Bye, bye leto!

Poslednje dane leta smo proveli u različitim stanjima – Jahači Apokalipse su izjahali još jednom i u bisagama doneli nekoliko virusa. Kako su njih dvojica to sasvim lepo podnela, Puž i ja smo izgleda ti koji su kritični sa imunitetom, a tu već ne znam odakle ni da počnem da krpim. Nisam pristalica onih snaga-u-boci tabletica ali sve ću probati samo da izbegnem nemoć dok su njih dvojica tu.

Dani nam prolaze u bicikliranju – Pile je konačno shvatio čemu pedale služe i, vala, neumoran je! Negde je video da se nose i rukavice dok se vozi, pa je konfiskovao svoje radne rukavice i sad ih koristi samo za vožnju.

Lepo izađemo napolje, pa se on i njegova Drugarica trkaju ko će brže, ko će pre, ko će kada, ko … Pola i ne mogu da ispratim, pošto Balavac trči u suprotnom smeru (a kako drugačije!) tako da smo umorni uveče svi na kamaru.

Balavac radi, jel’te, šta je već njegov posao – raste. Sve je ok iako su naše molitve upućene nekom Bogu koji će ga naterati da sve što vidi NE stavi u usta, ne govori i dalje (ma nema smislenu reč!), ali kako smo stalno zajedno već po slogovima koje koristi znam šta želi. Pomaže i zapovedni prst kojim se podštapa i pruža ga kad nisam dovoljno hitra a hoće da kaže „Blesava mama, ono tamo!“
S druge strane – odlično razume šta mu se kaže, a to mi je trenutno i bitnije. Ionako od Pileta ne možemo doći do reči tako da ne smeta što nemamo još jednog govornika u kući (danas smo se „pokačili“ zašto on meni ne da da završim priču pa je to nekako prešlo u zašto ja njemu ne dam da završi priču. Ispadoh kriva.)

Lepe dane smo koristili i na terasi. Baka me je ubeđivala da su kutije koje skupljam samo magnet za prašinu.

Bako – ubedili smo te u suprotno!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Slaganje – pa rušenje, pa opet slaganje – pa opet rušenje .. Možete jednom da pogađate u čemu je više uživao.

Kutije, za sada, ostaju u kući.

Pile je nastavio sa slovima. Dopadaju mu se i dopada mu se aktivnost koju sam spremila. Iako kod nas postoji neki „Krcko“ i „Predškolarac“ i šta još ne, ja sam ovako izabrala da ga uvedem u taj svet. Jesam planirala da mu nedeljno menjam slova, ali mislim da preterujem, pa nek arči ovo dok mu ne dojadi, lako ćemo promeniti.

Svaki list je stavljen u džep (ili „gaće“, kako su mene učili), pa po njemu piše markerom za belu tablu (whiteboard) koji se briše običnom krpicom.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Prvih tri do pet listova su predmeti ili bića na slovo A, još toliko listova gde prati putanju (vežba ruku), par listova gde treba da oboji npr. ajkulu u sve dugine boje, poređa je po veličini ili je smesti u niz da li je ili nije veća od ananasa, tekst pesmice gde treba da pronađe slova, zatim uvećano slovo (i malo i veliko) koje treba da kopira pomoću plastelina i znakovni alfabet (e tu mislim da ima neki problem, moraću još da proverim sumnje oko ćirilice i latinice i srpskog i engleskog znakovnog pisma).

Naknadno ću dodati vežbe za sečenje makazama, obožavaće ih, tako da ćemo imati da biramo šta ćemo i kako ćemo da „učimo“, danas dva-tri lista, sutra dva-tri i eto, rutina na mala vrata.

Planirala sam da ne pratim azbuku redom, nego da za početak krenemo sa „popularnim“ slovima – A, M, T, B, D, odnosno mama, tata, baba, deda i slova njegovog nadimka. Čisto da, na brzaka, može i praktično da vidi rezultat svog truda.

Dobar-Loš-Zao

Dobar

Poslednjih meseci biram ja da idem u nabavke. Predveče prepustim mužu kupanje-večera-priča ritual a moj gvozden konj (bicikleto) i ja se provozamo do Univera – malo poradim na figuri a mnogo na psihi tokom te vožnje.

Stigla. Parkirala. Pokupovala. Isparkirala. I tek onda sam shvatila šta mi je čudno.

Ciklokrp!! Oduševila sam se toliko da sam se glasno smejala, čak je i pas hteo da zbriše ali je bio vezan!

