Lov na uskrsnjeg Zeku 2018

Nekako se ovaj post potkrao i sakrio prošle godine, pa mu je sad sigurno vreme da izađe na sunce.

Ovogodišnja avantura nam tek sledi, ali vama prošlogodišnja možda može pomoći (Zeki, ne vama) da deci priuštite događaj za pamćenje.

E, pa ove godine sam bila pripremljena – i to dosta ranije! Malo šnjuranja po internetu, malo po Najlonu – i završih sa 30-tak plastičnih jaja svih veličina i boja!

Kratkim usaglašavanjem, lego kocke – one najobičnije za gradnju kuće, su izabrane kao bullseye poklon. Naime, imaju ovih i onih setova, ali običnih kocaka u tim setovima skoro i da nema, pa su baš razočarani što nemaju čime da sagrade kuću – pardon, sklonište od zombija koji ih napadaju.

Da, sad smo u fazi zombija. Ne, ne gledaju „Walking Dead“, nemam blage veze odakle im ideje, pokreti i zvukovi.

I da, zvukovi. Balavac je vrlo dobar u oponašanju zombija.

Elem, slatkiše smo skoro izbegli. Računam na ostatak familije koji će ih snabdeti za do sledećeg Uskrsa, pa sam rešila da u po jedno manje jaje stavim mini kesicu sa mini gumenim bombonama, jednu onu žvaćkavu narukvicu i neko Avengers kinder-jaje (i iskreno se nadam da će unutra biti neka takva tema, ambalaža obećava). U ostala jaja sam posložila – jedno opušteno Lego popodne je iza mene – pola kilograma kocaka.

Zvuči puno, ali nije, to su samo dve kesice veličine sendviča, ali njima će biti dosta.

I da, svaki je dobio po nove kupaćke gaćke. Krenuli smo na „treninge“ plivanja i stare imaju nameru da plivaju same  na površini kad se vežba zaranjanje.

U isto vreme, komšinici sam spremila malo gnezdašce, da je čeka kad krene kod svog dede u posetu. Jedan Trolz kaiš, nešto slatkiša i privezak za ključeve koji su joj deca napravila – malo, ali od srca, sve je čekalo ispred kapije. Korpicu sam isplela od starih novina, stvarno je lako a baš lepo deluje.

Naš Deda je opet nabavio dva zeca. Ona spooky, sa crvenim očima, ali to izgleda smeta samo meni, klinci vide zečeve. Za lov sam smislila da ih pustim u dvorište, a po dvorištu – prilježnošću jednog Sun Tzea – posakrivam jaja, po dva u skupini, i dam im mapu za pronalaženje u vidu papirića koji su ih čekali kod svakog gnezda, a zadatak bi ih vodio do sledećeg, ma prava Uskršnja idila!

Naravno, prvo su videli zečeve – „Marko“ i „Filip“ (tako su se zvali prošle godine, klinci misle da su to isti zercovi) su dobili puno „ooohhhh“ i „aaaahhhh“ još sa kapije, pa kako bi ih sprečili da ih ugnjave u nastupu radosti, dali smo im prvi zadatak već tu, u dvorištu.

Zadatak 1 – videli smo zeca kod Dede u pećini (da prevedem, Dedin walk-in orman koji oni zovu pećina). Da ne lažem, tu brzinu nisam nikad videla. Usein Bolt bi im pozavideo na startu – u stilu ptice trkačice stuštili su se u Dedin orman, i u korpice (zgodno ostavljene tu, tako, slučajno pored vrata) postavili svaki po jedno jaje i Pile je naglas pročitao drugi clue.

Trag broj 2 – „Zeka je skočio iza bakinog kauča“.
Uz povik „Idemo!!“, već su bili tamo dok je O još odzvanjalo.

……

Petnaestak tragova kasnije, koji su vodili do narcisa u dvorištu, stepenica, bureta s kišnicom, jelke i slično, zečevi su bili srećno skrajnuti s uma dok su klinci otvarali jaja.

I da – „Mama, ovo je najbolji zec ikada! Kako je samo znao šta želimo?“

Uskrs u julu

Ne, ozbiljno sad – nije uskrs u julu nego „Gde ti je mozak, mala?“.

