Čista strana mladosti!

Čim nam se ukazala prilika – prihvatili smo. Možda naglavačke i sigurno ne znajući šta nas čeka, ali svesni da ovu priliku ne smemo propustiti. Kampovanja se ne nude svaki dan, ne?

Tetka je vodnica prvih Poletaraca i Pčelica (Nebesa! kako divan naziv za decu!) u odredu posle mnooogo godina, i ove godine oni prelaze kod druge vodnice i svetu se predstavljaju kao mlađi izviđači.
To su, inače, uzrasne kategorije: Poletarci i Pčelice su deca do petog razreda, mlađi Izviđači i Planinke od petog do osmog razreda,  Izviđači i Planinke su do 20 godina, a Brđani i Brđanke od 20 pa na dalje.  A ona se od ovih Poletaraca i Pčelica oprašta.

Obično kraj godine (to se kod nas poklapa sa krajem školske godine) se proslavlja odredskim taborom, kada svi članovi provode bar 10 dana zajedno, negde van grada. Kako to ove godine nije bilo moguće, Tetka je organizovala svom vodu „oproštajni“ kamp – sledeće godine ih čekaju novi izazovi i od njih se očekuje da preuzmu deo odgovornosti u odredu, pa je ovo prilika da se opuste, lepo provedu i još malo učvrste veze koje su stvorili, a Pile i ja smo išli da „pomognemo“ i da se potrudimo da mu od malena usadimo ljubav prema izviđaštvu.

Kamp Bezdan, gde smo proveli tri dana, je prosto savršen: dovoljno urbano a opet dovoljno blizu prirode, pun prijatelja koji su pazili na nas i savršeno izazovno okruženje za jednog troipogodišnjaka! Nažalost (i na sreću) bata nije pošao s nama. Celo ovo iskustvo je novo i za nas, sad kad otprilike znamo šta nas očekuje, možemo i njega povesti, ali za prvo kampovanje sa decom bilo je bolje da on ne ide, pa su tako on i tata ostali kod kuće, a Pile i ja smo proveli vikend u šatoru.

Ne moram vam pričati kako je bio zvezda i centar pažnje svih prisutnih – od čika Koste koji održava kamp, do prvog i poslednjeg člana voda koji su ga pazili bez da sam to morala da tražim – inače njima moraš napomenuti da ponesu glavu kad krenu negde, ali ovaj put su me iznenadili kako su pazili da se on ne povredi, da jede, da mu nije dosadno.

Poneli smo osnovno – vreću za spavanje (sa krokodilskim dezenom, i poslužiće za neformalna kampovanja, gde ima opcija, ali ni pod tačku razno je ne bih nosila negde za ozbiljno), mnoštvo trenerica i majica, skupa sa odećom za hladno vreme i to je – verovali ili ne – dovoljno za pun ranac od 40 litara! Pride šator, čaršave za sunđere koje ćete dobiti tamo (oooo, čaršav itekako čini razliku), ćebe i podlogu za nedajBože, prvu pomoć za svu decu i mnogo kesa svih veličina. Trebaće vam, za pakovanje mokre odeće koju je kiša dohvatila, do viška garderobe koja se volšebno stvorila. U kolima pod sedištem držim kutiju od DM-ovih maramica punu kesa, dal’ za đubre, dal’ za namirnice, meni je bitno da ih imam na raspolaganju.
Pod obavezno spakujte vlažne maramice, sjajne su za kampovanja i briskanja musave dece, kad dođu do stadijuma da niste sigurni koje je čije dete. I dajte udobnosti na volju – ponesite i mali jastučić za spavanje, itekako čini razliku, pogotovo ako nemate 3 ili 13 godina.

Iako je vod išao vozom, što bi i Pile voleo, mi smo ipak išli kolima. Pored naših stvari tu su bili i šatori i dodatna oprema koju je trebalo nositi, tako da je propustio druženje u vozu. Skoro dvosatni put smo prekratili grickalicama i mapom Vojvodine koju držimo u kolima. Uživao je da čita „napu“ i govori nam gde da skrenemo, tako da bih je toplo preporučila ako ste se usudili na višesatnu vožnju sa klincima.

