Dečije leto – naš spisak avantura

1. Otići na vašar

Vašar je, ovaj put, seoska slava u Čereviću. Moj muž me „vodi“ tamo od kad smo se upoznali (wooohoooo! provod!!). Tamo su mu tetka i baka, a oni seosku slavu slave kao svoju pa odemo i na ručak i obavezno donesemo liciderska srca kući. Ove godine Pile je prvi put jeo šećernu vunu (kakav je to vašar bez šećerne vune?!!), vozio se na karuselu i skakao na trambolini.

2. Provozati se vozom

Ako mu iko sada spomene avanturu, on pita „Idemo da se vozimo vozom?“. Toliko ga je držalo uzbuđenje da se uveče izduvao kao balon i pao za slobodu mnogo pre svog vremena za spavanje.

Nismo mu rekli gde idemo i šta radimo, samo da „idemo u Avanturu!“
Spakovali smo sve što nam je potrebno u auto i tatu i batu poslali autom put Karlovaca a mi smo uskočili u jedini voz koji je stajao u stanici. Nažalost bili smo knap s vremenom pa nije video kad voz ulazi u stanicu, ali to ćemo da ostavimo za drugi put. Karta je koliko i jedan sladoled na štapiću tako da se do Sremskih Karlovaca ne isplati putovati drugačije. Prvo je bio ushićen kolonom vozila koja čekaju na početku mosta da mi prođemo, pa rampom, pa Dunavom, pa mostom, pa opet rampom.. Voz se nije čestito ni zahuktao kad je stao, a ja sam stvarno imala utisak da će Pile da se rasplače.
A onda je voz ubrzao. Jao bre … Onda je došao kondukter, Pile mu je dao kartu (jedva! morala sam da obećam da će mu je vratiti) i na moje ne malo razočarenje – pečatirao je! Pečatirao!! Nema više buškanja! Kondukter se nasmešio pošto je iz prve „pročitao“ moju facu, te je pojasnio da su se modernizovali a Pile je presedeo ostatak puta sa dragocenom kartom u rukama.
Po silasku ispratili smo voz, mahali mu, pregledali šine i pozdravili se s otpravnikom pa otišli na zaslužen sokić.

3. Posmatrati gradilište u radu

Gradilišta su mu omiljena. Voli kamione, buldožere, cisterne, mešalice i ostalu mašineriju. Baka mu je čak za rođendan kupila čitav set građevinskih vozila koja arči kao da sutra ne postoji.
Nažalost, naš deo grada se menja i kuće se svakodnevno ruše a zgrade niču skoro preko noći i to niču toliko gusto zbijene da ove godine skoro i da nemamo cveća u dvorištu – zgrade su ukrale sunce. Sada su i naše komšije došle na red, pa sad ta vozila može da posmatra iz prvog reda – nakratko makar će neko da se ovajdi iz ovog urbanističkog haosa.

4. Posetiti prirodnjački muzej

Uprkos informacijama koje smo mi imali da muzej ne radi samo ponedeljkom,  ne radi ni subotom, osim za organizovane posete. Ipak nas je čika-čuvar pustio, mislim da mu je čak i bilo drago da je neko došao.
S Piletove tačke gledišta – mislim da je zapanjen kako u stvari izgleda vuk, divlja svinja, orao, jelen .. Oni stvarno postoje, nije to samo u knjigama. Svakim minutom je bio sve užurbaniji i zadivljeniji i sa sve više pundravaca u dupetu.

S moje tačke gledišta .. Slagaću vas ako kažem da jedan deo mene nije vrištao. Prvo preparirane životinje su mi samo drc iznad na skali užasa od životinja u kavezima. Živuljke u ovom muzeju su potpuno novi vid pakla – kad ste ih već preparirali bar ponekad obrišite prašinu!
I ne stavljajte čudne oči na žabe!!!

Definitivno ne bih vodila starije dete, ovako malo još nije u stanju da vidi popucale šavove na srni (pametno maskirane granom bresta) i „Šta to orao radi zecu?“ i veveričije zube koji izgledaju kao vampirski .. Brrhhh..

5. Otići na piknik

Opet smo put počeli sa „Idemo u Avanturu!“. On se samo široko nasmejao.
Sve što vam treba je ćebe (ogromno, sa vodonepropusnim materijalom sa donje strane a veličine tašne kad se sklopi, ima da se kupi u Idea prodavnicama), kod kuće već iseckano voće, kafa za roditelje i sok za dete.
Petrovaradinska tvrđava je idealna za ovakve stvari – povremeno piknikujemo tamo, pogotovu u delu oko i iza Akademije umetnosti gde nema toliko posetilaca i taman duva vetar da bi mogli ..

6. Puštati zmaja

.. što je doživljaj i dok postoji samo kao ideja! Potraga za zmajevima (ta-na-na-NAAAA! ovo stvarno traži fanfare!) se završila kod kineza preko puta Merkatora. A breeee tamo svašta ima .. Elem, ne kupujte one od 100 dinara pošto im nešto fali, ili imaju rupe viška zbog kojih zmaj uglavnom šeta po zemlji umesto da leti. Oni od 200 (ha-ha-ha) su super, veći su i življih boja i imaju najlon za puštanje i stvarno su sjajni!

