DIY igračke

Jedna od kutija je puna figura. Nekim čudom (mada tu obitava cela vaseljena), najviše ima superjunaka i Nindža-kornjača.

Da mi je neko rekao da će opet biti popularne – ne bih im verovala. Ma, verovatno bih se sita ismejala. Ali eto, vratile se.

Srećom, u udarno vreme bio je premali da ga zahvati manija stolova, lazy bag-ova po astronomskim cenama i filmova – nije da bi smeo da ih gleda, ali sigurno bi pokušao da me ubedi, a ja baš ne volim kad me neko u nešto ubeđuje.

I tako smo završili „samo“ sa xyz figurica, što akcionih koje je Čika kupovao kao da mu život zavisi od toga, do onih malenih, što kupiš u Rodiću u kesici i moliš sve svete da je konačno Krang zato što samo on fali da dopuniš kolekciju!

Figurice su odavno kojekuda (pssst, u kutiji na tavanu, sa ostalim mini-Balavac-stavlja-u-usta-i-može-da-se-uguši-figurama), a nama je naspelo da napravimo domaće figurice.

 

Trebaju vam boje, štapići za preglede i flomasteri za detalje.

Bata je, naravno, usrdno pomagao, mama je dovršila započeto i sad imamo nova četiri drugara za igru. Ispravka, šest, Šreder je morao da se priključi ekipi zajedno sa jednim nesretnim krokodilom.

Mami za ljubav, tu su se našli i neki Sneško Belići.

A onda je minijaturac rešio i da malo mezi.

Prilično brzo je pohvatao da je za vodene boje potrebna voda, tako da ju je bilo svuda. Još jedna mala razlika između njega i njegovog brata – Pile je najčešće koristio crnu boju, Balavac voli zelenu – uopšte se nije primio na moje crtkanje crvenom i žutom. Naravno, ništa na svetu ga nije sprečilo da svaku proba, u slučaju da je žuta, recimo, ukusnija od crne.

P.S. Nove nindže su čitava četiri dana bile u opticaju.

2G ubrzanje

Mislim da je zaista bolje da NE obećavam kako ću da budem redovnija u pisanju.. Mislim, stvaaarno .. Sramim se. Delimično nemam ni čime da se pohvalim (zaista smo malo šta radili sem kvarili mama-dete odnose) a delimično nemam ni vremena da se hvalim. Sem ovim

Imamo novog člana porodice. Stigao je nedelju dana ranije i to žureći, da ne kažem sve šutajući se nogicama u dupe. Moj muž i sada kaže da je imao utisak da ću da se porodim između dva semafora. O detaljima nećemo, sem što ću da vam kažem da ništa nije kao prvi put, od porođaja pa do sada, i što moram da se učim da žongliram sa dve lopte. Ali, Prdavo Pile sada ima doživotnog para za klackalice na igralištima i mislim da jedva čeka da bata poraste da ima s kim da igra „budbal“.

Prema bati je nežan (koliko to skoro-pa-trogodišnjak može) ali ima promena u ponašanju i to najviše prema meni. Ruku na srce – i ne promenio se! Od mame koja je svaki slobodan momenat posvećivala njemu, preko mame koja je tu ali ništa ne radi no leži sa stomakom došli smo do mame koja sada ima novu igračku i primetno manje strpljenja. Naravno da će da uzvrati „udarac“. Sad smo u fazi kopanja po internetu za savetima i predlozima. Čak smo se i opskrbili sa knjigama „Pozitivna disciplina“ i „Disciplina bez batina“. Prvu nisam još pročitala, ali druga ima baš lepe primere, nije samo suvoparno predavanje koje ništa ne kaže pa se posle nje osetiš kao još veći promašaj (ajde de, naravno da dete koje se ponaša kao da je poslato na Zemlju da me testira udara na ego i psihu. Koji roditelj se bar jednom nije osetio kao totalni promašaj? Ako ga ima, hoće li da mi udeli zrnce mudrosti?)
Javiću vam kako je prošlo, odnosno ubeđena sam da će vam moja iskustva koristiti, makar da budete sigurni šta NE treba da radite.

Eeee.. april .. U aprilu nas je dočekao Uskrs. Već par godina doprinosimo dekoracijama za bakinu trpezu, pa je ove godine to spalo na Piletova pleća. Zajednički smo pravili i bojili držače za jaja, za muške u obliku puža (!) a za devojke u obliku kokoške (!!!)

Na kraju je sve to izgledalo ovako

Sve je od pravljeno od kartonskih tuba, sa litrama vodenih boja, lepka i par blesavih očiju po pužu.

