Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Advertisements

Još jedan share – kartice za vrtić

Sad malo matematike za osnovce.
Kod nas u grupi ima 35-oro dece (jadne vaspitačice, njih je samo tri, pa i ako ne dodje 20% dece, što je uobičajeno, opet je to mnogo dece na jednom mestu). Kad na jedno dete dodate dvoje roditelja, bar jednog deku i jednu baku sa jednom tetkom, recimo – dodjete do zapanjujućih 175 lica koje tri vaspitačice moraju da upamte i to bez da računamo decu od koje matematika polazi! Znam, uprava vrtića trazi pisanu dozvolu od roditelja da tetka sme da preuzme dete, ali ta dozvola se jednom odnese tamo a vaspitačici na dušu da upamti tetkino lice na tih pet sekundi što ova proviri u sobu.
I još bonus – gužve u gradu. Prisustvovali smo jednom muzičkom festivalu i užasnula sam se kad sam shvatila da je neopisivo lako izgubiti dete u toj gužvi. Kako trogodišnjak da objasni ko/šta/gde je?

I tako .. da potpuno preskočimo onaj grozan razlog za ove kartice (sećate se, „ne dao Bog da ti se desi što ti roditelj pomisli“) pa ćemo da olakšamo vaspitačicama, prolaznicima i detetu ako mu zatrebaju takve informacije.

Kartice možete prepraviti u nekom programu ako ste vični tome. Ako niste, odštampate ih takve kakve jesu pa rukom upišete broj telefona i zalepite fotografiju kome taj telefon pripada. Zatim izbušite rupe tamo gde je predviđeno, plastificirate pa opet izbušite rupe. Ovaj korak nemojte preskočiti, blesavo zvuči ali jeste potreban.
Onda ostaje samo da ih nanižete na prsten za ključeve ili traku/karabin i prikačite detetu za ranac.

Kartice-za-skolicu
Kartice-za-skolicu

Edit

Ovaj post je nastao pre više meseci. Hoću-neću i eto, ostao je u draft folderu da čeka svoj momenat.
Nažalost, dočekao je svojih pet minuta – ovih dana šokiraju nas vesti koje stižu iz naše okoline i kako se bar za nekog sve dobro završilo, nudim vam jednu alatku koja nam može pomoći da se bolje pripremimo i lakše dišemo.

Nažalost, jedna duša nije imala bogove na svojoj strani. Njoj mogu da ponudim samo svoje molitve.
Lepo spavaj malena.

Pusti mama, ja ću!

Sve češće se kroz kuću čuje ova rečenica. Skoro za sve je „Pusti mama! Neka mama! Ja ću, nemoj ti!“ čak i za stvari koje ga se nikako ne tiču (cenim entuzijazam, ipak), i iako ga podstičemo u osamostaljivanju, za moj ukus je još mali za neke stvari i suviše je „brz“ kad se radi. Vrlo je nestrpljiv i hoće sve odmahsadaodma, iako mu moja sestra i ja svako malo recitujemo mantru „Strpljenje je vrlina“ na koju on samo, za divno čudo, uspori. Mislim da ne razume šta to znači, ali pevljiv ton ga malo umiri i verovatno prevari.

Danas smo pravili mafine za večeru. Nisam baš toliko skrenula da svakodnevno pravim 4 različite večere, pa pokušavam ponekad da im podvalim moju vrstu ishrane (opušteni LCHF), iako mi se čini da ja tu izvučem deblji kraj. Pile nije ljubitelj hleba iako tu i tamo voli sendviče, a testo jede samo u vrtiću jer mu ga posluže, tako da mi se čini kako ću imati partnera u ishrani. Mafini su od jaja, sira, maslina, slanine i kuvanog karfiola, i ovo je jedan od valjda 3 brlj obroka koje sam napravila u mom dugom stažu kuvarice.

Ja to ne umem.  Ozbiljno. Ja baš, baš, baš volim recepte, i to one precizne. Izluđuju me mere kao „onako“ i „uprste“ što su sve moje tetke i bake zdušno koristile i sad ni pod tačku razno ne umem da repliciram krofne ili savijače (što mi je jaaako žao i strašno se bojim da moja deca to neće okusiti ili upamtiti – jeste da je totalno non LCHF i sigurno nisu ni primirisati listi 10000 zdravih namirnica, ali to jesu jela mog detinjstva i vredi ih poznavati).

Elem – da se vratim sa putovanja u prošlost – Pile je danas bio Chef. Usitnio je karfiol pomoću miksera (ruku na srce, pokušao je da od njega napravi kašu), mešao je smesu da se sjedini i sam je razlio smesu u kalupe.

Živci su mi se istanjili i verovatno ću morati da ljuštim karfiol sa plafona, ali mi smo svi zajedno večerali preukusne pljeske od dinosaurusa (predpostaviću da su Pepa i Džordž tu umešali prste, bio je kod tatka mu na brizi pre no što je kuvao samnom) – pa skoro svi, Balavac je jeo svoje žitarice. Ne oduševljeno, moram priznati.

Moram da ga pohvalim – nijednom mu ništa nije ispalo, ni kašika ni smesa sa kašike. Izgleda da su se isplatili svi oni sati presipanja pirinča.

divider