Borba Titana – Roditelji vs. Temperatura

0007406048S-565x849

Dođi da vidiš, ima neke tačkice, šta to može biti?
Ako ih pogledam, hoću li znati bolje od tebe šta su? Neću, onda neću ni da ih gledam.

I tako, oboje plešemo oko ideje da bi možda mogle biti boginje, a pravimo se da nisu, pa ako se jako pravimo, možda i ne budu. Ipak je tačno dve nedelje od kad ih je Pile imao, ovo bi mu bila knjiška inkubacija ..

Jutro je donelo istinu ali i nove tačke. Pa dobro, preživeli smo Piletove, i ove ćemo, pa nije to ništa strašno.

Aha…

Pračet je rekao da pazite šta govorite, nekad vasiona ume da se sklupča oko vaših reči.

U našem slučaju, ne da se sklupčala nego je još pozvala i komšije i širu rodbinu da pripomognu oko živog zida. Boginja je bilo više nego što sam mogla da zamislim i prebrojim, toliko da veći deo tela nismo tačkali onom penom nego mazali kao da utrljavamo kremu – stvarno nije bilo svrhe ni pokušavati tehniku tačkanja kad se sve spojilo u jednu veliku boginju. A on je, jadničak, stojao i trpeo sve to, mazanje i pregledanje, bez pobune i bez otimanja.
Temperatura mizerija, toliko da nema šanse ni da vadim toplomer, a shvatili smo da svrbi kad je koristio tatinu bradu da bi se počeškao. Eto druge razlike, pena nije pomogla pa smo, posle koncerta i predstave u tri ujutru hitro prešli na kupanje u hipermanganu i tečni puder sa anestezinom.

Uredno smo se javili doktorici da nas štikliraju tamo gde treba, a peti dan boginja je usledio i pregled da se potvrdi da roditelji nisu šenuli pa boginje zamenuli sa blandama od komaraca i kako smo to već prošli sa starijim detetom i to skoro, doktorka nas je otpremila sa uobičajenim željama – „Sve znate, majko, vidimo se za nedelju dana!“

A vasiona se još malo skvrčila.

Sedmi dan je počeo sa temperaturom. I to ne uobičajenom – 38,7. Dok smo se mi osvestili, ona je skočila na 39,5. Samo da znate, to je moja granica hladnokrvnosti. Odlično pamtim svoje temperature preko te cifre (bar onaj svestan deo, onaj drugi je prestrašan i za prisećanje) i nikom ne želim tako nešto, najmanje njemu.

A on mi leži obamrlo u naručju i vidim da mu plave usta. Napolju je skoro 30 stepeni i odavno hukćemo kako je toplo a njemu dodatno plave i ruke i noge. Onda je krenula groznica.

Verovatno bih se uspaničila da to već nisam videla kod njega – koji mesec pre toga je imao groznicu sa sve grčenjem i to isto plavljenje udova sa ljubičastim i belim tačkicama kože i kako nisam bila lenja, raspitala sam se šta dalje. Naime, dete utopliti ali ne pretopliti i trljanjem udova podsticati cirkulaciju. Ništa to nije strašno iako tako izgleda. Utopljavaj, trljaj i trljaj i trljaj.

A deo mene želi da izgubi razum jer je to savršeno prihvatljivo stanje kad ti dete plavi.

Ovaj put preskačemo Eferalgan i vadimo tešku artiljeriju – Nurofen je deo naše apoteke i kako već neko vreme sumnjam da Eferalgan nije u stanju da se izbori sa visokim temperaturama, pa ne želim da rizikujem. A pošto se prisećam uputstva koje kaže da mu treba pola sata za delovanje, punimo kadu vodom, igračkama i srećom više ne tako plavim detetom.

Baka je već pet minuta na bromazepamu – čudo jedno kako medicinske sestre postanu neupotrebljive kad je reč o njihovim najdražim. Ne krivim je, i meni bromić deluje primamljivo.