U celom tom maniru, odstampala sam mu i zeku-slagalicu, i zaista sam bila prijatno iznenađena, odmah je shvatio šta se traži od njega (baš nemamo iskustva sa slagalicama, nikad nije pokazivao neko interesovanje pa nisam ni insistirala).

Od zeke je dobio korpicu sa slatkišima (pošto za praznik treba jesti slatkiše :p ) i malom plastičnom zmijicom koja ima mnooogo zglobova, pa kad je drmaš kreće se kao prava. Korpica je homemade, pravi se od jednog komada čvrstog platna ili kože, ne šije se i savija se pa se stranice zakače .. elem, iako je teško objasniti, sjajna je i volim je posebno što posle mogu da je koristim i za neke druge stvari.

Levo je mojih ruku delo od prosle godine, desno je DeLux kožna varijanta sa eBay-a.. a u sredini je moje Pile u otkrivanju slatkiša.

I da završimo sa Uskršnjim postom – našla sam na netu zečije uši, lepo sam ih odštampala, pa smo ih obojili u ružičasto, sivo i braon, isekli i nas osmoro je za stolom sedelo sa zečijim ušima na glavi.. Nažalost nemam nijednu lepu fotografiju, tako da vam ostavljam samo ušesa i ideju, da imate za sledeću godinu.

U aprilu smo još počeli sa vežbama sa nožem – ne, neće se priključiti cirkusu (nadam se) ali jeste ispoljio interesovanje za noževe, i pošto zastupam stav da je sve mnogo manje interesantno ako nije zabranjeno, više volim da ga podučim kako i šta nego da se štrecam svaki put kad uđe u kuhinju. Za početak je dobio običan nož za ručavanje, koji je iako „običan“ i dalje oštar dovoljno da može da si naudi, pa smo napravili kompromis i sad koristi nož koji bi trebalo da služi za mazanje šlaga na tortu. Primećujem da je zadovoljan, posto ovaj nož ima i recke na jednoj strani pa može da pravi šare na svojim zmijama.

Takođe smo počeli sa pojašnjavanjem veličine i niza. Primetila sam da ne zna pravu reč, kad hoće puno kiselog mleka, on kaže „jako“ ili češće „veliko“. Za „malo“ ni ne koristi reči nego pokaže tako što sastavi palac i kažiprst i maličak ih razdvoji. E, pošto nam je bilo pri ruci, od playdough materijala (inače imam nov, divan recept za svilenkasto testo, pritom nema onaj miris koji me je izluđivao kod prethodnog) sam napravila loptice raznih veličina pa smo ih ređali od najmanje ka najvećoj i obrnuto. Vidim da voli da uči, lepo mu se na licu odražavalo ushićenje što je konačno razlučio šta je malo a šta veliko, odnosno šta mi mislimo kad koristimo te reči.

Rečnik mu se povećao, i to baš-baš. Sad koristi reči koje znam da nije čuo od nas, a ispravlja one koje je pogrešno izgovarao. Dnevno pretrčimo bar pet novih i ne dojadi mu da ponavlja zamnom dok je ne izgovori kako treba – s pravom i ponosom je „mamino srce, tatina sreća i bakina tandrkača“.

Maj je bio u znaku bebe i čekanja, u čestim posetama lekarima i Betaniji, a samim tim i stres-stres-stres. Rekla sam da sam radnju zatvorila za sva vremena, osim ako mi se ne ponudi mogućnost da vodim trudnoću i da se porodim negde u Engleskoj – ne smatram za bonus u zdravstvu ako na zakazan pregled moram da čekam 4 sata, i to nije izuzetak nego pravilo.

I pored svega toga negde sam nasla recept za ljigu pa smo se zabavljali sa time, mesili smo testo i vozali se automobilčićem – sve potaman da se mama malo fizički angažuje!

 

 

 

 

 

Fanđo je vrlo spretan sa svojim autićem, Deda se blesavo smeje svaki put kad ovaj majstorski „zakovrne“ volanom, čak je i našao malog komšiju pa povremeno koriste parking susedne zgrade kao poligon za trke (svaka čast tim ljudima u zgradi, ili su gluvi ili oguglali, pošto je meni nemoguće da ignorišem taj zvuk plastičnih točkova po drljavom asfaltu).

