Kad porastem biću …zubar!

Došlo i to vreme – zubar da se poseti.

U pokušaju da ga nateram da radi nešto s četkicom sem da je grize, kupili smo i onu rotirajuću. Naravno, pažnjom ošamućene haringe on zube i dalje ne četka, nego pali i gasi tu četkicu do iznemoglosti.

Pa smo se vratili na običnu.

Onda smo prešli na pojašnjavanje s pomagalima. Ako je vizualista kao i ja – biće mu lakše da razume. A i nadam se da će lepše sarađivati s doktorom posle ovoga.

Zubar kojeg sam im namenila je divan – Baka ga je našla pre 20 godina u dečijoj bolnici kad je trebao mom bratu. Do sada nisam čula da je iko ikad rekao nešto loše za njega. Čula sam tek nedavno da je prvenstveno radio sa decom sa posebnim potrebama, tako da mi je sada jasniji njegov pristup – naime, brat je u zubarsku stolicu seo tek posle pet dolazaka! Do tada su se njih dvojica vozali, pregledali zube studentima, pričali viceve i doktor je dopuštao da mu „pomaže“ u poslu.

E, da sam ja imala takvog zubara ne bi me tri znoja oblivala kad treba da idem na kontrolu!! (u moju odbranu, idem redovno – vodim se taktikom da je bolje ići preventivno nego kad zaboli, jerbo kad zaboli bolje neko da me ubije).

Davno još sam pokušala da nađem onu veštačku vilicu što je imaju zubari (bar su je imali kad sam ja bila mala), međutim neeesam uspeeela. Čak sam snizila kriterijum pa sam bunarila za onom šaljivom vilicom, što škljoca – bez uspeha (javite ako nađete negde jednu ili drugu, i dalje bih volela da ih imam).

Onda je Pinterest uradio svoje. Svašta ima da se nađe, ako imate malo vremena da tražite.

Treba vam Playdough, pinceta, stara četkica za zube, ogledalce iz doktorskog seta, biber u zrnu i (u nedostatku perlica ili onih klinčića za golf loptice) kukice za zavese. Znate, one stogodišnje plastične, što se danas skoro i ne koriste.

E kad se ne koriste – ja ih imam. Čak i više vrsta, pa sam mogla da biram oblik.

Napravite lažnu vilicu, pobodite „zube“ i mali zubar može da prione na posao.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Zube smo brojali, prali, vadili.

Onda sam napravila zub veličine onog konjskog iz „Pop Ćire i pop Spire“, da mogu lakše da pojasnim koren, krunicu ali i karijes (tu ulogu je preuzeo biber). Pričali smo o hrani koju zubi vole i ne vole, o namirnicama uopšte – mada mi često o tome razgovaramo, posebno ako počnu učestalije da traže slatkiše, što se uglavnom poklapa sa praznicima kad njih ima na izvolte jerbo za dečiji razvoj ništa nije tako dobro kao čokolada, šećer i prerađeni šećer – neizostavni delovi paketića i poklona koje dobijaju.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Za kraj smo napravili jedan mali opit – dva jajeta u ulozi života! Jedno smo potopili u koka-kolu, a drugo u sirće. Za sirće sam bila ubeđena da će odraditi sve kako treba, ali u kolu sam sumnjala, i to donekle opravdano.

Naime, kola treba da imitira okruženje u kome zubi tamne ukoliko se ne održavaju. Sirće treba da imitira okruženje u kome neke bakterije, u kombinaciji sa određenom hranom, prave kiselu sredinu za zube, što zube nagriza i omogućava lošim bakterijama da napadaju zub.

I tako smo potopili dva jajeta na 24 sata. Živa. Mogla sam ih skuvati, ali eto, može i ovako.

Jaje iz kole je malo potamnelo – Pile ga je malo gadljivo gledao, ali sve u svemu ništa spektakularno. Od naše kole nisam vatromet ni očekivala.

Jaje iz sirćeta je opravdalo opit – ljuska je postala gumasta da gumastija ne može biti. Pile nije smeo, pa je Balavac zab’o prst u njega dok nije eksplodiralo.

Lekcija nije naučena, ali je učena. Od njih malih ni ne očekujem da je savladaju kao za fakultet, ali volim kad razumeju ako pričamo o nečemu.

A ovih dana idemo u pravu ordinaciju.

Kakav je trtljav, na lakat će progovoriti – bolje da unapred upozorim doktora na brbljivog pacijenta…

Play-dough

 Obećani recept za testo za igru. Mislim da mi je ovo treći koji sam isprobala, i do sada najbolji.

