Jesen – male jesenje radionice

I ove godine učestvujemo u Malim Jesenjim Radionicama.

Da posetimo, Mame Blogerke su prošle godine pokrenule ciklus jesenjih radionica – ama svako može da nam se pridruži tako što će, po svojoj volji, želji i potrebama predstaviti jesen na jedan novi način.

Prvi ciklus traje (trajao, a mi naravno kasnimo) do 23. oktobra i pažnja se posvećuje karakteristikama jeseni – koje i kakvo je to godišnje doba, vreme, boje, ljudi i jesen.

Drugi ciklus traje do 23. novembra i u centru pažnje je jesenja flora – lišće, plodovi, kestenje, povrće, voće, pečurke…

Treći ciklus traje do 15. decembra, a obuhvata jesenju faunu – ptice selice, ptice stanarice, spremanje zaliha hrane, zimski san, divlje životinje…

Mi smo prvi ciklus proveli uglavnom u razgovoru. Za vas koji ne znate – Pile jeste kasno progovorio, ali nadoknađuje to pošteno! Taj neretko i u snu priča, pa ja to baš koristim. Pošto sam pobornik ideje da će lakše upamtiti ako bude video, mi smo onda i gledali i pričali.

Jedno popodne smo proveli u dvorištu gimnazije „Laza Kostić“. Imaju stvarno divno dvorište, brinu se o njemu, trave i drveća ima u izobilju, otvoreno je da se može ući a opet dovoljno ograđeno da deca ne mogu lako da izađu. Tamo smo počeli prve razgovore, oko divljeg kestena koji smo skupljali za buduće radionice – kako izgleda drvo u jesen, šta vidi oko sebe, koje je boje lišće, koje sve boje lišća vidi, čačkali smo kestenov bodljikavi omotač i tražili kestenačke „blizance“, kada dva kestena dele jedan omotač.

Sledeći razgovor je počeo sa oblačenjem – naučili smo da je u jesen hladnije nego leti i da se tada nose jakne, koju je to jutro glat odbio. Sad se priprema za zimu, neće da izađe iz kuće bez rukavica. Osetili smo vetar, videli maglu, žalosno utvrdili da sve ranije pada mrak i počeli da nosimo kišobrane.

Kiše su počele, pa smo barice napali opskrbljeni čizmicama i kabanicama – i dalje mi nije jasno kako Balavac bude mokar ispod gumiranog odela!

U parkiću smo skupljali lišće, skakali po njemu i razočarano je primetio kako na igralištu nema nijedno (??!) dete, iako nije puno hladno i nema baš mnogo blata.

„Pile, padala je kiša pa zato nisu došli!“
„Pa nismo od šećera!“ i time je okončan moj pokušaj da „odbranim“ decu i roditelje koji nisu tu. Maltene pred odlazak jedan hrabri tata je doveo ćerkicu te su njih dvoje prisvojili celo igralište i makar malo uživali. Moram da priznam, na drc sam se osetila kao najgora nemajka, vucaram dete po hladnom i vlažnom vremenu  dok su druga na suvom i toplom. Potrajalo je to .. koji otkucaj srca, dok nismo našli na leptira kojem je deo krila stradao i ne može da leti. Jedno je vodilo drugom, i prekasno sam primetila da ne mogu da se izvučem – morala sam mu reći da leptir neće više leteti i da će uginuti.

„A onda će odleteti na jedno lepo mesto gde ima puno cveća?“

Iznenađenjeeee!

Bem ga, što da ne. Kod nas se vera (bilo čija i bilo kakva) ne praktikuje, ali se poštuje, i iako ga (za sada) pojam smrti ne plaši, nekako mi se čini da hvata konce da nešto postoji, a onda ne. Ne nešto, neko. Samo mi je čudno odakle mu taj koncept raja, smrt tu i tamo pomenemo ali „odlazak na lepo mesto“ ne. Ipak, teološke rasprave sa njim ne dolaze u obzir, tako da smo leptira pomoću lista odneli sa staze i zajedno mu poželeli sretan put, a meni je bilo manje hladno pored njega koji leptiru želi lepo mesto sa cvećem. U ušuškanoj sobici se ne bi razvijao, pa ćemo u to ime da kisnemo za sve pare!

Ispraćali smo ptice u letu na jug („Idu na more da se kupaju?!“), tražili smo vevericu po parku (da, ima je, ili ima ih, nikad nisam videla više od jedne u isto vreme), pričali šta ona radi u jesen i čime se hrani, na našem lešniku pojašnjavali pojam sakupljanja hrane za zimu i u to ime pojeli brdo lešnika.

Malo smo se bacili i na reciklažu – pravili smo jesen na prozoru od starog filma, lišća i selotejpa.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo ostavili i nove reči – listopadno i zimzeleno. Razložili reči, objasnili svaku, spojili i ako sretnete dvoje na biciklu koji viču „A ono drvo tamo?“ pa se ori „Listooopaaadnoooo!!“ – to smo samo mi, ne plašite se.

Prvo postovanje – naši prvi, a dragi gosti!