Imam, tako … nekoliko desetina… ahm… fotografija u telefonu koje će dočekati malo sutra da budu u nekom postu. Ove sam prebacila na komp toliko davno da sam i zaboravila da su tu – do jutros! Slobodan dan, deca kod bake, ajd malo mozak na ispašu i eto. Nađoh.

Plače mi se neki put koliko sam propustila da zapišem, a da se ne lažem više – sigurno neću upamtiti baš sve.

Neka ga post onda, za sledeći Uskrs. Nekome će zatrebati.

Pošto (naravno) da nisam na vreme poručila farbe za jaja iz Mađarske, a u ove naše više nemam poverenja, reših da se pored standardnog farbanja oprobam u novoj metodi, internetskoj – afkors.

Po redosledu ide ovako: jaja skuvate, ohladite, pa svako uvijete u papir za ruke, ili toalet papir – šta već imate i pritegnete gumicom za tegle.

Svako jaje istačkate bojama za kolače, ali ne gusto, da ima mesta između. Onda uzmete prskalicu, pa svaku tačku malo pošpricate: zato što je to papir, boja (voda) će se razliti – eto zašto ne tačkate gusto, da se ne bi umeljale boje. I MALO pošpricate, ako razvodnjite boje previše neće baš efektno delovati.

Ostavite jaja sa maramicama da se prirodno osuše, ujutru otkrijte i eto – unikati. Nema dva ista sve i da se trudite.

Naravno, ako izaberete i stranjske boje za kolače ispašće bolje pošto su boje intezivnije ali i ovako je ispalo super.

Eto, ono najintezivnije sa fotke je i poslednje – kad sam se ispraksala ponestalo mi je materijala.

Ove godine nismo organizovali lov na zeku. Zečevi ne mogu da se dogovore baš: Bakin zec svoje poklone ostavlja na jednom mestu, tetkin na drugom a naš ima neku svoju viziju. Dok se ne usaglase (po mogućnosti pre uskršnjeg dana) moraćemo ovako:

mamin i tatin zeka je poklone ostavio u bašti. Pile je dobio skejt, pa mu je to prezentovano kroz gnezdo u obliku kacige. Balavac će svoju kacigu da zasluži kad malo poraste – u to ime dobio je lepu kutiju punu drangulija.

Ja volim drangulije – volim sitnice i sitnariju. Vole i oni, kad su već od moje gore list. Podjednako se obraduju i ljigavom gušteru i lego kockicama, pa je ovaj zeka doneo sitnice i nešto da se zaslade (ne mislim da treba da ih obasipamo slatkišima, niti treba da se navikavaju da im slatkiši budu više od povremene poslastice – još samo bake i tetkaču da naviknemo na to).

Trudila sam se da što ranije nabavim plastična jaja koja bih napunila malim igračkicama i malim slatkišima.

Naravno, to u ovoj zemlji nije baš moguće – plastična jaja koja se otvaraju (a nisu iz kinder-jajeta) ovde nisu dostupna, sitni kvalitetni slatkiši (a da su zasebno pakovani, ne mili mi se baš da dajem kockicu čokolade) su deficitarna roba i bila je prava gimnastika pronaći igračkice koje mogu da stanu u ta jaja.

Pa snašli smo se. Milena nam je izašla u susret i svoju decu orobila za par jaja (hvala još jednom!), na Najlonu – a od skoro i kod Kineza – sam našla malecna metalna jaja, prelepo oslikana zečevima i iskoristila sam i par kinder-plastikanera.

Igračke sam nabavljala po mnogobrojnim radnjama u Novom Sadu: gušter koji se zakačina prst, pa se uz pomoć njegovog repa ispali kao projektil preko sobe, ljigavci, loptice skočice, mali autići, pečati, stikeri, tetovaže… Birajte šta već vaše dete voli, a malo je i može da stane u jaje. Nije da ne može da se nađe, samo u ovoj zemlji morate biti ekstra kreativni (juuuhuuu! Izazov!!)

Dodate još koju edukativnu igru, pribor za duvanje balončića, nešto slatkiša i slaniša i voila!

Dečija radost na sve strane.

