, sve je čekalo ispred kapije. Korpicu sam isplela od starih novina, stvarno je lako a baš lepo deluje.

Naš Deda je opet nabavio dva zeca. Ona spooky, sa crvenim očima, ali to izgleda smeta samo meni, klinci vide zečeve. Za lov sam smislila da ih pustim u dvorište, a po dvorištu – prilježnošću jednog Sun Tzea – posakrivam jaja, po dva u skupini, i dam im mapu za pronalaženje u vidu papirića koji su ih čekali kod svakog gnezda, a zadatak bi ih vodio do sledećeg, ma prava Uskršnja idila!

Naravno, prvo su videli zečeve – „Marko“ i „Filip“ (tako su se zvali prošle godine, klinci misle da su to isti zercovi) su dobili puno „ooohhhh“ i „aaaahhhh“ još sa kapije, pa kako bi ih sprečili da ih ugnjave u nastupu radosti, dali smo im prvi zadatak već tu, u dvorištu.

Zadatak 1 – videli smo zeca kod Dede u pećini (da prevedem, Dedin walk-in orman koji oni zovu pećina). Da ne lažem, tu brzinu nisam nikad videla. Usein Bolt bi im pozavideo na startu – u stilu ptice trkačice stuštili su se u Dedin orman, i u korpice (zgodno ostavljene tu, tako, slučajno pored vrata) postavili svaki po jedno jaje i Pile je naglas pročitao drugi clue.

Trag broj 2 – „Zeka je skočio iza bakinog kauča“.
Uz povik „Idemo!!“, već su bili tamo dok je O još odzvanjalo.

……

Petnaestak tragova kasnije, koji su vodili do narcisa u dvorištu, stepenica, bureta s kišnicom, jelke i slično, zečevi su bili srećno skrajnuti s uma dok su klinci otvarali jaja.

I da – „Mama, ovo je najbolji zec ikada! Kako je samo znao šta želimo?“

DIY unikatni ukrasi za jelku – ili gde sad žive šljokice

Naravno, šljokica nikad dosta i ukrasa nikad dosta.

A i zaukala se vika, jurnjava i tuča, pošto je napolju neko baš njanjavo vreme kada se ne ide nigde i stvarno sam očekivala da ih vidim kako vise s lustera.

… Hvala nebesima na horderskim sklonostima, pa smo sve potrebno imali u kući….

Trebaju vam:
: štapići za kafu (kao naši) ili špatulice za grlo, koje se kupuju u apoteci. Jesu deblje, ali rade posao;
:: lepak bezbedan za decu;
::: pištolj za vruće lepljenje i patrone – sad toga ima svuda i baš je jeftino;
:::: šljokice u raznim oblicima i veličinama ili flomasteri, šta više volite;
::::: kanap.

Ja sam lepila zvezde i pahulje – nije da im ne verujem, nego sam imala pogrešne patrone za JEDINI pištolj koji radi, pa iako sam rešila kako mogu ipak da lepim sa njim, cela procedura nije bila za njihove ruke.

Drugi lepak, onaj kojim su lepili šljokice, sam sipala u tanjirić i dala im po jedan štapić da njime nanose lepak na zvezde i pahulje.

Dal’ sam oduševljena kakvu finu motoriku ima Balavac?
Zapanjena! Jedna zvezda se odlepila, a on je – veštinom iskusnog zalepljivača odlepljenih stvari – sa dva prsta raširio mesto za lepljenje, a drugom rukom (i štapićem!!) naneo lepak na mesto i sve ponovo sastavio!

Kao da gledam reparatore nameštaja na Discovery kanalu! Oduševljena!!

Ovaj, znači na zvezdu/pahulju (u našem slučaju, ali može biti i jelka ili Sneško, na primer – ili Krcko, koga sam sledećeg „zapljunula“ za rad) nanosite lepak i šljokice. Na kraju samo dodate kanapče da može da se zakači na jelku i – voila! Unikatni ukras za jelku je tu!

Bonus je što je ovo super vežba za finu motoriku – mislim, kao, super ultra finu. Te šljokice su baš sitne, i deca su se trudila da budu baš precizna u lepljenju.

Ukrase možete i zakomplikovati, ideje pogledajte ovde, ili ih uraditi super jednostavno. Da bih sprečila svoje prstiće da se mešaju u njihov posao, rešila sam da ukrasim svoje pahulje, pa smo svi bili ultra srećni.