Decu smo dočekali u Somboru  (ooo, taj grad ima predivne kuće i zgrade, definitivno planiram jednu sightseen turu) da bi smo ih smestilli u taksi za kamp, ali i upoznali Pileta s njima – radimo na samopouzdanju i otvorenosti od kada je klinac sa ulice pokušao da se upozna sa Piletom i otišao kad je ovaj počeo da se „stidi“. Nedeljama posle mu je bilo žao, pa smo se dogovorili da to nećemo više dozvoliti da se desi: uz malu pomoć, stao je ispred njih, pružio svakom ruku i rekao svoje ime. Dok se rukovao sa poslednjim detetom, nestalo je i „stida“.

Prva njegova atrakcija je bila dizanje kampa! Tamo postoje i kamp-prikolice, za one koji vole veću udobnost, ali ogromna travnata poljana prosto vapi da se ispuni šatorima!

To je, ujedno, vodu bila i vežba kako se podižu šatori, pošto nemaju prilike to često da rade, a kako smo stigli kasno popodne, ostatak dana smo utrošili u obilasku okoline, a posle večere smo priredili „bioskop“, gde je na repertoaru bio animirani film „Treasure planet„, koji je malo poznat iako dolazi iz Disney kuće. Smatram ga za obavezan deo detinjstva, kad je već knjiga „Ostrvo s blagom“, po čijem uzoru je crtani i napravljen, pala u zaborav.

Drugi dan je, za nas, počeo baš rano. Šatore smo postavili na sred poljane, a ne ispod drveća, pa nas je sunce probudilo već pre pet ujutru, a po ukočenosti u ramenima spavali smo odlično, pošto nismo stigli da se okrenemo. Hor žaba je pomogao u spavanju, iako sam mogla da se zakunem da će me držati budnom.

Jutro smo proveli u sakupljanju drva za veče, posto je planirano da sami pečemo svoju večeru. Nažalost, timsko skupljanje drva je bilo obeleženo timskim mlaćenjem komaraca! Ako se pitate što ih u gradu ima tako malo, to je zato što su svi prešli u Bezdan! Mnogo pomaže mazanje kremicama (verujte pecarošima, idite u prodavnicu ribolovačke opreme, tamo „gaje“ najbolje preprarate – sve preporuke za mađarsku kremu „Coki“) ali ako ih zaboravite kao mi … Pa, videćete već na fotografijama .. Srećom, dolaze u jednom talasu tu negde oko zalaska sunca i posle ih nema.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pile je zaista pomagao! Izvlačio je grane, dodavao već izvučene i oprobao se u lomljenju onih tanjih, da mi ne gubimo vreme! Kao nagradu, svaki tim koji je odvozio drva do kampa ga je provozao u kolicima, tako da je i to doživljaj za pamćenje.

Popodne smo proveli radno i „radno“. Ostavili smo pečat u Kampu tako što smo ofarbali stolove i klupe (i nečija leđa, pantalone i ruke) i ostatak dana proveli u igri. Dve obožavane izviđačke igre su „woodbadge“ i „šibicijada“ i vod je bio i više nego voljan da pusti Pilence da se igra sa njima. Igre apsolutno nisu za troipogodišnjaka, ali oni su je prilagodili njemu, tako da je trčao i kad je trebao i kad nije, od čiste sreće i ushićenja!

Onda smo im pokazali naše igre.

Krenuli smo ovako pripremljeni pošto su najavljivali kišu, ali pošto smo dovoljno prilagodljivi da sve okrenemo u našu korist – odmorili smo uz igru memorije od čepova za flaše i Tenis sa balonima (to mislim da vole više i od Pileta).

I onda je došlo vreme za vatru i KZP – omiljenu aktivnost u svim odredima svuda na svetu! Čast da upali vatru je imala Lidija, koja će vodu biti nova vodnica i to simbolično označava njihov sjajni zajednički početak, a šlag na torti je došao u obliku kobasica na štapu – i pevanja pored vatre. Za kraj  smo se počastili američkim palačinkama, lep receptić oko kojeg ne treba puno truda.
Kakav savršen završetak večeri!

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Tu noć Pile je zaspao sam u šatoru. Toliko uzbuđenja je uzelo danak – prosto se „ugasio“ oko deset sati i prespavao i kišu koja nas je uhvatila u toku noći i moje i Tetkino smejanje u ponoć (što je, stvarno, obaveza kad ste u šatoru, ne može da prođe bez ćakulanja i smejanja) i lov na nezvane komarce.

