Njeno Veličanstvo – bundeva!

Kao poručeno – ujna i ujak su selidbom u Nadalj oformili i malu bašticu pa smo ove godine od njih dobili i bundeve. Kažem kao poručeno, pošto Balavac počinje sa nemlečnom ishranom i baš volim što mogu da mu ponudim i domaće i neprskano.

I tako sam već dva dana u narandžastom ribežu. Bundeva kod nas ide u čorbe, pite i poslastice, ali sem finalnog oblika mislim da je Prdavo Pile nije video u izvornom obliku, pa sam rešila da mu spremim gnjecavo iznenađenje – ja sam rendala onaj deo bez semenki a njemu sam dala semenkasti deo, da ih izvadi i spremi poslasticu za dedu.

Bundeva se baš teško čisti, ali njemu je ionako bila poenta da gnjacka a meni da mu objasnim kako sve raste iz semena (ok, finese tog „sve“ će i sam dokučiti kasnije), kako se seme posadi u zemlju i iz nje naraste biljka a biljka daje plod u kome je seme i ponovo počne sve ispočetka, da ćemo na proleće da zasadimo seme i gledamo kako raste , ali za sada će bundeva morati da se zadovolji da bude slatko pečena za dedu, sa sve cimetom odozgo!

hmmm

..semenka!!

Pritom, cela bundeva se ponašala kao senzorna kutija – osećaj je neobičan, na granici da bude neprijatno ali mali hrabriša nije ustuknuo od bundeve! Pa, kasnije nije, u početku je delovao baš kao da radije ne bi stavio ruku unutra – što se ne da videti po kasnijim fotkama

Kratko i neočekivano

Baš nas je puno toga strefilo za ovih mesec dana, ali i priznajem da sam se ulenjila. Valjda i mami treba odmora a mene je u punom zamahu dočekalo to što opet nigde ne idemo na letovanje (ma što iz kuće ne izlazimo), besparica, posao kojeg nema ni u najavi, pa muž je dobio prebačaj na drugo radno mesto sa drugim radnim vremenom, vakcina, dve kratke letnje bolesti .. Mnogo je to i za deset osoba a ne samo jedna sve to da prežvaće. Ipak, da se ne bi deprimirala još više rešila sam da se bacim na posao, jel’ ako je meni loše ne mora i njemu.

Jul smo proveli na Šodrošu, moje dete i ja svako popodne. Ne volim Dunav ali što njemu da uskratim zabavu. Tako da smo dane provodili u upoznavanju sa brodovima, čamcima, vodom, peskom, lopaticom/kanticom/grabuljicom, školjkama i talasima. Nema strah od vode, gnjuranja i talasa i jako ne voli kad ga teram da presedi malo samnom na pesku. Volela bih kad bi zadržao to divljenje prema reci ali ipak da se pribojava – mala doza straha nikad nije na odmet. Fotki nemam (nisam mogla još i o foto-aparatu da mislim) pa se nadam da ću imati dobro pamćenje.

Drugi (planiran) deo je bila narandžasta boja i brojanje. U nedostatku narandžastih stvari, završio je sa gomilom narandžastih automobilčića i mašinerije i toliko ih voli da ih još nisam sklonila. U skorije vreme ću morati da mu napravim građevinsku senzornu kutiju, a za sada me trenira tako što mi da najmanje voljenu mašinu (u poslednjem redu druga s leva, nešto što buši beton i kamenje) da vozim po stazi i blago rečeno – izluđuje me. On bi to mogao da radi non-stop a ja sam uvek bila naklonjenija gradnji nego vožnji.

Stalak za brojanje smo dobili u sklopu mnooogo velike kutije pune svega i svačega. Jedan i dva shvata, sve preko toga je „mnogo“, poput Pračetovih trolova i gubi interesovanje. Ipak, još je mali pa će stalak da sačeka još neko vreme.

Sem toga ponavljam mu onih par pokreta Znakovnog jezika sa kojima smo počeli, počeo je da izgovara “ ‘oću“ i „može“ pa tek sad vidim koliko on u stvari nas razume, ali vidim i koliko mu je opušteno što ne mora da se trudi i to ćemo da menjamo, i to što pre. Sad kad smo ostavili stomačni virus i sve što ide uz njega iza nas, možemo da se posvetimo nekim stvarima koje će da nas sačekaju tu iza ćoška. Kao vrtić i (drž’te fige) moj povratak na posao.

Onda smo jedno popodne imali Art-projekat sa komsinicom.
Par mekanih bočica iz apoteke, u svaku druga boja, brasno i voda. Bočice su dovoljno mekane da dete može da ih stisne pa da boja iscuri. Dodali smo i četku da može i da se crta ali nisu bili zainteresovani, te ostavljamo i to za drugi put.

Bonus je – sve je perivo i ekološki prihvatljivo. Oprao se pločnik, oprala se i odeća i prstići. Posle smo prešli na krede, ali tu su najviše mame i tate crtali a deca pogađala i otimala se oko kreda.

Vidi sad, pa nije kao da smo imali slow mesec …