Bar dok nisam shvatila da postoji tona šljokica koja sad živi ispod mog kuhinjskog stola.

Jupi.

 

Tarovanje – leto u Srbiji

Odluka je pala – ove godine ništa od morskih radosti. Komšije Grci su podigli cene toliko da nam ni septembar nije povoljan, a i septembar sam otpada kad već Pile kreće u školu.

I tako krećemo u potragu za smeštajem. Bronhitis je prevagnuo u korist Tare i Zlatibora, pa je sve išlo u tom pravcu, a u to ime Booking i ostali sajtovi su prešpartani uzduž i popreko.

Da skratim, iako smo bukirali kuću još u martu, gazdarica je odlučila da podigne cene i da nam napravi problem deset dana pred polazak. Povuci-potegni, ljutit mail i još dve otkazane rezervacije sa Booking-a su dovoljan razlog da batalim celu šaradu i sama nađem smeštaj – predivnu brvnaru dovoljnu da se sasvim komotno smesti tri odrasle osobe i troje dece, sa sjajnom poluzatvorenom terasom i pogledom na Zaovljansko jezero.

Jednom rečju – bingo!

Kućica nameštena i opremljena po mom ukusu (ma ima baš sve što može da vam zatreba), komotni smo bili od prvog do poslednjeg dana a bonus su bile komšije – izuzetno tolerantni na naše troje + troje iz susednih objekata, tako da su se deca prelepo zabavljala za svoj groš, bez da smo mi uletali i sokolarili nad njima.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pride – dvorište je ogromno, pa su od trčkanja brzo i zaspivali uveče.

Manji minus je nedostatak prodavnice – uvek nešto fali, pa smo par puta morali ići za Mitrovac, gde je jedina prodavnica, pošta i lekar. Nažalost, sve nam je trebalo – ja nisam ponela Rudićeve kapi koje su nam prepisane da dajemo po slobodnoj proceni (odnosno kad sa onim zelenišem iz nosa mogu da lepim tapete) i koje su se, naravno, pojavile treći dan i ama baš uvek vode do upale ušiju. Divne komšije iz Beograda su nam priskočile u pomoć – zvali su tetku koja je zvala vlasnika gift shopa iz Mitrovca koji je kupio kapi u apoteci u Bajinoj Bašti – koju sam prvo morala da pronađem da nam kapi napravi – i da ih donese do Mitrovca pa mi da dodjemo po njih…

Shvatate komplikaciju. Na kraju je uskočio trener džudista na pripremama koji je načuo naš razgovor sa vlasnikom gift shopa, a svakako je išao do B. Bašte i ponudio se da nam ih donese isti dan.

Divni ljudi. Stvarno, ni dan danas ne mogu da iskažem koliko sam im zahvalna, svima odreda. Niko nije morao, svi su se pružili maksimalno i od mene imaju večno poštovanje.

Prva šetnja

Jedan od komšija

Lako je učiti o insektima kad ima ko da ti pozira

Pozer br 2

Strumf

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Tara je lepo obečežena informacionim tablama

Zaovljansko jezero

Jutarnji pogled

Orijentacija 3na1

Pokušali smo kupanjac u jezeru – nema uređene plaže, ali ima jedan deo koji je nasut kamenom, pa je .. pristojan. Međutim, voda je ledena, niko se nije dugo zadržao. Umesto plivanja, rešili smo da pešačimo, i prijatno smo iznenađeni. Listopadna vs zimzelena šuma – nepojmljivo. Volim Frušku, tu mi je i tu sam na svome, ali ovo je nekako … čistije. Lepše. Lakše. Nema one lepljive vlage koje ima kod nas, niti vazduha koji kao da je neko disao pre vas. Kupili smo mapu u Mitrovcu, pokušali da je pratimo i predivno se zagubili na par kilometara od kuće. Bez problema se i pronašli – izašli sa staze E7 tik ispod našeg privremenog doma.

Posetili smo i Sovinu šumsku učionicu, učili o biljnom i životinjskom svetu Tare i stalno, stalno, stalno punili pluća kiseonikom!