Ako imate neku ideju šta bi još moglo da bude dovoljno malo da stane u jaje, a još ako je kreativno ili edukativno – komentarišite. Lepo je imati ideje na jednom mestu.

Zeko, zvekane, uši su ti mekane!

Duge noge, kratak rep.
Zeko, zeko baš si lep!

U stvari, mislim da ide „Duge uši, kratak rep ..“ ali od Piletovog rođenja ne mogu da upamtim taj sled. Jednostavno neće pa neće.

Slabo smo akcijašili ove nedelje – tata je radio popodne+petak+subotu, kad sav svet nije radio, i pride je Balavac u društvu sa bronhitisom (toliko lekova ima da pije/uzima/dobija da zaboravljam kad šta ide i pored toga što sam zapisala na tabli) tako da sam slabo izbalansirala ovu nedelju. Uostalom, kao i prethodne nedelje. Umorila sam se, ili smorila. Dani teku fantastično isto s tim da sad i ne znam šta bih menjala, pa ne menjam ništa. Da nema njih dvojice, valjda bih bila jedna od onih teta iz filmova što dele paštetu iz konzerve sa mačkama i ne izlaze iz pidžame.

Dosta kukanja. Vreme je za slike!

Omiljenu uskršnju aktivnost smo Pile i ja obavili zajednički. Uglavnom. Ove godine sam pokušala izbeliti jaja po receptu 1:1 sirće-voda. Prva tura je ispala bela da belja ne može, međutim u drugoj turi nisam imala sirćeta za ceo omer pa sam stavila šta sam imala – i ta tura već nije bila skroz bela.

Ipak sam zadovoljna belinom. Naravno, skoro sva su popucala – neka pre, neka kasnije, pošto sirće tanji ljusku pa morate biti extra obazrivi. Boje su na kraju izašle divno pastelne, i pošto sam tek kod 11-og (od 15) skopčala kako da ih ofarbam, bilo je samo tri-četiri cela. Pride je i Pile kucnuo koje kad je treskao lončetom s farbom. Znači prođa nam je nikakva, ali se jesmo zabavili. Ne oseća se sirće, ali je ljuska dok je ljuštite pomalo gumasta – što i nije loše.

Nismo ludovali sa ukrašavanjem, blesave oči, par stikera i marker – sasvim dovoljno za nas. Ono što je posebno je činjenica da mama nije učestvovala u ukrašavanju!
Mislim da sam se trzala samo kod prvog jajeta, kad sam videla kako on to opušteno radi, samo sam sela.

Čudovište

Vatrogasac (ima i kapu sa strane)

Tata

Mama („Vidi što si lepa, imaš i srca!!)

Tetka

Ovako nam društvance izbliza izgleda.

Uši od papira i držače za jaja ove godine nismo napravili, i žalim zbog toga, ali sledeće ću se truditi da se setim na vreme. Odustala sam kad sam shvatila da bi mi bilo previše za tako kratak vremenski rok, samo bih se umorila i ništa ne bi valjalo.

Ali zato smo napravili „Lov na zeku“ na sam Uskršnji dan!
Postojala su dva lova, jedan za nas i jedan za drugaricu, međutim drugarica je rano otputovala tako da je Pile sam pratio zeku. Par dana ranije smo nakupovali poslastice koje inače ne konzumiramo (a kada ako ne na praznike?!) i fotografisali ih. Odštampanu fotografiju sam kaširala zbog čvrstine i za karton sam zakačila debeli marker,  da bi Pile mogao da štiklira šta je našao a šta još ne.

Poslastice smo posakrivali po dvorištu…

…  dali Piletu korpicu i „mapu“, pa je slatkih pola sata proveo zavirujući u svaki žbun, štiklirajući sav važan svaki predmet i puneći svoju korpicu do vrha!

Bolje mu ide detektivski posao od tate, koji je naravno opet učestvovao malo više za moj ukus. Svejedno, lepo su se obojica provela. Sledeće godine će i Balavac da učestvuje i eto žurke!

Podsetnik – sledeće godine napraviti i tati Lov na zeku!