Za sada najsvilenkastije i sa najprijatnijim mirisom

• 120 gr brašna;
• 60 ml vrele vode;
• 1.5 kašika soli;
• 1/2 kašike praška za pecivo;
• 1-1.5 kašike ulja;
• 1/4 kašike glicerina;
• 3 kapi boje za kolače (po originalu idu 3 kapi boje u gelu, ali pošto smo u ovoj zemlji gde smo, ja dodam između 8 i 10 kapi obične boje za kolače).

Smešati sve suve sastojke. Napraviti rupu pa u nju usuti ulje, glicerin i boju za kolače, malo umutiti ne mešajući brašno, pa dodati vrelu vodu i sve smešati dok ne postane glatko.

Testo držati u zip-lock kesama, zatvoreno i bez vazduha, najbolje u frižideru. Dok nije predugo ostavljeno na vazduhu zaista dugo traje. U tu svrhu mogu poslužiti i bočice iz apoteke.

 

2G ubrzanje

Mislim da je zaista bolje da NE obećavam kako ću da budem redovnija u pisanju.. Mislim, stvaaarno .. Sramim se. Delimično nemam ni čime da se pohvalim (zaista smo malo šta radili sem kvarili mama-dete odnose) a delimično nemam ni vremena da se hvalim. Sem ovim

Imamo novog člana porodice. Stigao je nedelju dana ranije i to žureći, da ne kažem sve šutajući se nogicama u dupe. Moj muž i sada kaže da je imao utisak da ću da se porodim između dva semafora. O detaljima nećemo, sem što ću da vam kažem da ništa nije kao prvi put, od porođaja pa do sada, i što moram da se učim da žongliram sa dve lopte. Ali, Prdavo Pile sada ima doživotnog para za klackalice na igralištima i mislim da jedva čeka da bata poraste da ima s kim da igra „budbal“.

Prema bati je nežan (koliko to skoro-pa-trogodišnjak može) ali ima promena u ponašanju i to najviše prema meni. Ruku na srce – i ne promenio se! Od mame koja je svaki slobodan momenat posvećivala njemu, preko mame koja je tu ali ništa ne radi no leži sa stomakom došli smo do mame koja sada ima novu igračku i primetno manje strpljenja. Naravno da će da uzvrati „udarac“. Sad smo u fazi kopanja po internetu za savetima i predlozima. Čak smo se i opskrbili sa knjigama „Pozitivna disciplina“ i „Disciplina bez batina“. Prvu nisam još pročitala, ali druga ima baš lepe primere, nije samo suvoparno predavanje koje ništa ne kaže pa se posle nje osetiš kao još veći promašaj (ajde de, naravno da dete koje se ponaša kao da je poslato na Zemlju da me testira udara na ego i psihu. Koji roditelj se bar jednom nije osetio kao totalni promašaj? Ako ga ima, hoće li da mi udeli zrnce mudrosti?)
Javiću vam kako je prošlo, odnosno ubeđena sam da će vam moja iskustva koristiti, makar da budete sigurni šta NE treba da radite.

Eeee.. april .. U aprilu nas je dočekao Uskrs. Već par godina doprinosimo dekoracijama za bakinu trpezu, pa je ove godine to spalo na Piletova pleća. Zajednički smo pravili i bojili držače za jaja, za muške u obliku puža (!) a za devojke u obliku kokoške (!!!)

Na kraju je sve to izgledalo ovako

Sve je od pravljeno od kartonskih tuba, sa litrama vodenih boja, lepka i par blesavih očiju po pužu.

U celom tom maniru, odstampala sam mu i zeku-slagalicu, i zaista sam bila prijatno iznenađena, odmah je shvatio šta se traži od njega (baš nemamo iskustva sa slagalicama, nikad nije pokazivao neko interesovanje pa nisam ni insistirala).

Od zeke je dobio korpicu sa slatkišima (pošto za praznik treba jesti slatkiše :p ) i malom plastičnom zmijicom koja ima mnooogo zglobova, pa kad je drmaš kreće se kao prava. Korpica je homemade, pravi se od jednog komada čvrstog platna ili kože, ne šije se i savija se pa se stranice zakače .. elem, iako je teško objasniti, sjajna je i volim je posebno što posle mogu da je koristim i za neke druge stvari.

Levo je mojih ruku delo od prosle godine, desno je DeLux kožna varijanta sa eBay-a.. a u sredini je moje Pile u otkrivanju slatkiša.

I da završimo sa Uskršnjim postom – našla sam na netu zečije uši, lepo sam ih odštampala, pa smo ih obojili u ružičasto, sivo i braon, isekli i nas osmoro je za stolom sedelo sa zečijim ušima na glavi.. Nažalost nemam nijednu lepu fotografiju, tako da vam ostavljam samo ušesa i ideju, da imate za sledeću godinu.

