Još jedna jesen

… Milioni zvezda i milioni sunčevih sistema su mrtvi, jedino na ovoj maloj planeti zemlji – ništavnoj po svojoj veličini, proporcionalnoj najsitnijem delu prašine – život se dogodio. Ovo je najsretnije mesto u celom planetarnom sistemu.
                                                                                                                    Osho
A mi slavimo jesen, šarenu i šuškavu.
Ove godine imamo sreće – Miholjsko leto je dugo, pa nismo zarobljeni u kući. Kao nuzprodukt – Pile je sad zvanično biciklista!
Desilo se brže nego što smo mislili: sam je rekao „A sad me pusti“, na šta sam ja rekla“Ko te, bre, drži?! Ja sam te pustila odavno!“
Suprotno očekivanju, umesto da se spetlja, i možda i padne – on je počeo da se smeje i dao „gas“!! Dete koje izmišlja nestašicu sapuna da bi neko išao s njim u kupatilo dok pere ruke! U sred dana!!!
Još uvek me zapanjuje – taman kad pomisliš da ga znaš u dušu, on se nasmeje i uradi nešto drugo.
I eto ti ga sad. Em je predškolac, em vozi kao Fanđo, Tetka sopće što joj je dete odraslo, i pride nas čeka škola sledeće godine u ovo doba!
Gde, bre, to rastu!! Kao da će da im pobegne!
Ove godine temu jeseni smo malo razvukli. Počeli smo prvog dana jeseni, skupljajući kestenje i razglabajući o pticama selicama i pticama stanaricama, bojama i zašto u stvari lišće žuti. Tačnije, neplanirano pratimo vrtićki raspored, Piletove vaspitačice su krenule ozbiljno da ih pripremaju za školu, a Balavac je dobio nove, super kreativne vaspitačice. Bar dva puta nedeljno donese nešto s temom jeseni – da li je to jabuka od papira po kojoj su crtali, ili list koji su bojili, a pošto pokušava ravnopravno da učestvuje u razgovorima, itekako se vidi da neko radi s njima.
Njemu smo napravili jesenji mix sa bojama, uz dašak matematike.
 
Ovo spada i u „2 minuta strke, 10 minuta zabave“ – na parče kartona sam mu ponudila od filca isečeno drveće i krošnje u bojama. Listiće imamo od ranije, kad smo pravili jesenju kuglu, tako da su ovaj put samo dobila novu svrhu.
Plastična pinceta i malo truda da se lišće rasporedi i boje krošnji sa lišćem potrefe. Onda smo brojali lišće i … isteklo deset minuta. Toliko ga je interesovalo.
Inspiraciju za dioramu šume sam dobila od jednog ulova sa Najlona – pronašla sam divne girlande sa jesenjim motivima, ježevima, pečurkama i vevericama, pravljene od filca ali tako slatke da im nisam odolela – iako potrebu za takvim ukrasima nemam.
„Dioramu“ (ako mogu da budem toliko slobodna, a budite i vi dok zamišljate) šume smo počeli pravljenjem pečuraka.
Treba vam karton od jaja, makaze, lepak, tempere i malo snage da se karton preseče. Od „vrhova“ kartona od jaja dobijete stabljike, od dna tog istog kartona dobijete šeširiće. Malo lepka, odgovarajuće boje i eto pečuraka. Mnooogo pečuraka.

Zatim smo se bacili na gusenice.

Za to vam trebaju štipaljke, lepak, one šarene kuglice i blesave oči. Napravili smo pet-šest komada, svako je pravio sve šareniju od šarenije.

Par dana kasnije smo nastavili, ovaj put s konačnim formiranjem šume. Šišarke su obojene u zeleno, po principu „Pola pije, pola Šarcu daje“ ljuske od oraha su postale miševi dok su klinci užinali delove koje miševima ne trebaju, a lešnik i ukrasne žice su se pretvorili u veverice.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Veveričke, ipak, nisu dugotrajne bez lepka, mada se stvarno lako prave.

Onda su njih dvojica napravili sopstvenu šumu, postavljenu na zelenu deko-gumu.

Pronašli smo i bušač papira u obliku žabica, pa su i one našle svoje mesto na pečurkama, a verujem da sam donela i robota i njega bi negde uglavili. Ipak, kako se mimo kuće i u vrtiću radi sa njima, mislim da imaju lepe i korisne informacije o godišnjim dobima.

Za kraj, malo smo ukrasili njihova vrata girlandama sa početka priče, tako da imamo mnogo jeseni i unutra, a sa vama delimo i fotke sa neta, kako napraviti pečurke i miševe na drugačiji način.

 

Advertisements

Jesen, dugmad i svašta ponešto

Senzorne kutije strikes back!