Puž peva i smeška se, zatrpava ga igračkama da bi mu skrenuo pažnju a on ne prestaje da plače – boli ga svaki komadić kože, to je sledeće na spisku groznice. Ipak, grozni roditelji ga neumoljivo drže 20 minuta u kadi, dok baka zove porodičnu prijateljicu – pedijatrijsku sestru, da bi od nje čula da treba da uradim ono što sam već uradila. Ne krivim je, i iako mi to sad ne treba. Brana je stara i dobra prijateljica koja je svu „zajedničku“ decu lečila kako telefonski tako i lično, budući da je ceo radni vek provela u noćnoj smeni dežurne pedijatrije, pa njena reč ima težinu i iskustvo. Baka joj veruje, verujem joj i ja.

Temperatura je spala na prihvatljivih 38,3 i puštam ga da odspava – sad sam bar sigurna da to nije obamrlost nego pravi san. Prošlo je skoro dva sata i tek sad puštam kičmu da se opusti – boleće me leđa sutra. Stižem i da shvatim šta je: od boginja je imunitet opao na nulu, a ujak je kući doneo virus. Deset minuta druženja i eto ga. Ujaku upala uva, detetu groznica a nama sem brige ništa i ne treba, jel’?

Sat kasnije temperatura skače. Na smeni je Eferalgan, prolazimo kroz još jednu drhtavicu a ja pravim mentalnu zabelešku da pije mnogo i često, a čak je nešto i pojeo – znači ne boli ga grlo. Bar nešto u svemu ovome.

Tri sata kasnije opet isto. Ako na ta tri sata dodam još pola a da nisam reagovala – temperatura skače do 39,7, što, predpostavljate, izaziva blagu paralizu kod mene. Ipak nastavljam da pevušim i ljuljam ga dok me fiksira kroz poluspuštene kapke. Sad već znam i da sam umorna i da me je adrenalin prepucao jer mi se čini da će sve naopako da krene ako ga spustim, da ću da se rasplačem i zakukam u najgorem filmskom maniru. Pa ga i ne spuštam.
A onda strogo – nema raspadanja gde deca mogu da te vide, od toga nema koristi. Čeličim se i spuštam ga, a opet ne u njegov krevetac nego u moj, jer je razum uspeo samo toliko da izboksuje pobedu.

Navijem alarm pa legnem pored njega. Iz školice za trudnice sam donela vežbu opuštanja, gde svesno opuštaš delove tela i nju primenjujem kad shvatim da sam prenapeta jer u suprotnom nema sile da zaspim.
I tako sam počela – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, rebra … Smrz. Pile plače. Skrajnuli smo ga zbog bate i zabrinut je i dodatno je loše spavao zbog sve gužve i sad to prenosi u san. Upiškio se i žao mu je i jedino mogu da ga smirim ako ga brzo presvučem i promenim posteljinu, a da ga utešim ubacujem i džokera – omiljenu jastučnicu na avione. Odmah je ponovo zaspao.

Ležem i opet vežbam ispočetka – jedno rame, drugo rame, vrat, jedna lopatica, druga lopatica, laktovi, alarm … Merim temperaturu i molim je da spadne ispod 38,5, pa još nije vreme za novu dozu leka!

Opet navijam alarm na pola sata i opet primenjujem vežbu. Ramena, vrat, lopatice, laktovi, rebra, zglobovi, stomak, kolena, stopala, prsti. Diši.
Diši.
Diši.

I tako do tri-četiri ujutru, merenje i lekovi na smenu. I kad disanje upali, zaspim tako da sledeći alarm prečujem – ma prečula bi invaziju na Francusku sve da sam spavala na samoj obali! Muž je preuzeo posle mog onesvešćivanja, iako znam da je bio budan za svaki alarm i svako merenje temperature. Eto, (za sada) poslednja različitost kod dece – Pile je jednom imao 39 temperaturu, iako je bio kudikamo bolesniji. Pravim još jednu mentalnu zabelešku, kod Balavca ćemo morati posebnu pažnju da obratimo na temperature.

Sledeća dva dana i dve noći su prošle gotovo identično. Eferalgan i Nurofen na nešto preko 3 sata, jednom i kupanje pride jer temperatura nije spadala. Po Braninom savetu još taj dan smo ga ipak odveli kod doktora jer takva temperatura sedmi dan od izbijanja boginja nije uobičajena, iako smo svi predpostavljali šta će biti. Laboratorijske analize nisu pokazale ništa neobično, tako da nam je ostalo samo da čekamo da prođe i pojimo ga antipireticima.

I dočekali smo. Ubeđena sam sa kojom sedom više u kosi, ali prošlo je. Evo i naš ABC-dni Vodič kroz bolest.