Ovaj deo sad preuzimam sa 021.rs

„Stanice sa nosačem na koje se mogu podizati bicikli poseduju različit alat za osnovne popravke (različite ključeve, uključujući i imbuse, montirače guma, šrafcigere i slično). Uz postojeći alat, do kraja jula se očekuje postavljanje i pumpi za vazduh sa kojima se mogu pumpati gume sa klasičnim, automobilskim i „presta“ ventilima bez dodatnih adaptera.“

Iako pise da jedan postoji na Ribljoj pijaci od 2013, niti sam ga videla niti sam primetila tu info bilo gde, tako da je ovo jedno od bas lepih iznenađenja.

Loš

Kako smo Pile, Balavac i ja skoro stalno zajedno, a blesava Kvočka nema vozačku dozvolu (to ne znači da ne znam da vozim, nego da znam da bih bila smrtonosna na putu, pa sam diplomatski rešila da ne skončam u zatvoru zbog sudara), često smo napolju i pošto nam je sve daleko, kad krenemo negde treba vremena da se i vratimo. I tako bazamo, gde stignemo i gde možemo, satima i satima.

A, i da se ne lažemo, volimo to.

Izbegavamo autobuse koliko je u našoj moći, stalno imam utisak da će neko da me isproziva što ih mučim kolicima i sitnom decom, a sitnu decu izlažem kojekakvim virusima, pa se dobrovoljno lišavam takvih muka.

Ne, ne preterujem. Par puta sam bila primorana da saslušam ovakve tirade, što na pijaci što u autobusu, te je jednostavnije opremiti tašnu svime što može da mi zatreba, strpati dete u kolica, drugo na tricikl i put pod noge.

E tako smo se i nagledali svega i svačega. Ko kaže da je ovaj grad mama-friendly – masno laže. Bez ulepšavanja i diplomatije – MASNO!!

Evo naš prosečan dan.

Ko se nije spremao negde da krene s dvoje male dece – ne zna šta je pakao. Ko jeste – odahnite što ovaj put niste to vi. Posle sat vremena spremanja, pakovanja, oblačenja, svlačenja, premišljanja i smišljanja ko-je-kome-šta-i-kada, recimo da smo za putom. Ovaj put ćemo preskočiti manjak pešačkih staza i automobile parkirane tamo gde staze nisu manjak. To je ovde postalo stalno stanje.

Nezgodacija br. 1:

Jedini pešački prelaz preko Bulevara Evrope između Futoškog puta i kružnog toka kod Limana. Prosečno sam visoka, a ovo je sve što vidim kad guram kolica jednom rukom a drugom držim starije dete. Caka je ili da čučnem, ili da stojim na putu da bih videla dolazeće automobile, pošto u proseku 22 auta prođe (da, brojala sam) dok jedan ne stane da propusti ili se gužva ne raščisti.
Njegov pandan s druge strane je skoro-pa-neupotrebljiv, staza tamo nije završena i uglavnom su parkirani automobili na prilazu pešačkom.

Nezgodacija br. 2:

Treba nam skoro 40 minuta da dođemo na cilj, tj Futoški park koji nam je najbliži. Ne računam parkić kod Medicinske škole, on je kao loš vic o Snežani na 7 patuljaka – pa tamo deca stoje u redu da bi se spustila na tobogan i to red da im penzioneri pred poštom zavide!! I onda se staze preusmeravaju u Futoški, pošto Telep neće skoro biti blagosloven parkićem.

Nezgodacija br. 3:

Cilj je igralište, i gužve uvek mora biti. Tako je kako je, uvek možemo da izaberemo alternativu, poput fudbala ili dodavanja lopte ili užine na travi, ili proste šetnje uz ptice i veverice.

Ako ipak ostanemo sa drugarima, e onda roditeljska kreativnost stupa na snagu. Mame, tate, bake, deke i tetke nose u rukama kese i kesice, činijice, flašice, torbe a u kolenima strpljenje. Kante su izlomljene, klupa i stolova nema. Bio je jedan betonski blok, ali ga je neko odneo – služio je onim roditeljima koji ne daju deci da jedu i trče da ih posade na njega dok ne sažvaću šta imaju. Sad se to i čučećki obavlja.

U međuvremenu deca se slatko igraju, a ostali stoje i stoje, ponekad prebace težinu na drugu nogu, ponekad sednu ako trava nije mokra ili nemaju stomak u devetom mesecu. Manje vešti roditelji pelene menjaju u kolicima ili na travi, a oni veštiji to obave u stojećem položaju – što je praktično ako se podmladak ne otme pa gologuzavo ne potrči u slobodu. Stariji bezpelenaši birkaju žbunje, a ostali .. Manje pijte vode! Ko vam kriv?! Javni toalet je svuda misaona imenica, pa i u parku.

