Kad porastem biću…

Prvi dan škole, prvi dan škole!!

Otela sam nedelju dana od godišnjeg odmora da budem tu za njega, pošto sam znala da to neće ići tako posle tih nedelju dana. Kupila nove patike još u martu, a mesec dana kasnije uredila mu sobu – ja više uzbuđena od njega!

Knjige smo nabavili, školsku torbu izabrali, sve je na svom mestu i čeka spremno.

Par dana ranije sam mu postavila pitanje – šta bi voleo da budeš kad porasteš – uz molbu da razmisli o tom pitanju pred odgovor.

Da to nije test.

Da nema pravog i pogrešnog odgovora.

Da želim da zabeležim dečaka kakav jeste pre nego što postane čovek i da vidim kakav čovek želi da bude.

Pred prvi polazak u školu dobila sam odgovor

Nisam tražila objašnjenje – ako je u njegovoj glavici rešeno, nemam ja šta tu da prčkam.

Nameravam ovo pitanje da mu postavljam pred svaki početak školske godine, da zabeležimo i ovako dečačke snove – eto nama još jedne nove tradicije!

Čime god se bavio kasnije u životu, neka zna da je za prvo bilo jedno lepo zanimanje.

Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Pliva patka preko Save…

..nosi pismo na vrh glave,
u tom pismu piše
volim te još više!

Znam da pesmica baš ne ide tako, ali ne dopada mi se original, pa smo je malo izmenili.

Izgleda da pisanje pisama postaje zaboravljena aktivnost – mi pisma ne pišemo (dobro, ne baš mi, ja pisma obožavam i da šaljem i da primam, a Tetka obara rekord u kolekciji koverata za slanje) pa deca nemaju od koga ni da vide ni da nauče. E, rešili smo to malo da promenimo.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Vežbali smo pisanje, objašnjavali adresiranje,  značenje markice. Markica je isecena od papira cik-cak makazama, pa su je ukrasili po želji. Preko nje smo nalepili providnu lepljivu foliju koja je samo malkice veća od same markice, tako da može da se zalepi na kovertu.

Sledi pečatiranje, a zatim smo pisma i dostavljali. Pogađate – Baki i Dedi, sa sve poštarskom tašnom.

Pošaljite pismo nekom – to usrećuje.

Kad porastem biću – Veterinar

U oktobru mesecu (da, znam da je decembar – morski post je blokirao sve ostale, sram ga bilo) smo nastavili temu Heroja oko nas – sa veterinarima.

Za početak – Tetka je nabavila psa. Mešanac nečeg i nečeg, blentav i sladak. I štene, a kao takav suđeno mu je da svako malo ide na neke vakcine, pa je Tetka povela Pile da drži strah i Odiju i Tetki.

Sutradan se doktorsko koferče na brzaka pretvorilo u veterinarsko, kauč u ordinaciju a kolut hanzaplasta je magično promenio mesto prebivanja (odmori, drago momče, ako je išta ostalo od tebe).

Na brzaka sam prepravila i odštampala kartone za pacijente, kao i narukvice – kako mi posao „pojede“ ceo dan postajem sve bolja u „na brzaka“ stvarima :)  Na narukvicama sam ja pisala ko je pacijent (pa doktor mora da ima medicinsku sestru, ne?), a Pile je prepisivao, opisivao pregled docrtavajuci smajlije ili tužiće, davao dijagnoze i terapiju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac, naravno, nije bio zadovoljan sporednom ulogom. Ubacili smo i sto za preglede u trku, tako da je i njegov Me morao da bude pregledan i propisno izhanzaplastiran.

Kad su svi povređeni i bolesni pacijenti izlečeni, izlepljeni i omotani, dragi nam doktori su napravili pauzu uz smoki u obliku koskica, što je bio vrhunac. Od mene ne dobijaju junk food, a mislim da je ovo prvi put da sam im kupila smoki (pssst, i to samo zato što nisam uspela da iskopam išta u obliku životinjca, a bila sam sigurna da ima!).

Btw, smoki je ukusan. Ili sam se i ja odvikla od junk food-a.

Sutradan smo se opet malo igrali klinike, kao uvod u slikanje – perjem.

Ne da su me iskulirali, nego strašno. Na kraju sam na brzaka dohvatila krompir, pa napravila pečate u obliku životinjica, tako da su pečatirali i mazali dok se nisu umorili.