A – Na prvom mestu ne paničite!
       Od toga nema niko ništa (ili kao što je Tetka rekla baki – „Super, sad se i ti onesvesti pa da mora da diže tebe dok nosi dete sa groznicom!“ – to ju je vratilo s puta histerije i otreznilo dovoljno da skokne po bromić).

B – Naoružajte se znanjem!
Pitajte, pričajte i slušajte! Postoji školica prve pomoći pri domu zdravlja, a kako ste vi sa detetom više od bilo koga, nije na odmet znati kako se pruža prva pomoć.

C – Napravite kućnu apoteku i brinite o njoj!
Nama je temperatura skočila za ceo stepen u deset minuta, ne bih volela da sam to vreme gubila na traženje dostupne apoteke.

D – Kontaktirajte stručnu osobu!
Koliko puta sam samo čula „Nisam htela da je vooodiiim, doktorica se ljuti što je vodim a ima temperaturu tek jedan dan..“. Neka se ljuti ili neka ide u penziju! Ako ću ja da postavljam dijagnozu i ja da lečim dete, onda hoću i njenu platu. Štošta bi bilo jednostavnije da stručnjaci edukuju roditelje kako da postupe kad su hitni ili hitniji slučajevi, a kako su roditelji uglavnom prepušteni na milost i nemilost guglu i doktorskim raspoloženjima – samo vi zovite.

Postojalo je i jedno E ovde, a ticalo se sumnje u roditeljske sposobnosti, međutim preskočiću ovaj put, i to najviše zato što sumnjam u sebe samo kad neko drugi to potegne prvi, a po pravilu što mi je bliži – to je intezivnije. Treba mi vreme da smislim delotvornu strategiju, a da ne budemo posvađane do kraja života. Javiću čim smislim devious plan, možda upali kod još nekog.

A vi slobodno dopunite ABC-du. Garantujem da sam nešto zaboravila, samo što ću se setiti kad se naspavam. Za jedno 20 godina.

divider

Advertisements

Zima, zima e pa šta je! – hitići koji su nam obeležili zimu

1. Tajni Deda-Mraz

Mislim da smo opet dorasli zadatku – u duhu Nove godine obradovali smo drugare. Neveni vilinsko selo a Dušanu 5u1 iznenađenca!

2. Prvo kićenje jelke

Prvo kojeg će zaista da se seća – iako sam htela prste da si pojedem, on je uredno otvarao sve kutije i kutijice, kačio kukice na ukrase i male figurice na jelku.
Ove godine je i Balavac dobio svoj prvi novogodišnji ukras – Pile je svake godine od kada se rodio dobio po jedan, pa tu tradiciju nastavljamo i sa batom. Na poleđini su zapisani datumi, i sanjarim da će jednog dana hteti da ih odnesu u svoj dom i da će im ceo novogodišnji doživljaj tako biti još svečaniji i draži.

3. Prvi kućni bioskop

I kokice pride! Pa kakav je to bioskop bez kokica (da vas ne izneverim, džedžala sam mu pored glave i mrko ih gledala da slučajno nekoj ne padne na pamet da krene da ga davi… osedeću dok ne odraste!)

Nažalost, bioskop je bio usko vezan za našu omiljenu zimsku aktivnost (bar ove zime)…

4. Brzohodajuću Nabavku lekova i lekovitih sredstava

Stvarno mi je došlo da ih pitam da mi otvore „crtu“ kad već pola plate ostavljamo tamo. Ove zime nema šta nismo „popasli“, što mi što nama bližnji i dosta je više. Mislim da se nikad nisam toliko radovala proleću kao sada.

5. Iskoristiti svaki momenat za zabavu

Mislim da će nam uskoro trebati novi kauč.

I na kraju, ali ne i manje bitno –

6. Budi potpuno očaran svetom oko sebe

Prva predstava u pozorištu, sa punom scenografijom, svetlosnim efektima i potpuno posvećenim glumicama-lutkarkama.

Untitled-1

Mislim da je skoro prestao da diše! Smejao se, plašio, uživao, grickao prste od nestrpljenja.. Ma ful paket!
Ama skoz preporučujemo, Pozorište Mladih – predstava „Palčica“ (koja mu se, btw, nije svidela jer se Palčica razdvojila od mame, ali je željan opet da ide u pozorište da gleda nešto drugo).