Onda je vreme za povratak. Moram uvek da uračunam 40 minuta nazad, koji nekad pređu i na sat vremena pošto smo svi umorni do kostiju. Dobra strana ovih šetnji je da do devet obojica spavaju, a skoro i ja sa njima. Više od šetnje me umori stres od urbanističkog haosa, koliko projektanti nemaju sluha za pešake ili bicikliste. Pametan svet podstiče alternative automobilima, ali ne i ovde. Neću reći da nisam navikla, pa nije ovo od juče, samo što ne želim da se naviknem. Neću da budem od onih što se mire sa lošim jer može i lošije da bude.

Pa reših da ne budem lenja – pisala sam nadležnima i pitala za park na Telepu i urbani mobilijar u Futoškom parku. Suština kićenog odgovora koji sam dobila je da prvo planiraju u dogledno vreme a drugo će da planiraju u dogledno vreme.

Meni to zvuči kao nikada, možda malo ranije.

Zao

Izgleda da sam zla jedino ja, kad primećujem „sitnice“ po gradu. Ne bunim se, mada ću gledati da pozajmim ružičaste naočare od nekog, čuda čine za psihu.

A vi, ako imate nekog sa nekim uticajem – dajte bar jednu klupu kod igrališta, makar da je čežnjivo gledam dok prebacujem težinu s noge na nogu.

Une Touche de Français

Odmah na početku da tražim oproštaj ako naslov nisam dobro napisala. Od sveg francuskog, nažalost, znam par reči i to pokupljeno iz filmova.

Povod za „vid’la žaba da se konji kuju…“ je jedan sajt koji danima prevrćem, studiram i nad kojim uzdišem (a ako ne prestanem uskoro počeću i da jecam). Fotografije su divne, prateći tekst ih sjajno dopunjuje, Gospođa autorka živi u Normandiji i bavi se poslom koji bih ja volela da radim, sebe okružuje lepim cvećem, konjima i antiknim nameštajem i… Da li još neko počinje da zavidi?

Volim Francusku. U stvari, volim taj hedonistički impuls koji ljudi preuzmu pri najmanjem dodiru sa nečim francuskim, nekako se kao parfem samo lepi za kožu i gurka te da se prikloniš i prilagodiš. Volim njihovu klasičnu modu, muziku i čak poneki film, književnike „gajim“ i u svojoj biblioteci, obožavam starinarnice prepune finog posuđa i rustičnog nameštaja .. Prosto volim i uživam. Nema boljeg od tog. Ne mogu vam opisati koliko sam zahvalna izviđačima što su mi omogućili da provedem divna četiri dana što u Parizu, što u unutrašnjosti Francuske. Iako sam išla „poslom“, potpuno je opravdano što sam stavila Pariz na listi gradova za posetiti.

A na drugoj strani Evrope, jutro je počelo obećavajuće – Balavac postaje Njari koji sad kenjka na sve jer, pod a) izbijaju mu zubi i užasno ga muče, i pod b) shvatio je da pola vasione skače na njegov plač, pa to zdušno koristi. Pile, u maniru velikog bate, daje sve od sebe da se njari faza nastavi i traje, ako je moguće bez uzimanja vazduha – ćuška u prolazu, vucaranje preko sobe i otimanje igračaka je ono što praktikuje u igri s bratom. Pogađate, obećanje je da će roditeljska jedinka uskoro da počne da žvaće svoje živce.

I tako je maman (ja) obukla oba deteta, spremila planinu neophodnih stvari po principu „idete-kolima-ponesite-za-zlu-ne-trebalo“ i vrlo tiho i odlučno ih svu trojicu poslala put Bake.

A onda .. Trenutak premišljanja. Hoću li ostatak jutra provesti u pidžami za kompom ili ću usrećiti sebe? Filmski tren kasnije sam uskočila u farke (ne, nije stilska figura, kad imate moju građu uskakanje u garderobu je ono što vam se dešava, jer nikad ništa ne pristaje kako treba), obukla suprugovu košulju koju obožavam a on izgleda ne, udobne baletanke, izvadila prolećnu torbu made by KoKokot i pravo na bicikl. Casual varijanta, za casual jutro. A na pijaci ono pravo novosadsko, nedeljno jutro! Mlade buduće majke, bakice sa kolicima punih voća i povrća, već poznati prodavci sa osmesima i uvek prijatnim pozdravom i tezge pune, prepune boja. Ispred pijace bakice sa cvećem i redovi i redovi bicikala – strašno volim što biciklistička kultura još uvek nije izumrla u Novom Sadu.

Kući sam donela skoro ubrano i strašno ukusno, dobro raspoloženje i naravno dašak Francuske – sveže cveće u korpici na biciklu!

Moraću da vežbam, i fotografiju i aranžiranje, ali ionako je cilj bio da ugodim sebi, što jesam uspela. Prečesto se izgubim u ulozi mame, iako mi treba samo malo cveća, bicikl i na kraju kafa iz fine, porculanske šoljice.

P.S. Sledeće na listi su crème brûlée i crème caramel – jedva čekam!