Povratak je bio pomalo tužan – nikad nisam volela da odlazim. Za medalju smo se brzo spakovali, ukrcali decu na voz i krenuli put Novog Sada. Ovaj put smo za zabavu iskoristili Goki magičnu tablu za crtanje. Stvarno sjajna stvarčica, košta sitno a pravi bogatu zabavu – mi smo našu uzeli u „Aksi“.

goki_magicna_tabla_vvTanka je, pa staje u kasetu automobila a dovoljno je velika da je dete komotno drži u krilu. Pile je crtao mapu puta, da se ne izgubimo, a onda zaspao sa njom u naručju. Čak je tražio da je nosi u krevet kad smo stigli do kreveta!

Sve u svemu, i pored fanatičnog drapanja od ujeda komaraca – sve bi smo isto uradili. Sem što bih ponela jastučić, nisam više za spavanje bez njega. Pile će sutra drugarima u vrtiću da prenese šta je radio za vikend a njima ostaje da se pridruže izviđačima čim stasaju za tako nešto. Jer –

“ Možda nijedan psiholog neće uspeti da objasni zašto su izviđači listom dobri ljudi.
Tu nema pravila, nema recepta,
tu postoji klima, nešto što formira i svest i savest,
neka posebna toplina, neka lepa svetlost u očima.

Biti izviđač, to znači u samom sebi biti zdrav, običan, pravedan, sanjar, poeta i drug.
U ovoj sveopštoj jurnjavi za egzistencijom,
u ovim ekcesima koji tu i tamo zahvataju mlade,
izviđači su ona bela strana mladosti. Čista strana mladosti!“

Miroslav Mika Antić

 

 

Ovaj post nije plaćen – autorka „reklamira“ kamp i odred na svoju ruku zato što zaista misli da deci i njihovim roditeljima ne može da škodi nego samo da koristi. Više možete pročitati ovde.
Advertisements

Dečije leto – naš spisak avantura

1. Otići na vašar

Vašar je, ovaj put, seoska slava u Čereviću. Moj muž me „vodi“ tamo od kad smo se upoznali (wooohoooo! provod!!). Tamo su mu tetka i baka, a oni seosku slavu slave kao svoju pa odemo i na ručak i obavezno donesemo liciderska srca kući. Ove godine Pile je prvi put jeo šećernu vunu (kakav je to vašar bez šećerne vune?!!), vozio se na karuselu i skakao na trambolini.

2. Provozati se vozom

Ako mu iko sada spomene avanturu, on pita „Idemo da se vozimo vozom?“. Toliko ga je držalo uzbuđenje da se uveče izduvao kao balon i pao za slobodu mnogo pre svog vremena za spavanje.

Nismo mu rekli gde idemo i šta radimo, samo da „idemo u Avanturu!“
Spakovali smo sve što nam je potrebno u auto i tatu i batu poslali autom put Karlovaca a mi smo uskočili u jedini voz koji je stajao u stanici. Nažalost bili smo knap s vremenom pa nije video kad voz ulazi u stanicu, ali to ćemo da ostavimo za drugi put. Karta je koliko i jedan sladoled na štapiću tako da se do Sremskih Karlovaca ne isplati putovati drugačije. Prvo je bio ushićen kolonom vozila koja čekaju na početku mosta da mi prođemo, pa rampom, pa Dunavom, pa mostom, pa opet rampom.. Voz se nije čestito ni zahuktao kad je stao, a ja sam stvarno imala utisak da će Pile da se rasplače.
A onda je voz ubrzao. Jao bre … Onda je došao kondukter, Pile mu je dao kartu (jedva! morala sam da obećam da će mu je vratiti) i na moje ne malo razočarenje – pečatirao je! Pečatirao!! Nema više buškanja! Kondukter se nasmešio pošto je iz prve „pročitao“ moju facu, te je pojasnio da su se modernizovali a Pile je presedeo ostatak puta sa dragocenom kartom u rukama.
Po silasku ispratili smo voz, mahali mu, pregledali šine i pozdravili se s otpravnikom pa otišli na zaslužen sokić.

DSC_5788

3. Posmatrati gradilište u radu

Gradilišta su mu omiljena. Voli kamione, buldožere, cisterne, mešalice i ostalu mašineriju. Baka mu je čak za rođendan kupila čitav set građevinskih vozila koja arči kao da sutra ne postoji.
Nažalost, naš deo grada se menja i kuće se svakodnevno ruše a zgrade niču skoro preko noći i to niču toliko gusto zbijene da ove godine skoro i da nemamo cveća u dvorištu – zgrade su ukrale sunce. Sada su i naše komšije došle na red, pa sad ta vozila može da posmatra iz prvog reda – nakratko makar će neko da se ovajdi iz ovog urbanističkog haosa.

