Za sada, Pile više voli svet brojeva nego svet slova – brojevima je skoro opsednut. Iako zapinje oko devetke (npr. šta sledi posle trideset devet ili devedeset devet), ako mu neko pomogne oko te stepenice, dalje nastavlja sam da broji do hiljadu. Dalje nismo prešli, pošto vidim da su mu i stotine malo nejasne.
Sam je počeo da broji unazad – fasciniran je brojevima, pa mora da ih posloži na njihovo mesto. Mislim da bi dalje bilo pametno da radimo na memoriji i pažnji, ali prvo sama moram da se potkujem na tom polju.
Na plavome morskom žalu
gdje ćarlija vjetrić mio,
plavušu sam bajnu snio:
o kako sam sretan bio!
E cele nedelje sam mu ovo pevala.
Nažalost, situejšn je takva da moja deca neće skoro videti more. A to me dovodi do problema – aman kako da trogodišnjaku objasnim šta je more??!
Dala sam sve od sebe, pa ako ikada bude ronio bar će znati kako se koji stanovnik mora zove :)
Kao najlakše i najlepše – morska kutija.
Školjke smo dobili prošle godine od drugara Franeta – i veliko mu hvala na ovome. Morska zvezda, nažalost, nije preživela putovanje iz Splita ali snašli smo se i sa kopijom iz pet-shopa. Dete prosto obožava zvezde pa je tu palo objašnjavanje da zvezde ima na nebu ali i u moru i da se one zovu Morske Zvezde, pa da i ježeva ima u moru i da se zovu Morski Ježevi .. i shvatate. Vidim da ga je malko zbunilo, posebno kad sam uzela jednu lepu malu školjkicu.
„Jel’ ti liči na uvo? E, ona se zove Petrovo uvo!“
„Nije!!“ (sad smo i u Nije fazi).
„Kako nije? Vidiš, baš ima oblik uveta, jel’ da liči na moje uvo?“
„Nije!“
Dobro. Ajd, ostavila sam ga sa tim ubeđenjem, ali vidim da ju je upadljivo izbegavao do kraja igranja.
Pokazala sam mu da školjka ima ponekad dva dela i da se otvara i zatvara, da u nekim školjkicama žive mali račići i da je to njihova kuća, pa kad je prerastu neki odu da traže drugu kuću a da neke školjke žive na stenju i kamenju .. I da Morski Jež ima jako puno bodlji da se brani! Ma ama baš sve što sam mogla da se setim o moru i njegovim stanovnicima.
Naravno, njemu je gušt bio da sipa i presipa sitan pesak, pa su se u „moru“ uskoro našli i autići pored kašika, činijica i poklopaca.
Odlučila sam da više sličnih aktivnosti uobličim na kraju u jedno delo (o njemu na kraju) tako da smo za prvo umetničko delo izabrali – Meduzu. Ja sam nacrtala na papiru telo i isekla tako da on gleda kako se seče (prvi blizak susret s makazama), zatim ih je bojio prstima i lepio pipke koje sam isekla od kese. Ovo mu je drugi kontakt s lepkom i pošto je providan, vidim da dete ne shvata gde i šta se radi, pa ako znate za lepak za papir u boji – javite mi. Ovaj i nije dovoljno lepljiv da bi Pile shvatio šta-ko-i-gde ili me opet zeza. Kod njega je sve moguće.
Onda smo malo pecali. Ribice i štap su mojih ruku delo i on stvarno uživa u njima. Čak smo ih napravili u dve varijante pa poklonili drugarima – i njima se dopadaju, pa sam odlučila da ih napravim i za naš prvi giveaway ali otom-potom, kad dodje na red.
Sledeći dan smo crtali, bojili i sekli ribe. Dobio je dečije makaze i bio strašno uvređen jer su dečije – on bi velike! Na kraju je Baka izvukla odnekud male ali oštre makazice koje idu u kompletu za šivenje (ono što se kod kineza kupuje za džabaka i makaze traju dok neko ne kine u njih) pa je seckao, seckao, seckao .. I seckao. Tu smo skrenuli s teme mora pošto sam morala da mu objasnim da papir je previše dragocen da bi mogao da ga zasečeš jednom i baciš u kantu (neke sklonosti, tipa spremanja za sobom, je pokupio od mene. Ne voli neuredno ali se trudi da nered napravi.).
Sa neta sam pokupila dosta morskih tema. Između ostalog, crtež na kojoj se nalazi sve ono o čemu smo pričali proteklih dana i ono o čemu ćemo pričati ili se igrati. Odnela sam je u obližnju štampariju i tamo su je odštampali na muflonu. Isekla sam je i zalepila na štapiće, one što dr koristi za pregled grla. Sve u svemu, baš ga je zaintrigirala – prvo ima sve te živuljke po sebi (a koje nisu sa farme!) a drugo ima i brojeve po sebi! Već neko vreme brojimo sve i svašta, od stepenica koje pređemo xxxx puta u toku dana do omiljenih pesmica s brojevima. I tako je on slagao prvo kao slagalicu a onda po brojevima .. I zna, neke brojeve bolje a neke lošije, ali zna.
U istoj štampariji su mi uradili i Memori kartice sa morskom tematikom, samo što su je odštampali na 300 gramskom papiru, tako da su otpornije na dečije habanje.
Počeli smo sa tri para a završili sa šest parova. Ovu igru se trudim da ne forsiram, čim pokaže znake zamora ja je pokupim. Btw – tata i on su došli do nerešenog rezultata :o)
Spremila sam mu još igrica, ali to ostavljamo za narednu nedelju. Za sada neka gustira ovo.
Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.
Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.
Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.
Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.
Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.
Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.
Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.
Onda smo malo pecali. Ribice i štap su mojih ruku delo i on stvarno uživa u njima. Čak smo ih napravili u dve varijante pa poklonili drugarima – i njima se dopadaju, pa sam odlučila da ih napravim i za naš prvi giveaway ali otom-potom, kad dodje na red.
Kriminal Koka 