I onda je došla i beba i što se Pileta tiče sve je stalo. Mama i tata to nisu baš najbolje izbalansirali. Zato sad se potpomažemo knjigama i internet-savetima i kuc-kuc-kuc ide na bolje. Tri pravila poštujemo maksimalno:

1. Ne vikati.
Teško je, pogotovu kad obojica kenjkaju u isto vreme a ja sam se navikla da glasno dajem sebi oduška. Međutim, nema efekta od vikanja i onda se baš trudim da to i ne radim.

2. Zagrljaji
Možemo i da se posvađamo i da se ljutimo i da plačemo i da njačemo – ali uvek moramo da se grlimo. Neka budem i najnadrndanija mama na planeti, ali biću drndava mama koja grli (ovo ću i u potpis da stavim).

3. Osmeh
„Smej se i kad ti nije do smeha“ – odličan savet koji sam negde pokupila. Prijatelji sa kojima sam pretresala ovu temu kažu da im je to uvek bilo najteže, i verujem im s obzirom da su sa svoje troje dece prošli te neke bebeće muke oko kojih se mi saplićemo. Ali taj osmeh ume da zaustavi tantrum u nastajanju, može da odobrovolji moje dete i vidno da ga smekša. I voli, on zaista voli kad mu se ja smešim, pa me sada često i zove da to radim – naravno najčešće u pola razgovora sa nekom drugom osobom.

I taako .. mogla bih da se potrudim da češće pišem čisto da vas ne udavim sa ovim. Predpostavljam da bi neko mogao i da večera i popije pićence dok sve ovo iščita. Ali sad sam uhvatila zamah sa radom za sebe i radom za dete pa verujem da će tu biti još postova u nekom razumnom roku. Za to vreme, ostajte pozdravljeni i neki feedback bi baš bio dobrodošao.

Plava tro-nedelja

Kako naslov kaže – duuuuga plava boja. Prvo sam shvatila da sam se zanela sa rokom koji sam nam dala, pa posle malo otezanja stigao me i honorarni posao i sad stvarno razumem zašto su Homeschooling mame samo za to – detetu ćeš ili dati sve ili nećeš, oni ne priznaju manje i slabije.

Počeli smo sa još par stvarčica, naravno neplanirano bar za sada – brojanje do 5 (ili deset, zavisi od situacije) i znakovni jezik.

Brojanje je krenulo spontano – prstići dok se oblači duks, autići u rancu kod bake, loptice i pufnice … ma znate, svakodnevno i uobičajeno. Možda ja malo češće brojim na glas nego prosečna osoba ali tako se lakše skoncetrišem na ono što radim ili mislim. Prdavo Pile broji na prste samnom, ali treći prst se odjednom broji i kao 4 i kao 5 i kao svi ostali tako da nema tu mnogo matematike, međutim vidim da shvata koncept (samo se nadam da neće biti „jedan, dva, tri, mnogo, mnogo-mnogo, gomila!“).

Znakovni jezik je nameran –  ja sam uvek želela da ga znam a verujem da će mu znanje samo pomoći a ne odmoći, iliti što naš prijatelj kaže „Biće još jedan čovek“. Nakon maličak istraživanja po netu, odlučila sam se za Američki osnovni znakovni jezik, pošto se isti koristi kao univerzalni jezik (kako zgodno, ne?) i to iz dva razloga – defetistički ne verujem da će moje dete ostati u ovoj zemlji bez perspektive (takva je sada a dno se ne vidi) pa mu srpski znakovni neće mnogo koristiti i ne manje bitno – srpski ne mogu da ga nađem u formi reči a ne slova, kao što i fali upustvo kako to sve ide. Mislim, da se razumemo – baš sam voljna i ja da naučim ali kako to sve kod nas ide komplikovano je dovoljno i za novi tom „Autostoperskog vodiča kroz Galaksiju“.
Baby Sign Language je mesto na kome možete dobiti korak-po-korak uputstva, video uputstva, kartice za štampanje, postere i svu moguću pomoć koja vam zatreba. Ja sam odabrala za početak 5 reči sa kojima radimo – mleko, mama, tata, baka, riba (u duhu plave nedelje). To su najčešće reči koje on čuje pa mi je bilo najlakše sa njima da počnem. Pokreti koji prate reči su neverovatno logični i često ih koristimo a i da ne znamo da se koriste u znakovnom jeziku, i drago mi je što je tako. Volim da vidim sličnosti, a ne razlike.
Rešila sam nedeljno da ubacujem po 5 novih reči, pa ćemo videti koliko se to brzo vezuje za nas. Po njima, najbolje je početi već sa 6 meseci i sad kad vratim film – dete je više neposredne pažnje meni poklanjalo tada nego sada kad mu je pažnja kao u zlatne ribice, ne traje duže od 5 sekundi!