4. Posetiti prirodnjački muzej

Uprkos informacijama koje smo mi imali da muzej ne radi samo ponedeljkom,  ne radi ni subotom, osim za organizovane posete. Ipak nas je čika-čuvar pustio, mislim da mu je čak i bilo drago da je neko došao.
S Piletove tačke gledišta – mislim da je zapanjen kako u stvari izgleda vuk, divlja svinja, orao, jelen .. Oni stvarno postoje, nije to samo u knjigama. Svakim minutom je bio sve užurbaniji i zadivljeniji i sa sve više pundravaca u dupetu.

DSC_6171

S moje tačke gledišta .. Slagaću vas ako kažem da jedan deo mene nije vrištao. Prvo preparirane životinje su mi samo drc iznad na skali užasa od životinja u kavezima. Živuljke u ovom muzeju su potpuno novi vid pakla – kad ste ih već preparirali bar ponekad obrišite prašinu!
I ne stavljajte čudne oči na žabe!!!

DSC_6194

Definitivno ne bih vodila starije dete, ovako malo još nije u stanju da vidi popucale šavove na srni (pametno maskirane granom bresta) i „Šta to orao radi zecu?“ i veveričije zube koji izgledaju kao vampirski .. Brrhhh..

5. Otići na piknik

DSC_6232

Opet smo put počeli sa „Idemo u Avanturu!“. On se samo široko nasmejao.
Sve što vam treba je ćebe (ogromno, sa vodonepropusnim materijalom sa donje strane a veličine tašne kad se sklopi, ima da se kupi u Idea prodavnicama), kod kuće već iseckano voće, kafa za roditelje i sok za dete.
Petrovaradinska tvrđava je idealna za ovakve stvari – povremeno piknikujemo tamo, pogotovu u delu oko i iza Akademije umetnosti gde nema toliko posetilaca i taman duva vetar da bi mogli ..

6. Puštati zmaja

.. što je doživljaj i dok postoji samo kao ideja! Potraga za zmajevima (ta-na-na-NAAAA! ovo stvarno traži fanfare!) se završila kod kineza preko puta Merkatora. A breeee tamo svašta ima .. Elem, ne kupujte one od 100 dinara pošto im nešto fali, ili imaju rupe viška zbog kojih zmaj uglavnom šeta po zemlji umesto da leti. Oni od 200 (ha-ha-ha) su super, veći su i življih boja i imaju najlon za puštanje i stvarno su sjajni!

Pile, naprotiv, nije delio naše oduševljenje. Takav mu je bio dan. Morao je da hoda kroz traaaaavu, a onda je zapeo o crtuuuuu i pao i čak se pomaljala „Neću“ faza i nismo mu dali da pojede kilu bananaaaaa i eto .. Nije da nije uživao, ali nije baš to hteo da podeli sa nama. A i hteo je da mazi zmaja i prokletinja nije htela sama da leti nego je on morao da ga vuče..
Rekoh, nije mu baš dan.
Ali je zato bacao frizbi kao veliki, i video Dunav i brodove i posle kad je prepričavao Dedi to ipak nije ispao tako loš dan.

DSC_6252DSC_6242

7. Otići na pijacu

Nedeljna kupovina sa tatom. Obavezno dobije „kiplju“ i vrati se sa šargarepom koju dobije na poklon.

8. Kampovati

Ovo je (zasluženo) već bilo u zasebnom postu. Moraćemo za sledeće leto da isplaniramo jedno ozbiljnije kampovanje, makar samo na vikend.

9. Gledati zvezde

Iako smo ovo radili u sklopu kampovanja, mi zvezde i mesec gledamo svako veče. Kada je vedro vidimo ih kroz krovni prozor, kada je oblačno imamo ih na desetine zalepljene po plafonu. Pevamo im i obožavamo ih.

fa4abd754f505668d83058c72e21c28d
What was that boy doing on the chair?
Making sure I have enough space to sleep in…
(Mr. Magorium’s Wonder Emporium)

10. Otići u auto-perionicu

Leto je bilo perionica, ma ne moram ni da vam pričam! Ipak, na početku leta smo ugrabili par dana kad je bilo suvo i prašnjavo i kad je baš mogao auto da se opere.
Kasnije smo prali i tricikl i guralicu, ali prvi je bio tatin veeeeliki auto!
Jeste da je voda bila hladna i da je pene bilo svuda po cveću, ali mislim da je bio dovoljno uzbuđen da je zaboravio da se prehladi, na moje veliko zadovoljstvo!