Nestrpljivo čekamo proleće – tako divne stvari imam na umu!

Pile sad ozbiljno pokušava da radi stvari koje možda i ne bi trebalo – valjda se vodi onim „Nisam znao da ne mogu da uradim, niko mi nije rekao!“

Voli da mu se čita, i iako ne pokazuje znake da bi voleo da nauči slova, brojkama je već zaintrigiran.

Toliko energije ima (a popodne posle školice ja je nemam) da ozbiljno razmišljam o nekom sportiću, iako generalno nisam za njih kod dece njegovog uzrasta.

Odgovara na senzibilitet druge dece – suptilno! ali odgovara. Sa komšinicom je u stanju da pocepa svet, dok drugaricu Anđelu pita da li hoće da sedne ili da li hoće da se igra, bez da je vuče ili cima kao komšinicu.

Pokušava da nas izvede iz takta skoro svaki budan momenat i priznajem da mu neretko to i uspeva. Uvek sam imala sliku opipavanja granica kao nešto fino, kao što slepi opipavaju neki predstavljeni predmet. Način na koji to Pile radi je bliži gerilskom vodu koji je rad da pogine pre nego da odustane, a pritom da napravi najveću moguću štetu u obližnjoj prodavnici stakla. Osećam li se isceđeno? – ne. Moraćete smisliti novi termin za ovo.

Moju zimu je svašta obeležilo, ali jedino što ću pamtiti je odlazak još jedne osobe koja je činila ovaj svet malo podnošljivijim.

Slika preuzeta sa us.lspace.org

„Teri Pračet (Terry Prachett 1948–2015) počeo je da radi kao novinar jednog dana 1965. godine i svoj prvi leš ugledao već posle tri sata, što je u to vreme bilo iskustvo koje je zaista nešto značilo. Pošto se oprobao u gotovo svakom poslu koji postoji u provincijskom novinarstvu, osim, naravno, praćenja fudbalskih utakmica subotom, prešao je u Central Electricity Generating Board i postao predstavnik za javnost četiri nuklearne elektrane.

Sve ovo se završilo 1987, kada je postalo očigledno da je pisanje romana o Disksvetu mnogo zabavnije od pravog posla. Od tada je broj napisanih knjiga postao dvocifren, a svaka naredna ima rezervisano mesto na top-listi bestselera. Pisao je knjige i za mlađe čitaoce. Povremeno su ga optuživali da se bavi književnošću. Govorio je da je pisanje najveća zabava koju čovek može sebi da priušti.“

Govorio je da će pisati dok ga ne zakucaju u mrtvački sanduk – koliko se zna, držao se toga.

Ne mogu da obećam da ćete razumeti. Mogu da vam obećam da će vam čitanje njegovih knjiga biti najbolja zabava koju sebi možete da priuštite.

divider

2 minuta strke – 10 minuta zabave ili KAKO ZABAVITI TROGODIŠNJAKA

Vidim da će ovaj post biti o brzopoteznim kratkovremenskim zanimacijama. Neplanirano, ali često su najbolje stvari upravo takve.
Zimski virusi su me naterali da naučim da brže radim no što razmišljam. I da uvažavam i poštujem Google i stvarno ću da mu dignem spomenik.

Decembarski virus + tapetarska traka = skuvan ručak.

DSC_7249

Proizvoljno pravite krivine i trake, ja sam u dva minuta uspela samo ovo da uradim.

Januarski virus + karton + marker + štapić za grlo = porodično kreveljenje.

DSC_7354

 

Tata + Bata + zubi = spavanje

Iako Balavac ima 8 ipo meseci i nijedan zub, to ga ne sprečava da nam vec mesecima najavljuje njihov dolazak, s tim da znamo da je baš-baš gadno kada kidiše na prvu stvar koju vidi i počne da trlja desni kao da pere zube! Jadničak, ne mogu da zamislim koliko to boli.

I tako nas dvoje odraslih često ne spavamo noću – Balavac još nema svoj prostor tako da hoćeš-nećeš oboje dežuramo. Priznajem da ja još i uspem da zaspim (ili se onesvestim, nisam sigurna) pa tata drži stražu, ali ovaj put Balavac je odlučio da nas počasti popodnevnim spavanjem – što je retko – pa mu se i tata pridružio. A Pile i ja smo izvadili ostatke šarene folije, rešeni da Baki ulepšamo tmuran dan.