Pile, naprotiv, nije delio naše oduševljenje. Takav mu je bio dan. Morao je da hoda kroz traaaaavu, a onda je zapeo o crtuuuuu i pao i čak se pomaljala „Neću“ faza i nismo mu dali da pojede kilu bananaaaaa i eto .. Nije da nije uživao, ali nije baš to hteo da podeli sa nama. A i hteo je da mazi zmaja i prokletinja nije htela sama da leti nego je on morao da ga vuče..
Rekoh, nije mu baš dan.
Ali je zato bacao frizbi kao veliki, i video Dunav i brodove i posle kad je prepričavao Dedi to ipak nije ispao tako loš dan.

7. Otići na pijacu

Nedeljna kupovina sa tatom. Obavezno dobije „kiplju“ i vrati se sa šargarepom koju dobije na poklon.

8. Kampovati

Ovo je (zasluženo) već bilo u zasebnom postu. Moraćemo za sledeće leto da isplaniramo jedno ozbiljnije kampovanje, makar samo na vikend.

9. Gledati zvezde

Iako smo ovo radili u sklopu kampovanja, mi zvezde i mesec gledamo svako veče. Kada je vedro vidimo ih kroz krovni prozor, kada je oblačno imamo ih na desetine zalepljene po plafonu. Pevamo im i obožavamo ih.

What was that boy doing on the chair?
Making sure I have enough space to sleep in…
(Mr. Magorium’s Wonder Emporium)

10. Otići u auto-perionicu

Leto je bilo perionica, ma ne moram ni da vam pričam! Ipak, na početku leta smo ugrabili par dana kad je bilo suvo i prašnjavo i kad je baš mogao auto da se opere.
Kasnije smo prali i tricikl i guralicu, ali prvi je bio tatin veeeeliki auto!
Jeste da je voda bila hladna i da je pene bilo svuda po cveću, ali mislim da je bio dovoljno uzbuđen da je zaboravio da se prehladi, na moje veliko zadovoljstvo!

 

Poslednja stavka bi, u stvari, trebala biti prva. Porodica nam se proširila za još jednog člana koji je s nama, ravnopravno, podelio sve letnje avanture! Sledi jesen i trudićemo se da je iskoristimo maksimalno, a novi spisak avantura će pomoći u tome – nekako mi se čini da je mnogo lakše organizovati odlazak ili izlazak ili obilazak ako već znam koje su mi opcije i samo treba da izaberem onu koja nam se tada čini prijatnom.

Ničim izazvano – prvo kampovanje!

Ok, daleko je to od pravog kampovanja, ali kad ste mali i željni, ama baš svako dizanje šatora predstavlja kampovanje. Nama je to, recimo, bio matori narandžasti čehoslovački šator koga su moji izvlačili samo kad smo išli na prvomajski uranak na Venac, a i njega smo nosili pošto je svu tu decu negde trebalo smestiti na popodnevnu dremku.

Onda smo malo poodrasli pa se nekim čudom priključili Odredu Izviđača (a? koliko izviđača znate?) i iz prve ruke videli i na svojoj koži osetili čari spavanja u šatoru. I dan-danas tvrdim da nikad nisam lepše spavala do u šatoru dok pada kiša.

Povod je – pa u stvari nema povoda. Bar ne nekog valjanog. Svake godine, negde od kraja jula do sredine avgusta pored Zemlje prolazi meteorski roj koji pripada kometi Svift-Tatl. Taj roj je ostao stabilan tokom vekova zbog nekih (meni nepoznatih) prirodnih pojava, pa je i predvidiv, tako da znamo kada će i gde će se desiti. Prilikom prolaska pored zemlje deo roja prolazi i kroz našu atmosferu i tako postaje prelepo vidljiv – odnosno bio bi da baš tih dana mesec ne pokazuje svoj puni sjaj. Ove godine nas je još zakačio i „Super-mesec“ koji je bio 14% blizi nego inače i to je jedan od razloga zašto smo slabo ili nismo uopšte videli kišu meteora. Ali nije da nismo pokušali. Tako smo sklopili dva lepa i smislili kampovanje dok „pecamo“ meteore.

Pozajmili smo od tetke Quetchua šator, jedan od onih što ih baciš pa se (skoro) sami otvore – idealan za ta brzinska i kratka kampovanja. Ako idete negde na spavanje ili na neko mnogo manje „civilizovano“ mesto od dvorišta, nemojte se baktati sa ovim – investirajte u jedan dobar šator. Uz malo brige trajaće vam dugo, dovoljno da vam ne zatreba nijedan više.
Elem, dete smo okupali, i na njegovo veliko iznenađenje ponovo obuli u štrapac-patike. Pokupili šator, vreće, foto-aparat i podmetače i zaputili se na Manji Travnjak Bakinog Dvorišta.

 

 

 

 

 

Kunem se da veći osmeh nisam videla!

Pričali smo priče, svetleli unaokolo baterijskom lampom koju nam je (ne manje) oduševljeni Deda doneo, gledali zvezde i uživali u svežem vazduhu. I izbegavali mačku koja je bila uzbuđena koliko i mi, nije prestajala da nam skače po šatoru, glavama i leđima. Čak je ima i na svakoj fotografiji, a inače nije fan fotografisanja.
Na kraju smo party-pooper (Bratac) i ja otišli jer ako NEKO ne dobije svojih 10 sati sna bude VEOMA glasan i njanjav a njih dvojica su ostali na malo muškog druženja.
Utrčali su u kuću posle pola sata, uz „Mama, mi ćemo ipak da spavamo u NAŠEM krevetu sa NAŠIM medom!“.
Ako, ima vremena. Verujem da ćemo ovo da ponovimo, ako ništa drugo sledećeg avgusta će nas opet čekati zvezde.