U aprilu smo još počeli sa vežbama sa nožem – ne, neće se priključiti cirkusu (nadam se) ali jeste ispoljio interesovanje za noževe, i pošto zastupam stav da je sve mnogo manje interesantno ako nije zabranjeno, više volim da ga podučim kako i šta nego da se štrecam svaki put kad uđe u kuhinju. Za početak je dobio običan nož za ručavanje, koji je iako „običan“ i dalje oštar dovoljno da može da si naudi, pa smo napravili kompromis i sad koristi nož koji bi trebalo da služi za mazanje šlaga na tortu. Primećujem da je zadovoljan, posto ovaj nož ima i recke na jednoj strani pa može da pravi šare na svojim zmijama.

Takođe smo počeli sa pojašnjavanjem veličine i niza. Primetila sam da ne zna pravu reč, kad hoće puno kiselog mleka, on kaže „jako“ ili češće „veliko“. Za „malo“ ni ne koristi reči nego pokaže tako što sastavi palac i kažiprst i maličak ih razdvoji. E, pošto nam je bilo pri ruci, od playdough materijala (inače imam nov, divan recept za svilenkasto testo, pritom nema onaj miris koji me je izluđivao kod prethodnog) sam napravila loptice raznih veličina pa smo ih ređali od najmanje ka najvećoj i obrnuto. Vidim da voli da uči, lepo mu se na licu odražavalo ushićenje što je konačno razlučio šta je malo a šta veliko, odnosno šta mi mislimo kad koristimo te reči.

Rečnik mu se povećao, i to baš-baš. Sad koristi reči koje znam da nije čuo od nas, a ispravlja one koje je pogrešno izgovarao. Dnevno pretrčimo bar pet novih i ne dojadi mu da ponavlja zamnom dok je ne izgovori kako treba – s pravom i ponosom je „mamino srce, tatina sreća i bakina tandrkača“.

Maj je bio u znaku bebe i čekanja, u čestim posetama lekarima i Betaniji, a samim tim i stres-stres-stres. Rekla sam da sam radnju zatvorila za sva vremena, osim ako mi se ne ponudi mogućnost da vodim trudnoću i da se porodim negde u Engleskoj – ne smatram za bonus u zdravstvu ako na zakazan pregled moram da čekam 4 sata, i to nije izuzetak nego pravilo.

I pored svega toga negde sam nasla recept za ljigu pa smo se zabavljali sa time, mesili smo testo i vozali se automobilčićem – sve potaman da se mama malo fizički angažuje!

 

 

 

 

 

Fanđo je vrlo spretan sa svojim autićem, Deda se blesavo smeje svaki put kad ovaj majstorski „zakovrne“ volanom, čak je i našao malog komšiju pa povremeno koriste parking susedne zgrade kao poligon za trke (svaka čast tim ljudima u zgradi, ili su gluvi ili oguglali, pošto je meni nemoguće da ignorišem taj zvuk plastičnih točkova po drljavom asfaltu).

I onda je došla i beba i što se Pileta tiče sve je stalo. Mama i tata to nisu baš najbolje izbalansirali. Zato sad se potpomažemo knjigama i internet-savetima i kuc-kuc-kuc ide na bolje. Tri pravila poštujemo maksimalno:

1. Ne vikati.
Teško je, pogotovu kad obojica kenjkaju u isto vreme a ja sam se navikla da glasno dajem sebi oduška. Međutim, nema efekta od vikanja i onda se baš trudim da to i ne radim.

2. Zagrljaji
Možemo i da se posvađamo i da se ljutimo i da plačemo i da njačemo – ali uvek moramo da se grlimo. Neka budem i najnadrndanija mama na planeti, ali biću drndava mama koja grli (ovo ću i u potpis da stavim).

3. Osmeh
„Smej se i kad ti nije do smeha“ – odličan savet koji sam negde pokupila. Prijatelji sa kojima sam pretresala ovu temu kažu da im je to uvek bilo najteže, i verujem im s obzirom da su sa svoje troje dece prošli te neke bebeće muke oko kojih se mi saplićemo. Ali taj osmeh ume da zaustavi tantrum u nastajanju, može da odobrovolji moje dete i vidno da ga smekša. I voli, on zaista voli kad mu se ja smešim, pa me sada često i zove da to radim – naravno najčešće u pola razgovora sa nekom drugom osobom.

I taako .. mogla bih da se potrudim da češće pišem čisto da vas ne udavim sa ovim. Predpostavljam da bi neko mogao i da večera i popije pićence dok sve ovo iščita. Ali sad sam uhvatila zamah sa radom za sebe i radom za dete pa verujem da će tu biti još postova u nekom razumnom roku. Za to vreme, ostajte pozdravljeni i neki feedback bi baš bio dobrodošao.