Poslednju šetnju smo počeli od Vilinih korita, pa uz potoke koji će kasnije činiti Beli Rzav. Kako smo sve više odmicali, i staza je postala neprohodnija – palo drveće je pravilo velike prepreke. Iako su deca bila ama potpuno oduševljena, nas dvoje smo mislili da ćemo se izmoriti od stalnog prebacivanja dece preko potoka, te da nećemo imati snage za povratak po mraku ako staza postane još više neprohodna uzvodno (ni kamenjari nisu ulivali poverenje, ne znam koje zmije obitavaju tamo i baš nemam želju da ih upoznam).
Onda smo rešili da se vratimo. Jedva da smo prešli 3 km, a prošlo je dva sata, i nasuprot svemu svi smo bili ama baš sjajno opušteni. Deca su izjavila da ih na ovakvu avanturu možemo uvek voditi – i verujte da hoćemo!

Pocetak staze

Preskakanje prepreke

jaaaaaoooo – leeeptiiirrr….

Nazalost, do vidikovca Banijska stena nismo stigli. Komsije su nam javile da su gužve neopisive i da će nam guranje i čekanje po redovima samo zatrovati Taru, pa nismo ni otišli – to ćemo morati ostaviti za drugi put.

Oprostili smo se od Zaovina na nama nesvojstven način – kolima smo krenuli na suprotnu stranu, oko Mandića do Mitrovca, pa smo videli i drugu stranu jezera. Videli smo izbliza branu kojom je jezero ukroćeno i bilo nam je žao što idemo. Iako deca vole svoju kuću, ovde smo se osećali kao svoj na svome.

Put nazad nam je bio teži nego kad smo dolazili. Krivine i uzbrdo-nizbrdo nije nešto što ljudi iz ravnice vole, pa smo češće stajali, luftirali se i – naravno, obavili jedno brzinsko tuširanje na sred magistralnog puta – Balavac nije stigao da kaže da mu je hrana krenula na put kuda je i ušla. Sve je postalo mnogo bolje kad smo se dokopali relativno ravnog, pa sam se usudila da nateram puža da skrene ka Brankovini, gde se nalazi humka Desanke Maksimovic.

Tu vam ne mogu ništa reći, Puž kad neće da sarađuje onda sabotira, pa smo samo potrošili vreme i gorivo i ni iz kola nismo izašli.

Ako, sledeće putovanje ima da obeležim svaku prćiju da posedim pod kruškom, pa će valjda malo više da učestvuje i on, ako ne želi da provodi sate tražeći te kruške.

Sve u svemu, lepo smo se proveli, nisam zažalila ni minut! Novi smo u putovanjima, tako da imamo još mnogo da naučimo – ali pametni smo, ne ponavljamo dva puta greške.

Ako tražite predlog za odmor i kiseonik, Tara je odličan izbor, ma priroda je uvek odličan izbor! Znam da deca ovaj odmor pamte i pričaju o njemu, to nam je sasvim dovoljno.

 

Mali kućni ogledi za decu

Ovo možete svrstati i pod 2 minuta strke – 10 minuta zabave! Manje-više, sve što vam treba za oglede imate u kući, uključujući i internet.

Naime, TheDadLab nije jedini na netu, ali mene je privukla jednostavnost i kamera – ostali umeju da objašnjavaju, pričaju, smejulje se nelagodno, tresu kameru i dodaju zvuk koji kao da je s dna bunara … I tako video od dva minuta naprave dugim 10, a ja to nemam na raspolaganju.

Ako volite papirne verzije, možete (kao i mi) pozajmiti iz gradske biblioteke knjižice „Mali kućni ogledi“. Mislim da ih ima 4 ili 5, ali mi smo uzeli samo dve. Sigurna sam da na toj zabačenoj polici ima još koja knjižica sa tom tematikom, tako da morate malo da prebirate, a nama su ove dve bile dovoljne.

Štaviše, ovo bi bio lep poklon za nekog drugara – igračaka verovatno ima na pretek, a ova knjižica je nešto što može i u osnovnoj školi da se koristi.

I

Prvi ogled i nije bio ogled – htela sam da im pokažem šta je mene fasciniralo kad sam bila mala, pa sam obila kasicu, uzela kovani novac različitih apoena, papir i bojice.

Caku znate – novčić pod papir, pa tamnijom bojicom (ili grafitnom olovkom) šarate po papiru – novčić će se do detalja precrtati. Ja sam ovakve novčiće koristila za igru, kad se ide u „kupovinu“, pošto nama pravi novčići nisu bili dozvoljeni, a pride smo ih poštovali maksimalno – precrtati je lako, ali ajde ti iseci onaj mali papirni novčić k’o svet!

