Bye, bye leto!

Poslednje dane leta smo proveli u različitim stanjima – Jahači Apokalipse su izjahali još jednom i u bisagama doneli nekoliko virusa. Kako su njih dvojica to sasvim lepo podnela, Puž i ja smo izgleda ti koji su kritični sa imunitetom, a tu već ne znam odakle ni da počnem da krpim. Nisam pristalica onih snaga-u-boci tabletica ali sve ću probati samo da izbegnem nemoć dok su njih dvojica tu.

Dani nam prolaze u bicikliranju – Pile je konačno shvatio čemu pedale služe i, vala, neumoran je! Negde je video da se nose i rukavice dok se vozi, pa je konfiskovao svoje radne rukavice i sad ih koristi samo za vožnju.

Lepo izađemo napolje, pa se on i njegova Drugarica trkaju ko će brže, ko će pre, ko će kada, ko … Pola i ne mogu da ispratim, pošto Balavac trči u suprotnom smeru (a kako drugačije!) tako da smo umorni uveče svi na kamaru.

Balavac radi, jel’te, šta je već njegov posao – raste. Sve je ok iako su naše molitve upućene nekom Bogu koji će ga naterati da sve što vidi NE stavi u usta, ne govori i dalje (ma nema smislenu reč!), ali kako smo stalno zajedno već po slogovima koje koristi znam šta želi. Pomaže i zapovedni prst kojim se podštapa i pruža ga kad nisam dovoljno hitra a hoće da kaže „Blesava mama, ono tamo!“
S druge strane – odlično razume šta mu se kaže, a to mi je trenutno i bitnije. Ionako od Pileta ne možemo doći do reči tako da ne smeta što nemamo još jednog govornika u kući (danas smo se „pokačili“ zašto on meni ne da da završim priču pa je to nekako prešlo u zašto ja njemu ne dam da završi priču. Ispadoh kriva.)

Lepe dane smo koristili i na terasi. Baka me je ubeđivala da su kutije koje skupljam samo magnet za prašinu.

Bako – ubedili smo te u suprotno!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Slaganje – pa rušenje, pa opet slaganje – pa opet rušenje .. Možete jednom da pogađate u čemu je više uživao.

Kutije, za sada, ostaju u kući.

Pile je nastavio sa slovima. Dopadaju mu se i dopada mu se aktivnost koju sam spremila. Iako kod nas postoji neki „Krcko“ i „Predškolarac“ i šta još ne, ja sam ovako izabrala da ga uvedem u taj svet. Jesam planirala da mu nedeljno menjam slova, ali mislim da preterujem, pa nek arči ovo dok mu ne dojadi, lako ćemo promeniti.

Svaki list je stavljen u džep (ili „gaće“, kako su mene učili), pa po njemu piše markerom za belu tablu (whiteboard) koji se briše običnom krpicom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvih tri do pet listova su predmeti ili bića na slovo A, još toliko listova gde prati putanju (vežba ruku), par listova gde treba da oboji npr. ajkulu u sve dugine boje, poređa je po veličini ili je smesti u niz da li je ili nije veća od ananasa, tekst pesmice gde treba da pronađe slova, zatim uvećano slovo (i malo i veliko) koje treba da kopira pomoću plastelina i znakovni alfabet (e tu mislim da ima neki problem, moraću još da proverim sumnje oko ćirilice i latinice i srpskog i engleskog znakovnog pisma).

Naknadno ću dodati vežbe za sečenje makazama, obožavaće ih, tako da ćemo imati da biramo šta ćemo i kako ćemo da „učimo“, danas dva-tri lista, sutra dva-tri i eto, rutina na mala vrata.

Planirala sam da ne pratim azbuku redom, nego da za početak krenemo sa „popularnim“ slovima – A, M, T, B, D, odnosno mama, tata, baba, deda i slova njegovog nadimka. Čisto da, na brzaka, može i praktično da vidi rezultat svog truda.

Kratko i neočekivano

Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.

Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.

Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.

Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.

Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.

Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.

Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.

Vidi sad, pa nije kao da smo imali slow mesec …

Plava tro-nedelja

Kako naslov kaže – duuuuga plava boja. Prvo sam shvatila da sam se zanela sa rokom koji sam nam dala, pa posle malo otezanja stigao me i honorarni posao i sad stvarno razumem zašto su Homeschooling mame samo za to – detetu ćeš ili dati sve ili nećeš, oni ne priznaju manje i slabije.

Počeli smo sa još par stvarčica, naravno neplanirano bar za sada – brojanje do 5 (ili deset, zavisi od situacije) i znakovni jezik.

Brojanje je krenulo spontano – prstići dok se oblači duks, autići u rancu kod bake, loptice i pufnice … ma znate, svakodnevno i uobičajeno. Možda ja malo češće brojim na glas nego prosečna osoba ali tako se lakše skoncetrišem na ono što radim ili mislim. Prdavo Pile broji na prste samnom, ali treći prst se odjednom broji i kao 4 i kao 5 i kao svi ostali tako da nema tu mnogo matematike, međutim vidim da shvata koncept (samo se nadam da neće biti „jedan, dva, tri, mnogo, mnogo-mnogo, gomila!“).

