Jesenje avanture za 2015.

Nabavili smo sjajne trekking cipelice i Fruška goro – evo nas!

Preporučujemo Planinarski dom pod Glavicom gde možete popiti čaj i kratku šetnju do Savine vode koja za četvorogodišnjaka ima da bude pesma.

A usput svi se možete zabavljati tražeći stvari sa spiska.

Jedan delić Fruške gore

Pošto se mi spremamo za jesenje akcijašenje – a i teta Dragana iz vrtića nam je tražila da donesemo lišće i šišarke za izložbu – tata je odlučio da napravi super-brzo-kratki izlet na Frušku goru, za koju uglavnom deluje kao da je izbegavamo.

Nije tačno. Bar ne namerno.

Nekako kad ti je pod nosem nemaš vremena i baš sad nisi za a i fali ti „inspiracija“ –  i kad staviš izgovore ovako na gomilu, možeš samo da kažes „Sram te bilo!“ (što je ujedno i Piletova uzrečica ovih dana.)

Elem, put nas je odveo ( – istina. Toliko smo pazili na kratere na putu – koji sigurno idu do Kine – da nismo gledali kuda idemo) negde između Zmajevca i Brankovca. Jednostavno nam se dopao pogled. Još je tu bilo par stolova, klupica, ljulja i klackalica .. breee, divote. Spakovali smo i ručak i sokiće i tamo otrpeli baladu „Tata, jesi jeo? A sad? A sad jesi jeo? Jesi završio? A jesi sad završio?“ tako da sam se skoro zagrcnula od smeha.
Klinac garant noćom gleda „Denis napast“ filmove i kopira najsmešnije fazone.

Skupljali smo Jesen u kesu i nabacili detetu ideju da prati srca ako se izgubi u šumi. Pravo objašnjenje će morati da sačeka ili prvi maraton ili da malo poodraste pa da mu Tetka objasni mape i topografiju.

A pošto detetu nije bio dan, kenjkao je i kmezio dok nisam rekla „Dosta – idemo!“ Mislim, njanjav trogodišnjak za čijim leđima zuje rojevi komaraca umeju čoveka da dovedu do ivice i onda ga samo podgurnu preko, a to nisam htela.

Memo to myself: Ne spominji da se posle ide kod Čike. Posle Čike nema života, on je njegov predmet obožavanja i ništa ne može da mu parira, čak ni avantura.

Ali za kraj jesmo otišli kod Čike – kod nas reč ima svu težinu svemira, zato ćeš pažljivo izvagati ono što ćeš obećati – pa smo obišli Špicer-baštu, skupljali još malo Jeseni, videli dvorac i skoro da sam se rasplakala. Ništa tako lepo ne zaslužuje da bude tako zapostavljeno.
Tuga jedna ..