II

Onda smo prešli na vodu. Pravili smo lava lampu – u veliku čašu sipati vode, u vodu dodati boju za kolače, ulja koliko i vode, a zatim sipati sodu bikarbonu – caka je da sipate kašikom sve na jedno mesto, ne da se posipa okolo. Onda dodati malo sirćeta. Sirće prolazi kroz ulje u tragovima i dolazi do sode koja ostaje na gomili zbog ulja kroz koje je prošla. I onda kreće pokret. Gledali smo kako mehurovi idu gore, komadi sode padaju i vraćaju se sa mehurićima koji idu gore … Dodate još i neko svetlo, i eto uživanja.

III

Zatim smo izbacili ulje iz igre. Znači voda s bojom, soda bikarbona i sirće (ako nema vode, reakcija je mnogo jača a meni se nije baš ribala kujna). Pomoću ovoga i crvene prehrambene boje možete pojasniti deci vulkan (ovo nas čeka uskoro, pokazali su interesovanje za planete, pa dobro je početi sa stvaranjem sopstvene).

IV

Sledeće smo probali da rekreiramo „Šetajuće boje“, ali tu nešto ne štima.  Imam dve predpostavke – ili je naša kombinacija boje-papir loša (boje nisu dovoljno koncetrisane, pa pri upijanju papir nije obojen, nego samo natopljen) ili ja nisam savladala kako treba kapilarno penjanje. Verovatno oba, em su boje … domaće, em moje znanje fizike je .. maglovito, da kažem.

Poenta je da se deci pokažu boje i objasni kapilarno penjanje, i kako pomoću ta dva, mešanjem, nastaju druge boje. Ima na youtube par video klipova koji to uspevaju. Meni nije, ali ne zvao se ja Lorimer ako ne pokušam još jednom.

V

Pošto je Pile Poletarac, teorijsko predavanje o orijentaciji smo preneli u praktično: treba vam činijica ili čašica, malo plute, igla i magnet i voda.

Iglu namagnetišete tako što prevučete njome preko magneta, stavite je na malo plute i sve zajedno stavite u činiju s vodom. Naš kompas se okrenuo za četvrtinu kruga (nekad smo imali nesmetan pogled na sunce koje zalazi, tako da znamo koje su strane sveta gde).

VI

Poslednji experiment se sastojao od plastične flaše, kvasca, šećera, vode i balona. Sad, da biste to uradili ispravno, treba vam manja flaša (ne od litre-dve-tri). Sipate kvasac i šećer u flašu, dodate toplu vodu, nabacite balon na grlić i sve zajedno stavite u lonac sa toplom vodom (nivo vode u loncu da ne bude višlji od nivoa u flaši). Kako se gasovi nakupljaju, tako će balon da se naduva. Otud da NE koristite velike flaše, nama je trebala cela noć da bi se balon pristojno naduvao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pogledajte još ideja ovde i ovde. Mi čekamo lepo vreme pa da isprobamo napolju onu explodirajuću penu – ne znam za njih, ali JA jedva lekam!

2 minuta strke – 10 minuta zabave

Nastavljamo serijal 2 minuta strke – 10 minuta zabave – koristan je, posebno ako cela porodica zaradi neku od varijacija gripa pa hoće grupno da pobegne kroz zatvoren prozor.

1 – Senka Petra Pana

Za ovo vam treba veliki papir i bojice.

Veoma koristan papir u rolni može da se uzme u „Ikei“, fantastičnih 30 metara za sitne pare. Nešto se ne guraju baš da crtaju po njemu, ali se i ne bune mnogo kad ga dobiju. Iako je na slici beo, u stvari ima žućkast ton, ali nije valjda da im to smeta!!

Papir odmotate na patos, odabrano dete se udobno smesti i kad ga opcrtate, može samo da dodaje detalje: kosu, oči, usta… odeću i dekoracije.

Onda sledi adaptacija filma „Edvard Makazoruki“

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Mi smo ga na kraju zalepili na vrata, pa svako malo po neko doda još nešto na crtež, onako u prolazu.

2 – Magneto u Akciji

Pravo da vam kažem, ove magnete imam već odavno, kad sam počela da kujem grand planove. Uzela sam ih kod Kineza i vidim da ih ima još uvek u ponudi. Jači su od onih frižiderskih, a opet nisu toliko jaki da sa njima ne može da se upravlja (da, ima toliko jakih magneta da nit mogu da ih odvojim niti da ih pomerim – baš volim moj posao, kad me dovodi u dodir sa ovakvim iskustvima).

