Otkrivalica po Balavcu

Da li je to ptica?! Da li je to avion?! Ne, to je Balavac!
Brži od metka, jači od lokomotive, neverovatni stranac sa planete Kripton,
koji može da preskoči visoke zgrade u jednom skoku
i prevuče ventilator kroz celu kuću!!

Mislim da sam pomalo zaboravila šta im sve može biti zabavno u ovom uzrastu, iako je nama besmisleno. Trenutno voli da premešta nameštaj. Oduševljava me njegov izraz lica kad odgura stočić gde mu mesto nije.

I kod njega praktikujem da se mešam tek kada mi je zaista važno da me posluša, ali on nije kao Pile, nema želju da mi udovolji pa se nas dva rogata prilično „bodemo“. Zaista se nadam da mu samo još nisam našla dugme, da ćemo vremenom da naučimo jedno s drugim. Tako da – on vuče i gura, ja vraćam i eto nas dva srećna.

Dane provodimo svak u svom poslu – ja do guše u vešu i obrocima, a on vežba prstiće pomoću štipaljki i sudova. Moram priznati, brže od Pileta je pohvatao neke radnje – kako se penje i silazi, kako se koristi konjić za ljuljanje, kako da zaobiđe prepreke koje mu postavljamo da bi ga sprečili u nedozvoljenim radnjama… Znate već, sve što vam digne pritisak a njima je neodoljivo zabavno.

Nedavno je dobio dozvolu i za pesak, pošto je prestao da ga jede (ne pitajte, setite se da je brži od metka). Deda je kupio kubik peska za stazu u dvorištu, i naravno da je dovoljno preostalo da napravimo sopstvenu plažu. Pa, bar kad izbacim iz kuće ono što unesu u čarapama i peleni.

Sipa, presipa, voza i nosa – uživanje za sve pare!

Veliki bata se pravi da pomaže, u stvari mu samo otima sve za šta pokazuje interesovanje, pa smo uveli novo pravilo – ako se svađaju oko igračke, igračku ćemo skloniti. Tako nema svađe, a i obojica će naučiti da dele.

Mislim da malo nije fer prema Piletu, pošto Balavac ne zna šta znači deliti a i mali je da razume, međutim kao ravnotežu, Pile je taj koji otima igračke, tako da je nauk uglavnom za njega. Za sad deluje, mada verovatno samo dok ne nauči da kaže „To nije fer!“

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Pošto sam planirala da počnem sa senzornim kutijama, ovo mi dođe savršeno – recimo da pesak ne unosim unutra, a opet ima priliku da uživa i toj teksturi pod prstima.

Otkrili smo i krede – posle početnog glockanja, shvatio je da ostavljaju trag tako da sad imamo mala umetnička dela. Nažalost, još uvek pokušava da ih pojede pa ih retko dobije u ruke.

I, za sada poslednje, otkrio je gomile. Iako ovo spada u zanimacije za 2 minuta strke-10 minuta zabave, Balavac je lepo vežbao hvatanje i bacanje.
Izvukli smo loptice iz skrovišta, i naš sjajni kauč je uz pomoć dva jastuka postao divna igraonica.

Savršeno za ove pretople letnje dane, kad se napolje ne može. Terasa, kadica sa peskom i koji kamiončić stvarno mogu biti spas i razonoda.

 

Kratko i neočekivano

Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.

Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.

Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.

Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.

Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.

Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.

Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.

Vidi sad, pa nije kao da smo imali slow mesec …