DSC_4430

 

Poslednja stavka bi, u stvari, trebala biti prva. Porodica nam se proširila za još jednog člana koji je s nama, ravnopravno, podelio sve letnje avanture! Sledi jesen i trudićemo se da je iskoristimo maksimalno, a novi spisak avantura će pomoći u tome – nekako mi se čini da je mnogo lakše organizovati odlazak ili izlazak ili obilazak ako već znam koje su mi opcije i samo treba da izaberem onu koja nam se tada čini prijatnom.

divider

Ničim izazvano – prvo kampovanje!

Ok, daleko je to od pravog kampovanja, ali kad ste mali i željni, ama baš svako dizanje šatora predstavlja kampovanje. Nama je to, recimo, bio matori narandžasti čehoslovački šator koga su moji izvlačili samo kad smo išli na prvomajski uranak na Venac, a i njega smo nosili pošto je svu tu decu negde trebalo smestiti na popodnevnu dremku.

Onda smo malo poodrasli pa se nekim čudom priključili Odredu Izviđača (a? koliko izviđača znate?) i iz prve ruke videli i na svojoj koži osetili čari spavanja u šatoru. I dan-danas tvrdim da nikad nisam lepše spavala do u šatoru dok pada kiša.

Povod je – pa u stvari nema povoda. Bar ne nekog valjanog. Svake godine, negde od kraja jula do sredine avgusta pored Zemlje prolazi meteorski roj koji pripada kometi Svift-Tatl. Taj roj je ostao stabilan tokom vekova zbog nekih (meni nepoznatih) prirodnih pojava, pa je i predvidiv, tako da znamo kada će i gde će se desiti. Prilikom prolaska pored zemlje deo roja prolazi i kroz našu atmosferu i tako postaje prelepo vidljiv – odnosno bio bi da baš tih dana mesec ne pokazuje svoj puni sjaj. Ove godine nas je još zakačio i „Super-mesec“ koji je bio 14% blizi nego inače i to je jedan od razloga zašto smo slabo ili nismo uopšte videli kišu meteora. Ali nije da nismo pokušali. Tako smo sklopili dva lepa i smislili kampovanje dok „pecamo“ meteore.

Pozajmili smo od tetke Quetchua šator, jedan od onih što ih baciš pa se (skoro) sami otvore – idealan za ta brzinska i kratka kampovanja. Ako idete negde na spavanje ili na neko mnogo manje „civilizovano“ mesto od dvorišta, nemojte se baktati sa ovim – investirajte u jedan dobar šator. Uz malo brige trajaće vam dugo, dovoljno da vam ne zatreba nijedan više.
Elem, dete smo okupali, i na njegovo veliko iznenađenje ponovo obuli u štrapac-patike. Pokupili šator, vreće, foto-aparat i podmetače i zaputili se na Manji Travnjak Bakinog Dvorišta.

DSC_5676DSC_5685DSC_5715

 

 

 

 

 

Kunem se da veći osmeh nisam videla!

Pričali smo priče, svetleli unaokolo baterijskom lampom koju nam je (ne manje) oduševljeni Deda doneo, gledali zvezde i uživali u svežem vazduhu. I izbegavali mačku koja je bila uzbuđena koliko i mi, nije prestajala da nam skače po šatoru, glavama i leđima. Čak je ima i na svakoj fotografiji, a inače nije fan fotografisanja.
Na kraju smo party-pooper (Bratac) i ja otišli jer ako NEKO ne dobije svojih 10 sati sna bude VEOMA glasan i njanjav a njih dvojica su ostali na malo muškog druženja.
Utrčali su u kuću posle pola sata, uz „Mama, mi ćemo ipak da spavamo u NAŠEM krevetu sa NAŠIM medom!“.
Ako, ima vremena. Verujem da ćemo ovo da ponovimo, ako ništa drugo sledećeg avgusta će nas opet čekati zvezde.