Ovo vam kažem ne da upozorim na lošu aktivnost, nego da budete spremni na zamenske aktivnosti – ja sam bojila perjem, ali njima to nije bilo zanimljivo tada. U to ime – živela snalažljivost!

 

Heroji oko nas – sigurnost i zdravlje

Tačnije, Community Helpers smo počeli da ispitujemo. Nisam našla adekvatan prevod za ovo, pošto u tu grupu spadaju i policija i vatrogasci i hitna pomoć, ali i veterinari, djubretari i učitelji. Pošto je sve to šaroliko i obimno, krenuli smo od trenutnog predmeta interesovanja: Policije.

Odavno već zna ime i prezime, kako svoje tako i ostalih članova porodice. Objasnili smo šta policija radi, i oduševljen je što imaju „moć“ da hapse i zatvaraju, ali nema i strah od njih – na ovo smo posebno obratili pažnju. Naime, tu i tamo ga podsetimo da, ako se ikad izgubi, treba da nađe policajca ili policajku (e to je već bio mali šok, ima i policajki!) i da im kaže ko je i gde živi i da se izgubio.

Naravno, pametan kako jeste, on je meni održao lekciju :“Da, kad ne budem mogao da vas nađem, ja ću da kažem čika-policajcu da si me izgubila i da te nađe i kazni“.

Breh… Kako brzo sve postavi na svoje mesto.

Dobio je policijski set (pendrek, značku, pištolj, toki-voki) i post-it papiriće i olovku, da može da piše kazne. Prvu je „popio“ nepravilno parkiran vatrogasni kamion, a drugu Balavac zato što je jednog „konja“ ostavio na sred puta a drugog jahao sredinom džade. Posle su i vrata dobila kaznu, nisu bila do kraja otvorena pa se udario, i jednu je umalo mačka zaradila, al’ je pobegla na vreme.

Odavde sam preuzela radne listove koje Pile počinje da obožava – ne konkretno ove, nego bilo koje. Sve češće govori kako ima domaći zadatak i mora da se spremi u školu, te nosi svoj rokovnik sa sobom i stalno nešto zapisuje.
Elem, radni listovi … Zabavni su. Pomozi vatrogascu da stigne do vatrogasne stanice, šta treba policajac da nosi i slično. Bojenje, trejsovanje, seckanje i lepljenje i na poslednjoj stranici se nalazi diploma koju možete odštampati i samo dopisati ime.

Online ima mnogo ovakvih stvari koje možete odštampati i ubaciti u improvizovanu radnu svesku, kao dopuna. I uvek je zanimljivo i novo.

Ako želite nešto s manje truda, u „Univerzalu“ sam našla radnu svesku s temom policije – može da se lepe stikeri, boji, prikazuje policijske automobile. Onako, fina knjižica.

Doktorsku temu smo prešli odavno, i mnogo puta do sad. Kako su na smenu bolesni, pa se ponekad u međuvremenu ubaštramo Puž i ja, Pile ima gomilu pacijenta da leči. Doktorske setove imate svuda za kupiti, iako su ranije bili sadržajniji nego što su sada. Najbolje je uzeti koferčić, pa birati šta ćete unutra da stavite. U naš smo ubacili, pored standardnog stetoskopa, toplomera, makaza, onog čuda za uši i šprica, bočicu s lekovima (bez lekova, razmišljala sam o bombonicama al’ ajd da se ne igram sa tim), bočicu sirupa i kašičic, kao i hanzaplast koji nije dugo trajao. „Bajkolino“ ima izvrsnu ponudu doktorskih setova, sa rasponom cena od 150 do 1500 dinara, taman za svačiji džep.

Sve ovo, uz pojašnjenje da doktori su tu da ti pomognu da ti bude bolje + on takav kakav jeste = mi nemamo problema sa posetama doktorima, a i doktori se fino zabave pošto on i zapitkuje i lepo sarađuje.

Ostali su nam vatrogasci na meniju, iako je  za rođendan dobio šlem, sekiru, dvogled i zaplenio je i jednu pištaljku. Moram ga voditi u Vatogasnu stanicu, da vidi, proba, popriča sa njima. Za sada su nam se susreti s vatrogascima svodili na praćenje kamiona pogledom dok juri po gradu, ali stvarno nikako da se dogovorimo i sredimo, pa da đuture s komšinicom odemo i posetimo i njih – kažu da su vrlo ljubazni i rado prave show&tell za decu.