Draga Zenetina je prihvatila da bude naš prvi počasni gost – i nadamo se ne poslednji! Postavila je sebi Male Jesenje Radionice kao svojevrstan izazov i na kratko skrenula s puta poezije (iskreno, nadamo se njenim češćim izletima na „ovu“ stranu). Što se nas tiče – Tatko, Pile i ja smo oduševljeni, pa nek skreće kad god poželi, iako u ovom pisaniju i rime ima!

Da ne dužim bezveze..

„Da uhvatimo zadnji vagon u ovoj turi radionica: U gostima kod gospa Koke.

Za ovaj projekat su vam potrebne boginje – varičele(ne nužno), šišarke iz parka (te su najbolje, nisu mnogo velike :)), po neka žirova kapica, plastelin, pola čačkalice za perušku na ježevom šeširu, dva deteta i jedna ne mnogo odrasla osoba.

Ovo vam je ad hock izvedba, spontana i slučajna, može li se ipak reći sa malim predumišljajem. U svakom slučaju, što veselije i haotičnije to bolje. Ili kako želite, stvar ukusa i živaca.

Njuškica zahteva vreme, vešte prste velike i male. Plastelin žuti ili narandžasti, tri braon kuglice za njušku i oči. Za sve ostalo mašti na volju. Nama je model bio Ježurka Ježić iz priče Branka Ćopića (obavezno štivo).

Nismo hteli samog da ga ostavimo da po svetu luta,

drugar Neca ga je čekao na kraju puta.

Junak ove priče, zeleno pero na šeširu nosi,

tako se lovac pravi hvali i ponosi.

Ali kada mašta pusti krila,

družina se razvila.

Hitno je stigao rođak Mile sa mora

i sa žutim kačketom, veseli Bora.

(pogodi ko je Mile).

I mišić viri

neka se društvo veselo širi.

(pronadji Simu) – nije bilo teško?!

Velike uši ima,

naš miš, radoznali Sima.

Zimnica od jabuka spremna,

skupila je družina vredna.

 

Budite i vi vredni, osmislite svoju družinu. Možda Žirku Hrastiću treba pomoć? Mislim da sam ga videla kod onog tamo hrasta, blizu vas.

Hvala dragoj Kriminal Koki na ideji i motivaciji :)“

 

 

Kad je jesen – sve se oko lišća vrti!

Polako i kod nas dolaze krafterski alati i potrepštine, na moju neopisivu sreću. Svaki put kad čitam blogove mama iz drugih država padnem u očajanje – one mogu na mnogo mesta za male pare da kupe sitnice o kojima ja mogu samo da sanjam! A kakva sam, većinu tih stvarčica bih verovatno radije skladištila nego upotrebila, iako baš uvek kupujem s jasnom namerom šta ću sa tim da radim.

To što se namera malo promeni, nije mnogo bitno.

Kesicu sa lišćem sam kupila („Univerzal“, tu ima da se uzme i googly eyes) jer sam znala da ću sigurno da je upotrebim negde kad budemo radili jesenju temu, i nije dugo stajala neotvorena – prosto savršeno lišće za našu jesenju kuglu.

Treba vam:
: lišće
:: pogodna grančica koja ima formu drveta
::: tegla
:::: silikonski lepak
::::: voda
:::::: glicerin (ima u apotekama za sitne novce)

Pile i ja smo se bacili u potragu za lepom grančicom po dvorištu, koju smo iseckali tako da „upada“ u teglu. Naravno da je morao i on da secka, pa je tu palo i prvo preznojavanje hoćemo li se izvući sa svim prstima. Uz moju pomoć, to je obavio kako je hteo pa smo prešli na lepljenje. Ja sam toplim silikonom nanosila tačkice na mesta na koja je pokazivao prstom, a on je u te tačkice ubadao lišće. Na kraju smo sipali vodu pa je on dodao još lišća unutra, bez lepljenja.

Pokušali smo da zalepimo i kamenje na dno, ali to nije bila dobra ideja – brzo se odlepilo i landaralo tako unutra i pravilo još veću guzvu, tako da smo ih povadili i dodali još lišća i dve kašike glicerina. Zatvorite teglu, protresete, okrenete i – voilà!

Jesenja kugla – Jesen u tegli!

Zbog glicerina voda je malo gušća, pa lišće lepo leluja do dna. Predpostavljam da smo uzeli veću teglu a da je drvo zauzimalo 2/3, lelujanje bi bilo još uočljivije. Bez obzira na veličinu, zaista je upečatljivo!

Međutim, od svega mu se najviše dopalo lepljenje, pa smo odabrali još jednu grančicu na kojoj smo lepkali lišće da ukrasi bakin prozor.

Sledeći dan smo prešli na crtanje – tempere obožava, a štapići su mu samo pojačali doživljaj.
Ja sam nacrtala drvo, usput smo odabrali boje za lišće („Jeste, lišće je zeleno, u jesen je žuto i braon i crveno.. ne, nije plavo“) i dala sam mu štapiće u ruke.

Vrlo pametno ih je stavio i pri korenu drveta („Vidi tata, lišće pada!“). Mislim da ćemo ovo ponoviti u proleće ili na leto, mogu baš lepe slike da nastanu ovako.