Reciklirali smo karton od Dušanove Activity kocke, zalepili foliju direktno na njega i poigrali se sa šarenišom.

Raspust još traje = kućni badminton

Treba vam par špatulica za grlo, lepljiva traka, par papirnih tanjira i bar osam balona ako ih kupujete kod kineza. Ili puknu od sopstvene senke ili su u startu bušni, pa da se ne bi deprimirali odmah na početku, nabavite ih i za rezervu rezerve – igranjac je trajao preko pola sata, što je samo po sebi pravo malo čudo!

Pošto smo čuli da nam je komšinica Lena bolesna, napravili smo i njoj jedan set i ukrasili ga leptirima i čudovištima (ne pitajte, još jedna faza :/ ). Moraćemo ovih dana otići po utiske.

Hmmm… mala temperatura + treći dan osip =… ‘ajde neka ostane kod kuće do kraja radne nedelje iliti Kućni BIOSKOP

Prvi dugometražni crtani film, naravno uz kokice  – „Hotel Transilvania“. Nije se najeo kokica, ali da je bio gušt-bio je, iako je film izgubio kredibilitet negde oko poslednje trećine. Pile se setio kako ga je kokica „istukla“ pa je pametno odlučio da čuva glavu dok smo ih kokali, iako sam ovaj put zadržala poklopac na šerpi.
Ko se jednom opeče, i u jogurt duva!

Priznajem, vrlo loš izbor crtanog i samo ja sam kriva, ali na brzinu sam samo to našla na kompu. Od onda sam u potrazi za crtaćima sa hrvatskom sinhronizacijom, jer oni to prosto vrhunski rade! Ako znate odakle mogu da ih download-ujem, udelite informaciju. Čak i Baka će biti zahvalna, obožava te crtane!

::: dva dana kasnije :::

Sumnjiv mi je taj temperaturni osip i zašto ta temperatura ne prolazi i ne menja se, večito stoji na 38. I onda hladan tuš – šarlah. Znam da se ne umire od toga (bar ne više) ali znam da nije bezazlen i znam da je zarazan a kako smo se družili samo sa vrtićkom decom .. Uredno sam, prvi sledeći radni dan, prijavila vaspitačici da dete ima zaraznu bolest, pa da se dalje obaveste roditelji, da bih dobila povratnu informaciju da se baš danas pojavio drugar sa potvrdom od lekara da više nije zarazan!

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::.

I tako sam ja ispisala još koju stotinu biranih reči upućenih roditeljima koji ne misle dalje od kućnog praga. I obrisala. Odbijam da ovo bude takav blog. Sad ste roditelji, snađite se, mućnite glavom ili zamislite šta sam htela. Ili slegnite ramenima, kad je to već omiljena aktivnost ove decenije. Mi ćemo nastaviti sa prvobitnom idejom.

10357135_520919714718581_667992214682700590_n

Ovaj post je trebao da „ode“ još u januaru, ali bojim se da halucinacije pod temperaturom nisu uključile i blogovanje u šemu. Međutim, sad sam puna antibiotika pa sam valjda otporna neko vreme (dr kaže da ne računam na to, al’ ludo se nadam da sam ispunila kvotu ove godine).

Sarkazam ću, ipak, zadržati.

divider

Kućna apoteka kod nas control frikova

Eto, ja dete medicinske sestre pa nikad nismo imali poštenu kućnu apoteku. Ono, bilo je zavoja i zavoja, i poneka kremica i naravno zavoja. Lekovi su se kupovali po potrebi, što je uvek značilo da ako se neko razboli, mora bar jedna osoba da brine o njemu i ide u nabavku. Vremenom smo silne Palitrexe i Pentreksile zamenili Fluimucilom i Fervex-om (kao, ma sad ću ja to, s nogu da prešišam) ali ama baš nikad nismo imali tu prvu pomoć bez presabiranja po džepovima u potrazi za novcima ili po kojekakvim neseserima u lovu na zalutali Fervex, čak ni kad sam počela da živim sa sadašnjim mužem van roditeljske kuće.