Uzeli smo (sada) Balavčev stočić, nacrtali stazu i vozikanje je krenulo.

Ukratko, s donje strane stola/ploče povlačite magnet, a metalni delovi sa gornje strane se vozaju. Ako ste vični i voljni, pojasnite im magnetizam.

3 – Lego sto

Ovo je greška koja je lepo ispala: poručili smo s Alija lego trake, koje se lepe na zid, a greškom su nam poslali tanke ploče koje su se vukle po kući nedeljama. Stvarno je nezgodno igrati se tako, lagane su i podižu se i pomeraju sa svakim klikom.

Jedan vikend deca nisu bila tu, a ja sam uspela da iskoristim i stari stočić, onaj što nam je izigravao šporet kad smo pravili kuhinjicu. Lepila sam ih duplofan trakom, i, sem ploča, trebaju vam i Lego kocke, da budete sigurni pri spajanju ploča da se nešto nije pomerilo.

Na donjoj polici sad stoje velike kutije s kockama, tako da im je sve pri ruci. Obožavaju ga, ako je moguće da još više obožavaju Lego nego do sada. Tu količinu uvlačenja vazduha u pluća, sa propratnim „Hiiiiiii“ zvukovima nisam očekivala. Vredelo je trpeti taj krivi stočić deset godina, za ovako nešto.

4- Na slovo, na slovo

Pile je i dalje fasciniran slovima. Nadam se da će ga to držati, prvi razred je tu iza ćoška, i ponosna sam što čita i to latinicu i ćirilicu, i piše oba pisma, mada latinica nije voljna radnja – meša slova. Na moje iznenađenje, iako čita slovo po slovo, ZNA šta je pročitao, što obično nije slučaj – dok dete stigne do poslednjeg slova u reči, zaboravi šta je bilo pre toga, ali Pile ne.  Ipak, mislim da bi mu bilo lakše da „peva“ dok čita, samo što nikako ne mogu da ga ubedim da počne da sriče. Nadam se da to neće predstavljati problem, moraćemo pitati nekog stručnijeg.

Pa smo, pod jedan – izvadili naše vrećice sa slovima i vežbali azbuku…

… i, pod dva – napravili „Idi pecaj“ karte sa slovima.

Na svakoj karti je jedno slovo azbuke i odgovarajući pojam. Ima 30 karata sa velikim i 30 sa malim slovima, ali pojmovi su isti i boje su iste na kartama. Mislim da je to dobro za početno povezivanje, iako je Pile to odavno prešao.

Pravila igre su sledeća: svaki igrač (a može ih biti i dvoje) dobije po pet karata, ostale stoje na talonu, licem na dole. Igrač A pogadja da li igrač B ima određenu kartu. Ako je odgovor potvrdan, igrač B daje tu kartu suigraču, i te karte igrač sklanja u štek. Ako nije, povlači kartu sa talona i igra prelazi na drugog igrača. Caka je da se sakupi što više karata u šteku.

Kartama sam prezadovoljna (čak sam ih i išćoškarila, kao prave karte), i Pile voli da ih razgleda i da ih slaže iako odbija da se karta. Nisam još provalila razlog, ali iščačkaću još (sledeći na spisku je tablić, neće valjda da mrzi kartanje! Pa ko će da igra Mexico samnom?!!)

5 – Slikovita poslastica

Zabava za sve. Ko pere, ko jede, ko (se) maže …

Neki američki recept jeste, znam da ga nisam čitala nego gledala slike, pa nek bude Slikovita poslastica. Taj keks što po receptu koriste kod nas nema, ali meni se stvorio Munchmallow u glavi, i ostao tu.

Trebaju vam male činijice, puding od crne čokolade, munchmallow i šlag. Slobodno izmislite zdravu opciju, moguće je ali baš nisam htela da se zamajavam.

Skuvate puding od crne čokolade (Dr. Oetker, ima ga recimo u „Univeru“), sipate malko u činijicu još dok je vruć, pa preko iscepkate munchmallow na tri dela i porazbacate, pa sve to ponovite još koji put. Odozgo ide šlag.

To je sve.

Ukusno je, brzo i ne baš zdravo, ali nekad mora i to. Probali smo i sa plazma keksom, i sa jafom i ostaje nam da probamo sa Oreo keksom. Munchmallow se istopi, ja puding ionako volim vruć … a treba mi 10 minuta da sve zgotovim, tako da postaće nam redovan na meniju.