2G ubrzanje

Mislim da je zaista bolje da NE obećavam kako ću da budem redovnija u pisanju.. Mislim, stvaaarno .. Sramim se. Delimično nemam ni čime da se pohvalim (zaista smo malo šta radili sem kvarili mama-dete odnose) a delimično nemam ni vremena da se hvalim. Sem ovim

Imamo novog člana porodice. Stigao je nedelju dana ranije i to žureći, da ne kažem sve šutajući se nogicama u dupe. Moj muž i sada kaže da je imao utisak da ću da se porodim između dva semafora. O detaljima nećemo, sem što ću da vam kažem da ništa nije kao prvi put, od porođaja pa do sada, i što moram da se učim da žongliram sa dve lopte. Ali, Prdavo Pile sada ima doživotnog para za klackalice na igralištima i mislim da jedva čeka da bata poraste da ima s kim da igra „budbal“.

Prema bati je nežan (koliko to skoro-pa-trogodišnjak može) ali ima promena u ponašanju i to najviše prema meni. Ruku na srce – i ne promenio se! Od mame koja je svaki slobodan momenat posvećivala njemu, preko mame koja je tu ali ništa ne radi no leži sa stomakom došli smo do mame koja sada ima novu igračku i primetno manje strpljenja. Naravno da će da uzvrati „udarac“. Sad smo u fazi kopanja po internetu za savetima i predlozima. Čak smo se i opskrbili sa knjigama „Pozitivna disciplina“ i „Disciplina bez batina“. Prvu nisam još pročitala, ali druga ima baš lepe primere, nije samo suvoparno predavanje koje ništa ne kaže pa se posle nje osetiš kao još veći promašaj (ajde de, naravno da dete koje se ponaša kao da je poslato na Zemlju da me testira udara na ego i psihu. Koji roditelj se bar jednom nije osetio kao totalni promašaj? Ako ga ima, hoće li da mi udeli zrnce mudrosti?)
Javiću vam kako je prošlo, odnosno ubeđena sam da će vam moja iskustva koristiti, makar da budete sigurni šta NE treba da radite.

Eeee.. april .. U aprilu nas je dočekao Uskrs. Već par godina doprinosimo dekoracijama za bakinu trpezu, pa je ove godine to spalo na Piletova pleća. Zajednički smo pravili i bojili držače za jaja, za muške u obliku puža (!) a za devojke u obliku kokoške (!!!)

Na kraju je sve to izgledalo ovako

Sve je od pravljeno od kartonskih tuba, sa litrama vodenih boja, lepka i par blesavih očiju po pužu.

U celom tom maniru, odstampala sam mu i zeku-slagalicu, i zaista sam bila prijatno iznenađena, odmah je shvatio šta se traži od njega (baš nemamo iskustva sa slagalicama, nikad nije pokazivao neko interesovanje pa nisam ni insistirala).

Od zeke je dobio korpicu sa slatkišima (pošto za praznik treba jesti slatkiše :p ) i malom plastičnom zmijicom koja ima mnooogo zglobova, pa kad je drmaš kreće se kao prava. Korpica je homemade, pravi se od jednog komada čvrstog platna ili kože, ne šije se i savija se pa se stranice zakače .. elem, iako je teško objasniti, sjajna je i volim je posebno što posle mogu da je koristim i za neke druge stvari.

Levo je mojih ruku delo od prosle godine, desno je DeLux kožna varijanta sa eBay-a.. a u sredini je moje Pile u otkrivanju slatkiša.

I da završimo sa Uskršnjim postom – našla sam na netu zečije uši, lepo sam ih odštampala, pa smo ih obojili u ružičasto, sivo i braon, isekli i nas osmoro je za stolom sedelo sa zečijim ušima na glavi.. Nažalost nemam nijednu lepu fotografiju, tako da vam ostavljam samo ušesa i ideju, da imate za sledeću godinu.

U aprilu smo još počeli sa vežbama sa nožem – ne, neće se priključiti cirkusu (nadam se) ali jeste ispoljio interesovanje za noževe, i pošto zastupam stav da je sve mnogo manje interesantno ako nije zabranjeno, više volim da ga podučim kako i šta nego da se štrecam svaki put kad uđe u kuhinju. Za početak je dobio običan nož za ručavanje, koji je iako „običan“ i dalje oštar dovoljno da može da si naudi, pa smo napravili kompromis i sad koristi nož koji bi trebalo da služi za mazanje šlaga na tortu. Primećujem da je zadovoljan, posto ovaj nož ima i recke na jednoj strani pa može da pravi šare na svojim zmijama.