A onda je došla beba i bilo mi je nezamislivo da u pola noći jurcam po gradu u potrazi za apotekom koja radi dok mi dete šiba temperatura. U stvari muž bi išao po lek dok bi ja imala slomživ kod kuće čekajući ga jer je i pet minuta čekanja – pet minuta previše. I – iskrena da budem, sklona sam opekotinskim nesrećama. Trenutno me krasi 10 cm ožiljka „Topli pozdravi od Pegle“. Ja uporno tvrdim da je to od samopregornog rada, ali u stvari pomalo sam smotana. I šta sad, cičati po kući od bolova i osujećenosti ili lepo napraviti spisak?

Napraviti spisak, naravno. I to kakav!

Mala napomena

Ovo je MOJ spisak, što bi značilo da ništa nije obavezno nego da je pravljeno po mom razumu. Većinu toga ne iskoristim, ali pošto nas je osmoro u kući, imali smo veliki spektar nezgoda pa su se ove stavke iskristalisale kao potrebne za živalj od 0 do 70 godina koji pritom vode vrlo aktivan život (a to uključuje biciklove, paru, cirkulare, stepenice, hemiju i neviđenu smotanost).

Šta bi trebalo imati u kućnoj apoteci?

 2 toplomera – živin i na baterije (za svaki slučaj, ako jedan „umre“)
Flavamed šumeće tablete – za odrasle za bolno grlo, i ovo zaista toplo preporučujem
Bactigras 5x5cm – antiseptične male gaze
Bactigras 10x10cm– antiseptične velike gaze
Sterilna gaza 5x5cm – 5 komada
Hanzaplast – u koturu
Hanzaplast za male rane – dečiji najbolje šaren, da budu oduševljeni
Mali zavoj
Veliki zavoj
Elastični zavoj
2 bočice za urin
1 bocica za urinokulturu
1 bočica za koprokulturu
Septolete
– za grlo
Eferalgan/Paracetamol – za skidanje temperature, posebno za decu a posebno za odrasle
Nurofen – za skidanje temperature kao ispomoć za Eferalganu
Orosal x 3 – za rehidrataciju kod povraćanja
Probiotik za dete – za obnavljanje crevne flore kod terapije antibioticima i kod proliva
Probiotik za odrasle – za obnavljanje crevne flore kod terapije antibioticima i kod proliva
Acidi borici/3% hidrogen – za spoljnu dezinfekciju
Octanisept – za spoljnu dezinfekciju i brže zarastanje rana
Panadol/Kafetin/Brufen/Rapten K – za bolove, glavobolju
Nystatin mast – za žvale i groznice
Sterilne rukavice
Špricevi i igle
u 3 velicine
Rupurut – za bolove u želucu
Šaljicev Melop G – za opekotine
Marisol – fiziološki za nos
Male makazice sa tupim vrhom
Gripostad c/Fervex/Tylol HOT – za stanja slična gripu
Rivanol – za dezinfekciju otvorene rane, vrlo blag
Fiziološki u ampulama x 3 – za ispiranje, a ako ste česti sa inhalacijama i veliku bocu fiziološkog, tu one igle i špricevi dobro dođu
Fluimucil – za iskašljavanje
Synopen/kamagel/hiperhamagel/aloe vera gel – za ujede i ubode insekata
Aerius – ublažava simptome alergijskog rinitisa, kao što su kijanje, curenje iz nosa, svrab nepca, suzenje očiju… koristi se i za ublažavanje promena nastalih na koži usled alergije (koprivnjača, svrab).
Pinceta – svašta nešto može da se iščeprka

Šta dalje sa tim?

To sve kod nas trenutno izgleda ovako:

kucna apoteka 2

Sve je spakovano u plastičnu kutiju od 10 litara koja ima kopče sa strane (bilo koja plastičara, koštaju oko 300 dinara), i iako sam planirala da je prebacim u veću kutiju jer bočice zauzimaju dosta mesta pa ne mogu da je zatvorim a to je prioritet kad imate malog istraživača, od toga se odustalo kad su me mama i sestra iznenadile sa metalnim First Aid kutijama sa Najlona. Deo medikamenata koji se ne koriste često ću ostaviti u toj kutiji i skloniti je na sigurno, a deo kao što su hanzaplasti, toplomer, melem za opekotine .. stvari koje redovno koristimo planiram da prebacim u tu metalnu kutiju i montiram negde u kuhinji, gde nam je svima pri ruci. Primetili ste buduće vreme u pasusu – e, čeka se Mister Majstor da kutiju dovede u red.
Ko čeka taj dočeka, samo da vam kažem.