Iako sam na umu imala zabavu za Balavca, bata je odlučio da mu se pridruži. I dalje voli da sipa i presipa, iako zna da ga posle zabave čeka „težak“ zadatak skupljanja i čišćenja.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Napravila sam mešavinu žita i kukuruza, kao predstavnika jeseni, kestenje koje smo skupljali u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“, šišarke, plastičnu vevericu koja ćereta kad joj se pomeri rep i nešto zanimljivo savijenog suvog lišća – prava jesen u kutiji! Obojica uživaju u tim kutijama, jedina razlika je što Pile svoje nikad nije probao da pojede. Balavac, s druge strane, neprestano pokušava nadajući se da je kukuruz postao jestiv u međuvremenu. Tako da je to napomena vredna pažnje – paziti na veličinu onoga što stavljamo u kutije.

Voli prstićima da kupi zrno po zrno, i uglavnom završe van kutije. Jako ne voli kad se mešaju male i velike stvari, tako da vadi sve sem kukuruza, pa tek onda počinje da se igra.

Kestenje je postalo zabava samo za sebe. Kad je shvatio da ne može da ga pojede, počeo je da ga ređa, sipa, presipa i baca pa ga ima svuda po kući, i arčimo ga svakodnevno već par nedelja! Sasvim je moguće da se jednog dana probudim sa mladicom kestena izraslom negde u ćošku, verovatno pored izdanka žita i kukuruza.

Vrlo pažljivo ga sortira u odeljke i teži da u svim ima jednak broj plodova. Za sada me pušta da se mešam u igru, ali mislim da neće još dugo biti tolerantan.

Inače, desetak kestenova i kutija od jaja je sve što vam treba da dobijete dovoljno vremena za spremanje ručka!
O-b-o-ž-a-v-a-m kesten!

Vežbali smo finu motoriku! Ovu ideju sam pokupila odnekud i nekako nisam upisala odakle (i jako mi je žao!). U originalu, dugmad su u jesenjim bojama i drvce izgleda prelepo! Dok ne iskopam gde sam to zaturila, slično drvo možete videti ovde.

Naša dugmad su šarena i pomalo starinska, ali sva su dala svoj doprinos! Balavca su naročito privlačila ona falš-metalna, kao svraka je – sve što sija mora da se proba! Moram priznati da je drvo baš lepo izgledalo samo sa tim sjajnim dugmićima, tako da pravim sebi zabelešku da se napravi nešto slično za zimske zanimacije.

DSC_0593

Naravno, i dugmad su dobila novu svrhu – kutija sa prorezom u koje je ubacivao dugmiće ga je okupirala dobrih 20 minuta, i to više dana zaredom. Kao i kod senzornih kutija, budite oprezni – birala sam dugmad dovoljno veliku da ne može da ih proguta. A nije da nije probao.

Jesen – male jesenje radionice

I ove godine učestvujemo u Malim Jesenjim Radionicama.

Da posetimo, Mame Blogerke su prošle godine pokrenule ciklus jesenjih radionica – ama svako može da nam se pridruži tako što će, po svojoj volji, želji i potrebama predstaviti jesen na jedan novi način.

Prvi ciklus traje (trajao, a mi naravno kasnimo) do 23. oktobra i pažnja se posvećuje karakteristikama jeseni – koje i kakvo je to godišnje doba, vreme, boje, ljudi i jesen.

Drugi ciklus traje do 23. novembra i u centru pažnje je jesenja flora – lišće, plodovi, kestenje, povrće, voće, pečurke…

Treći ciklus traje do 15. decembra, a obuhvata jesenju faunu – ptice selice, ptice stanarice, spremanje zaliha hrane, zimski san, divlje životinje…

Mi smo prvi ciklus proveli uglavnom u razgovoru. Za vas koji ne znate – Pile jeste kasno progovorio, ali nadoknađuje to pošteno! Taj neretko i u snu priča, pa ja to baš koristim. Pošto sam pobornik ideje da će lakše upamtiti ako bude video, mi smo onda i gledali i pričali.

Jedno popodne smo proveli u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“. Imaju stvarno divno dvorište, brinu se o njemu, trave i drveća ima u izobilju, otvoreno je da se može ući a opet dovoljno ograđeno da deca ne mogu lako da izađu. Tamo smo počeli prve razgovore, oko divljeg kestena koji smo skupljali za buduće radionice – kako izgleda drvo u jesen, šta vidi oko sebe, koje je boje lišće, koje sve boje lišća vidi, čačkali smo kestenov bodljikavi omotač i tražili kestenačke „blizance“, kada dva kestena dele jedan omotač.

Sledeći razgovor je počeo sa oblačenjem – naučili smo da je u jesen hladnije nego leti i da se tada nose jakne, koju je to jutro glat odbio. Sad se priprema za zimu, neće da izađe iz kuće bez rukavica. Osetili smo vetar, videli maglu, žalosno utvrdili da sve ranije pada mrak i počeli da nosimo kišobrane.

