Nije kome je namenjeno i Kutija broj 4

Pile i ja smo u fazi ispipavanja teritorije, s tim da on ispipava a moja teritorija je slika i prilika onih test polja kuda se bacaju hidrogenske bombe i protiv-nešto-granate. Stvarno uglavnom imam osećaj kao da pijana i vezanih očiju vozim muscle car kroz minsko polje (inače nemam položeno, pa shvatate poentu). Znam da ispipava kako i koliko može, što mi ništa ne znači u tom momentu kad mislim da će glas da mi poprimi frenkvenciju koju samo psi mogu da čuju – ja govorim/pištim/gnjavim a on selektivno (ne)čuje i tako po vasceli dan. Onda izađemo napolje (u saobraćaj!!) i tek tada žurka počinje a mene je neko već dva puta provukao kroz iglene uši. I pljunuo pritom.

Svaki dan tako. Ili da se dopingujem nečim, ili da koristim preostalo vreme (kao noću, kad ceo svet spava, prim. prev.) da mu doakam, shvatim, razumem.

Dosadno mu je. Uglavnom. Ima tu i „kojegazdajasamgazda“ ali uglavnom mu je dosadno. U vrtiću malo šta rade, a i to što rade nije inspirativno i onda dođe kući i ja nisam inspirativna i lepo postanemo riba ili zmija koja grize sopstveni rep. Kiše idu, i da sa virtuelnog repa ne pređemo na odgrizanje glava, ja izvadim rezervne baterije i neki od planova iz Super sobice, sve smislim i spremim.

I tačno kada je kutija broj 4 došla na red, Koka je imala posla van kuće.

Desi se i to, zaređaju se radni dani i danas malo ko odbija posao, a kako nismo imuni na plate, ne odbih ga ni ja (sad moram da objasnim detetu šta tačno znači da „pare ne rastu na drveću“, kad sam se već izlanula a on pravi planove gde da zasadi to čuveno drvo).

Otišla sam i ostavila Pužu kratak spisak – zaista kratak- i spremnu gomilu. I tri puta podvučeno „Koristi fotoaparat!!, pa sad imate priču u slikama.

Ideja je bila da se iskoriste lutke iz četvrte kutije. Lutke su stare .. pa, recimo da su već u mojim prvim sećanjima, tako da je verovatno da su i starija od mene. Sumnjam da ih je bilo malko više, ali kroz tri selidbe i trideset i nešto godina – ko će ga više znati. Bolje da ne znam, možda mi se ne dopadne odgovor.

I tako lutke dođoše u restoran na ručak. Doneli smo „šporet“ od bake (rasturili smo mu onu kuhinju dok se ne zazeli ponovo), svo povrće koje smo pravili i dobavljali, Puž je od nečega napravio prodavnicu i igre su počele.

Šef kuhinje je išao u nabavku, koristio novac za plaćanje, kuvao i hranio svoje goste.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Balavac se, naravno, sam hranio. Nutritivne vrednosti 0 i težina novinskog papira, ali kome je to još bitno. Bar više ne grize kamenje s ulice (ne, nije šala/komika/tragedija).

Za njega je bila izvučena cetka (cedilo) i iz bakinog i iz našeg špajza, dali smo mu one četkice za lule i nije dugo trajalo, ali bilo je fino.

Naravno, i Pile je morao da proba i, vala, baš se lepo zabavio. Mogli bi da isprobamo vez, kroz igru, iako tipujem da će igla da mu tu bude najzabavnija (u slučaju da želite ovo da isprobate, u pozamanterijama imate ogromne plastične igle, tupih vrhova i velikih ušica koje služe za pomoć pri pletenju – idealne su za malu decu).

Eto nama zabave za duge zimske večeri.

Kobajagi kuhinjica

E, sad je ludilo u punom zamahu!

Ruku na srce, nije to neki posao, ali ja sam našla to da radim dok su bili bolesni a glava kuće je radila popodnevnu smenu! Tad me je uhvatilo i valjda bih svisnula da nisam to tada i obavila.

Papiromanija representa – a segunda parte!

Moram priznati, lepo se uklopila. Nisam od volje birala delove jer sam imala ograničena sredstva za rad, ali zaista se lepo uklopila u taj ćošak. Desno je sudoper, na koji je tata drugi dan od nastanka ove fotografije za reprezentativno kratko vreme montirao pravu slavinu. U sredini je frižider koji iznutra ima jednu policu, što sasvim podmiruje naše potrebe.

Levi deo je moj prvi stolić za kafu, koji iako stoji, vremenom je počeo pijano da se naginje pa ga koristimo da zauzima prostor uza zid. Kartonom sam podelila policu na pola, napravila vrata od rerne i umesto stakla zalepila foliju od fascikle. Vrlo je funkcionalna (naravno ako zanemarimo što ne radi).
Na gornju ploču sam zalepila krugove od folije umesto ringli i čepove od flaša umesto prekidača. Polica je nastala samo zbog seta za čaj, jer je isti trebalo skloniti negde dalje od Balavca a opet da je pri ruci.

Držač za olovke sada služi kao držač za varjače i kašike, a Pile je još tražio i kecelju i kuvarsku kapu. Sramim se, ali to još nisam napravila.

Da bi ugođaj bio potpun, morala sam napraviti još hrane (pitate li se da li moja banatska strana progovara?)

Sve, sem hleba, je pravljeno od deko-gume. Ima je i kod kineza i po hobi prodavnicama ali i u Univerzalu. Salatu, paradajz i slaninu podcrtavate, odnosno uzmete gumu najsvetlije nijanse koja vam treba pa na nju docrtavate delove koji su tamniji.

Jaje nastaje tako što na belu gumu zalepite narandžasto žumance. Napravite ih više, pa možete ih smotati i staviti u kinder-jaje ili plastična jaja koja se otvaraju, tako da dete može da ih „razbije“ i ispeče.
Hleb je onaj isti sunđer koji sam upotrebila da napravim sladoled – ivice mu samo potamnite, radi efekta kore. Bilo bi super kad bi tu bio pravi sunđer, sa rupicama, pa u tu svrhu možete koristiti i ovakav sunđer za sudove, ako vam ne smeta da gulite onaj zeleni deo – radite s onim šta imate. Ovo ne treba da bude ni skupo ni opterećujuće. Si, volela bih da ima kuhinjicu iz Pottery Barn-a, ali i ovom je bio i više nego zadovoljan – još uvek jeste! Svaki dan nam kuva kafu i najviše voli kad tata dođe da pojede ručak koji mu Pile skuva.

Busted!

 

I naravno, mala mirođija jedva čeka da se dohvati ama baš svega – veliki bata se buni, ali ne baš mnogo jako, tako da Balavac koristi svaku priliku da šmugne u njegovu sobu i da otvara i zatvara rernu. Naša sreća je što još nije otkrio frižider.

Sledeća stavka bi bila da se svi „uređaji“ prelepe belom ili sivom folijom pa da dobiju onaj „pravi“ šmek. Nadam se da ću to stići da uradim dok im kuhinja ne dosadi, ali verujem da je njima estetika poslednja rupa na svirali-bar dok je kafe i sendviča za ručak.