U ponedeljak ujutru su ga dočekale tri (čak 3!) Tacne! Prva je sadržala pufnice, pincetu, kalup za led i kutiju sa rupom u koju pufnice idu. Pufnice su homemade pa ih ima svih debljina, stanja i veličina i jako ih skrivamo od mačke koja se unezveri kad ih vidi. Tri pune nedelje ih bar jednom dnevno ubacuje i prazni, uz moje brojanje (Pile, ne mačka. Ona ih ganja po sobi dok se ne onesvesti od umora).

Druga opet omraženu ribu na pertlanje – mama nikako da ukopča da ribi ne trebaju pertle!

Treća (moj ponos i dika) mini lavirint! Poklopac od kutije i par rolni od toalet-papira, sa plastičnom čašom i klikerom. Ubacuješ kliker sa strane u prorez a on puuuutuuuujeeee i upada u koš i onda ga vijaš po sobi pošto je koš bušan!! Jao zabave! Sledeći ću da napravim malo komplikovaniji i sa malim lopticama a ne klikerom (tišina se ceni i u kući, ne samo u stanu).

Možda nema neku edukativnu vrednost ali je taaako prokleto zabavno da uopšte nije bitno!

Bonus su ribice, patkice, krave, ovce i svinjčići od deko gume koja se na mokrom ponaša kao magnet. Jednostavno ih ubacite u kadu sa detetom i kad malo navlaže lepite po kadi, pločicama i čelepenkama. Ribice sam sama isekla, a ostale živuljke sam kupila na najlonu po ceni od 50 dinara kesicu – ima 6 vrsta životinja u 2 boje i 2 veličine, znači mnogo zabave!

Za voljenu senzornu kutiju sam spremila (u duhu plavog) deo plaže. Namerno sam izostavila more pošto mislim da takav jedan ekosistem zaslužuje našu punu pažnju i pažljivo osmišljen plan „nastave“.  Pesak sam kupila u prodavnici akvaristike (80 dinara/kg) i to je fin, čist, sitan pesak i mnogo bolja odluka od „pozajmljivanja“ dunavskog peska sa komšijskog gradilišta. Dovoljne su mi bile 2 kese od po kile za ono što nama treba. Pokušala sam da ga obojim po receptu sa neta pa baš i nije uspelo pošto sam opet smetla sa uma da su naše boje … pa, loše – da ne psujem sada … Recept je da se pesak potopi u vodu samo da „ogrezne“, pa se tu doda boja, ostavi da prenoći pa sutradan ta voda sa bojom odlije i smesa se preruči na foliju u pleh i suši sat-dva na 150 stepeni. Nije da pesak nije obojen, ali nije i da jeste. Kao da nije mogao da odluči…. Super je izgledalo dok je bilo mokro, ali negde na relaciji lavor – rerna boja je odlučila da odustane.

Elem, kutija je sadržala pesak, figure kornjače, raka, raka koji izlazi iz školjke (Najlon, puno dece prodaje svoje igračke i zaista ne vidim nijedan razlog zašto bi kupila nove kad su ove prosto sjajne-a i deca zarade za nove igračke), veeelika školjka, par malih školjki (prave su, hvala mami što ih je sačuvala), klešta od pravog raka (!?), morska zvezda, foka, grabuljice i par kašičica i merica za presipanje te divote od peska. O, i karticu oktopoda, pošto se meni jako dopada.

Od srca preporučujem senzorne kutije. Moje dete ih baš obožava i sve i da ništa ne nauči od njih i mene – lepo se zabavio i proveo dan na pesku, žitu, kukuruzu. Samo to je vredno svega.

Kao Art project – vodene boje! Na svog oca je, pa je potrajalo dok se nije zagrejao za ideju ali posle je to sve što mu je trebalo da bi dan bio kompletan! Boje su još od moje škole a akvarel-papir smo našli na Najlonu kod momka koji donosi školski pribor iz Nemačke za sitne pare, u formi bloka za pisanje. Moj sledeći project je da mu napravim keceljicu za slikanje jerbo se vodene boje baš i ne skidaju sa odeće. A ni voštane. Ni hemijska i prosto je neverovatno kako ti mali đavoli samo iskaču u njegovom prisustvu!!

Za vikend vam sledi osvrt na reci-reci-reci-reciklaža i najava iduće nedelje. Sad imam osećaj kao da tkam ćilim sa puno boja a oči su mi vezane – to nije problem, samo treba upamtiti redosled boja i koja leži u kojoj ruci. Čim to shvatim – eto me!