Znakovni jezik je nameran –  ja sam uvek želela da ga znam a verujem da će mu znanje samo pomoći a ne odmoći, iliti što naš prijatelj kaže „Biće još jedan čovek“. Nakon maličak istraživanja po netu, odlučila sam se za Američki osnovni znakovni jezik, pošto se isti koristi kao univerzalni jezik (kako zgodno, ne?) i to iz dva razloga – defetistički ne verujem da će moje dete ostati u ovoj zemlji bez perspektive (takva je sada a dno se ne vidi) pa mu srpski znakovni neće mnogo koristiti i ne manje bitno – srpski ne mogu da ga nađem u formi reči a ne slova, kao što i fali upustvo kako to sve ide. Mislim, da se razumemo – baš sam voljna i ja da naučim ali kako to sve kod nas ide komplikovano je dovoljno i za novi tom „Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju“.
Baby Sign Language je mesto na kome možete dobiti korak-po-korak uputstva, video uputstva, kartice za štampanje, postere i svu moguću pomoć koja vam zatreba. Ja sam odabrala za početak 5 reči sa kojima radimo – mleko, mama, tata, baka, riba (u duhu plave nedelje). To su najčešće reči koje on čuje pa mi je bilo najlakše sa njima da počnem. Pokreti koji prate reči su neverovatno logični i često ih koristimo a i da ne znamo da se koriste u znakovnom jeziku, i drago mi je što je tako. Volim da vidim sličnosti, a ne razlike.
Rešila sam nedeljno da ubacujem po 5 novih reči, pa ćemo videti koliko se to brzo vezuje za nas. Po njima, najbolje je početi već sa 6 meseci i sad kad vratim film – dete je više neposredne pažnje meni poklanjalo tada nego sada kad mu je pažnja kao u zlatne ribice, ne traje duže od 5 sekundi!

U ponedeljak ujutru su ga dočekale tri (čak 3!) Tacne! Prva je sadržala pufnice, pincetu, kalup za led i kutiju sa rupom u koju pufnice idu. Pufnice su homemade pa ih ima svih debljina, stanja i veličina i jako ih skrivamo od mačke koja se unezveri kad ih vidi. Tri pune nedelje ih bar jednom dnevno ubacuje i prazni, uz moje brojanje (Pile, ne mačka. Ona ih ganja po sobi dok se ne onesvesti od umora).

Druga opet omraženu ribu na pertlanje – mama nikako da ukopča da ribi ne trebaju pertle!

Treća (moj ponos i dika) mini lavirint! Poklopac od kutije i par rolni od toalet-papira, sa plastičnom čašom i klikerom. Ubacuješ kliker sa strane u prorez a on puuuutuuuujeeee i upada u koš i onda ga vijaš po sobi pošto je koš bušan!! Jao zabave! Sledeći ću da napravim malo komplikovaniji i sa malim lopticama a ne klikerom (tišina se ceni i u kući, ne samo u stanu).

Možda nema neku edukativnu vrednost ali je taaako prokleto zabavno da uopšte nije bitno!

Bonus su ribice, patkice, krave, ovce i svinjčići od deko gume koja se na mokrom ponaša kao magnet. Jednostavno ih ubacite u kadu sa detetom i kad malo navlaže lepite po kadi, pločicama i čelepenkama. Ribice sam sama isekla, a ostale živuljke sam kupila na najlonu po ceni od 50 dinara kesicu – ima 6 vrsta životinja u 2 boje i 2 veličine, znači mnogo zabave!

Za voljenu senzornu kutiju sam spremila (u duhu plavog) deo plaže. Namerno sam izostavila more pošto mislim da takav jedan ekosistem zaslužuje našu punu pažnju i pažljivo osmišljen plan „nastave“.  Pesak sam kupila u prodavnici akvaristike (80 dinara/kg) i to je fin, čist, sitan pesak i mnogo bolja odluka od „pozajmljivanja“ dunavskog peska sa komšijskog gradilišta. Dovoljne su mi bile 2 kese od po kile za ono što nama treba. Pokušala sam da ga obojim po receptu sa neta pa baš i nije uspelo pošto sam opet smetla sa uma da su naše boje … pa, loše – da ne psujem sada … Recept je da se pesak potopi u vodu samo da „ogrezne“, pa se tu doda boja, ostavi da prenoći pa sutradan ta voda sa bojom odlije i smesa se preruči na foliju u pleh i suši sat-dva na 150 stepeni. Nije da pesak nije obojen, ali nije i da jeste. Kao da nije mogao da odluči…. Super je izgledalo dok je bilo mokro, ali negde na relaciji lavor – rerna boja je odlučila da odustane.

Elem, kutija je sadržala pesak, figure kornjače, raka, raka koji izlazi iz školjke (Najlon, puno dece prodaje svoje igračke i zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi kupila nove kad su ove prosto sjajne-a i deca zarade za nove igračke), veeelika školjka, par malih školjki (prave su, hvala mami što ih je sačuvala), klešta od pravog raka (!?), morska zvezda, foka, grabuljice i par kašičica i merica za presipanje te divote od peska. O, i karticu oktopoda, pošto se meni jako dopada.

Od srca preporučujem senzorne kutije. Moje dete ih baš obožava i sve i da ništa ne nauči od njih i mene – lepo se zabavio i proveo dan na pesku, žitu, kukuruzu. Samo to je vredno svega.

Kao Art project – vodene boje! Na svog oca je, pa je potrajalo dok se nije zagrejao za ideju ali posle je to sve što mu je trebalo da bi dan bio kompletan! Boje su još od moje škole a akvarel-papir smo našli na Najlonu kod momka koji donosi školski pribor iz Nemačke za sitne pare, u formi bloka za pisanje. Moj sledeći project je da mu napravim keceljicu za slikanje jerbo se vodene boje baš i ne skidaju sa odeće. A ni voštane. Ni hemijska i prosto je neverovatno kako ti mali đavoli samo iskaču u njegovom prisustvu!!

Za vikend vam sledi osvrt na reci-reci-reci-reciklaža i najava iduće nedelje. Sad imam osećaj kao da tkam ćilim sa puno boja a oči su mi vezane – to nije problem, samo treba upamtiti redosled boja i koja leži u kojoj ruci. Čim to shvatim – eto me!