Takođe smo počeli sa pojašnjavanjem veličine i niza. Primetila sam da ne zna pravu reč, kad hoće puno kiselog mleka, on kaže „jako“ ili češće „veliko“. Za „malo“ ni ne koristi reči nego pokaže tako što sastavi palac i kažiprst i maličak ih razdvoji. E, pošto nam je bilo pri ruci, od playdough materijala (inače imam nov, divan recept za svilenkasto testo, pritom nema onaj miris koji me je izluđivao kod prethodnog) sam napravila loptice raznih veličina pa smo ih ređali od najmanje ka najvećoj i obrnuto. Vidim da voli da uči, lepo mu se na licu odražavalo ushićenje što je konačno razlučio šta je malo a šta veliko, odnosno šta mi mislimo kad koristimo te reči.

Rečnik mu se povećao, i to baš-baš. Sad koristi reči koje znam da nije čuo od nas, a ispravlja one koje je pogrešno izgovarao. Dnevno pretrčimo bar pet novih i ne dojadi mu da ponavlja zamnom dok je ne izgovori kako treba – s pravom i ponosom je „mamino srce, tatina sreća i bakina tandrkača“.

Maj je bio u znaku bebe i čekanja, u čestim posetama lekarima i Betaniji, a samim tim i stres-stres-stres. Rekla sam da sam radnju zatvorila za sva vremena, osim ako mi se ne ponudi mogućnost da vodim trudnoću i da se porodim negde u Engleskoj – ne smatram za bonus u zdravstvu ako na zakazan pregled moram da čekam 4 sata, i to nije izuzetak nego pravilo.

I pored svega toga negde sam nasla recept za ljigu pa smo se zabavljali sa time, mesili smo testo i vozali se automobilčićem – sve potaman da se mama malo fizički angažuje!

 

 

 

 

 

Fanđo je vrlo spretan sa svojim autićem, Deda se blesavo smeje svaki put kad ovaj majstorski „zakovrne“ volanom, čak je i našao malog komšiju pa povremeno koriste parking susedne zgrade kao poligon za trke (svaka čast tim ljudima u zgradi, ili su gluvi ili oguglali, pošto je meni nemoguće da ignorišem taj zvuk plastičnih točkova po drljavom asfaltu).

I onda je došla i beba i što se Pileta tiče sve je stalo. Mama i tata to nisu baš najbolje izbalansirali. Zato sad se potpomažemo knjigama i internet-savetima i kuc-kuc-kuc ide na bolje. Tri pravila poštujemo maksimalno:

1. Ne vikati.
Teško je, pogotovu kad obojica kenjkaju u isto vreme a ja sam se navikla da glasno dajem sebi oduška. Međutim, nema efekta od vikanja i onda se baš trudim da to i ne radim.

2. Zagrljaji
Možemo i da se posvađamo i da se ljutimo i da plačemo i da njačemo – ali uvek moramo da se grlimo. Neka budem i najnadrndanija mama na planeti, ali biću drndava mama koja grli (ovo ću i u potpis da stavim).

3. Osmeh
„Smej se i kad ti nije do smeha“ – odličan savet koji sam negde pokupila. Prijatelji sa kojima sam pretresala ovu temu kažu da im je to uvek bilo najteže, i verujem im s obzirom da su sa svoje troje dece prošli te neke bebeće muke oko kojih se mi saplićemo. Ali taj osmeh ume da zaustavi tantrum u nastajanju, može da odobrovolji moje dete i vidno da ga smekša. I voli, on zaista voli kad mu se ja smešim, pa me sada često i zove da to radim – naravno najčešće u pola razgovora sa nekom drugom osobom.

I taako .. mogla bih da se potrudim da češće pišem čisto da vas ne udavim sa ovim. Predpostavljam da bi neko mogao i da večera i popije pićence dok sve ovo iščita. Ali sad sam uhvatila zamah sa radom za sebe i radom za dete pa verujem da će tu biti još postova u nekom razumnom roku. Za to vreme, ostajte pozdravljeni i neki feedback bi baš bio dobrodošao.