DSC_0148

Kiše su počele, pa smo barice napali opskrbljeni čizmicama i kabanicama – i dalje mi nije jasno kako Balavac bude mokar ispod gumiranog odela!

WP_20151016_011

U parkiću smo skupljali lišće, skakali po njemu i razočarano je primetio kako na igralištu nema nijedno (??!) dete, iako nije puno hladno i nema baš mnogo blata.

„Pile, padala je kiša pa zato nisu došli!“
„Pa nismo od šećera!“ i time je okončan moj pokušaj da „odbranim“ decu i roditelje koji nisu tu. Maltene pred odlazak jedan hrabri tata je doveo ćerkicu te su njih dvoje prisvojili celo igralište i makar malo uživali. Moram da priznam, na drc sam se osetila kao najgora nemajka, vucaram dete po hladnom i vlažnom vremenu  dok su druga na suvom i toplom. Potrajalo je to .. koji otkucaj srca, dok nismo našli na leptira kojem je deo krila stradao i ne može da leti. Jedno je vodilo drugom, i prekasno sam primetila da ne mogu da se izvučem – morala sam mu reći da leptir neće više leteti i da će uginuti.

„A onda će odleteti na jedno lepo mesto gde ima puno cveća?“

Iznenađenjeeee!

Bem ga, što da ne. Kod nas se vera (bilo čija i bilo kakva) ne praktikuje, ali se poštuje, i iako ga (za sada) pojam smrti ne plaši, nekako mi se čini da hvata konce da nešto postoji, a onda ne. Ne nešto, neko. Samo mi je čudno odakle mu taj koncept raja, smrt tu i tamo pomenemo ali „odlazak na lepo mesto“ ne. Ipak, teološke rasprave sa njim ne dolaze u obzir, tako da smo leptira pomoću lista odneli sa staze i zajedno mu poželeli sretan put, a meni je bilo manje hladno pored njega koji leptiru želi lepo mesto sa cvećem. U ušuškanoj sobici se ne bi razvijao, pa ćemo u to ime da kisnemo za sve pare!

Ispraćali smo ptice u letu na jug („Idu na more da se kupaju?!“), tražili smo vevericu po parku (da, ima je, ili ima ih, nikad nisam videla više od jedne u isto vreme), pričali šta ona radi u jesen i čime se hrani, na našem lešniku pojašnjavali pojam sakupljanja hrane za zimu i u to ime pojeli brdo lešnika.

Malo smo se bacili i na reciklažu – pravili smo jesen na prozoru od starog filma, lišća i selotejpa.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo ostavili i nove reči – listopadno i zimzeleno. Razložili reči, objasnili svaku, spojili i ako sretnete dvoje na biciklu koji viču „A ono drvo tamo?“ pa se ori „Listooopaaadnoooo!!“ – to smo samo mi, ne plašite se.

Polako i redom!

Apsolutno ne valja kad ne radim stvari po redu. Znam ja to, samo ponekad moram da ponovim gradivo.

Da sam prebacila fotografije sa kartice u komp, ne bih provela veče praveći reda u haosu.

Da sam složila fotografije u njihove foldere, videla bih da sam preskočila jedan deo Malih Jesenjih Radionica.

Da nisam preskočila deo, u decembru mesecu bi bilo više za čitanje i više za pisanje.

Ajde, ništa to nije strašno, ali ja volim red i sad ovaj post ima da iskače i bode oči. Bar će da mi služi kao podsetnik da ne dozvolim da mi se bespotrebno gomila posao.

Znači – zaista moram da pogledam datume, i dalje ne verujem da sam zaboravila šta smo sve radili, pa nije prošla godina nego mesec dana!

Složila sam mu jednu senzornu kutiju, pošto i dalje voli da sipa i presipa. Ovaj put smo se fokusirali na jesenje plodove. Sve mu je to već poznato sem informacija da ove plodove možemo naći isključivo u jesen, da služe za ishranu i da kukuruza ima više vrsta, pa sam ga pustila duuuugo da se samo zanima sa kamionskim tovarom.
Posle smo zajedno krunili kukuruz i kokali kokice. Ceo ovaj proces je, za njega, bio zapanjujuć – prvo krunjenje, pa kokanje pa kusanje, do sada nije jeo kokice i iako jeste pravio kolače samnom, šporet je za njega uvek bio no-no oblast. Vrhunac je bio kad ga je prva kokica lupila u čelo, toliko je bio zapanjen da je hteo da pobegne samo da ga nije lupkanje toliko privlačilo!

Ipak, krajnja nagrada je bila i više nego zadovoljavajuća!
Hoćemo li kokati kokice opet?

divider