Našla sam još dva rešenja koja su prosto genijalna:

Emily sa Abide With Me koristi pecarošku kutiju koja ima mnoštvo manjih pregradica u koje stavlja i esencijalna ulja, ako ste u toj priči.

pecaroska prva pomoc

Sarah with an H predlaže kutiju za alat – mala, kompaktna i vrlo uredna.

first

I džepna varijanta – pošto mi učimo na greškama a naša je bila pad na parkingu koji je bio posut kamenčićima i staklom – u kutijicu (metalnu od bombona, plastičnu od sapuna..) staviti hanzaplast, dezinfekcioni gel, alkoholne maramice, štapiće za uši u zip-lock kesici, mini Octanisept, fiziološki u ampulama, pincetu… a sve to nositi u tašni ili već sa ostalim dečijim stvarima. Tako nešto treba imati pri ruci, ili bar investirati u dobre patike u kojima ćete jurcati do najbliže apoteke. I ne zaboravite lizalicu! Male „bolesnike“ treba nagraditi što su bili hrabri.
Ovu kutijicu možete imati i u kolima, rancu, tašni, na poslu, u kolicima.. Mogućnosti, mogućnosti!

png sve tri

Jedan „za put“ za velike

Suprug nema samo jednu obavezu na poslu, nego radi šta i gde stigne, pa kući neretko donese i po koju posekotinu i opekotinu. Iako bi trebao, na poslu nema kutiju za prvu pomoć, a kako pritom ima loš odnos sa polenskim travama i rasejanost zbog koje donese opekotine i sutradan – dobio je i on svoju torbicu. Njegova sadrži maramice, kapi za oči, tablete za alergiju u mini kutijici, sprej za nos, Jekoderm, sterlinu gazu, 3% hidrogen, lizu (jer su, u stvari, oni samo velika deca) i malo više hanzaplasta nego dečija kutija.

davor

I šta dalje sa tim?!

Ništa. Zaista se nadam da vam neće trebati, ali ako vam je dete nasledilo recimo sklonost ka smotanosti, upalama ušiju i začepljenim sinusima, treba da vam je pri ruci pa kutiju nećete držati u kupatilu – toplota i para znaju da nepovoljno utiču na lekove. Nećete je držati ni na svetlu, pošto neki lekovi ne rade svoj posao posle sunčanja. Bilo bi dobro da na svakoj kutijici napišete za šta služi, i to po naški da ceo svet razume (a to uključuje i ostale članove porodice koji će možda morati nešto da iskoriste dok vas nema), kao i datum otvaranja i rok trajanja – neki lekovi imaju iznenađujuće kratak rok po otvaranju, a rok trajanja obično morate da „vijate“ na svih 6 strana kutijice.
Svaka 3 meseca pretresite kutiju – lekove sa isteklim rokom trajanja treba odneti u apoteke koje će ga uništiti u skladu s propisima. NEMOJTE lekove bacati u toalet ili u đubre, prvo zagađuje okolinu na nezamislive načine, a drugo dovodi u opasnost ljude koje ne poznajete.

I za kraj

Ja sam tipičan primer izreke „Ne dao Bog da ti se desi što ti roditelj pomisli!“. Imam bujnu maštu ali i deca su mi prirasla za srce pa volim da sam na sve spremna. Na kraju, takva organizacija mi štedi dosta vremena i živaca, recimo gorepomenuta nezgoda na parkingu je bila prva nezgoda koja nam se desila, prva pa krvava! On uplašen i plače jer je i uplašen i boli ga a ja umesto da ga smirim i budem tu za njega jurcam po ulicama tražeći apoteku da kupim hanzaplast i nešto da mu isperem staklo i ulje iz rane. Ovako smo uvek spremni pa makar nikad ne zatrebalo.

divider

Kratko i neočekivano

Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.

Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.

Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.

DSC_2268

Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.

Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.

Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.

DSC_1870 DSC_1872 DSC_1873

Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.DSC_1885

Vidi sad, pa nije kao da smo imali slow mesec …